VLADIMIR BULATOVIĆ

Vladimir Bulatović, rođen u Beogradu 13.12.1979. godine.
Do sada je objavio dve knjige priča: Izmišljeno ali istinito (2010 Banatski kulturni centar) i Duhovi satire (2013 Presing).
Diplomirao je solo pevanje na ALU u Beogradu.
Radi kao profesor solo pevanja u Mladenovcu.

 

Na ruČku

 

 

            Nakon raskida iznajmio sam sobicu na Karaburmi, a Mirjana se vratila kod roditelja u četrdeset i peti blok. Nisam podnosio samoću i otužnost petnaest kvadrata natrpanih starinskim stvarima koje su smrdele na memlu. Pozvao sam Mirjanu. Insistirala je da krenemo u savetovalište za mlade parove gde je radila njena školska drugarica. Mirjana me je smatrala glavnim krivcem za sve naše probleme. Dan pred raskid imali smo žestoku svađu. Polupao sam nekoliko šolja za kafu i jednu vazu Mirjanine bake. To je bila prva stvar o kojoj sam pričao u savetovalištu.

            Kroz prozor tramvaja posmatrao sam u pravcu toplane tri siva dimnjaka koji su mi pre otvaranja Delta sitija uvek bili glavni orjentiri da se približavamo blokovima. Mirjana je sedela iza mene. Po isprekidanom, sintetizovanom zvuku tastature znao sam da kuca poruku na telefonu. Kontrola je ušla u tramvaj kod „Kineza“. Neka žena u iznošenom, sivom mantilu nije imala dovoljno kredita za vožnju i dvojica mlađih kontrolora opkolila su je glasno tražeći da izađe napolje. Tramvaj je zujao u mestu poput ogromnog insekta, a putnici su zurili u ženu kao da je lopov.

            „Mi smo budale jer plaćamo“, komentarisala je Mirjana.

            Izašli smo na stanici kod Enjubovog centra. Mirjana mi je usput prebacila to što sam pre ručka kod njenih pojeo kuvani đevrek.

            „Žao mi je one žene iz tramvaja. Mogla bi biti majka onoj dvojici“, rekao sam.

            „Preosećajan si za svakog drugog, samo za mene nisi nikada“, zaključila je Mirjana.

            Prašnjava prečica koja je sekla travnjak ograđen niskom, bodljikavom žicom, odvela nas je tačno pred musavi, crveni soliter. Popeli smo se na treći sprat. Jedak miris popodnevnog kuvanja širio se polutamnim hodnikom. U srećna vremena bismo stojeći pred vratima, uz kikotanje nalik dečijem, pogađali šta je Mirjanina majka spremila za ručak. Naš specijalitet zvao se „Pohovana raža punjena ćuranovim brabonjcima“.

            „Piški mi se“, rekla je Mirjana cupkajući u mestu.

            „Nervozna si?“

            „Nisam, samo mi se piški.“

            Pozvonio sam. U hodniku je bilo tiho. Pomislio sam da pitam Mirjanu očekuju li nas njeni. Teta Danka je otvorila vrata. Mirjana je uletela unutra i produžila ka kupatilu ne pozdravivši se s majkom. Ušao sam u stan i pružio ruku.

            „Zdravo Borise“, promrmljala je teta Danka. Dlan joj je bio mastan a stisak mlitav. Miris prženja pojačala je nekim jeftinim mošusom. Delovala mi je sitnije i pogrbljenije nego inače. Desni obraz bio joj je otečen i pretpostavio sam da je u pitanju zub.

            „Za vas“, rekao sam pružajući dvesta grama njene omiljene kafe.

            Uzela je kesicu ćutke, okrenula se i polako pošla ka kuhinji. Čekajući Mirjanu oslonio sam se leđima na drvenu komodu uz koju je bilo poređano nekoliko pari ogromnih cipela, i iz jedne braon mokasine, slično uvelom cveću, virile su šarene čarape.

            „Borise!“, pojavio se čika Lazar. Uvek bih se iznenadio njegovom divovskom rastu. Činilo mi se da bi, bez izdizanja na prste, mogao rukama da dosegne plafon.

            „Što si tu stao? Slobodno uđi“, rekao je.

            Pošli smo u dnevnu sobu. Stari, izlizani trosed zauzele su brojne lutke, medvedići i razne druge plišane igračke. Jedino je bila slobodna ljuljajuća stolica. Seo sam pomalo nespretno i, zanevši se unazad, nisam odmah uspeo da zaustavim bučno klackanje.

            „Izvini, Milica se do malopppre igrala“, rekao je čika Lazar kupeći igračke ogromnim rukama koje su me podsećale na kuke iz vašarskih staklenih aparata.

            „Gde je Milica“, bio sam radoznao.

            Mirjanin otac nije čuo moje pitanje, već mi je postavio drugo: „Kako su tvoji Borise?“ Sedeo je na trosedu okružen igračakama. Imao je najtužniji pogled koji sam ikada video i po ivicama njegovih naduvenih kapaka uvek bi sijala nepomična suza.

            „Dobro su“, odgovorio sam.

            „Brat?“

            „Takođe.“

            Čuo se dečiji glas iz trpezarije. Očekivao sam Milicu. Umesto nje pojavila se Mirjana, rumena u licu. Po krajevima tamnih očiju razmazala joj se šminka. Plakala je u kupatilu.

            „Sine moj“, ushićen je bio čika Lazar. Zagrlio je ćerku krakatim rukama.

            „Lale!“, šapnula je Mirjana pribivši se uz njegove grudi koje je štitio vunasti džemper.       

            „Jesi li probao onu košulju koju sam ti kupila“, upitala je Mirjana oca.

            „Nisam je još ispeglala“, kao da se pravdala Mirjanina majka. Ne gledajući u nikog posebno dodala je: „Ohladiće se čorba!“

            Pošli smo u trpezariju. Mirjana je svu pažnju usmerila na oca. Zagrljeni, šaputali su nešto jedno drugom. Propustili su me da prođem ispred. Za trpezarijskim stolom sedelo je dete s kašikom u ruci. Jedva sam prepoznao Milicu. Ošišali su joj izuzetno dugu kosu i sada je ličila na dečaka.

            „Zdravo Milice“, pozdravio sam je.

            Ćutala je i gledala u prazan tanjir.

            Teta Dana je sela pokraj ćerkice, a čika Lazar i Mirjana preko puta njih, kao protivteža asimetriji. Niko nije primetio da za stolom nedostaje još jedna, peta stolica. Za trenutak mi se učinilo kako visim iznad tanjira poput samotne slike okačene na zidu. Svi za stolom bili su zaokupljeni običnim radnjama: teta Dana je tupim nožem sekla hleb na predebele kriške, Milica je obema rukama pružala tanjir čika Lazaru koji je, pušući ustima, kutlačom zahvatao vrelu čorbu iz zadimljenog lonca, dok je Mirjana skidala vunenene, mrvice s njegovog džempera.

            „Sedi Borise“, neko je rekao.

            „Nisam oprao ruke, odmah se vraćam“, odgovorio sam.

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82 
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov. 
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL)  http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/  http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online) 
COBISS.SR–ID 141175564 
BKG Sveska 25


Nazad