ANA RISTOVIĆ

Rođena je 5. 4. 1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Do sada je objavila četiri zbirke poezije: Snovidna voda (1994.), Uže od peska (1997.), Zabava za dokone kćeri (1999.), Život na razglednici (2003.). Dobitnica je Brankove nagrade (1994.), za knjigu Snovidna voda, nagrade Branko Miljković (2000.) i nagrade Sajma knjiga u Igalu za knjigu Zabava za dokone kćeri, kao i nemačke nagrade Hubert Burda Preis (2005.) za mladu evropsku poeziju. Njene pesme prevođene su na engleski, nemački, slovenački, finski, švedski, bugarski, makedonski jezik, i zastupljene su u nekoliko domaćih i inostranih antologija. Bila je urednica revije za kulture Balcanis. Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnih prevodilaca Srbije i PEN centra Srbije. Živi u Beogradu.

 
DRUGI JEZIK: POEZIJA

Ukoliko počnete da usvajate drugi jezik, živeći u sredini u kojoj je on maternji, taj jezik počinje da živi u vama kao jezik koji je paralelan vašem maternjem. Interesantan je sam proces usvajanja tog, drugog jezika, zbog toga što prolazite kroz različite faze, od kojih je za prvu karakterističan strah od zaboravljanja sopstvenog jezika, potiskivanja jednog jezika drugim, i taj strah je u stvari glavna kočnica za prelaženje one granice koja se zove USVAJANJE drugog jezika. Kažem ,,usvajanje", a ne ,,učenje", jer drugi jezik možemo učiti na različitim kursevima, ili ga i studirati, ali to ne znači i da on postaje deo nas, da ga usvajamo, da postaje deo nas. Drugi jezik obično u potpunosti usvajamo samo živeći u zemlji u kojoj se njime govori. Osim ukoliko nismo malo dete, jer deca usvajaju sve jezike, ukoliko im je takva situacija data, istovremeno i spontano, zbog toga što ne gomilaju u sebi strahove koji su proizvod nagomilanog iskustva, već samo one koji su proizvod iskustva, za koje se ni ne zna da je iskustvo, jer je veoma kratko. Osim toga, takvo, dečije iskustvo se nikada ne vezuje za apstrakciju kakva je jezik i sve mitologeme koje se pletu oko njega.

Onog trenutka kada nestane strah da ćemo se utopiti, izgubiti svoje telo prilikom slobodnog skoka u drugu reku, taj drugi jezik postaje deo i našeg nesvesnog bića, tačnije, počinjemo i da sanjamo na njemu, i ti snovi na drugom jeziku su obično prvi znak da se naše biće oslobodilo, i da je strah od zaboravljanja maternjeg jezika delimično prevaziđen. Ti snovi mogu biti najrazličitiji, ponekad i košmarni, ali ono što je najzanimljivije u njima je to da se u njima pojavljuju ljudi iz naše ,,domaće" okoline, koji govore nama, još uvek stranim jezikom. Budimo se, na početku, blago obliveni znojem. Jer, plašimo se: šta li to znači, ako su nam naši rođaci počeli da nam se u snovima obraćaju na tuđem jeziku? Znači li to da nas možda u stvarnosti zbog nečega prekorevaju, da im se možda nismo dugo, iz te ,,tuđine" javljali, te da nam sada osuđuju na kaznu, koja glasi: obratiću ti se jezikom koji nije tvoj? I, u tim snovima, čak i mi, ako već govorimo, govorimo na drugom jeziku. Kada se probudimo, ako san zapamtimo, sve to nam se čini veoma čudnim. Prođe nekoliko meseci, i nakon tog vremena, više se ne budimo obliveni znojem. Takva podsvesno – sanjska dvojezičnost nam se odjednom čini normalnom.

Nakon toga, obično, po mom iskustvu, sledi proces unutrašnjeg govora odnosno monologa, na drugom jeziku. Da pojednostavim: hodate ulicama nove zemlje u kojoj živite (na neodređeno ili određeno, ali to svakako nije država u kojoj se govori vašim jezikom) i vašom glavom, sasvim spontano, promiče bezbroj misli, nepovezanih reči i rečenica; i u jednom trenutku se začudite jer su sve te misli, reči i rečenice unutar vas, ćutke, izgovorene na drugom jeziku. Priznajem: ponekad se osećate kao ludak. Kažete samome sebi: Šta je sad ovo? Koliko je to osoba u meni, i ko sve to govori? Rano ujutru odlazite u samoposlugu, a u glavi vam promiču reči kao što su ,,bread, milk, newspapers," ili, u mom nekadašnjem slučaju, mnogo lakše ,,kruh, mleko, časopis". I mnogo toga, mnogo složenijeg. A u popodnevnim ili večernjim satima čitate knjigu nekog domaćeg pisca na ćirilici, pišete pesme ili tekstove na svom jeziku, i ne osećate nedostatak reči u sebi da bi ste izrazili ono što želite. Čak ni ne pomišljate na to, da će vam ponestati reči. To je prvi znak da su dva jezika počela da teku jedan pored drugog kao dve paralelne reke, od kojih nijedna neće drugu poplaviti, neće ugroziti njen slobodan tok. U tom smislu ,,ne biti ni ovde ni tamo" po mom mišljenju znači istovremeno, sasvim suvereno, biti i ovde i tamo, jer s vremenom, drugi jezik počinje da obogaćuje vaš sopstveni u okviru, na primer, poezije koju pišete, i na osnovu uočavanja razlika koje vas ne plaše, već vam pre svega postaju zanimljive, jer počinjete da prihvatate nijanse koje utiču na poboljšavanje vašeg sopstvenog rukopisa.

Već dve godine ne živim u Sloveniji, dakle u zemlji čiji sam drugi jezik usvojila. U jednom trenutku sam se čak uplašila (i opet je u pitanju taj strah, dakle u ovom slučaju obratan od onog početnog, vezanog za gubitak maternjeg jezika) da ću izmeštanjem iz govornog prostora, zaboraviti taj novi, naučeni jezik sa koga prevodim. Jezik, kada se jednom nauči, ne zaboravlja se tako lako, a prostor, po mom mišljenju, određuje jezik samo na početku, sve dok se jezik ne usvoji. Ukoliko nastavimo da obitavamo u prostorima tog jezika koji nisu više geografski, ali su prostori knjiga koje često čitamo, ili prevodimo, taj jezik ne zaboravljamo. U tom smislu, mislim da je kada je jezik u pitanju, geografski prostor nužan kao inicijacija, ali geografski prostori nisu jedini koji održavaju jedan jezik živim u nama. Nakon toga, nomadizam se odvija unutar samog procesa aktivnog čitanja knjiga koje su napisane na tom, drugom jeziku. I ne samo knjiga i časopisa: taj proces se odvija u okviru komuniciranja sa ljudima koji njime govore, putem prepiske, putem žive i neprekidne razmene mišljenja i impresija.

Posebno ukoliko pišete poeziju u kojoj je veoma dominantna vizuelna komponenta, čini mi se da svako premeštanje iz jednog prostora u drugi, iz jednog mesta u drugo, utiče na nju. Tačnije, da utiče na obogaćivanje vaše poezije novim slikama, predelima, detaljima. Takođe, svaki povratak u ,,vaše mesto", tačnije u ono u kojem živite, nakon kraćeg ili dužeg odsustva, utiče na to da sopstveni prostor na koji ste već oguglali, posmatrate novim očima, i da počnete da uočavate deliće tog prostora koje možda ranije niste primećivali. U tom smislu smatram da jedan prostor uvek obogaćuje drugi, kroz iskustvo te različitosti koju upijate i kasnije transponujete u svoje pisanje, u tekst. Vaše telo koje je boravilo u jednom prostoru transponuje se u telo u tekstu, koje nije nužno vaše telo, već možda telo nekog drugog koga pamtite i zapisujete.

Navešću jedan zanimljiv primer vezan za to kako različitost prostora, gradova, može uticati na samu poetiku. Pre nego što sam otišla da živim u Sloveniju, pisala sam prilično narativnu poeziju koja je bila prepuna razbarušene slikovitosti, pričica koje sam preuzimala iz svog neposrednog okruženja, ili koje su bile deo mog ličnog iskustva. Odlaskom u Sloveniju, učinilo mi se da se nešto od te narativnosti izgubilo, i da je prostor narativne slikovitosti ustupio mesto izražavanju intimnog iskustva, onog koje je pre svega vezano za ličnu emociju i prostore duše. Sećam se, kako sam jednom prilikom, šetala Ljubljanom sa jednom makedonskom pesnikinjom, koja je nekoliko godina nakon mene došla u Sloveniju da živi. Počela je da mi govori o svom "problemu" koji je bio identičan mome. Rekla je: zamisli, od kako sam došla da živim ovde primećujem izvestan "nedostatak priča" i one svakodnevne, čudesne vizuelnosti koja bi se transponovala u poeziju.. Mislila je pre svega na to, i bila je duboko u pravu, da smo obe, živeći u Srbiji i Makedoniji, navikle na to da svakodnevno, čak i na ulici budemo suočene sa običnim "ljudskim pričama", pričama koje nam pričaju nepoznati ljudi, prvi put nas susrevši, pričama koje nam pričaju susedi, pričama koje nam pričaju rođaci, poznanici... pričama koje bi svakodnevno mogle da uđu u vic, da putuju forvardovane internetom kao lokalne zanimljivosti, pričama koje čak nisu ni morale da budu ispričane od strane drugih, već ih je transponovao sam prizor, slika, detalj koju bismo ugledali prolazeći nekim krajem, sporednom ulicom. Nekada, kada smo živele, ja u Srbiji, ona u Makedoniji, bilo je dovoljno, da vam u ,,nedoba" zakuca komšija na vrata, i kaže – šta radiš? I da već otpočnete blago kafenisanje uz razmenjivanje tih, neobičnih priča. Priče su u Srbiji uvek neobične. I ta komunikacija u Srbiji je uvek ,,epska", na ,,malu priču" možete naleteti čak i na stepeništu. U Sloveniji, gde je sve na svome mestu, gde su čak i boje u prirodi kristalno čiste i ne mešaju se, prostor, sam po sebi, nije bio taj koji bi mogao podstaći čoveka da piše poeziju, onakvu kakvu je pisala ona, - prožetu nadrealističkim impulsima - ili ja - prožetu začudnim sličicama upletenim u tkivo narativnog.

Taj drugačiji prostor je podstakao i nju i mene, na nešto sasvim drugo, da se okrenemo svetu svoje unutrašnjosti, svetu svoje intime i svakodnevice, i da u njemu potražimo inspiraciju. Taj proces je bio sasvim spontan. Sada, kada ponovo živim u Srbiji, osećam kako mi se na neki način, a drugačjim putevima, vraća nekadašnja narativnost. Ovog puta, obogaćena pređenim iskustvom.

Drugo zanimljivo iskustvo koje takođe može ponešto reći i o tome kako samoj poeziji i procesu pisanja prijaju prelazi, jeste iskustvo pisanja poezije u prevoznim sredstvima. To mi se često dešavalo, čak i kada nisam imala pri sebi olovku i papir, naime, pesme su često nastajale u mojoj glavi, dok sam se vozila automobilom, vozom, autobusom, avionom... Trenutak iskorenjenosti iz tačke iz koje smo krenuli i trenutak neizvesnosti vezan za onu tačku ka kojoj smo se uputili jeste bilo nešto veoma podsticajno, jer u tim trenucima, slobodno mogu reći, moj duh je tražio uporište u onome što ga najviše određuje, a to je sopstveni jezik i poezija.

Na taj način, mislim da naše telo, dok boravi u jednom, drugačijem prostoru, usvaja elemente tog prostora i pamti ih, prenoseći ih kasnije u telo samog teksta. U tom smislu smo neodvojivi od mesta u kojima boravimo, čak i na kratko. U tom smislu, mislim i da je mesto poezije je svako mesto i ljubav između ,,mesta" i poezije je, u poslednje vreme vrlo jednostrana: poezija voli mnoga mesta, tačnije sva, a većina mesta ne vole poeziju, jer bi je volela, ukoliko bi, ona, ista, umela da svakodnevno glumi televizor, bilbord, ekran, auto, spejs-šatl, govori iz trbuha, guta vatru, žonglira, izvodi striptiz i pretvara se u prozu po potrebi. A poezija, ipak, ostaje negde drugde. Tamo, gde god da smo, sami sa sobom, i sa knjigom u rukama.

 


Copyright © by Ana Ristović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad