JELENA LENGOLD

Jelena Lengold je rođena 1959. u Kruševcu.
Do sada je objavila dvanaest knjiga, šest zbirki poezije, pet knjiga priča i jedan roman. Zastupljena je u mnogim antologijama poezije i priča, a knjige su joj prevedene i objavljene na više stranih jezika. Za knjigu pesama "Sličice iz života kapelmajstora" dobila je nagradu Đura Jakšić.
Za zbirku priča "Vašarski mađioničar" dobila je nagrade Biljana Jovanović, Žensko pero, Zlatni hit liber i Nagradu EU za književnost. Za knjigu pesama "Bunar teških reči" dobila je nagradu Jefimijin vez.
Živi u Beogradu.

 

 

 

NE TREPĆI NA MENE

Uvek postoji neka stara žena koja te gleda kroz špijunku
uvek postoji neko ko čeka tvoju smrt
uvek postoji neko koga voliš, a ko te laže
uvek postoji nečija misao da bi bez tebe bilo bolje
uvek postoji neko ko želi da odeš i da se ne vratiš
ne trepći na mene, poveruj mi, znam šta ti pričam
bila sam sve to i evo vidi me sad
bešumno stojim iza vrata i motrim na sve vas
kroz špijunku.

 

KOJEŠTARIJO

Moja mala, topla, moja skaredna tugo
moja trivijalna pasijo, koještarijo,
obraćam se tvojim rasutim opiljcima
u hodu, ponekad se sagnem da te pogledam
moja klonula, u mrlju pretvorena tugo
uhvatim te nežno između dva prsta
i pričam ti kako život zlovoljno protiče
ti, naravno, ništa ne odgovaraš
jer prah ne govori, prah samo jedri na vetru
i promiče kraj mojih ravnodušnih očiju
koje su nekada znale biti neutešne
davno, dok je još postojao svet kakav nam je obećan
sve se zatim desilo neprimetno za ljudsko oko
jednog dana šetali smo kroz vrt
a nekog drugog dana, shvatismo postiđeni,
vrt se sasušen mrvio pod našim nogama.
Moja bezglava, tumarava moja tugo,
protuho sa stotinu lica
bilo je dosta, pusti me.

 

NEBESKI KONJI

Mnogo je lakše gledati u tebe uz tanjir tople supe
onda mogu da vidim oblake iza tvoje glave
oblake koji uvek pomalo liče na neke nebeske konje
jedan krilati upravo se propinje tik iza tvog levog ramena
i vidim kako stiže talas i nanosi penu mora na obalu
zatim ljude na brodu, svi gledaju ka meni i niko ne maše
biće da su nemi baš kao i ja pred tim prizorom
čekaju da prođe trenutak koji nikako ne prolazi
čekaju da dođe neki drugi brod i neki novi talas
ali uzalud, kadar je zaustavljen, tvoje oči, ljute na sunce, žmirkaju
tvoje usne samo što nisu izgovorile: ne gledaj me više
ali lako je to reći, tamo, kraj mora, s rukom u džepu
lako je tako nešto narediti sa odbleskom neba na čelu
videla bih te da li bi stajao tako prkosno uspravljen
da nemaš bar tu toplu činiju da te izbavi
oko koje zatim sklapam prste i lutam pogledom
upijajući sve boje neba ispod kojeg si jednom,
ko zna gde i koliko dugo, stajao.

 

LICEM KA NEBU, ČEKAJUĆI

Moj otac je imao duboke zaliske na kosi
i lepe uši, ako ih se dobro sećam,
fino su ležale na njegovoj glavi te uši
na koje su potom bile nakačene naočare
uvek tamne, skrivajući pogled ka svetu i od sveta
zato o očima ne mogu ništa da ti kažem
ne pamtim da sam mu ikada videla pogled
ako i jesam, ta uspomena je nestala, zauvek
možda je imao krupne oči, možda sitne
ne pamtim čak ni njihovu boju, niti dužinu trepavica
način na koji su se zenice pomerale
ništa od toga ne postoji više.

Moja kuća je imala podrum i tavan
podrum je bio vlažan i leden, a tavan prašnjav
ponekad bih ušla tamo i zatim brzo pobegla iz mraka
podrum je mirisao na narezana drva i na mačke
tavan na stare biblioteke i slomljeno staklo
znam da sada misliš kako slomljeno staklo nema miris
ali pod je bio prekriven krhotinama iščezlih pogleda
i sada više ne mogu da ti objasnim
kako miriše nešto čega nema.

Moja glava je visila niz jedan zid nekoliko dana
i kosa mi je, pretpostavljam, takođe visila
možda se lelujala na vetru i možda je to čak i izgledalo lepo
ali nije bilo nikoga ko bi to video, a ja, ja sam spavala
ili bila u nesvesti ili mrtva
znam samo da je nebo nekoliko puta dobilo boju
i zatim ponovo postalo mračno i posuto zvezdama
ponekad bih otvorila oči i videla da su zvezde i dalje tamo
i neko bi kazao, da, još je živa,
ali onda je taj glas otišao, a glavu je neko podigao
i položio je na jastuk.

Moja senka je večeras izvodila čudovišne pokrete na zidu
ali kao i uvek kad se događaju važne stvari
nema nikoga da to potvrdi i prenese sve što se zbilo
tako da je napokon senka otišla i ostavila me ovde
da mislim na očeve zaliske, tavan, na podrum i zvezde iznad glave
i dok sam tako sedela, brojeći minute u tišini
senka je bešumno iščeznula iz sobe i nestala među visokim zgradama
videla sam je još samo kako zauzima svoje tajno mesto u mraku
nameštajući se da ponovo zanoći licem ka nebu, čekajući
da umine sve što je izgubilo trag
da dođe jutro, da se vrati svest.

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad