SMILJA SAVIN

Smilja Savin je moje ime. Rođena sam prije šezdesetak godina, živim u Kaštel Lukšiću, Hrvatska. Strastveni sam ljubitelj lijepe književnosti. Sama se iskušavam u pisanju kratkih priča. Objavljujem ih po književnim portalima i zbornicima, ponekad ih šaljem na natječaje. Ipak, zadovoljstvo da se nekome dopala moja priča mi je presudno.

 

VODA

Pismo je jutros donio Coce, pijani seoski lakrdijaš.
- Cvijooooo! – derao se s oštrog kamenog prilaza selu – Evo pisma iz Macedonijeeeee!
Sačekala ga je na ulaznim vratima dimne kužine, uzela pismo i spremila  ga u njedra.
- Cvijo!?  Neš ga pročitat? Šta javlja Musić? Oće li nas napast majčica Rusija?
- Ne razbijaj ti glavu oko pisma. Ajd uđi, poji štogod.
Naceri musava usta i prljavom šakom pogladi prosijedu, rijetku bradu punu skorenih ostataka hrane i pića. Cvita se upita umiva li se on ikad. Suzbije iznenadni nagon na povraćanje. Znala je da će Coce dan provesti u njenoj kužini.
- A imaš li išta za popit? – lukavo je žmirkao.
- Ajd', sidi tu na katrigu. Ugrij se. Riže jutros,  posve.
Na ognjištu se u bakri kuhalo jutros pomuženo mlijeko. Coce se zavali u katrigu i pogleda prema mračnom kutu prostorije gdje je na drvenoj koćeti, ispod brda sukanaca i biljaca, ležao Stari.
- Eeee Ante. Kako si?
- Šta ti misliš? – vratilo se pitanje Coci.
- Bogati, ne znan! Zato te i pitan.
- Kad si ti išta zna, a?
Coce ušuti i ispruži promrzle dlanove prema vatri.
Cvita je dovukla siniju na sredinu prostorije.  Metalnom kukom na vrhu drvene motke zahvati ploču slanine koja je visila s grede i skine je. Iz dubokog, uskog procjepa u kamenom zidu izvadi veliki kruh. Sjede na stolac i započe rezati debele fete slanine i redat ih na aluminijski tanjur. Potom otkine dobar komad kruha. Ustane i s police skine bukaru i nalije je vinom do vrha. Privuče siniju do ognjišta.
- Jesil'  bija kod Doma? Imal' išta nova? Šta govore u gostijoni?
- Uuuuu... svašta! Kažu da su juče uapsili Filipa.
- Filipa? Bogati! Ko ga je doša apsit?
- Kažu, Udba iz Splita. Bilo i' je tri, četri. Razoružali ga, uzeli mu pištolj, vezali ruke na leđima i otrali ga na Vrbu pješke. Tamo i' je čeka đip.
- A šta Smilja?
- Kažu, šuti, ne progovara. Sigurno joj Filip naredija. Jadno ono četvero nejačadi. Šta će sad bez ćaće?
- Ma, pustit će oni njega brzo. On je na liniji, nije ništa zgrišija, sigurna san.
Iz mračnog kuta prostorije, s koćete, iznenada se oglasi Stari.
- Ti znaš? Ajd' šuti tamo! Filip je smrad ka i ćaća mu. Budala misli da je jači od države i partije. Nek mu sad Staljin pomogne.
Cvita ustade i bez riječi iziđe pred kuću. Vani je počeo prštati snijeg.  Stablo srndelije škripalo je golim crnim granama. Ona ipak sjede na kamenu klupu uz zid kuće i iz njedara izvadi pismo. Pažljivo ga izravna dlanovima i raspara plavu kuvertu na užem dijelu. Najprije izvuče novčanice i spremi ih u njedra.List ispisan dobro poznatim rukopisom nakratko nasloni na obraz i zatvori oči.

„Draga moja Cvijo,
Dugo se mislin kako da započnen ovo pismo. Iznenadilo me tvoje zadnje. Mislija san da san oženija pametniju curu. Kako ti mogu na um padat sve te gluposti. Kako možeš virovat u ono što selo priča. Otkad više viruješ Labanduši, Kokezuši, Bulićuši, nego meni.  Draga moja ženo, moran ti reć da san gorko razočaran. Dok ja čuvan granicu, a Albanija nas može napast svaki čas, ti slušaš priče o tome da san te ja ostavija i da se neću vratit. Kad bi tako nešto naumija tebi bi prvoj reka, ne sumnjaj u to. Sigurno ne bi pisa o svojin namjerama babama u selu. One su ionako nepismene. Ako mi misliš opet pisat takve gluposti, bolje da mi uopće ne pišeš. Ova tema je za mene zaključena. Nadam se i ti tako misliš...“

- Cvijooo! Dolij malo!
- Kud si prije popija!?
Vrati se u kužinu i napuni bukaru.

***

- Kakono si ti Ante udrija šakon onoga oficira u Boki Kotorskoj, ajd' ispričaj...
- E baš ću tebe zabavljat, neman druge zanimacije.
Cvita je uzdahnula i pomislila kako će po stoti put čut ovu priču. Coce se pijano ljuljao na katrigi i žmirkao sitnim očicama.
- Ćaća, bil ti malo popija?
- Bi nevista, ako imaš vode iz Boke Kotorske.
U ovih mjesec dana otkad je Stari zalegao i čekao smrt čula je tu želju nebrojeno puta.
Odmahnula je rukom.
- Bogati Ante, kako će ti donit vode iz Boke Kotorske?
- Šta ja znan kako. Meni se samo čini da bi lakše umra kad bi popija gutljaj te vode.
- Ih, umra, diš umrit, taki čovik. Veliki si ti čovik, velika pamet, svita si vidija, naučija čitat i pisat, svu ovu dičurliju u selu naučija slova... Cvijo, dolij, ne štedi.
Cvita napuni bukaru i opet iziđe pred kuću. Vani se nakupila tanka bijela ponjava. Rukom raščisti snijeg s klupe, sjedne i nastavi čitati pismo.

„A sad o Starome. Znan ja koji je on mudrijaš. I koliko je težak. Ko će znat ako ne ja. Pa nas dvoje smo živili sami od moje četvrte godine, kad je mate umrla, do dvadesete kad san otiša u patizane. Miljun puta mi je sakrija kruv, meso san mu svaki put mora ukrast. Ali ima san samo njega. I izdrža san s njin takvin kakav je, nikad se nisan posvađa. A ti si s njin godinu dana i kažeš da ne možeš više. Može te bit sram. On nije duga vika, možda još koji misec poživi i ako me voliš i poštuješ, izdržaćeš još to malo vrimena i ispratit moga ćaću u smrt kako doliči. Ne raspravljaj se s njin, ispuni mu ako ima kakvu želju, radi mene, a i radi ljudskosti. Eto, to san ti mora napisat. Nadan se da ova politička kriza neće još dugo i da ćemo se brzo vidit. Do tad budi pozdravljena, voli te tvoj Ivan.“

Cviti su se niz promrzlo lice slijevale suze. Obriše ih dlanom i vrati se u kužinu.
Coce je zakunjao u katrigi.
- Nevista, jel' ti to plačeš? Jesi luda, ne moraš ti ić u Boku po vodu. Da si pametna ka šta nisi, mogla si otić na bunar, nalit bocun vode i reć da ti je niko donija iz Boke. Ko da bi ja zna oklen je? Eeee, ludo luda...

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad