ANA RISTOVIĆ I JASMINA TOPIĆ

Jasmina Topić je rođena u Pančevu, 1977. godine. Apsolvent je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za srpski jezik i književnost. Uređuje ,,Rukopise" - Zbornik poezije i kratke proze mladih sa prostora bivše Jugoslavije. Na 3. Jugoslovenskom festivalu jeftinog filma u Subotici, 2000. godine, prikazala je video rad u zvaničnoj konkurenciji festivala. Bavi se s vremena na vreme i književnom kritikom. Bila je učesnik 11. Bijenala mladih umetnika Evrope i Mediterana u Atini 2003. godine, na kojem su se mladi umetnici iz Srbije i Crne Gore predstavili prvi put. Dobitnica je nekoliko nagrada sa književnih konkursa širom zemlje. Objavila je pesničke knjige: Suncokreti. Skica za dan (1997) Pansion. Metamorfoze (2001), Romantizam (2005). Za knjigu Pansion. Metamorfoze dobila je nagradu ,,Matićev šal“. Živi u Pančevu.

Ana Ristović je rođena 5. 4. 1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je pesničke knjige: Snovidna voda (Književna omladina Srbije, Pegaz, Beograd, 1994), Uže od peska (Gradac, Čačak, 1997) Zabava za dokone kćeri (Rad, Beograd, 1999) Život na razglednici (Plato, Beograd, 2003) Dobitnica je "Brankove nagrade" za knjigu Snovidna voda, 1994; nagrade "Branko Miljković" i nagrade sajma knjiga u Igalu za knjigu Zabava za dokone kćeri, 2000; kao i nemačke nagrade "Hubert Burda Preis" za mladu evropsku poeziju, 2005. godine. Njene pesme su prevođene na brojne jezike i zastupljene su u više domaćih i stranih antologija. Prevodi sa slovenačkog jezika. Živi u Beogradu.


PRE TRIDESETE: DA NIJE TAKO BILO BI NEPODNOŠLJIVO


 

PRE TRIDESETE

J.T.: ,,Čovek prestaje da bude mlad
kad shvati
da ne vredi poveravati bol“
kaže Ana Ristović, citirajući Pavezea,
pesmu slovi sa ,,Pre tridesete“
dok ja sa punih dvadeset šest
po ko zna koji put upinjem se,
da samoobjasnim,
kako je uvek / još uvek lako nasesti
na iste detinjaste zamke
zanesenosti.

A.R.: Koji god prozor da otvorim, vidim:
Čezare saginje glavu.
Dvadeset deveta mu je i već mu smrt
prašta ubrzane korake,
kao i on što unapred za Pijemont i Torino
smišlja reči milosrđa.
Svaka ulica ispit je savesti.
U daljini, suvi sneg kovitlavo zastire polja:
kosa prerano osedelog mladića
koji ima nazore starca.

J.T.: No, i da je suprotno, razmišljam dalje,
tačno dvadeset šest puta, bila bih
opet u istoj zamci, u nemom gledanju,
u neverici ... ćapila bih
(svakako bih ćapila!) komadić sira,
poslednji tv hit odslušala, ganuta,
iako će me, neumitno,
srcolovka uštinuti.
Zatim ću nemoćno, u sebi –
ili tek u jedva iskamčeni,
plač briznuti.

A.R.: I na bol se pristaje kao na obavezu
prema drugom: prvo ga prihvatiti,
onda sklapati poznanstva, smešiti se,
pružati otvorene ruke.

J.T.: Onda u sve to umutiti dobro ukuvani fil,
trulo voće i trula objašnjenja.
Podvući crtu.
Tek ponekad podvrnutih nogavica porinuti
udove u prozirno, u hladno.

A.R.: Jer ovo su dani sporih prokreta.
Bližim se tridesetoj kao voz koji okleva
i nasred puta otkači poslednji vagon
da bar nešto ostavi međuprostorima.

J.T.: Sve ostalo biće izloženo omorini, i žeđi,
osim stopala –
zato ću i umeti da odem, kada nesklad
postane neizdrživ.

A.R.: Sve manje ćeš govoriti o onome što je vredno truda
sve više trudu poveravati nemoguće
unapred priznajući poraz.

J.T.: Pre tridesete svakako! – o tom ćemo
bolu zaćutati, ostaće neshvatljiv,
u obrisima i dalek, kao i
bol prema kojoj, sirotici, odmahivaćemo
rukom, užurbano. Verovatno;
Polako već snishodljivi, tajimo nezadovoljstva.
Pre tridesete naplatićemo sve to stihovima
usputnim snošajima (bez rime, molim!);
spasonosnim.

A.R.: Na drugi način, nego Paveze:
u predratno doba i stanice u Italiji
drugačije behu.
Kad pisne lokomotiva, male žene
u crnim, zvonastim haljinama
pojurile bi do šina, obavijene parom
kao kadionice u rukama nevidljivih popova
koji tamjanu i žaru poveravaju
poslednju oproštajnu reč.

J.T.: O, sve što je nemoguće
O, sve porazno, kao pucnji u prazno,
čamci privezani, propali ...

A.R.: A moje noge, pod kratkom suknjom
istegnuto su klatno što je preraslo
poverljivu kupolu i udara
u prazno.

J.T.: Ne vredi... osluškujem ne-ispovest.
U krevetu, u poplavi, belasa telo, moćno,
prsti vešti, udovi.
Bez svesti, uranjamo u male smrti.



BEZ OBLAKA: TAMO GDE SE SVE GRANICE GUBE


J.T.: Često, putujući na drugu stranu, pogled
pređe iznad mesta gde se putevi odvajaju,
red visokih stabala iza kojih je nebo –
sasvim je udaljeno to mesto, naselje,
koje zamišljam.

A.R.: Raj. Prostor bez nade, bez straha, jer ničemu
više ne moraš da se nadaš. Poput svetlog travnjaka si,
po kojem niko ne hoda, ali do u beskraj raste
cveće iz snova, i svaki cvet je po jedna ispunjena želja,
još iz ranog detinjstva, do trenutka, kada kažu
da te više nema.

J.T.: Ne poznajem izgled, nazive ulica,
stil u arhitekturi .
Svašta naslućujem.
Možda samo, na gradskoj mapi,
podseća na kocku. I znam,
nivo Dunava je iznad... tog... nivoa.
(koji pokušavam da dosegnem.)

A.R.: I svetliš, kao mali Mida u svom zlatu,
koje ne prepoznaješ, jer da bi zlato svetlelo, potrebno
mu je barem malo senke. Lošeg metala. A oko tebe,
samo čisto nebo. Bez oblačka. Ni daška vetra. Jer
i najmanji dašak vetra bi uznemirio već davno
zapisanu atmosferu. I svaka promena, kao takva,
bila bi odstupanje od blaženog raja.

J.T.: U stvari, močvare su ga nekada
natapale isparenjima.
Setna pesnička misao naći će
svoj kutak za stih.
Zamišljam, u nekoj sam od tih zgrada, tamo,
Posmatram mnoštvo svetiljki
s druge strane obale.

A.R.: Lebdiš, a ne činiš ni najmanji pokret.
Svi koje si voleo i koje voliš su tu,
konačno kraj tebe, ali, i ako ih dodirneš, ravnodušni
su na tvoj dodir, jer odjednom, tako svejedno je da li
si ih dodirnuo ti ili Bog.

J.T.: Sve je zaista blizu, ovo je mesto
sa kog se može jednim korakom preći
na drugu stranu, spustiti u grad.
Sanjarim, dok kao sedim na terasi,
a mirisi Dunava uneti u moj sistem,.
u pogledu ka unutra obrazuju most,
produžetak noći – spuštam se...

A.R.: I šta onda. Šta sa svim tim
lakim teretom vazduha koji konačno udišeš
punim plućima, iako ti ni pluća, ni vazduh više nisu potrebni.
Jer konačno – kao nekada davno, umesto tebe, diše
neko drugi.

J.T.: Tamo, s druge strane, mogu da vidim
sebe kako se zamišljeno posmatram.
I kako se, u mekim oblicima
što ih je stvorila magla,
sve granice gube.

A.R.: A hteo bi, ako si već travnjak, da po tebi
neko hoda i kaže: ovo je neravna površina. Poravnaj se.

Budi drugačiji, bolji. Budi mekši, sličniji raju,
kojem pogoduje čista, nepregledna ravnina.


DOK SVETLO DISPLEJA NE POSTANE
STVARNOST PO SEBI : ZA TASTATURAMA

J.T.: Reči u nedogled, dok svetlo displeja ne postane
stvarnost po sebi. Osećanja u plavozelenom
zraku. Tamo, u zamišljenom, preko puta
žuto-crveno-narandžastom ekrančiću...

A.R.: A onda, sedećemo u istoj spavaćoj sobi,
ćuteći, svako za svojim stolom,
i slati jedno drugom najpre opširna,
pa vrlo štura pisma
preko interneta.

J.T.: Kome šaljem poruke? Nevidljivi talasi
zapljusnuće druge obale. Ta pisma,
nedopunjena i višesmislena, kao poruke
u bocama koje večito plutaju pučinom,

A.R.: Na kraju ni to, već samo potpise
uz pitanje
Jesi li za kafu, čaj, poljubac,
ili ni za šta.
Ekrani će goreti i zujati
od viška pamćenja onoga
što smo ostavili u hodniku
glasne ranobračne istorije.

J.T.: Prepuštene božijoj milosti i brodolomnicima,
(nikako ne dolaze do suđenika i suđenica)
slike su izloga, soba, prevoda
međusobnih pogleda, na čistini,
U iskrenosti koja je tek njen odraz, kao i istina
u iskrivljenom ogledalu ...

A.R.: Utiskujući se celim telom
u belinu stakla kao nekada u sneg
pravićemo pale anđele
težine milion gigabajta
od kojih se ruši i najčvršći sistem.

J.T.: Dok poruke odmiču, elektronski šum talasa čuje se
u osvetljenom mraku...

A.R.: Ono što će preživeti biće plavo
kao oko giljotine.

Ono što progovori:
stolovi, stolice, pepeljare i podovi
nadglasavaće jedno drugo
pozajmivši samo oblik
naše nekadašnje blizine.

J.T.: Srce glasno bije
ponekim pravopisnim/interpunkcijskim znakom.
I laže, iskreno, na sav glas –



SNEG U CIPELAMA: NEUSKLAĐENA NEŽNOST

J.T.: Beleg kraja na mišici, list tamni,
načet. Posmatram, s grana-produžetaka
prozorskog okna. – Misleći na
rasparane čarape,
kao na neusklađenu nežnost.

A.R.: Ne gradi se kuća na zbirkama escajga
mada koja kašika više
ponekad dobro dođe.

J.T.: Odsedam u tvom stanu, nazivam
jednostavno Nesanica; svako putovanje
vraća me u stanje opadanja. U žuto, svelo.
Za nijansu više nepoznat, predeo,
briše se linija do mog doma.
Pada... pada... zvuk je nenametljiv, porazan.

A.R.: Ne gradi se kuća na novim zavesama
mada drugačije poglede
s vremena na vreme
treba zakloniti novim platnom.

J.T.: I cela duša spušta se u taj pad.
Na pučini, lišće bez kraja.
I troma vesla, neusklađene grane,
voze ka pristaništu.
Pomislim, ovaj čun jeseni krije
Harona, i uskoro će silazak označiti
pusti predeo, šiljak leda u košari.

A.R.: Da bi dom bio dom, između ostalog
treba ti i mnogo toga
čega bi se unapred
odrekao, vrlo rado.

J.T.: U stanu Nesanica žuto lišće oblaže nam jezike,
truli nam u ustima.
To samo alkoholi isparavaju!
U njima osećanje truli...

A.R.: Slušaj šta kažu Eskimi:
da bi sagradio dobar iglo
godinama moraš da nosiš
sneg u cipelama.

J.T.: dok slike sa zidova, one još nerođene,
gube boje –
Jedino još zenice imaju tu pokretljivost.

A.R.: I špenadlu, zaboravljenu
u okovratniku kaputa,
blizu žile kucavice.

J.T.: Rasečen zid – prhnule,
žute ptice lišće



OČAJNA RAZGLEDNICA NA KONTINENTU
ODSUSTVA : Epitaf


A.R.: Na mene neće nalepiti markicu,
neće me poslati poštom,
Air mail otpada sa mene
kao moguće inostranstvo sa pasoša
koji putuje
samo u božju mater.

J.T.: ...ovo je ničija zemlja, neutralan prostor.
Mesto uživanja. Iluzije. Praznih čaša,
ispijenih do dna – kako koje. Dobrodošle senke
bivših stvari, pojedenog, popijenog –
čarobnog i obmanutih.

A.R.: Jer ne nudim pejzaž
ni uokviren zalazak sunca
ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.

J.T.: Nekadašnje prisustvo
gori još samo na usnama, dok se sriče, jedva izriče.

A.R.: Prikazujem malo, gotovo ništa.
I nudim samo predugačak, isuviše komplikovan,
i zahtevan tekst
na poleđini.

J.T.: Izmiče sasvim od naših tela,
tekućina razloženih u paru na malteru

A.R.: razglednice, koju niko
ne bi stavio u svoj džep

J.T.: ...tamo je duh, i misao oštra kao zima
na kontinentu odsustva. Tamo je gorčina nezrelog,
i talog zrelog; raspadnutog.

A.R.: Jer toliko reči nositi sa sobom
isto je što i nositi kamenje
od kog se negradi ni kuća
ni nečiji spomenik.

J.T.: Ni toliko.

A.R.: Vreme upotrebe
svešće me bar
na dobru reciklažu.

 


Zajedničko čitanje pesama autorki pod nazivom ,,Poetski duel - poetska simbioza“ upriličeno je 21. marta 2006.g. povodom Dana poezije, u KCB-u.


Copyright © by Ana Ristović i Jasmina Topić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad