ANA PRODANOVIĆ

Ana Prodanović, rođena 1982. u Skopju. Studira srpsku književnost i srpski jezik na Univerzitetu u Prištini. Objavila zbirku pesama Izgubljeni (2002.) Prvi put objavljuje u Balkanskom književnom glasniku.



SINDROM
ESEJI NAJMANJE O PISCIMA


 
Poštovani Gospodine P.

Ne baš tako davno imala sam prilike da razgovaram sa Vama o nesvakidašnjim stvarima, koje se javljaju kod čoveka poput neke zaraze, i duboko se utapaju u njegovu psihu. Budući da to o čemu smo razgovarali ima u sebi razlika, meni je najjednostavnije da ga nazovem sindrom, kako bi moje dalje izlaganje bilo jasnije, iako sam duboko svesna, da je svaki pogrešan naziv verovatno skrnavljenje. Ali, potpuno sam ubeđena da me jedino Vi možete razumeti. Ono što odavno znam, a što nisam stigla da Vam kažem, je da već godinama razaznajem da se ti sindromi mogu naći i u delima nekih pisaca. Pisaca koji su bili, mogu to slobodno reći, živi robovi tih sindroma. Razlog zbog čega vam ovo govorim je upravo težnja, trzaji nekakvi, da se raščlane neke nedoumice. Ne znam da li su ti sindromi opsednuti čovekom ili je čovek opsednut njima. Ko će to znati?

Ta težnja, taj trzaj, je monstruozni manipulator. Oni uznemiravaju epohe čovekove tradicije, bez njegove svesti. Čovek je u tom slučaju marioneta, a sindrom povlači konce. Možete me slobodno optužiti za zabludu, ali mi je bar na kraju predstavite kao teorijsku osnovu koja nije relativna. U suprotnom bićete beskrupulozni filosof. Zapamtite, ja sindrom javno optužujem za propast vekovnih carstava realizma, romantizma, formalizma, simbolizma, vere u religiju, jasnih čovekovih moralnih normi. Zbog njega će tek nastupiti propast velikih imperija čovekovog znanja.

Čak ćete primetiti da bol, kao jedina stavka koja realno razara, ima u sebi sindrom. Taj tekst je nazvan Nikola. Nemojte brinuti, nije to klasična lična pripovest, inspirisana svojim sopstvenim suzama. Tako da ste unapred, ovim upozorenjem oslobođeni osećaja skrnavljenja.

Jedino se molim da ćete mi pomoći svojim razumevanjem. Ovo svakako nije trebalo da čujete, jer, reč je o pozitivizmu, što i sama računam u pogrešku. Navodim vam nekoliko primera, u nadi da ću dobiti što skoriji odgovor.

JELENA, ŽENA KOJE NEMA – IVO ANDRIĆ

Sindrom Jelena sigurno ne može biti izmišljen. Postoji retka svest o postojanju tog sindroma. To zasigurno ima Dostojevski kod Kneza Miškina, Turgenjev u Bazarovu. Ali pored prikaza kroz likove, to, po mom subjektivnom mišljenju, moram izreći, postoji. To je svojstveno samom piscu, individui. Kao vrlo redak sindrom javlja se samo određenima, stalno neočekivan, realno nepredvidiv, a ono sećanje koje ostaje nakon njega je jadno, i reči nisu ni upola od realnog značenja.

Mada se može reći da je Jelena dosta uverljiva. Da li je to bolest ili prokletstvo? Čovek, pripovedač, zavarava se da doživljava nešto, nešto za šta ima smrtnu želju – uz smrtni strah od te želje, da ponovo doživi nešto. Nešto njegovo, nešto izuzetno, što mogu da dožive svi, izuzev kukavica, kojih je puno. Možda i previše. Ali, to neopisivo golica. Jelena na putovanju, do dana današnjeg... i više je nema... Nema.

Zar se otarasismo bolesti, zar gubimo taj jezivi osećaj! A evo kako počinje. Dolazi, i da ti do znanja, ali je ne vidiš, i ne žališ zbog toga, jer je to prosto tako. Veoma je škrta i ima red, bez obzira što ne znaš kad će doći. Ona kod Andrića voli sunce – svetlost. Gotovo kad stalno upija sunce, ona je sa njim, nestaje kao avet – zver! Neko kao Andrić sa njom ima dugog iskustva, a neko ne. Da li je uopšte možemo nazvati ''ona'', možda je ''on'' ili ''ono'', ili ništa, jer za to ne postoje dokazi: samo svest o tome. Kod nekog to traje kraće. Da li je to manji dar, da li je on manje oboleo od toga – kakva ironija. Tipično za ruske formaliste.

A kad se javi noću ili u nerazbirljivo doba, čovek kao Andrić može pretrnuti od straha. Nešto tiho prozuji venama i koža se naježi, kao da si svestan prisutnosti, nepostojećeg. Dešava se da ne želiš da dođe, potiskuješ misli – zavaravaš, ali jeza je već tu, uzalud. Jelena je uglavnom opijena nesanicom. Učini ti se da bi je mogao ugledati ako se okreneš, ali za taj podvig ne verujem da bilo ko imao hrabrosti. Sindrom se može javiti raznoliko, stapanjem pejsaža na mestu razlivanja boja, u uglu oka. Ali su svi sindromi gotovo zahtevni, traže poseban tretman, a to je posmatranje. Treba biti dobar posmatrač, gotovo savršen. Dubina pogleda ne bi trebalo da zavisi od vida, već od nestajanja obasutog zamišljenošću, do samih vidnih magli. Ako se okanemo posmatranja i zastajanja, bar do pojedinosti, ili bilo čega vidnog, sve oko nas postaje tupo i zagušeno. I uvek po nešto nedostaje. Stajanje i dugo posmatranje, nesvesno ili možda svesno, to ne bih mogla da razgraničim, više bih, ako smem, htela da primetim kult nad Jeleninim pojavljivanjem. Kao i na uvek iznova započet problem Očeva i Dece, jer njega bih sad prosto morala da upotrebim: Jelena može nagnati čoveka da se zaludi njom, da posrne, i da u trenutku, pored svih varki, poveruje, da je ona živim rukama i nogama uradila to što svi priželjkuju – što je živi signal. Time navodi žudnju čoveka, da je bar za tren doživi dodirom. E, tu, sa pravom, ovu iluziju možemo nazvati proklestvom. Tada Jelenu želimo živu.

Zar je se tom samom željom ne bi zauvek odrekli?

Čovek je naprosto takav!

Balzak je najperfektnije u svom Ljiljanu u dolu, pokazao ispunjenje te proklete želje. Ona tad nije vredela.

Andriću bi jedan tren značio zauvek. Kad gledate njegovu želju, pomislite da Jelena sve to smišljeno radi. Ne znam zašto, ali mi se taj detalj kod Andrića čini izmišljotinom, koja je u celom delu suvišna. Ali otvoreno tvrdim da sam možda nepravedna. I izvinjavam se gospodinu Andriću ako je to tako. Budući da moralnije delo od Jelene, žene koje nema nisam pročitala bar do sada. Za Jelenin nestanak je možda krivo sazrevanje, ko zna. Možda je i posredi dolazak drastično komplikovanije varijante, nazovimo priviđenja. Koja nam prosto potiskuje slasti i strahove. Možda je strah od susreta istinskog proguta. Zadnji trzaji su najgori, što duže nema priviđenja, to silnije i jače nosimo njegove poslednje pojave. A najgora stvar od svega je što se svi na kraju osećaju obmanuto. To je dvostruka ironija: zaboga, pa čime su obmanuti?

Agonija počinje: potraga za Jelenom u svakom licu, u svim predelima, predmetima...

To je još jedno čovekovo proklestvo, problem neprihvatanja.

To vam je kao kad ste se nekada oduševljavali tematikom – sadržajem neke knjige, a sada ste ostali zabezeknuti, jer to više nije tako. Čovek nije ni svestan šta sve zbog Jelene može da uradi. A sve to su na dečijem jeziku šarene laže. Strašna je stvar da se ponekad upitamo, a šta, šta je sa njenom duhovnom stranom, o čemu ona misli, da li nas poznaje?

Onda se zadesi da je zaista želimo, volimo, i da je to naša jedina prava ljubav. Jer bez obzira koliko ona nestvarna bila, njoj se pripisuje svaka postojeća vrlina stvarne žene. Zar čovek može da zavoli privid, zar to nije narcisoidnost? Ili nedostatak od strane sudbine, sveta, realiteta. Kako zameniti prostu ženu Jelenom? Da li ja to tragam za nedovršenim stranicama Andrićeve Jelene, zar ja isto kao i on pokušavam da pročitam pismo. Koje nikada nije ni postojalo, niti će postojati...

Njega nema. A mozak traži odgovor, kao Turgenjev u budalaštini, Dostojevski u idiotizmu, i ko zna u čijoj ironiji...

Ovo je upravo pozitivizam, zar ne banalitetu, ili ludilo?

Ja bih zamolila da se pronađe nešto treće, nešto manje bolno. Ja znam, isto kao i Andrić, da negde tamo postoji neko, nečije oči mutne, čiju boju ne spoznajem. Trzam, na svaki slučajni šum vetra, jer to može biti čovek kome stalno smišljam imena: Mihajlo, Dimitrije, Stefan… Ko zna?

12. mart 2005. (iznenadni nastavak)

Bojim se da sam otkrila nešto strašno povodom ovoga, Gospodine P, i ne mogu sad da govorim o tome, dok ne budem potpuno sigurna. Bojim se da je to jedna igra koja ima demonsku podlogu, strah veličine neba. Možda grešim.

Ali taj sindrom se neprestano javlja, možda to nije dovoljno sazrela misao. Valjda ću doživeti da, kao što Laza Kostić kaže, otkrijem ono za čim se mudrački mozgovi mute, i da se tiho nasmejem svetu a možda i sebi. Ponekad se bojim kao sad, ulazna vrata su se otvorila, evo ga, ušao je, ima još tako malo do moje sobe.

Koraci njegovi spori su i teški, lede mi krv u žilama… jutros je pomerio moj džemper, znam da nije stajao tako…


GOSPODA GLEMBAJEVI – MIROSLAV KRLEŽA
(Majstoru trika)


Po svoj prilici, ova drama otvara aspekatske širine, nekim čudesnim snobizmom. To je isti onaj neodoljivi snobizam, koji sa sobom povlači, razne đakonije ponašanja, šetanje po vrtu, damsko izdignuto čelo i neodoljivi vrat, gospodin koji uvek za njom ide korak unazad.

Na startu uočavam veštačku građu. A to je, po mom mišljenju, u ovom slučaju, nešto izuzetno slično prostim pokretima snoba, mislim na poznavanje metode ili razvijenost intelekta u prikazu književnog lika. Primera radi, pogledajmo trenutak kada Angelika i Leone u dijalogu pominju ređanje slika, što se u književnoj teoriji tesno povezuje sa formalnom metodom. Moram priznati da mi za vreme o kome pisac govori, čak i za njegovu nesvakidašnju učenost to izgleda pomalo nestvarno. Ili suviše poznavalački. Pitam se da li je ovaj sindrom tesno povezan sa sindromom Ignjatovića, da se svom književnom liku posveti tolika pažnja da nam se čini da on postoji stvarno, ili od njegovog genijalnog uma, ili je on samo njegov puki eksperiment. Ako je u biti slučajna greška, onda moja reč pada u vodu. U početnom dijalogu Angelika pominje tužnu šupljinu. Do sad, u bilo kakvoj eksplikaciji čovekovog takozvanog subjekta, nisam srela dosledniji simbol, (nemojte misliti da iza ovih mojih reči stoji ironičan osmeh u odnosu na nepažnju u oslikavanju dijaloga – mislim na doslednost u izrazu). Ovakva metafora ne bi nikad mogla postati skrnavljenje.

Gospodine P., tu ćete spoznati uticaj Krleže na Vas.

“...Što se nalazi između toga? Nešto, kao što ti veliš, tamno i mutno: nervi, mozak, meso, nešto što se zove naš subjekt. Jedna tužna šupljina u našem takozvanom subjektu. A sve se to razvija u vremenu i nečemu nepoznatom, transcedentalnom...”

Snobizam poznajem još i u njihovom govoru, između Angelike i Leonea on je čak naziva i Beatriče. To me podseća na manifest koji sam spoznala (Konstantin I. Galčinski – Inge Barč) “...iz snobizma se komunizmom bavio...”. Ma znate onaj poznati stav, jedete porciju buđavog francuskog sira, pijete flašu belog vina, slušate nekakve fušerajske svirače i sve to platite oko sto evra, molim vas, pa zar u današnje vreme?

Posmatranje koje Leone vrši nad Angelikom, podseća na Balzakov književni lik, koji posmatra odelo i lice svoje ljubavi (Ljiljan u dolu). Iako o vezi Leonea i Angelike ostajem do kraja neutralna.

Mada žalim zbog neutralnosti.

Likovi se na početku neobično najavljuju, možda je to neobičan uvod. Počinje drama u kojoj se očekuje rasplet. Ili je ona možda bazirana na čekanju raspleta. Puba Fabricijus Glembaj, je književni lik koji svojom pojavom zavarava savršeno. Prvo se javi pretpostavka da bi mogao biti savršen. Tuluz Lotrek (Mulen Ruž), ali ne! On je, kako bi Leone rekao – odlikaš! Počinje proces, ne kao kod Kafke, ali ipak proces. U tom procesu se vidi dno, ali i svi mogući ciljevi radi dostizanja prostih ljudskosti. Meni je najdraže biće drame Leone. On je, skoro kao Knez Miškin iz Idiota (F. Dostojevski) besprekorno i besprekidno moralan. On je überspannt ili po Dostojevskom idiot. On je neshvaćen, ili je već to trik, shvaćenost ali ne javno. To je proces koji plete Krleža. Barunesa Kasteli Glembaj, je likovno sam motiv zla, ali je u procesu Krleža ne razvija uvek tako. Ona je u jednom trenu kurtizana Roksana iz Mulen Ruža, koja ulicama hoda za pare. Za kojom bordeli uzdišu govoreći Ne moraš noćas nositi tu haljinu… I ona je odjednom napaćena. I ja se zavaravam, u uglu iz kojeg gledam, pokušavam je razumeti. Čak i Krleža svesno zavarava, o čemu imam dokaz! To su jutros njene prve iskrene suze! Tu, pod tom varkom se smanjuje i pobuda Leonea – ja ne želim da verujem u to! To ne prihvata moja svest, da u tom trenu Leone krije u sebi nekakvo nejasno iskušenje. On je skoro kao Miškin, on je pre svega čovek i on ima dušu. Oni čak i boluju od istog sindroma.

”…ti to ne razumiješ da nekog može da boli glava u ovoj glembajevštini.”

Idiota boli glava od idiotizma. Javlja se gotovo jednako kod oboje.

Baronica je ubica! Ona nosi smrt: Alisa Skomarka, Zigmuntoviča, Ruperta, Canjgeova, majke Leonea, Ignjata Glembaja.

Sve su to njeni zločini.

Njen manipulacija čini zločine, iako se čoveku čini da su oni sami krivi za svoju glupost. Njena manipulacija je najjače oružje kojim se upravo ubistva i postižu. I za mene, sa ove tačke gledišta, ne postoji socijalna glembajevština. Ipak...

Krleža je glembajevštinu, po mom mišljenju, samo simbolistički postavio da zavara čitaoca. Ona je lažna isto onoliko koliko je lažna legenda o Barboczy. Književni likovi Krleže su svi zavidno inteligentni, ali ne i svi podjednako moralni. Nema glupaka, pa čak ni prostaka. Ima zastrašujućih, ima čak i nevidljivih, kao što je Angelika. Koliko je samo njen uticaj velik... Zanimljivo za paradoks nevidljivosti. Neki misle da Leone ima Edipov kompleks, ali ja se ne bi sa tim složila. On jeste antički tragičan, ali ta tragičnost nije motivisana Edipovim kompleksom. Ubistvo baronice je trenutni nagon. I ne verujem da je slučaj makaza nameran. Jer bi svako, ma sa kog aspekta sagledavali, bio podvrgnut u tom trenu životinjskom instinktu.

Cvrkut ptica u vrtu – ovo je sarkazam!
Za ovaj sarkazam Krležu duboko optužujem, jer, naposletku – ovo je drama!

Dragi gospodine P.
Uskoro Vam se javljam ponovo.

Ana

 

Copyright © by Ana Prodanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad