ТОДОРА ШКОРО

ТОДОРА ШКОРО, новинар и писац, живи и ради у Београду. Објавила је књиге: „Варке душе“ (збирка прича, 2009), „Неизмер“ (поезија, 2009.), „Под небом Србије“ / „Sotto il cielo di Serbia“ ( коауторска, двојезична, српско-италијанска збирка песама, 2010.), „Суђаја ми дала“ ( поезија 2010.) и „Умирање срама“ (кратке приче, 2011.), „Сенке и свици“ (кратке приче, 2013.).

У припреми је књига кратке прозе „Трен приче“.

Песме и приче су јој превођене на италијански, енглески, немачки, бугарски и хинду језик. и објављиване у домаћим и интернационалним часописима, зборницима, антологијама и на књижевним порталима. Добитница је бројних награда за поезију и прозу.

 

ТРЕН ПРИЧЕ

 
ДОСТОЈАНСТВО

Пржило сунце, ни дашка ветра. Она нагнута над хрпом изгужваних старих одевних предмета, ко зна чијим знојем натопљеним. Још млада, руке јој то говориле. И префињена, витким прстима и лаганим, одмереним покретима којима је покушавала да сложи ту гомилу старудије, да јој дâ иоле достојнства. Дуга кестењаста коса јој, онако сагнутој, покрила лице сасвим. И боље, да мука и нелагода не буде још већа ако је лепа, а лепа је сасвим извесно, све је указивало на то. Ипак, требало ју је ословити, упитати да нешто од ствари дода, да каже колико цени искрзану кожну јакну или изношене војничке чизме. Тад би морала да подигне главу, да проговори, да се насмеши, макар горко. Па да потом сакрије поглед. Не, није могао то да уради, није могао да је толико понизи. Наставио је лагано осматрајући понуду других уличних продавца старе робе јер заиста је морао да купи друге патике, ове које је носио једва да су држале одлепљене ђонове. Али никако није хтео да их купи код те дивне девојке.

 

НАСЛЕЂЕ

Не знам више како је изгледао, ни какав му је био гуњ ни чибук који је по ваздан пушио Сећам се само мелодије коју је у сумрак свирао на црној окарини седећи на кућном прагу.
Увек кад пожелим да чујем ту песму узмем у руке глинену успомену, загледам је и дуго уживам ћутећи, све док ми је не истргне мој мали син и зачикујући ме упита хоћу ли икад научити да свирам на њој.
„Она свира сама, сине, чућеш и ти то једном“, кажем.

 

СМЕТЊА

Кад год на улици сретнем босо дете, пожелим да напишем причу. О осећају слободе, безбрижности, о радости. О житком блату које милује стопала и клизи између прстију. Или о мекоти прашине у којој седи на углу испред њихове куће чекајући да  мати, која га већ безброј пута зове, дође и одвуче га за уво на скромни ручак.
Увек кад видим босо дете пожелим да напишем причу. Али се уместо тога и сам изујем и босоног пређем тај део пута до стана, срећући изненађене, осуђујуће или сажаљиве погледе мојих комшија. И то ми засмета, ти погледи ми не дају да напишем ту причу.


ЛЕП ПИЈАЧНИ ДАН

            Од ране зоре суботом седи на том каменом степенику. Пролазе крај њега пијачарке, старице натоварене обрамицама са крцатим корпама које, клатећи се лево-десно ударају свакога крај кога мину, смичући им капе и шубаре са глава. Прате их жестоке псовке.
Он седи, на сметњи тим истим старицама, на сметњи свима који хрле ка пијаци, на степенику који се пружио директно на улицу, а преко кога је и био једини улаз у ту избу. Није то била његова кућа, ко зна чија јесте, као што нико није знао где је његова, ако је има. Он, међутим, мирно седи, увек на том прагу, испред  напуштене, урушене куће, као да је  рођен ту.
У подне, враћајући се, понека сељанка спусти крај њега пар крушака, или неки непродати парадајз. Већина, ипак, прође не осврћући се, Новчиће  не оставља нико, нема пред њим шешира у који би се бацили. И нико не зна је ли просјак или није.
Поподне, кад перачи улица наиђу, котрљајући остатке расутог поврћа снажним шмрком, подиже руку и они начас престају. Он прилази и из широке цеви из које се цеди још помало воде опере  руке, испљуска лице и врат и каже:
„Леп пијачни дан, баш леп...“
И одлази, раздраган, некуд.


ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА

            Читав град је знао тог просјака који се смејао и певао, углавном. Његов шешир је увек био празан.
Нико не дели милостињу таквим просјацима.
Шта знају људи? О срећи, о новцу, о просјацима?
Живе у заблудама, углавном.

 

КАЗНА

Затварали су је у подрум увек кад би се упишкила.
Тамо је вриштала, лупала у дрвена врата ручицама и остајала све док он не би допустио мајци да је изведе.
Те ноћи је пробудио тресак. Устала је и кроз одшкринута врата видела мајку како крајем блузе брише крв са кухињског тучка. Крв њеног очуха који је лежао на кревету.. Осетивши како јој клизи топли млаз између ногу, кренула је лагано према подруму.

 

АНОНИМНОСТ

„Зашто твоји јунаци немају презиме?“, питала га је једном.
Већ сутрадан. написао је причу чији лик се звао Едвард Хич. а она рекла како јој се прича не допада. Смејао се. Он је мислио како је баш добра. Једино му је сметало име јунака. Ако би био само Едвард, мислио је, прича би била савршена. Ипак, није избрисао његово презиме.

 

АКТ

Била је удата за старијег од браће Кон. Становали су на спрату, а млађи брат је живео сам у приземљу које му је било и дом, и галерија, и сликарски атеље. Волела је да дане проводи у том чудном нереду, међу платнима, бојама и четкицама. Није му сметала. Разумео је да јој је било досадно самој док чека мужа, банкара, да се врати с посла.
„Насликај ме“, рекла је једном и кокетно накривила главу.
Одбио је. Пре него што је брат стигао покупио је свој прибор и одселио се.

 

СТОПЕРКЕ

Кад  је села на ниско седиште његовог старог аутомобила, узана сукња јој се задигла до пола бутина. Има широке кукове, помислио је. Само се код жена широких кукова сукња тако подигне кад седну. А он је волео такве жене. Његова је била мршава, узаних бокова и никада није могла да изведе ту ствар са подизањем сукње кад седа. Зато је он увек кад на путу сустигне неку жену, стајао да је повезе до града. Ретко би се преварио у процени.

ДАЉИНА

Једини Абориџин кога знам је онај са слике мога пријатеља хиперреалисте. Сликар  је у предности јер је створио тај портрет човека коме са црног, избораног и сјајног чела кап зноја само што не склизне на белу браду. Ја само неизмерно волим ту слику. Али нас то не спречава да, гледајући је, маштамо како ћемо једном заједно ипак видети пространства далеке Аустралије.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad