miljan milanoviĆ

Miljan Miljanović, rođen 18.10.1982. u Zaječaru.

Bluzira u Nishvillu i sanja da zaplovi svojim brodićem Mediteranom.  Piše iz čistog nagona. Trudi se da ne živi svoje priče, ali one žive njega.  Svira bluz na jedanaestom spratu u bezimenom bendu i škripi već  pregažene tekstove.  Oženjen je prozom i svake subote je vara u strastvenoj preljubi sa poezijom.

Objavio je roman “Homo ludens”, Beograd 2009, zbirku R’n’R priča  “Bending”, Beograd 2010. i izbor pesama „Buddha blues i dvanaestotaktni smisao života”,  u antologiji mladih pesnika Niša „Tortu kroz prozor“, Niš 2011. Objavljivao je priče po časopisima za književnost „Trash“, SKC Niš i „Povelja“, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo.

 

 

Telegram Kenu Kejsiju koji greškom nisam poslao 1964. jer sam greškom rođen osamnaest godina kasnije

 

Rano ujutru spakovali smo stvari i izašli pred kuću da čekamo autobus STOP Bežimo od melanholične svakidašnjice STOP Noć je bila duga i naporna uz rakiju na stepeništu pred kućom prijatelja STOP Pobili smo sve noćne leptire STOP U zoru su još uvek ležali oslikani leševi slepljeni za zid ili đon papuče STOP Na vašaru sam kupio igračku koja me podseća na detinjstvo STOP Tada sam želeo da odrastem pa da mogu pokupovati sve igračke STOP Sada želim da sam dete pa da čeznem za igračkama STOP Ponekada se prepirem sa buvljačkom kopijom roleksa oko prvenstva u laganju STOP A ponekada je to tako često ja ga zatičem kako me potrkada STOP Želeo sam da snimam filmove ili video putopise STOP A iznenada sam se zarobio kao statista u jednom filmu između onih dana STOP Ponekada zapalim cigaretu posle dobrog tucanja STOP Često je to samo zbog predhodne cigarete STOP A često je i lepotici do pušenja STOP Često citiram prijatelja STOP Ako bus ne staje pred tvojom kućom ne znači da nikuda nećeš otputovati STOP Često me razočara miris vetra po ulicama STOP Valja monotoniju s kraja na kraj između onih dana STOP Na dnu flaše ničeg nije bilo STOP Na kartama je pisalo kuda putujemo STOP Rano ujutru spakovani u izmrcvarena tela pred kućom prijatelja stadosmo da čekamo END

 

Bobi i ja goli u fontani na glavnom gradskom trgu

Bum! Dan je započeo rušenjem Čičine straćare od četrdeset i šest kvadrata. Ovaj gospodin sa obrijanom glavom, to sam ja. Polomljena jedinica desno nije uspomena iz tuče. Pao sam sa konja negde na jugu provincije Bulgan u Mongoliji. Bio je prohladan sumrak u stepi. Konj u punom trku. Crvenilo na vratu nije ujed u ljubavnom činu. To je alergija na ambroziju iz Čičine bašte. Niko je više ne obrađuje. Zaposela je korov. Sa ženom nisam bio dve godine.

Gospodin do mene, zdepasti šaljivdžija, je Bobi. Odrasli smo zajedno gazeći sve zabrane baš ovde ispred Čičine kuće. Sa unutrašnje strane leve butine ima posekotinu od limene replike mača. Sa deset godina sam prvi i poslednji put upotrebio oružje. Na njegovim leđima, poput opružene zmije, gospodari ožiljak od pada sa motora BMW R25, koji smo maznuli iz Čičinog dvorišta. Bobi ima povišen krvni pritisak, tri ćerke, persijsku mačku, akvarijum od dvadeset i pet litara sa pokvarenim grejačem i ženu koja kuva u ekspres restoranu. Sa njom nije opštio sto trideset i osam dana.

Bum! U podne je žuti buldožer sravnio Čičinu kućicu. I baštu. Zbogom alergijo. Počeli su da zidaju visoku zgradu. Sa devet godina poželeo sam da me ljudi vole. Isto koliko i Čiču. Uvrteo sam sebi u glavu da je to jedino moguće ako svima budem od pomoći. Da bih bio od pomoći potreban mi je novac. Zato, mi je bilo logično da postanem kockar. Drao sam Bobija u pokeru. Igrali smo po mojim pravilima.

„Mrav gurajući poslednje zrnce peska kaže - o, kako sam veliki posao obavio danas. Slon noseći poslednje deblo kaže - o, kako sam veliki posao obavio danas. Kockar nakon poslednje pobedničke ruke ne kaže ništa, jer sve što je uradio danas sutra će nestati.“, rekao mi je Čiča jednom prilikom i oteo karte.

„Znaš li sinko gde je Zvonkova kockarnica? E, nemoj sinko nikada da ideš tamo!“, zapretio mi je. dobronamerno.

Bobi radi u preduzeću za puteve. Igra loto i sportsku prognozu. Brine o tastu kog je onesposobio šlog. Žali se na bol u vratu i skupo školovanje za devojčice. Ja sam se nakon fakulteta zaposlio kao arhitekta. Nakon sedam godina rada opsovao sam gazdu i napustio firmu. Više me nije zanimala blistava karijera. Nisam želeo išta više da imam sa zgradama i gazdama. Posvetio sam se humanitarnom radu. Pomagao sam medicinskom osoblju u Boreni, na granici Etiopije i Kenije. Bio sam “Petar Pan” u pojasu Gaze. Onda sam godinama plovio sa prirodnjacima koji proučavaju zagađenje okeana plastikom. Jednog dana, nasukali smo se na veliki pacifički tepih od smeća. Brao sam čajeve po plantažama u Šri Lanki. Živeo sam u šatorima koje zovu jurta po Mongoliji. Čuvao sam irvase u Laponiji. Nedaleko od budističkog manastira Sikguram, u Južnoj Koreji, susreo sam jednog monaha. Upitao sam ga gde se mogu napiti vode. Bio sam žedan.

„Dok sam hodao ka mestu našeg susreta video sam jedan izvor. Odvešću vas tamo, a vi upamtite gde je. Sutra će stabla biti žedna pa ću ih voditi na pojenje. Možda se nećemo ponovo sresti.“

Ostao sam u manastiru nepunih godinu dana. Posvetio sam se proučavanju budizma. Bobiju sam pisao pisma u obliku koana. Čitao ih je, ali ih nije razumeo. U jednom pismu mi je uzvratio: “nema više Čiče.” Umalo nisam zaplakao.

Bum! Uveče, na prostoru Čičine kuće izdigla se desetospratnica sa poslovnim prostorom u prizemlju. Tu je bila banka sa bankomatom koji radi dvadeset i četiri sata, apoteka koja je uvek imala zamenu za traženi lek - ali skuplju, pekara u kojoj se nije mesio i prodavao hleb i mala prodavnica u kojoj je Bobi kupio dva piva jer sam ja bez para. Ćutimo i pijemo. Na stepeništu zgrade pojavio se dečak. Poskočio sam sa trotoara. Otreso sam zadnjicu i jurnuo ka njemu. Želeo sam da ga posavetujem. Onako kako je i Čiča savetovao nas.

„Slušaj sinko, znaš li gde je Las Vegas? Tamo moraš da odeš. I ne brini, nikad nećeš biti žedan, jer svuda prodaju vodu.“

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad