JELENA LENGOLD

Jelena LENGOLD - pesnikinja, pripovedačica, romansijerka. Aktivna promoterka u borbi za opstanak naše kulture. Jedna je od retkih i meni omiljenih književnica koja pisanom i usmenom reči utiče da naše društvo postane kulturnije mesto za život. Često se družimo se sa njom u mnogobrojnim radionicama, književnim večerima i promocijama. Svojim pričama poručuje da je život lep, ali i stalna unutrašnja borba da bi to ostao, da ljubav čuvamo i uživamo u njoj dok traje. Desetak godina je radila kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Potom je radila kao projekt – koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Proza i poezija Jelene Lengold prevedeni su na engleski, italijanski, danski, francuski, bugarski, rumunski, ukrajinski i češki jezik. Živi u Beogradu.

Bibliografija

Knjige priča:
U tri kod Kandinskog (2013., Arhipelag)
Pretesteriši me (2009., Arhipelag; Izabrane priče iz knjiga Pokisli lavovi i Lift)
Vašarski mađioničar  (2008., Arhipelag; Evropska nagradu za književnost, nagrada Žensko pero, nagrada Biljana Jovanović i nagrada Zlatni Hit Liber)
Lift (1999., Stubovi kulture)
Pokisli lavovi (1994., Srpska književna zadruga)

Roman:
Baltimor (2003., Stubovi kulture/ 2011., Arhipelag)

Knjige poezije:
Bunar teških reči (2011., Arhipelag)
Sličice iz života kapelmajstora (1991., Prosveta; Nagrada Đura Jakšić)
Prolazak anđela (1989., Nolit)
Podneblje maka (1986., Nolit)
Vreteno (1984., Nolit)
Raspad botanike (1982. Srpska omladina Srbije)


Priče u knjizi U tri kod Kandinskog uzbudljivo i zanosno pripovedaju o svakodnevici, ljubavi i strasti, pri čemu je ljubav i prosvetljujuća sila života i sila zbog koje se pati i strada.

Govoreći o ljubavi, intimi i razumevanju, o trenucima u kojima se čovekov život odjednom nađe pred neočekivanim uvidima i otkrićima, o sredovečnom iskustvu života i odrastanju, o potrebi za drugim i o izazovima emotivnog života, nove priče Jelene Lengold otkrivaju slojeve svakodnevice sačinjene od uzbudljivih iskušenja i nesvakidašnjih događaja i preokreta.

 

 

 

 

Za BKG razgovarao Marko Radojičić

BKG: Dobitnica ste mnogobrojnih domaćih književnih nagrada, kao i Evropske nagrade za književnost. Vaša proza i poezija prevedene su na desetak evropskih jezika. Jedan ste od najtiražnijih pisaca svoje izdavačke kuće Arhipelag. Šta je po Vama merilo uspeha jednog pisca u Srbiji danas? 

LENGOLD: Iz svog današnjeg iskustva mogu pozdano da kažem: merilo uspeha je kad moraš da odgovoriš na toliko intervjua da se već pomalo sam sebi gadiš, i kad počneš da osećaš stid što opet vidiš sebe u novinama, i što znaš da te i svi drugi vide i misle verovatno o ne, opet ova... Jer to je otprilike ono što se meni dešava poslednje dve-tri godine. S jedne strane, duboko u sebi sam sigurna da bi pisac morao da bude povučen u svoj svet, pomalo misterija za sve oko sebe, da bi morao da komunicira sa svetom isključivo preko svog dela. S druge strane, sve nas uverava da pisac, ako iole želi da bude čitan, mora da bude medijska ličnost u dobrom, ali i vulgarnom smislu te reči. I sad - kako pomiriti ove dve krajnosti? Kako ostati svoj kad si već toliko toga ispričao, i što treba i što ne treba, kako zadržati dostojanstvo u svemu tome? To su neka pitanja na koja ja još uvek nemam pravi odgovor. Imam utisak da sam sada u nekoj fazi zvanoj - između. Između onog vremena kad su mi knjige prolazile relativno nezapaženo, i nekog budućeg vremena kad više neću želeti baš ništa da kažem izvan onoga što budem napisala u knjigama. Ja se iskreno nadam tom vremenu. Jer, uspeh je zavodljiv, hteli vi to ili ne, on vas odvodi na stazu samoljublja i zamozaborava, a taj oblik sujete je jedan od retkih grehova koje bih zaista želela da izbegnem. Čovek mora da zadrži skromnost, da bi uspeo da zadrži meru.

BKG: Desetak godina ste radili kao novinar i urednik u redakciji kulture Radio Beograda. Na književnoj sceni ste više od tri decenije. Šta za Vas znači pojam umetnosti i kulture? Koliko književnost daje svoj doprinos ?

LENGOLD: Ljudi žive u svojim mikro-svetovima. I svaki od tih svetova je različit. Ti su svetovi toliko različiti da se nekad zapanjimo shvativši da tu, pored nas, živi neki kosmos koji je u toj meri drugačiji da prosto ne možemo da shvatimo da smo rasli u istom gradu, u istoj generaciji, pod istim nebom... Moj mikro-svet, otkad znam za sebe, bio je ispunjen knjigama. Moj deda je neprestano čitao, moja majka je neprestano čitala, naša je kuća uvek bila ispunjena knjigama i muzikom. Moja majka je bila profesorka književnosti, a onda je, iz čiste ljubavi prema umetnosti, kad sam ja bila devojčica, upisala i Istoriju umetnosti, i sećam se da sam kao dete prelistavala njene udžbenike i velike lepe knjige sa slikama starih majstora. Jednom, pred Novu Godinu, preturala sam po ormanima da nađem gde su sakrili moj novogodišnji poklon, i sećam se da sam naletela na neku knjigu na kojoj je, na naslovnoj srani, bio bradati dedica. Bila sam presrećna, jer sam mislila da je to Deda Mraz i da je to knjiga koju ću dobiti na poklon. Kasnije će se ispostaviti da je to zapravo bio još jedan majčin udženik, i da je na naslovnoj strani bio autoportert Leonarda Da Vinčija. Pričam ovo da bih vam zapravo rekla da ja veoma malo poznajem svet koji je izvan tog sveta. Svesna sam da to nije realnost, ali, s druge strane, šta je zapravo realnost? Zar nije realnost ono što živimo, ono što osećamo, ono što će nas, ako treba, na kraju i ubiti? Moja realnost je to, umetnost kao jedini mogući način postojanja. Svet izvan toga za mene skoro da i ne postoji, a kako vreme odmiče, postojaće sve manje.

BKG: U tri kod Kandinskog je Vaša najnovija knjiga priča. Većina govori o običnim i svakodnevnim životnim temama poput otuđenosti, neuzvraćenoj ljubavi, bolu, preispitivanjma, promašajima, mimoilaženjima, moralu i snovima. U njima ostavljate čitaocu da završi sudbinu svojih junaka, otvarajući mnoga pitanja, bez konkretnih odgovora. Zašto ljubav na kraju nestane?

LENGOLD: Ovo je teško i ozbiljno pitanje. Graniči se sa onim pitanjem: ima li života posle smrti? Da li se, kad umremo, pretvaramo u cvet, u drvo, u travu, u neku vrstu energije ili se samo dezintegrišemo u prah? Ja to ne znam, niko to ne zna. Isto je i sa ljubavlju. Tolike teorije, tolike knjige, toliki filmovi, milioni sati provedeni na psihoanalizi, i ništa nam nije dalo adekvatan odgovor. Da li je sve samo banalna igra hormona? Ili je u pitanju neko božansko, nadzemaljsko čudo? Da li smo još uvek falični i nedovršeni kao bića pa ne umemo da spoznamo svrhu ljubavi? Da li smo grubi i nespretni sa tom krhkom biljkom? Da li je ljubav odista krhka? Ko bi to znao? Ja ne znam. Bojažljivo i nesigurno možda mogu da kažem da mi se čini da ljubav zapravo nikad ne nestaje, već se transformiše u neka druga naša osećanja, u iskustvo, u mir ili nemir, u gorčinu, u bolest, u spokoj, u želju za novom ljubavlju, u prijateljstvo, u mržnju, u ko zna šta sve...

BKG: Profesionalni ste pisac. U svetu tržišne ekonomije, koliko je moguće živeti danas samo od pisanja?

LENGOLD: To je prilično teško, skoro nemoguće. Ako želite da živite od pisanja, to zahteva zaista veliki angažman. Pre svega morali biste da budete izuzetno tražen i uspešan pisac, da imate stalne nastupe, da pišete razne kolumne koje vam samo oduzimaju energiju, da vam se knjige odlično prodaju u nekoliko zemalja, da povremeno dobijate velike novčane nagrade, i da se sve to dešava neprestano, u razmacima dovoljno pravilnim da na tome možete da bazirate svoju egzistenciju. A sve to pobrojano graniči se sa naučnom fantastikom. U svakom slučaju, ja ne bih mogla da kažem da živim od pisanja, prihodi od pisanja su samo moj džeparac. Dok sam radila, živela sam od svoje plate, a sada me, na moje veliko zadovoljstvo, izdržava muž. To nije naročito bezbedna pozicija, ali ja u bezbednost kao pojam i inače ne verujem. Tako da jednostavno živim od dana do dana i nadam se najboljem. Ne prizivam teška vremena i ubedila sam sebe da je moja karma takva da nikad neću baš totalno ostati bez para.

BKG: Koje savremenike najviše cenite i zbog čega?

LENGOLD: Ovo je jedno od onih trik-pitanja na koja bih nekad verovatno odgovorila nabrajajući omiljene pisce, reditelje, slikare, naučnike... Ali onda shvatite da je svaka takva lista nepotpuna, subjektivna, pogrešna, ponekad čak i pretenciozna ili lažna. I zato takve popise svojih ličnih velikana više neću praviti. Svako od nas ima svoje ljude koji mu dobro naležu na dušu i koji nas inspirišu, nadahnjuju, oplemenjuju. Ja sam o svojim ljubavima iz sveta umetnosti govorila već toliko puta da bi mi bilo mučno da sve to ponavljam još jednom. Mogu vam na kraju kazati samo još ovo: savremenik koga neobično cenim je onaj tihi i smireni čovek koji živi sa mnom u istoj kući i uspešno, već decenijama, trpi moja raspoloženja, moje slabosti, nedoslednosti i strahove. Na njegovom mestu, ja bih odavno zbrisala, a on se i dalje drži kao da je sasvim zadovoljan razvojem situacije. Najmanje čime mogu da mu uzvratim za to, to je da ga cenim. I da mu na tome budem zahvalna, jer drugog takvog, teško da bih našla.

 

 

 

 


Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad