igor Štiks

Igor ŠTIKS je romansijer, pesnik i esejista. Rođen je u Sarajevu 1977. godine gde je živeo do 1992. godine kada prelazi u Zagreb. Diplomirao je komparativnu književnost i filozofiju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. Magistrirao je na univerzitetu Pariz 8, a potom 2009. godine doktorirao na Institutu za političke studije u Parizu (Sciences Po) i na Northwestern University u Čikagu. Od 1996. godine je pisao članke, eseje, radove i prevode za medije u svim bivšim EX YU republikama. Njegovi romani su prevedeni na desetak evropskih jezika. Trenutno radi na Univerzitetu u Edinburgu u Škotskoj.

Bibliografija:

Romani: 
Elijahova stolica (2006.; 2010., Arhipelag/ Nagrade Ksaver Šandor Đalski i Kiklop za najbolje prozno delo godine u Hrvatskoj). Odlomak iz romana uvršten je u antologiju Best European Fiction, objavljenu u SAD 2010.
Dvorac u Romagni (2000.; Nagrada Slavić za najbolju debitantsku knjigu, najuži izbor za International IMPAC Dublin Literary Award)

Knjiga pesama:
Povijest poplave (2008.)

Politički esej:
Pravo na pobunu – uvod u anatomiju građanskog otpora (2010., sa koautorom Srećkom Horvatom).

Elijahova stolica je roman o identitetu, uzbudljiva knjiga sa ukrštenim intimnim i istorijskim pričama i preokretima. Roman o potrazi za ocem.

Rihard Rihter, pisac usred životne i stvaralačke krize srednjih godina, napušta Pariz, da bi u stanu svoje davno umrle majke u Beču slučajno našao dokument koji pokazuje da je njegov otac neko sasvim drugi. Taj dokument odvodi Rihtera u Sarajevo u leto 1992. i u središte balkanskih ratova devedesetih, potom u neobičnu ljubavnu avanturu, da bi napokon stigao do saznanja o svom ocu koje će promeniti njegov svet. Lična, egzistencijalna i porodična drama projektovana na veliki ekran kolektivnih i ratnih sukoba devedesetih godina.

Po romanu nastala je istoimena pozorišna predstava, Elijahova stolica  u JDP-u (2010., prva nagrada 45. Bitef festivala, Grand pri Mira Trailović).

 

 

 

 

Za BKG razgovarao Marko Radojičić

U okviru 2. Beogradskog festivala evropske književnosti imao sam izuzetnu priliku i čast da porazgovaram sa izuzetno uspešnim, mladim i perspektivnim književnikom, Igorom Štiksom. 

BKG: Osim kao pisac i esejista, poznat si kao i politički teoretičar. Napisao si nekoliko izuzetno podsticajnih i angažovanih tekstova o novoj dinamici svetske političke scene. Da li je moguće povući vidljivu granicu gde počinje književnost, a gde se završava stvaran svet. Da li književnost može da nam pruži neke ideje kako da ga bolje razumemo?


ŠTIKS: To je važno i fundamentalno pitanje. Kada sam otkrivao knjige, još kao dječak, za mene je književnost imala spoznajnu funkciju, dugo vremena dok nisam počeo studirati filozofiju. Kada sam počeo pisati različite tekstove, onda sam shvatio da me muči jako puno pitanja na koje književnost ne može dati odgovore. Onda sam se počeo baviti akademskim radom jer sam tražio odgovore u istraživanju koje mi pomaže da jasnije izgradim svoje argumente. Možda nezadovoljstvo time gdje i kako živimo i želja da se intervenira me je dovelo do publicističkog i javnog rada. Kada pišem akademske tekstove tada želim vrlo jasno i argumentirano opisati realnost na osnovu onoga što nam omogućuje nauka, ako je to moguće. Književnost je tu da opiše kako ćemo doista živjeti, postojanjem više različitih perspektiva gde nema konačnih odgovora. U publicističkom pisanju možda se odražava želja za promenom, za nečim drugačijim.

BKG: Kultura je danas marginalizovana. Sve se manje novca uzlaže za kulturu iz budžeta. Tržište donosi pisce koji se ne bave pravom književnošču, a opet sa druge strane kvalitetni pisci ne mogu da se afirmišu i da dođu do šire publike. Kako to objašnjavaš? 


ŠTIKS: Pitanje kulturne proizvodnje je ovisno o društveno ekonomskom kontekstu. On je danas takav da ne favorizira kulturu ili tzv. neproizvodne djelatnosti. Mi živimo pod terorom ekonomskog i menadžerskog rječnika u kome kulturna proizvodnja, u kojoj filmovi ili umjetnost ili književnost su viđeni kao gubljenje vremena i nešto što ne pridonosi obrtanju novca i kapitala. Mi živimo u perifernim državama koje su pod velikim pritiskom da smanje izdavanja za te tzv. neproizvodne djelatnosti i to se upravo događa. To se događa u kulturi, u obrazovanju i u svemu onome što se vidi da ne donosi nikakav profit, pa čak nam i u zdravstvu, koje bi trebalo biti primarni interes svake države, podmeću priče o profitu. Ako se nalazite u takvoj situaciji da vam kažu da treba sa knjigama preživjeti na slobodnom tržištu, imaćete velike probleme. Radite na generalnom osiromašenju, o marginaliziranju kulture i kulturnih produkata u medijima,u mainstream novinama, gde god sa se okrenete. Čitanje se samo vidi kao neproizvodna grana, odnosno "gubljenje vremena", pa nije čudo da se tržište smanjuje, što zbog ekonomskih razloga, što sa druge strane zbog ugroženog i marginaliziranog položaja književnosti i kulture u današnjem društvu. 

BKG: Sada živiš i radiš u Edinburgu. Kako se snalaziš po pitanju dvojezičnosti, da li pišeš na maternjem ili na engleskom jeziku. Koliko je teško objaviti knjigu tamo i koliko književni agenti mogu da pomognu tome?


ŠTIKS: Odgovor je vrlo jednostavan, koristim maternji jezik za književnost, a engleski za akademske i publicističke radove. Nekako već i razmišljam na te dve paralelne tračnice. Nisam potpao pod zov engleskog kao književnog jezika. Neki su to napravili vrlo uspešno kao Aleksandar Hemon. Ja ne osećam da sam toliko u engleskom jeziku da bih se mogao izraziti jednako dobro i što se književnosti tiče ostajem vezan za svoj jezik, za njegovu višeslojnost, koja jedina reflektira ono što doista mislim ili zamišljam. Engleski mi je vrlo korisan kao jezik za publicistički i akademski rad, koji čak na vrlo dobar način strukturira moje misli i argumente. Zahvalan sam mu jer omogućuje mom naučnom radu ili mojim razmišljanima da putuju daleko. 
Time se vraćamo na drugo pitanje, a to je pitanje kako izići iz malog jezika. Elijahova stolica je imala tu sreću da je prevedena na desetak jezika i da je uslovno rečeno razbila tu blokadu za male književnosti, prevoditelji i zaineresirani izdavači su naš jedini put do šire publike. Šta igra ulogu? Sigurno podrazumevamo da tekst ima minimalnu kvalitetu. Ulogu igra svakako mreža kolega, agenata, ljudi koji mogu reći nekome, negdje da postoji knjiga koju trebaju objaviti. To je ključ, ali mora postojati i interes nekoga da nešto objavi u svojoj sredini i da smatra da ta knjiga može nešto govoriti i u toj sredini, a ne samo u vlastitoj. To podrazumeva određenu komunikativnost i vjerovatno određena tematska usmerenja. Ja sam imao vrlo ugodna i ne baš toliko ugodna iskustva sa stranim uzdavačima. Takođe moja knjiga je bez problema prošla tamo gde sam mislio da neće proći i nije prošla tamo gde sam očekivao da će sigurno proći. Ja živim u Britaniji, ali moja knjiga ne postoji na engleskom, bez obzira što postoji na dvanaest drugih jezika i što je izašla u trinaest, četrnaest zemalja. Ni to nije bilo dovoljno da uveri izdavače u Britaniji da je objave. Dakle, pejzaž je vrlo raznolik i unutar tog pejzaža nema garancije niti formule koja će vam omogućiti uspjeh.


BKG: Roman Elijahova stolica je na ovim prostorima imao izuzetan uspeh. Možda zbog same tematike. Živimo u regionu koji je prošao sve što je prošao poslednjih decenija. Kao i u tvom prethodnom romanu i u ovom se privlači tematika ratnih i postratnih dešavanja. Da li će i tvoj sledeći roman ići u sličnom pravcu?


ŠTIKS: Ako situirate radnju romana bilo gde u Evropi, a da ta radnja traje određeno vreme unutar XX stoljeća, nemoguće je zaobići rast sukoba i nasilja. Naravno, sudbine su različite u raznim dijelovima Evrope. Možda nam je zadatak paziti zašto su različite, u kom smislu različite, a u kom smislu iste. Moji romani često donose političke teme i njihovi akteri su uključeni u politička zbivanja tog doba. Ono što me zanima jeste pitanje, kao i u mom prvom romanu Dvorac u Romanji, da li su borbe za moć i politički sukobi uvek isti. I ako su različiti, zašto su različiti. Zanima me zašto ljudi određene stvari koje rade, šta ih motivira, šta ih vodi, njihove kompleksnosti i kontradiktornosti njihovih pozicija. Puštam likovima da se razvijaju, puštam različitim glasovima da govore. Kada pak pišem angažiranije, onda iznosim svoje mišljenje, jasan stav koji želim zastupati. Zbog toga zapravo postoje različite grane književnosti i volim u njima eksperimentirati. Roman je uvek najpopularniji, ali nije nužno najbolja forma.

BKG: Kako je došlo do uspešne saradnje za predstavu Elijahova stolica, pošto roman nije namenski pisan za pozorište?


ŠTIKS: Tu saradnju zahvaljujem Borisu Liješeviću, režiseru predstave i njegovoj odlučnosti da jedan tako kompleksan roman uistinu i postavi na daske. Boris je na preporuku Brane Liješević pročitao roman i odlučio da napravi predstavu pri čemu je bio spreman i da putuje noćnim autobusima  kako bismo radili na njoj. Kada smo se prvi put susreli on mi je izneo ideju s kojom sam bio oduševljen i odmah sam mu rekao da ima zeleno svetlo da radi što god hoće. Inicijalno poverenje je bilo tu. Boris ga nije izigrao. Dapače napravio je djelo koje ima svoju autonomiju i koje živi, sada već jako dugo te svuda ima publiku i svuda izaziva snažne reakcije. Predstava otvara neka nova čitanja romana, upravo na relaciji između ta dva medija, književnosti i teatra, koji nam omogućavaju da iste priče ispričamo na drugačije načine. To je upravo ono što pisac samo može poželjeti. 


Autor se srdačno zahvaljuje izdavačkoj kući Arhipelag na organizaciji festivala i druženju sa Igorom Štiksom.

 

 

 

 

Igor Štiks i Marko Radojičić

 


Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad