miroslav vojniĆ HAJDUK

  Rođen jednoga septembra hiljadudevetstosedamdesetprve u Subotici.

 

 

Ravnica kojom hodimo

I

Sobom je odisao miris truleži. Ličila je pre na neko od svratišta mornara u najmračnijim lukama sveta, nego na prostor koji omogućava život dvema osobama. Za Miku je to savršeno razumljivo. On se, u nekim svojim nastojanjima da preživi tim pozivom i bavio. Barem je tako pričao komšijama sa kojima se sretao jutrom na kafi, u obližnjoj kafeteriji, dok bi prelistavali jutarnju štampu i ubijali se od tračeva pokupljenih po kafanama u toku noći.
Kao mlađi, Mika se bavio filozofskim temama i oduševljavao psihoterapeutskim metodama koje su u doba njegove mladosti doživljavale svoj začetak.
Jednom ćeš morati isprobati hipnozu na sebi, često bi govorio. Mora da je neverovatan osećaj kada neko tako rovari po tebi.
Kao prvo, uopšte nisi svestan toga, niti se sećaš šta si govorio – a na kraju se ispostavi očiglednim da se nešto ipak dogodilo. Neko te je posetio i poveo na proputovanje sivim ćelijama. Razgrtanje paučina prošlosti.

Stan koji je Mika iznajmio se nalazi na mestu na kom nikakva muzika ne može opravdati bahatost ljudsku.

Korus, je ime lučkog gradića u kom su se skrasili mnogi nemirni duhovi izbačeni na ovo mesto iz bujice života da u njemu ostave svoje kosti.
Kao da Mirna i Sama imaju ulogu nepoznate staze slonova; u Korusu su živeli samo oni sa spoznajom o bliskoj smrti. Deca, što su se rađala, bila su starija od roditelja.
Jednoga dana u bliskoj budućnosti, rađaće se mrtva.

Mika se, na česta Karlova pitanja zbog čega je baš ovu rupu odabrao za njihov odmor, koristio izgovorom da mora da ima neke mudrosti u mestu na kom se dva toka slivaju u okean.
Zar ti se ne čini interesantnim što su one baš tako odlučile, govorio bi Mika.
Ni on sam, u stvari, nije znao odgovor. Jednoga jutra je podigao glavu sa kafanskoga stola, otišao kući, rasprostro kartu sveta ispresecanu linijama kao nekim migracionim tokovima – pokupio Karla i nešto knjiga i pošao na put.

Postoji jedna vrsta laste, čiopa, koja ceo svoj život provodi u vazduhu – gde se hrani, spava, sklapa odnose sa partnerom koji traju ceo njen život – a sleće jedino da bi donela na svet mladunce koje hrani lebdeći iznad gnezda. Umire u toku svoga leta, a na mestu gde ova padne njeni mladunci osnivaju novu koloniju.
Ili je i to samo mit kao onaj o A Bao A Qu-u?
*J.L.Borges, Rečnik Fantastične Zoologije

 

II

Mika je imao mnogo padova u svom životu.
Karlo iziđe kroz otvorena vrata kaveza i odleprša do prozora koji je, preko ulice, gledao na nekada vrlo popularnu marinu. Ona se  - a da se niko ne seća tačno kada se to dogodilo – pretvorila u groblje, skladište odbačenih jahti koje su se svojim zarđalim varijacijama boja, mutno presijavale na suncu.
Sa brda koje je razdvajalo grad na dva dela sada je, već ne tako ponosno, gledao bivši simbol mesta, albatros izvajan u steni.
Budući raširenih krila, delovao je kao da nosi taj deo kopna na svojim repnim perima po svim lukama sveta.

Mogli bismo malo napolje, da proteglim perje, reče Karlo. Mika se podiže sa kreveta.
Konačno pametna misao. Hajdemo.

Vetar je duvao obalom otržući penu sa vrhova talasa moru koje je ječalo, i bacao je Miki u lice kao neki trgovac vrele krvi koji svoju mušteriju ne pušta bez nepotrebnog suvenira.
Ne znam šta se to dešava sa mnom, reče Mika. Osećam se kao da živim u zemlji iz koje se nije vratio niko – a opet, dobro mi je.

Možda ti se samo kupa u krvi.
Moja glava u svakom slučaju nije tuzi namenjena. Kao mlad, bio sam i devojčica i dečak. Telesni lik bio mi je neodređen, tako da su ljudi stalno grešili obraćajući mi se. Kasnije, putovah. Sada imam tebe.
Šta ćeš. Noć, u kojoj ti se čini da živiš, nema očiju. Zvezde su samo odbljesci naših pogleda uprtih jutru.
Jahte su se klanjale talasima. Arke koje nisu ispunile svoj zadatak, ostavljene kao upozorenje onima koji u njih nisu gledali. Mika je trljao oči, bezuspešno pokušavajući da se oslobodi balasta mora.
Hladnoća me razjeda. U kom vremenu mi uopšte živimo, zapitam se ponekad. Da li je kamenje mudrosti ono što sakupljamo, ili ono što bacamo?
U život sam ušao ponizan. Gledajući mu u tragove, upoznao sam ga. Formirala me je surovost na koju se ne računa kada se u njoj živi. Doveo sam Kosu na prag nekolicini koji bi to svakako učinili i sami. Pa šta?
Šta hoće od mene? Prokleti duhovi.

 

III

Beše mrak. Na trenutak tek pojavi se svetlost, samo toliko da osvetli prizor što krv nam sledi. Videsmo senku krvnika visoko uzdignutih ruku što behu jače od čelika kojeg nosiše; videsmo ruke što spuštaju se odlučno, i ču se tupi udarac mača o panj.
Umesto glave, jedno telo se dokotrlja do naših nogu i tu stade. Kao prikaza neka, usta stresajuć se i poče gledati oko sebe obeznanjeno. Tek tada, videsmo mu lice. Beše belo, bez kapi krvi. Raspuštena kosa vijorila se bez vetra. Otvorena vilica beše u grču jada. Bez glasa, bez pokreta koji bi upozorio – on iščeznu.

 

IV

Malo bi ljudi šetalo obalom dok uzburkano more i hladni vetar nagoveštavaju oluju, tako da je Polinu vrlo lako upala u oči figura što se teturala pod naletima vetra u izmaglici kapi razasute morske pene, na silu otrgnute moru.
Polino, starac od svojih sedamdeset i dve, je običavao provoditi dane udobno ušuškan u ćebad, u stolici kraj prozora.
Pod mojim prozorom nalazi se otvor sveta. Nisam u mogućnosti da doprem do njega. Pedeset godina već čekam te.
Šta se desilo?
Zar si postao toliko sablažnjiv da svojoj sopstvenoj smrti ne smeš pogledati u oči? Da li su u njima ponori, toliko duboki da strašniji su i od Suda?
Po bilu, što otkucava mi u zenicama, osećam da vidim.
Ali gde je, gde je onda svet?

V

Po svim barovima ovoga sveta, u kom god sam čekao jutro – sa svih zidova su me gledala lica. Lica zlobna, lica čedna, lica okovana strahom.
Ko su svi ti ljudi što su svoje živote ostavili u njima? Koja li je priča onih, što su ih gradili?
Koga je to uopšte briga.
Kada piješ, svakako uvek piješ sam. U malteru između napuklih cigala si video nekoga kako te posmatra. Možda je to neka personifikovana ličnost iz prošlosti, možda si to upravo ti. Kako da ti kažem...
Iza napuklog oka i spljoštenog osmeha, iza ožiljka što kao anakonda obavija ti lik, nalazi se ono od čega si stvoren. Dobro pogledaj te cigle što te okružuju. Pronikni u poglede tih lica. Možda u jednom od njih, jednog pijanog jutra, otkriješ nekoga ko isto tako kao i ti sedi i traži sebe u tvome licu. Možda si to upravo ti.

Dva anđela, Sećanje i Razum, bdeju nad glavama izgubljenih. Ako sam izgubio sebe, znači da su tu, u meni. Ukoliko jesu, onda predstavljaju ovaploćenje moga duha, a on je nasilan. Zašto bih verovao u mogućnost izbavljenja?
Svoj lik sam jednom već ugledao.

Dok sam ležao ophrvan čudnom bolešću koja mi je razarala zglobove i moje telo činila nepokretnim, posetio me je jedan Francuz slabašnog telesnog lika, ali izuzetnoga duha.
Sledeći svoj poziv antropologa, stigao je u taj prokleti donji tok južnoameričkoga kralja prašuma, da bi ispitao priču o nekom Janomama plemenu, koju je čuo po barovima Bordoa, od prevejanih mornara željnih oratorske slave. Ispričao mi je sledeću pripovest:

‘’Arhivi gradića Kaljarija, na Sardiniji, sadrže podatak o jednoj začuđujućoj istorijskoj činjenici.
Jedne noći, krajem aprila ili početkom maja 1720. godine, otprilike dvadeset dana pre pristizanja broda Veliki Sveti Antoan u Marselj, Sen Remi, vicekralj Sardinije, usnio je jedan vrlo mučan san: on kužan, a kuga hara njegovom majušnom državom.
Pod naletom bede, društveni okviri se rastočuju. Poredak se ruši. On je suočen s moralnim rasulom, svim vidovima psihičkih slomova... Da li je već kasno da se spreči nesreća? On se budi.
Jedan brod koji je isplovio iz Bejruta mesec dana ranije, traži prolaz i predlaže iskrcavanje. Tog trenutka vicekralj izdaje gotovo ludačku naredbu. On na brzu ruku šalje u pravcu broda barku s kormilarom i nekolicinom ljudi s naredbom da Veliki Sveti Antoan mora odmah da se udalji od obale i otplovi što dalje od grada, pod pretnjom da će biti potopljen topovskom paljbom. Rat protiv kuge?
Bilo kako bilo, brod nastavi put, pristade uz Livorno i dospe u pristanište Marselja, gde mu bi dozvoljeno da se iskrca.
Zna se otprilike da su se preživeli mornari sa Velikog Svetog Antoana razišli u svim pravcima.
Veliki Sveti Antoan nije doneo kugu u Marselj. Ona je već bila tu. Kuga koju je doneo Veliki Sveti Antoan, bila je istočnjačka kuga, onaj prvobitni virus, i za njeno prodiranje i širenje po gradu vezuje se užasno i opšte rasplamsavanje epidemije.’’

Sve u svemu, koliko me sećanje služi, to su bile reči koje mi je **A. A. izneo tog popodneva, dok su tropske kiše sabijale zemlju pripremajući je za skoro izlivanje džina iz svog toka.
Dan danas mi nije jasno odakle se on pojavio kraj moje postelje. Nakon njegove pripovesti popili smo flašu vina koju je doneo sa sobom. Pošto je meni kretanje bilo onemogućeno, on mi je prinosio čašu usnama.
Nikada neću zaboraviti njegove čvornovate prste, začuđujuće dužine, kojima me je pojio poput brižne majke. Mora da je pušio neki jak, crni duvan, jer su pramenovi dima ostavili duboke, neizbrisive brazgotine na njegovim prstima.
Ubrzo je otišao u smrtonosnu čeljust džungle tragom svojih opsesija.
U postelji sam proveo još tačno mesec dana.
Potpuno iscrpljen, još uvek osećajući vrelinu bolesti kako luta organizmom, izgubio sam se odatle prvim brodom koji je pristao.

**Antonin Artaud

 

VI

I danas, tako osećam, ovoj geometrijskoj površini, ravni mora – potpuno je svejedno ko sam u stvari ja. Niko nije toliko moćan, da mu se veličina ne bi mogla poništiti samim postavljanjem u bespuće, prazninu.

Ravnica kojom hodimo, i mestimično koje vetrom iskrzano drvo, što bi se moglo pričiniti kao orijentir, sigurni pravac – koji se, kud god se okrenuo, čini istim takvim sigurnim pravcem: opravdana podlost koju ravnica kojom hodimo dozvoljava kao mogućnost odabira.

Škorpion se vuče preko neba. Tromo pomera udove i klati svojim smrtonosnim repom tamo amo, dok se s vrška njegove bodlje rasipaju kapi otrova lepeći se za noćno nebo – zanavek beležeći svoj trag zvezdama.
Moj život je poput uzaludno prosute kapi, ostavljen nekom drugom da ga sledi za primer.
Ah, radosti! Uzaludnosti, hvala! Hvala zvezde što omogućiste mi da sagledam svoj put.
Snaga mi se polako vraća.

 

VII

Kopno je zadobilo ovalni oblik. Kopna nikada nije ni bilo.
Jednom je, negde, jedan pisac rekao da jedino iz višemesečnog haosa u kom živi, uspeva sklopiti sistematičnu smislenost reči.
Da li je naš početak tek trag nečijih opsesija?

 

VIII

Više nema povratka. Nazirem li ja to nezaustavljivi ritam? Možda pada kiša. Da. Neka bude tako. Dobuje otkidajući postepeno sitne komadiće prozorske daske, kuće, temelja. Dobuje po pragovima uma.
Gde je sada muzika? Gde su svici mladosti? Po mome temenu kiša neprestano pada. Nekada sam imao ime, sada mogu biti bilo ko.
Možda sam Mnogo, možda samo Jedan – ko to više uopšte zna?

 

IX

Šta misliš ti, lelujava površino? Šta misliš ti, što mamiš strah čoveku što usudi se pogledati u tvoje dubine, ponore?
Ti, što svojim naborima kao zakrivljeno ogledalo izvrgavaš ruglu ljudsku težnju da pretoči te u svoj sopstveni lik.

 

X

Poštovanje, dragi prijatelju.
Razvio sam svoju kožu, meso i sve organe po ovoj zemlji na kojoj živim. Sam skelet je ostao da leži u sredini, netaknut. Sa vrhova povijenih rebara motre orlušine lešinarske, vrebajući na život što bi mogao izmileti iz kičmenog stuba.
Da. Čovek se ponekad stvarno oseća čudno. U čemu je onda smisao?
Ne možeš se skriti.
Pruži se na zemlju, prekri se busenjem trave... ipak ćeš biti izbočina u monotoniji ravnice. Ostaješ izraslina – čir koji treba ukloniti.
Nastavi da stojiš, i vetrovi ćete zaobilaziti brkajući te sa čvornovatim bagrenjem. Pretvaraš se u šumarak na nepreglednom moru zemlje i odmah ti se tu prišljamči neka tanušna nit vode što s ponosom nosi naziv – reka.
Postoji tada realna opasnost da te ugleda neki siromašni seljak, koji je upravo završio sa oštrenjem svoje sekire. Tada se pretvaraš u mrtvu cepanicu i kao pramen dima provlačiš se između vrhova nečijih tuđih rebara, završavajući svoj put ka nepreglednoj ravnici nebeskoj.
Sa nje, nošen vazdušnim strujama – zajedno sa oblacima čijem si stvaranju potpomogao – treniraš svoj pogled na zemlju što se razvila pod tobom.

XI

Moj krevet je na ležaju od uveloga lišća, predivnih, jesenje zlatnih boja. Plašim se pogledati pod njega. Nisam hrabar. Ne verujem u to. Pod nogama mi se ljulja a treperenje ovih moćnih talasa me nagoni da...
Da li bi te uplašilo da zaurlam?
Meni u stvari nedostaje drveće i to me pomalo plaši. I onako sam gluv na ljudske vapaje.

Približavamo se nečemu. Vidiš? Tamo na horizontu, ona mala mrlja okružena oblacima, maglom. Ostrvo, biće da je to u pitanju. Šta bi drugo moglo opstati u ovoj nedođiji okeana.

 

XII

Vidiš, pada kiša i nebo je s krajeva crveno. Krv preti da poplavi nebo. Volim kada je ovakvo vreme. U vazduhu su pomešani mirisi zločina, strasti, žudnje...
Uživao sam u šetnjama po kiši. Sada šetam po moru, na kiši.
Misliš li da je ono stvarno ostrvo?
A šta bi drugo moglo biti. Mada pre deluje kao da se neki predmet sa nebesa, prelamajući se kroz kapi kiše, reflektuje na površinu okeana.
Ovog stvora po kojem putujemo.
Ne veruješ valjda u onu legendu o zmiji?
Ko zna. Ukoliko ona zaista grčevito grize svoj sopstveni rep, tada je to prsten samoće što se steže oko ljudskih duša.


 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad