JELENA ĐUROVIĆ


Rođena je u petak, 13. jula 1973. u Beogradu, SFRJ. Zodijačka konstelacija: Rak – Devica. Jedino dete Vukašina i Svetlane. Odrasla u liberalnom okruženju, još od malena pokazivala je veliku nezainteresovanost prema svemu što nisu knjige, filmovi, muzika i politika.
Osnovnu školu Braća Ribar završava 1988. Iste godine susreće se sa prvim književnim uticajem – romanom Manje od nule, tada izuzetno mladog pisca Breta Istona Elisa. Sledi još bitnih datuma - 5.jula 1989.,u avionu za Dubrovnik, otvara prvu stranu knjige Atlantida Borislava Pekića, a po završetku čitanja počinje rad na svom prvom, nikad dovršenom, ljubavnom romanu Leto zmajeva. Krajem 1989. tek objavljeno, prvo izdanje Fukoovog klatna Umberta Eka, inspiriše je preko svake mere, da svoju sobu ne napušta četiri dana, dok ne pročita poslednju rečenicu koja glasi: Tako je lepo. Srednju školu završava vanredno.
1995. upisuje FDU, odsek Pozorišna i radio produkcija, koji završava 2001. diplomskim radom „Pozornica u senci vešala“, na temu beogradskih pozorišta u periodu 1990-1995. Prvi roman „Kraljevstvo“ objavljuje 2003. a naredni „Međuzvezdana sredina“ naći će se u prodaji krajem 2006. godine. Radila je kao urednik kulture u magazinu CAMP a od jeseni 2005. povremeno piše za „Glas javnosti“ i urednik on-line magazina AGITPOP. Osnivač javnog kulturno~ humanitarnog udruženja Com.Interna i tajnog kulturno~ terorističkog udruženja Crvene pande.
Omiljeni filmovi : Vatrene ulice, Čudni dani i Fani i Aleksander. Omiljeni filozofi: Karl Marks i Vudi Alen.

 

KRALJEVSTVO
Odlomak iz romana

“… To nam kazuju sve velike povesti, eventualno zamenjujući Boga usudom, ili neumoljivim životnim zakonima. Funkcija “nepromenjivih” priča upravo je u tome: uprkos našim željama da izmenimo sudbinu, primorani smo da svojeručno dotaknemo nemogućnost da se ona izmeni. I otuda, o kakvom god zbivanju pripovedale, one pripovedaju i o nama, zbog toga što ih čitamo i volimo. Hipertekstualna proza može nas učiti slobodi i kreativnosti. To je dobro, ali nije sve u tome. ”Već stvorene “ priče uče nas i kako da umremo.Verujem da je ovo poučavanje o Usudu i smrti jedna od osnovnih funkcija književnosti. Možda ima i drugih, ali trenutno mi ne padaju na pamet.“
Umberto Eko, O književnosti

 

GLAVA PRVA
5. maj 1980. - Ponedeljak

Kalemegdan, park - tvrđava u Beogradu, SFRJugoslavija.
Pogled na Ušće, tog popodneva, mogao je da izgleda drugačije nego ranije. Ali nije.
Najčešći utisak koji je posmatrač, koji prvi put vidi ovo mesto, mogao da ima, bila je smirenost koja se ne može osetiti u drugim delovima grada. Kao dobar, kratki opis: širok i dubok otvoren pogled, preko reke i mostova, neometen da ide dalje i dalje, dok ga horizont ne spreči. Ako upotrebimo maštu u sezanju okom i odemo stvarno daleko napred, onda ulazimo u teritoriju onih srećnijih zemalja kojima Danas nije predstavljalo ništa do lepi majski dan. Preko reke, koja se presijavala svaki put kada je sunce ozrači, bio je svet dovoljno blizu da ne plaši a dovoljno dalek da interesuje, svet koji je ovu obalu činio uobraženom jer je i dalje bila tu gde jeste, samoljubljiva do prezira. U zenitu njene neosvojivosti, pre pedesetak godina, preote je crveni kabadahija i ona se dugo, uz velike muke, oslobađala tog zagrljaja a početak kraja ove ljubavi obeležen je baš ovoga dana kada poslednja poznata istorija poče da dobija svoje oblike.
Sa ove strane…Spomenici, građeni sa uverenjem da je baš ovo poslednji put, bili su svuda okolo. Pesnici, narodni heroji, grobnice, Rimski bunar, oružje ovakvo i onakvo, Zoološki vrt, grafiti. I ništa nije smetalo, sve stopljeno onako da bi neki rizničar posebnog eklekticizma to mogao da podnese. Sve je, na otvorenom, sklapano u glavama pobednika, stari eksponati su tonuli u šiblje i zarastali su pred novim metalnim bistama ispred kojih su čitane moderne molitve, govori pred nespontana učlanjenja u pionirske i omladinske saveze. Deca su bila mala, skroz mala a ozbiljnost velika. Kalemegdan – park tvrđava u Beogradu bio je veliki oltar na kome su hiljade i hiljade svake godine polagale zakletvu, jednu i drugu, nosili štafetu, prvi put zapalili cigaretu, i tako, na nekolicinu različitih načina ulazili u svet odraslih. A sve je to bilo veselo, sklopljeno baš potaman, uz malo straha i apsurda - prvi poljupci pored groba nekog sultana ili bežanje iz škole u hodnike bunara bez dna, pionirske marame uz riku lavova. Kalemegdan su bile boje i zvukovi i mirisi i mišmaš kakav nema na svetu. Taj cirkus slavlja i ropstva i nepokora uz poneki stih poete sa kraja prošloga veka, danas dobi neku čudnu, nepoznatu boju.
Na mestu na kome su penzioneri igrali šah a povremeno i kolo, kada su prilike i vreme dozvoljavali, vladao je muk. I neverica. Omaleni čovek, sa naočarima kao nakalemljenim na sićušan nos, približavao se klupi. Nije delovao tužno, neko je mogao pomisliti da mu se sa kraja usne otima osmeh. Pored njega dečak u bermudama, sa plastičnim automobilčićima u ruci i kolenima odranim od padanja po travi. Dete raščupano ali šarmantno, baš onako kako sinčić treba da izgleda.Sa suprotne strane parka - devojčica, sama, obučena za igralište ali ipak uređena. Plava pletenica. Li farmerke. Žute patike. Čovek je seo na klupu, pogledao u reku i proletnji vidik, mislio je o blistavoj budućnosti, o rađanju nove zore nad gradom, bio je neobično sretan i uz osmeh, koji je sad bio potpuno primetan, otvorio novine. Dečak je, pustivši očevu ruku, krenuo ka devojčici trčeći ovim svojim zacrtanim svetom koji je počinjao od sporednog ulaza na Tvrđavu, kod Francuske ambasade a završavao se kod stepenica koje su vodile dole, do Aleje velikana. Dok joj se približavao primetio je da nije imala nijednu lutku u ruci, pa čak ni onu svoju omiljenu, koju je dečak često uzimao, sakrivao i onda je, posle očevih opomena, nerado vraćao. Devojčica nikad nije molila i plakala, znala je da će, pred kraj igre, igračku dobiti nazad. Usta su mu se osušila, skrenuo je desno ka česmi, otpio par gutljaja hladne vode, još uvek najčistije česmovače u Evropi, što on tada nije znao, krišom obrisao usta rukavom i uputio se ka njoj.
“ Neću da se igram danas. Nije u redu. Umro je drug Tito.“ Ovo je izgovorila stvarno ozbiljno. Shvatio je da se nešto čudno događa i da se ona ne okreće da vidi gde su roditelji, koji su obično stizali malo kasnije, dok je ona uvek hitala ispred njih…
” Ni mama ni tata neće doći, pustili su me da idem sama. Znaš Filipe, tata je sada na sednici a mama čeka, biće mnogo gladan kad dođe kući. “
“ A kad je otišao tamo, na tu sednicu? “ – trudio se da zvuči zainteresovano iako mu ništa nije bilo jasno…
“ Pa još noćas. I znaš šta, pustio me je da idem u Rabac. Mama ga je nagovorila. A meni se sada i ne ide, ne znam da li je u redu…Oni su mnogo tužni zbog druga Tita“.
Otac je ustao, prišao sinu i zakopčao mu jaknu. Izgleda da je čuo poslednje reči koje je devojčica izgovorila i dečak je zapazio prekoran pogled.
“Ideš li ti na rekreativnu? Je l’ su te pustili tvoji? “.
“ Da, da idem, krećemo rano ujutro? “ – vukao je automobilčić po asfaltu i lagao što je uverljivije mogao.
On sutra putuje u neku zemlju koja se zove Irak i tata kaže da će moći odmah da ide u školu sa decom iz Amerike i drugih zemalja i da tamo ima svašta. I putovaće avionom nekoliko sati. Ali, on sve to nije mogao da joj kaže, ne sada, nikako. Danas je napisao pismo, ono koje bi odrasli nazvali “oproštajnim“. Tu je sročio sve što je mislio u vezi sa njom, ubacio je i neku pesmicu iz leksikona, obećao da će pisati odande, gde bude bio. Hteo je da nacrta nešto ali su šnicle već bile gotove i morao je da ruča. Njegovi drugari i ukućani su TO primećivali već tri godine. Filip je zaljubljen, govore naglas a on se uvek zarumeni. Odgovarao je da mu je ona tako bliska drugarica samo zato što neće da ga vode na igralište kod Zoološkog vrta gde bi mogao da se trka u pravim automobilčićima sa svojim starijim drugarima. Zato mora da se igra sa devojčicom posle škole. I zato u džepu uvek ima neku “Bazooka“ žvaku koja može da se prepolovi po sredini. I zbog toga je plakao kad je Tom Sojer izgubio Beki u pećini. Osećao se tako zato što mu nisu dali da ide u zabavni park i da se juri sa drugarima iz starijih razreda.
“Putujemo ujutru oko sedam. Ja sam već spremila šta ću da obučem i Goca će da ponese kasetofon, nagovorila sam je. A spremaju mi i sendviče i palačinke. “ – nastavila je, a on je video da je dobro prošlo, da ona misli da i on kreće na put sa svojim razredom.
“ A kako su ti tvoji roditelji dozvolili da dođeš sama? “ – ni sam više nije znao šta da pita, srce mu je kucalo stvarno brzinski …
” Kako, kako? Pa ja imam skoro deset godina! Mislim, napuniću…Ja sam već odrasla, mnogo je to drugačije kad si skoro četvrti razred. “
Devojčica se jako naljutila kad je čula ovo pitanje. Znala je da on može da joj kaže da će deset godina napuniti tek u julu sledeće godine ali se nadala da se neće setiti. Na kraju krajeva i nije znala koliko je on stariji od nje, uvek joj je delovalo da ga nikada neće stići, ni po visini ni po brzini, ni po snazi, ni po hrabrosti. Ali to su dečaci. Muškarci. Moraju da budu viši, brži, hrabriji. Ona će to shvatiti tek mnogo godina kasnije.
“ Gde si ti bio juče kada se to desilo? Mislim, ko ti je rekao? “ – dodirnula je rukom njegovu i uzela automobil. To im je danas bila jedina igračka. Zajednička. On sutra neće biti ovde. Već u ovo vreme je u avionu, a ona će sigurno pročitati pismo. Nasmejaće se. Pokazaće ga Goci i Oliveri a možda i Miši. A zamisli ako njoj bude žao? Zamisli ako ga ne pokaže nikom i stavi u svoj dnevnik i čita ga svaki dan ponovo i ponovo…Video je nju, tužnu na krevetu i svoje pismo negde između slika Džona Travolte i Luka Skajvokera i odmah mu je bilo teško. Ophrvao ga je čudan osećaj, kao da ne može da zaustavi suze.
“ Filipe, šta je? Čuješ šta sam te pitala …E, pa i meni je teško. Znaš kako sam se ja isplakala juče, mama me je jedva utešila. Dali su mi sremski sir u kuglicama da jedem uveče, to najviše volim…Eeeej, pa nemoj da plačeš…”
Zagrlila ga je. Već je bio neutešan i suze su nekako krenule same od sebe. Bojao se aviona, nije hteo da ide, bojao se i znao je koliko će mu ona nedostajati…Odlučio je da joj kaže.
“ Nedostajaće mi…”
“ Pa i meni će nedostajati. Učiteljica je rekla da ćemo boravak u Rabcu u potpunosti posvetiti pisanju pesmica i sastava o njemu…” Potrčala je niz stepenice ka Aleji. Krenuo je za njom.
Kao u mimohodu, nečujno, poneki ljudi bi prolazili šetalištem. Tuga je zaustavila vreme u inače veseloj i bezbrižnoj zemlji. Otac je čitao novine a zapravo je učestvovao u događaju. Ovo je trenutak koga će se sigurno dugo sećati - poslednji pogled na Beograd. Ipak, nije bilo sete za svet koji ostavlja, samo neobjašnjiva nostalgija za onim što je moglo biti. Ovo već dugo nije zemlja u kojoj želi da živi a odluke nije donosio naprečac. Rani maj je bilo dobro vreme da se stvari prekinu ili otpočnu - pomislio je, hrabreći sebe. Naglo se trgao iz razmišljanja, shvativši da mu sin više nije u vidokrugu. Ustao je sa klupe i premestio se bliže igralištu. Dvoje dece je sedelo zagrljeno na travi. Ovo je nežan dan - pomislio je i okrenuo još jednu stranicu novina u kojima je pisalo sve isto kao u svim ostalima. Setio se ovog mesta iz istorijskih čitanki, čuvene odbrane i još čuvenijeg govora. Ni njegov život ovde više nije postojao, i bilo mu je drago zbog toga.
“ Hvala vam, Lolo i Jurice…” Devojčica se ispred Aleje i nadgrobnih spomenika okretala oko svoje ose i pevušila himnu škole. Divno peva, pomislio je dečak. Čak i ta glupa pesma zvuči divno.
Otac je pogledao na sat. Vreme je.
“ Filipe, pozdravi se sa drugaricom pa polako kući.” - viknuo je nedovoljno glasno. Sin je prepoznavao znakove. Sklopljene novine, ustao je sa klupe, gleda na sat.
“Čujem moju mamu…” – rekla je devojčica, pomalo srećna što je nešto tek nagovešteno, a što su pred njima godine da se topli bol pretvori u radost. Ona je znala da dečakova nežnost nije izazvana smrću dragog vođe. I nju je, kako kaže mama, boleo ćošak za celu tu stvar. Koristila je situaciju da bi se udvarala dečaku.
U daljini je čuo glas njene majke koja ju je dozivala. I lavež njene pudle. A čuo je, odnekud i zvuk zvona sa obližnje crkve, i voz kako prolazi u daljini i neku sirenu, možda broda, koji je pozdravljao voz. Zatvorio je oči, pomislivši da zauvek mora da pamti miris i zvuk i sliku dana koji upravo prolazi.
“ Fićo, sutra se vidimo ispred busa, možemo da sedimo zajedno.” A onda je šapatom, ironijom, koju je znala da upotrebi mada nije znala izraz kojim se naziva, dala savet:
“ Nemoj da si mnogo tužan, moj tata je rekao da moramo da budemo jaki sada kada je najteže…”
Ućutao se od tuge. Prošli su pored Ivana Gorana Kovačića i ostalih kamenih bista i hteo je da i on ostane ovde, skamenjen u ovom trenutku. Njihovi roditelji su zastali da se pozdrave. On i otac su kretali dole, niz stepenice a njih dve su skrenule levo, ka glavnom ulazu. To je bio taj momenat. Smešila mu se. Otac ga je povukao za ruku i on joj je, skoro se tresući, u ruku stavio pisamce.
“ Pročitaj ujutru “ - rekao je. Krenuli su dole. Video je nju, zbunjenu, i gledao je još dugo, dok nisu zamakli pored Patrijaršije i pokušao je da se seti šta je poslednje video. Plava pletenica sa gumicom za tegle na kraju. Gumica za tegle je bila zelena i bila je uvijena oko kike više puta i…

 

GLAVA DRUGA

28.jun 1989. – Sreda

 

“ Težio sam da prikažem jedno osećanje koje me je dosta mučilo, ja mu se svetim tako što ga prepuštam javnosti…”
Fridrih Niče – O koristi i šteti istorije za život


Tamo gde se zora prelamala u tačci spajanja mora i neba, stvarala se zamišljena granica. Grupa izbledelih i umornih ljudi sedela je, raštrkana, na kamenim obroncima ostrvceta. Razmazana šminka na licima žena i zapaljene cigarete u rukama muškaraca znaci su koji govore o noći prepunoj neobičnih događanja. Ukočenih fizionomija, sa kojih kao da je grč upravo spao. Ćutali su i sve je ličilo na sliku. U daljini se, posle izvesnog vremena, pojavio brodić koji se približavao. Niko od ljudi nije vikao ili podigao pogled. Brod je, sasvim sigurno, prilazio upravo njima. Čim se primakao uz malo pristanište žene su nemo ustale. Muškarci su ih, u istoj tišini, sledili. Najmlađi od njih odgurnuo je čamac od obale i, hodajući kroz suncem nezagrejanu vodu, utrčao unutra. Početak priče, čiji je kraj bio ovaj prizor, dogodio se dvadesetčetiri sata ranije.
Staro učenje kaže da ceo svet, na svojim plećima, drži 36 pravednika. Oni se ne poznaju međusobno. Nose teret čovečanstva i teže im je no drugima. U poslednjim trenucima noći, pre no što se baršunasto, belo jutro otvorilo nad morem, uz obilje zvukova koji kao da su dolazili sa dna porušenog pa zaboravljenog grada, pomislio sam da na bilo čijim leđima, želeo on to ili ne, može stajati budućnost. Ono što sam saznao od eha potopljenih ruševina je da će teret mog naroda biti vek koji dočekujemo, da će naša sloboda postati kao i za mnoge, ravna prokletstvu, i da ćemo sami birati i guje i kerbere koji štite pravednike, od nas, grešnika.

Dubrovnik, Hrvatsko primorje, SFRJugoslavija

“Manijak se zvao Maksimilijan, što je bilo ime, koje je, pretpostavljam, izmislio. Posle četvrtog gledanja te imbecilne predstave prišao mi je i rekao: Gospođo, sve bih dao kada bih mogao da, samo na trenutak, uđem u Vašu svlačionicu, i da Vas posmatram dok se odmarate…Tu sam shvatila da je potpuno odlepio i da nije samo jedan od obožavalaca. I znaš čega sam se setila…znaš čega? Onog ludaka što se zaljubio u onu kakosezove Džodi, Džodi Foster pa je hteo da ubije Regana…Da privuče njenu pažnju. To je tačno taj tip, manijak, kažem ti…”
“ Da, možda je to moglo da ga inspiriše, da baš danas recimo, privuče pažnju javnosti. E, Lana, ajde pogledaj na TV-u, možda ga vidiš u masi, tu u prvom redu…”
“Ma daj, ne lupaj. Ali takvi ljudi su stvarno u stanju….”
Lana Radović nikada nije spominjala da je imala bilo kakav intimniji kontakt sa Đorđem. On je to takođe poricao. Većina ekipe se bavila njihovim odnosom i to je bio najveći trač na početku našeg zajedničkog rada.
Dubrovnik je najlepše mesto na svetu. Nisam voleo ni jednog od njegovih stanovnika, što je po Darelu bilo neophodno da bi sa zaljubili u neki grad, pa da tvrdim tako. Nisam čak ni mnogo putovao. Pre nekoliko godina, recimo, išao sam u obilazak Evrope kolima ali sam ostajao prekratko. Ipak, mislim da sam tada pomislio da bi i ti gradovi postali isti kada bi dovoljno dugo živeo u njima. Nemam nikoga odavde, moje klupko ljubavi i fascinacije odvijalo se turističkim posetama i, u poslednjih par godina, osmišljavanjem scenografija za pozorišne predstave. Ima nešto skriveno ovde. Aerodrom je udaljen na oko 45 minuta vožnje i svašta je tu čudno. Sletanje je komplikovano, duva jak vetar, posle velikog zaokreta koji mora da napravi, avion ponire i onda se zaustavlja. Iz Beograda smo krenuli jutarnjim letom u šest i pet, i kao da niko nije bio na svom mestu. Dok su pokušavali da organizuju početak pripreme predstave, podela se menjala, odasvud su stizale vesti kako je neko trudan ili ima cirozu.
I zato, mogu da kažem da je predstavu pratio mali urok još od samog početka. Lanin sin Nemanja je, baš pred put, slomio nogu. Zamalo da i ona otkaže, što bi nas sigurno dovelo u nemoguću poziciju. Đorđe je uspeo da je ubedi, ali se ona pojavila na aerodromu vidno potresena, što sam primetio tek kada je skinula šešir. Ako bi nas neko gledao sa strane, rekao bi da smo izgledali smešno. Bio sam im kao sin u, doduše novoj, majci sa natpisom “Style Council”, farmerkama i platnenim patikama. Garderobu sam nosio u kamperskom rancu a kasete i knjige u velikoj ručnoj torbi. Đorđe je takođe bio pomalo odrpan, kao reditelj – egzistencijalista, imao je dugačku kosu, iako proćelav, vezivao je mali rep na kraju. Nikad mi nije bilo jasno kako, ali je uvek uspevao da deluje blago preplanulo, kao neki barba, što je valjda bio rezultat dugih vožnji gliserom po Savi. Kružila je i priča da ima kvarcnu lampu u kući ali su koleginice govorile da je jako privlačan, mada je već bio bliži šezdesetoj. Mislim da su žene ipak želele autoritet koji je širio za sobom kao moćni afrodizijak. Lana je bila dekoncentrisana, nosila je ogroman šešir i muštiklu. Plava, visoka sa dubokim dekolteom na tamno ljubičastoj, svilenoj, možda preuskoj haljini. Bila je diva, sa karijerom punom impulsivnih obrta i nedoljivim kapricom da sve, ama baš sve, pije iz čaša za penušavo vino. Ta njena izjava, data popularnim nedeljnim novinama, u tekstu pod naslovom “ Šampanjac na vulkanu ”, i propratna fotografija, nje, podatne, u bade mantilu, koja pije mleko iz visoke čaše, značila je za domaće zvezdano nebo kao ona izjava Merilin Monro o Šanelu 5. Svako od nas mlađih je, barem nekoliko puta u adolescentskom periodu masturbirao na scene obnaženegospođice Radović, kojih je u filmovima tadašnje produkcije bilo pregršt. Mislim da je ona bila moj prvi seks simbol.
Uživam da čitam dok letim. Poneo sam dosta novih knjiga sa sobom, dole ću biti dva meseca. Na plaži mi je dosadno, pa pokušavam da prepoznam ljude po tome šta čitaju. Mnogo volim da vidim devojke na moru sa neobičnim štivom u ruci. Na primer, žena na toplom pesku, namazana visokim faktorom a literatura –Boris Vian. I to mi daje dobar šlagvort za započinjanje kakvog - takvog razgovora. A znam da je teško pričati o ozbiljnim temama kada je mnogo toplo,
što dodatno komplikuje stvari. Zato se najčešće odlučujem da ostvarim seksualni kontakt sa nekom od mlađih glumica iz ekipe, a to ide poprilično lako. O ostvarenju mog sna, spavanju sa gospođom Lanom nema ni govora. Tu je ipak Đorđe,stari vuk a dole nas čeka i Bogdan, koji će se, uskoro, sam predstaviti...
Lana drži dugačke nokte u ušima dok polećemo. To verovatno boli. Đorđe je već dobio piće. Preko veze, poznaju ga sa teve –a.
Otvaram knjigu, početak: “ Gospodar mora Posejdon gnevno zari zlatan trozubac u vodu i voda pobesne.”
Kada znamo da će nam neko delo promeniti život? Prvom stranom ili kada ga osetimo na svojoj koži? Znao sam da ću se promeniti kada sam pročitao: “ Ljudi se plaše susreta na auto putevima Los Anđelesa “. Ili “ U početku Bog stvori nebo i zemlju”…A značajnije mi je to što je Posejdon gnevno zario zlatan zubac u vodu kao i sve ono što se dogodi pošto pročitam da se ljudi plaše susreta na autoputevima Los Anđelesa, od onoga što sledi posle stvaranja neba i zemlje. Možda je upravo ovo najbolji dokaz da sam nepopravljivi ateista? Razmišljam o tome i ne podižem pogled sa knjige dok ne vidim veliko plavo kako se prikazuje na prozorskom oknu. Ovaj dan neće biti upadljiv i menjaće me neprimetno, kao što pada mrak, kada je leto.
Pojačavam vokmen i gledam božanstveno delo prirode ispod sebe. Jutro puca po “biseru Jadrana”.
Nisam razgovarao sa Đorđem i Lanom, a ni oni nisu pokazivali neko interesovanje da razmenjuju bilo kakve kurtoazne rečenice sa mnom. Skinuo sam slušalice jer mi se Đorđe obratio, dok smo čekali kofere:

“ Znaš Mladene, sve to nema veze…”
Ovo se ponekad događa. Započneš razgovor sa jednom osobom a nastaviš je sa drugom. Nisam znao o čemu su pričali moji saputnici. Odmahnuo sam glavom, iskreno zbunjen.
“ Sloboda je samo druga reč za to da nemaš šta da izgubiš…”
Bio sam premlad da bi znao šta citira, ali smo namerno ili ne, stigli do teme o kojoj je Đorđe najčešće govorio - pravdanje za rad u vreme komunizma i za rukoljube kojima je obasipao, “Broza“, kako je on voleo da ga zove. Pretpostavio sam da ga je Lana, tokom leta, onako ženski, ”neobavezno“, podsećala na prošlost.
Očekivalo se od mene da se uključim pa sam ga pitao kako to da smo radili bolje predstave u vreme represije? Na kraju krajeva, Đorđe je bio najznačajniji domaći reditelj. U poslednje vreme, ono što smo prikazivali publici bilo je sve gore i gore. A sloboda je bila sve veća. Kakve je to veze imalo jedno sa drugim? Jedva je dočekao i pričao je kao navijen, glasno, da svi čuju :
“ Šta misliš, kako su nastajala fantastična umetnička dela u Egiptu? Niko ih nije mazio! Ljudi su radili za Faraona, Vladara, Kralja, Maršala. Isti kurac. Za Firera. Znaš li ko je Leni fon Rifenštal?”
Odmahnuo sam glavom jer nisam znao.
“ Jebi ga sine, ona je žena a reditelj, vrhunskog kalibra. Radila je propagandu za Treći Rajh i to jako uspešno. I neosporno kvalitetno.“
O tome smo razgovarali dok smo čekali da koferi izmile na crnoj gusenici koja je ispuštala iritantan zvuk. Slušao sam rulanje po pisti i fijuke vetra koji su prodirali od spolja,miris mora i borova osećao se u vazduhu ali nisam primetio da je zbog toga iko pomerio mišić na licu, onaj kojim bi opisao sreću.
Od raznih iznenađenja koje priroda priredi, pored Đavolje varoši i ostalih jedinstvenih prizora, ima jedan koji me je uvek radovao. To kad, vozeći se od aerodroma, prilazim Dubrovniku. Uopšte se ne vidi. Sedim u autobusu uvek i pokušavam da ulovim neki ugao da bih našao tačku iz koje ću se dobro izviti i nazreti grad pre skretanja. A to ne može. Nekako, tako je izvajano, da tek nadomak, kad sam blizu, pukne i bljesne ispred mene. Iza te okuke, za koju sada, i posle nekoliko godina tačno znam gde je i kada je.
Razmišljao sam o onome što mi je Đorđe rekao. O umetnicima i slobodi. O toj nemačkoj rediteljki. I radovao sam se predstojećem iznenađenju koje me je čekalo pri pogledu na grad, iznenađenju koje to više nije, ali opet jeste. Đorđe je mnogo radio u vreme komunizma. I to “jako uspešno” i “ neosporno kvalitetno”. Bilo je nečega u njegovom glasu dok mi je pričao o umetniku i diktaturi, kao da sam možda mogao da samo promenim imena i već bih dobio izvinjenje, samo za poređenje koje sam zamenom mogao dobiti u sličnosti između njega i te Leni.
U toku vremena, postoji neki tren kad se sve otvara, ide unapred. Istorija se menja, geografija razvija, ljudi gledaju u sebe i suočavaju se. Paralelne struje, tokovi, ulaze u jedan zajednički i utiču na sve. Baš tada, kada Đorđe meni govori krajnje otvorenu priču svog života, mi svi, stado, ležimo potrbuške na travi a jako sunce bije u nas. To znam sada, kada se okrenem u prošlost. Deo sam tog stada a tada nas ima dvadeset miliona. Da, valjda baš u trenucima istorijskih čišćenja, trusova, ljudi žele da se uklope, da se kao puzavica uviju uz obnavljanje i da besmrtnim potezima obeleže besmrtan istorijski trenutak. Počelo je da nam bude dobro i nebo je bilo granica. Hteo sam da poljubim svaku lepu devojku tog proleća u Knez Mihajlovoj i da vičem sa najviše zgrade “ Mlad sam. Srećan sam. “. Život je bio lak, na vrh jezika, kao pesme Pola Sajmona - savršenstvo bez muke. I kako i zašto da osuđujem Đorđa što sada, u junsko jutro, pokušava da nekom ko mu nije ništa, malo bolje objasni sebe. U redu je, radio je za Tita i partiju, možda špijunirao po pozorištima tu i tamo, ali prašta se. Budućnost je počela, i oprostiće. Ipak, sve što je izgovorio delovalo je kao plod dugotrajnog razmišljanja, nešto se kuvalo u njemu, kao voda koja se odjednom pretvara u vir. Ipak, zašto se baš meni izvinjavao za svoja tridesetogodišnja dela? Kasnije, kada sam to postao, shvatio sam da pametni i zreli ljudi upućuju izvinjenja samo tamo gde postoji mogućnost da im se stvarno i oprosti, jer je sve ostalo jalovo. Drugi su poznavali starog reditelja suviše dobro. Ja sam bio nedovoljno iskvaren životom, i mogao sam da progledam kroz prste, da možda prihvatim opravdanja. Meni njegova istorija nije bila preterano bitna, nisam se obazirao na novinske kritike njegovog političkog opredeljenja i fanatizma, on je to znao i zato me je, verovatno počastio pozvavši me da radim sa njim. Mogli smo da mu oprostimo samo ja i, kako kažu, Bog Otac.
Ponekad sam sanjao kako se zaljubljujem u Dubrovniku, kako vodim ljubav sa prelepom ženom u ogromnom krevetu sa velikim, pernatim jastucima u sobi blizu crkve Svetog Vlaha. Njeno zadovoljstvo dolazi onoga trenutka kada zvona počinju da odjekuju, i ništa se ne čuje. Posle toga odlazim na pijacu i kupujem joj smokve. Ona nema lik, bar ne neki specijalan, nego je tu uvek samo ideja o tome kako želim da je ljubim na stenama podno tvrđave. Sve je u tom snu mazno i dramatično, a kao u pozadini se čuju neki horovi, možda ruski. Mešam simbole u snovima, živim u zemlji koja je toliko različita i zato mi se to sve tako i ukazuje. Kad se probudim iz tog sna, nisam specijalno uzbuđen, samo sam siguran da će se sve ovo jednom i dogoditi.
Na televiziji, u predvorju hotela, gledamo okupljanje naroda na par stotina kilometara od nas. Lena priča priču o manijaku koji je juri posle predstava i koji se zove Maksimilijan, a Đorđe se šali na tu temu, kaže da će manijak sada, na kosovskom skupu, možda pokušati neki atentat ne bi li privukao njenu pažnju. Skrećem pogled sa televizora posle interesantne priče o tajnoj, veoma opasnoj irskoj obaveštajnoj službi koja ordinira po Engleskoj. Ustajemo od stola i krećemo u prvu šetnju.
Stradun je glavna ulica u Dubrovniku. Turistička arterija. Koliko god da je užareno, ovde je hladno i prijatno, kamen je gladak i mekan pod stopama, nekad, u snu, hodam bos ovuda, zamišljam želju i bacam novčić u fontanu. Đorđe i Lana daju autograme, obuzeti su sobom, ona blista a on nevoljno odgovara na pitanja o zakazanoj premijeri. Iz priča se sećam velikog zemljotresa koji se ovde dogodio 1667. Kako li je sve ovo izgledalo onda, šta je to bespovratno nestalo? Letopisi kažu da su neke zgrade srušene do temelja a neke oštećene trajno. Kakve li su bile? Sigurno lepše od ovih što su “preživele”, jer istorija umetnosti pati od sentimenta koji kaže da je “najbolje ono što je iščezlo “. Da ne ocenjuje čovek, biće sklono glorifikaciji nestalog, možda bi bili zadovoljni neuništivim. Nema više ovakvih zemljotresa, nema ni velikih kuga. Sve to smo ostavili u prošlosti i hrlimo ka uspostavljanju reda na kraju istorije, reda u kome više nema iznenađenja.
Par sati kasnije, u “ Gradskoj kavani “, na kraju Straduna, omiljenom sastajalištu umetnika, čekali su nas Bogdan i Mila, kolege iz Zagreba, glumac i kostimografkinja…Bogdan je glavni “seks simbol” jugoslovenskog glumišta i dok smo sedeli mlade devojke su uzbuđeno prilazile i tražile njegov potpis... Neke su ostavljale i papiriće, sa telefonima. Bilo je razloga, Bogdan je bio zgodan kao “strašni sud”, što je primetila jedna koleginica kada ga je prvi put videla kako na zagrebačkoj Akademiji, za neki ispit, glumi Zigismunda. U horoskopu dupli dubrovčanin, visok, crn, talentovan i bogat, šta je moglo da mu fali?
“ Nadam se da ovo nećete iskoristiti protiv mene “- nasmejao se i pogledao Đorđa.
“ Ne, mali, zato sam te i uzeo. Ako sve ostalo krene naopako, da bar dolaze zbog tebe “.
“ Dobar dan, Đorđe! Čujem da radite Kraljevo, ne bih Vam bio u koži ….To je mozaik sveta uoči ratne kataklizme, zašto baksuzirate, bolje nešto ljubavno od Krleže, na primer Agoniju ili Glembajeve. Ne razumem, kakav je to poriv vas reditelja – ko ptice uroknice, dozivate
nesreće …”
Iza jarkog sunčevog zraka dolazi glas čijeg vlasnika, u kontra svetlu, nisam odmah prepoznao.
Đorđe mu odgovori britko, kao da je već bio pripremljen:
“ Ivice, ne radimo “Kraljevo”. Barem bi ti trebao da znaš repertoar ovog festivala, mada ako si bio agilan kao prethodnih godina, shvatićeš šta se desilo tek u septembru…”

Pred nama je stajao najokrutniji pozorišni kritičar ovog dela Evrope - Ivica Grujić. Strah i trepet za svakoga ko je ikada pomislio da se bavi pozorištem u Jugoslaviji. Besprekorno obrazovan, doktor nauka na dva fakulteta, strogi profesor sa jakom sklonošću ka svojim studentkinjama. Ćelav, nizak, kratkovid, izgriženih noktiju. Ništa od toga mu nije smetalo, ni sako broj veći, ni pantalone broj kraće – kao i Đorđe, plenio je intelektom od koga su žene gubile moć realne percepcije.
“ Čuo si za Lindemana? “
“ A, malog Olivera Lindemana? To radiš? Dobar je, ali je mnogo, nekako…Staromodan za mladog pisca. Trebalo bi ti mladunci da budu moderniji, da se bave aktuelnim temama – kriminal, otuđenje, narkomanija, seks…”.
Kad je ovo izgovorio, Ivica je od glave do pete odmerio Lanu, koja je u njega piljila, omađijana i, valjda nenamerno, oblizivala usta od pene kapućina.
“ Šta ima klinac od dvae’spet godina da se bavi drugim svetskim ratom, molim te? Te teme su već prežvakane…Ja sam se ponadao da si se ti vratio Krleži, našoj klasici…Kraljevo, Kraljevstvo, to mi je nešto slično, mada čujem da Vilson hoće da radi taj isti tekst, to je dobro.”
“ Pogotovo kad si pripit, sve ti je slično.” - Bogdan mi je došapnuo i zajedno smo se nasmejali. Dokazujemo da ne postoje suviše veliki autoriteti kada si dovoljno mlad.
“ A mladi gospodin je…? “ – Pitao je Đorđa za mene.
“ Naš scenograf, koji će da pretvori Lokrum u Berlin…”
“ Drago mi je, Ivan, mada mene već, verovatno i znate. “
Nije mi pružio ruku, a ja sam samo klimnuo glavom.
“ Odoh, umetnici. Idem malo da gledam ovaj miting na Kosovu – iz pozorišne perspektive je stvarno fascinantno, onoliko ljudi, pa to je kao neki ritual, predstava inicijacije…”
“ Ako neko pokuša atentat, to je Lanin obožavatelj…” – dobacio je Đorđe Ivici, koji je već ušao u gungulu i nije ga čuo. Lana ga je popreko pogledala.
“ Eto, vidiš da je sranje taj klinac. Čuješ šta Ivan kaže, a to što on kaže, to je zakon. Samo si tikao najjači, mjožeš da ideš svima uz kurac…Jebote, Đorđe kako smo se zajebali, sasećiće nas.”
Rušenje mita. Ona govori, i to tako strašne reči. Bogdan, Mila i ja smo zapanjeno gledali u damu koja je neštedimice sipala uvrede ka svom kolegi, i, mereno brtikošću psovki, bivšem ljubavniku. Đorđe se samo okrenuo ka nama i prevrnuo očima, kao da ga nije dodirivao njen bes…Pozorišni univerzum je bio dobar baš zbog ove stvari. Zbog iskrenosti. Mogao si sve svakome da kažeš u lice i onda da malo sačekaš. Taj svet je, koliko sam ga do tada shvatio, bilo konstantno ispipavanje terena i ceo posao se završavao ubacivanjem “ buve ” i iščekivanjem reakcije. Ako rezultat nije bio preterano povoljan, izjave su mogle da se pravdaju “ šalom ” ili
“ pijanstvom ”.
Đorđe je insistirao da što pre krenemo na Lokrum, na mesto zločina, kako je on zvao scenu ili objekat gde će raditi predstavu. Tamo smo trebali da susretnemo sa drugim delom ekipe, koji su doputovali par dana ranije. Nismo stigli zajedno jer je među njima bila i Aleks, asistent reditelja, Đorđeva kćerka sa čijim se mužem on nije podnosio. Ostali glumci Helga, Miloš i Karlo su dolazili iz Sarajeva i svi su spavali u Helginoj kući u Cavtatu.
Nepokorena, Dubrovačka Republika je bila diplomatski stožer između Istoka i Zapada. Ta kultura je bila zamamna: pesnici, slikari, glumci, diplomate…A sa druge strane, tu je bila trgovina uz pomoć darežljivog Mediterana: masline, riba, korali. Ovde sam počeo da uočavam one nepromenjive stvari, i tu sam, kao mali saznao da postoji izumrli jezik koji svi koriste i da se zove latinski. Majka mi je sa zidina pročitala NON BENE PRO TOTO LIBERTAS VENDITUR AURO, a ja sam zauvek naučio to da se ni za kakvo blago sveta ne prodaje sloboda, čak i ako neko hoće da je kupi. Bilo je i raznih legendi. Kažu da su mitovi i legende kao laži koje se ponove po više puta i onda polako pretvaraju u istine. Ova zemlja je živela od takvih laži. A Dubrovnik je najviše voleo one mitove sa Lokruma, malog ostrva koje se nalazi na petnaestak minuta vožnje čamcem od svetionika. Priče uz vatru su zborile o tome da je ostvo ukleto i to od sumraka do svitanja. Ova mala laž će ovoga dana postati značajna, možda značajnija od one o nebeskom narodu i Lazarovoj dilemi koje bi, tradicionalno, trebao da se setim na Vidovdan.
To je bio moj Dubrovnik i moji razlozi. Dosta sam poznavao i istoriju i citate i trivijalnosti ovoga grada. Padalo mi je na um i da se preselim, ali ovistan o smogu mesta svoga rođenja shvatio sam da je ova nežna ljubav prema toplim zidinama moguća samo ako pauziramo po celu godinu i opet se sretnemo posle solsticija. Ovde sam već treću godinu radio različite scenografije i bio sam smušen svaki put kada bih se ponovo susreo sa činjenicom da me istorija i priroda vode ka saznanju da ne mogu da napravim ništa, što one već nisu mnogo bolje upakovale.

*

Proba prva. Stigli smo brodićem i našli Aleks i Karla. Njih dvoje su se uveliko brčkali na jutarnjem suncu i usput nam ispričali kako se Helga sinoć najela prstaca i da je Miloš ostao sa njom da joj bude pri ruci. Reditelj je sebi u bradu ponavljao reči “neodgovorno i neozbiljno”.Pa ipak, brzo smo popili po bevandu i krenuli ka steni, tik uz obalu...Sponzor je bio izuzetano darežljiv jer su nas tamo već čekale stolice, suncobrani, i frižider pun hladnog pića. Đorđe daje svoj rediteljski uvod o tome šta je drama koju pripremamo.
“ Daklem, deco. Šta je osnovna misao drame, čime Lindeman počinje komad? “
“ Dobar dan, Oberšturmfireru. Da li je stigao izveštaj sa zasedanja? “ – rekao je Bogdan ponosno.
“Mladiću, ti kao da si pao sa Marsa. Saberi se, ne pitam te to, nego O ČEMU JE OVAJ KOMAD? Znam da si lep, ali ne moraš da budeš toliko glup, bre!!!”
“ Sad citiram” – kao profa je počeo Đorđe.” Ja ne znam vrednost kraljevstva – odgovori Wilhelm - ali znam da mi je pala u deo sreća koju ne zaslužujem i koju ni za šta na svetu ne bih menjao. ” – ovo je Gete, taj citat je lajtmotiv drame, koji stoji na početku, a vidim da se mnogi nisu ni pomučili da pročitaju.”
Kao i obično, glumci su se interesovali samo za svoje uloge. Ja sam do detalja iščitao dramu i sva tumačenja, ali na žalost, nisam bio u grupi onih koji su propitivani. Đorđe je svojim aljkavim đacima pola sata govorio o suštini dela i razloge za odabir ovog teksta, posle čega je proba zvanično mogla da počne.
Indikacija za Lanu je da treba da izgovori tekst, naučen kod kuće. Jedan od osnovnih Đorđevih zahteva bio je da glumci znaju tekst pre nego što dođu na prvi susret, čime je u potpunosti ukinuo monotoniju čitaćih proba. Izveo je Bogdana i Lanu na stenu ispred nas.Besprekorna dikcija stajala je protiv naleta vetra i bilo je veličanstveno. Lana je bila ikona za svakog mladića ove zemlje, a sada je, sa suncem u kosi, stajala na obronku kamena u koji je, sporo i blago, udarao Jadran. Dijalog je bio jedan od ključnih u drami a Đorđe je želeo da pokuša da dokuči akustiku prostora. Diva je bila mazna. Scena je od nje zahtevala da se obraća Bogdanu, a bio je primetan njen trud da u svakom trenutku oseti kako reaguje reditelj i ljubomorni mužjak. Lana ga, istapajući se pred njim, natera da duboko uzdahne.
“ Ono što sam ja naučila ovde su dve stvari, Ginteru. Ljudi su zli samo kada su zlom okruženi. Čovek poželi nešto samo onda kada je naveden..I smrt… Tu je, kad je pozvana i svi događaji su posledica i SAMO posledica želja….A želje, o Bože, PRAVE želje, mogu biti sasvim drugačije od snova. Da li Vi kontrolišete ono čim vladate? Da li ste gospodar sopstvenih želja? Šta je vaše kraljevstvo?”
Mladi glumac, željan dokazivanja, spustio je ruku polako, nežno, bez ikakvog rediteljskog putokaza na Lanine usne, ona je liznula i ugrizla njegov kažiprst, on je pogledao u pravcu mora, tamo gde je trebala da ga čeka njegova zamišljena Armija, skinuo je majicu, uhvatio Lanu za kosu i kroz krik izgovorio narednu repliku generala Gintera:
“Iza mene je… moje kraljevstvo! “
Lana je viknula snažno “ NE! “ spustila se na kolena, obavivši ruke oko Bogdanovih nogu.
Đorđe je rekao “ Dosta ! “.
“ Alo, sine, ne radimo “ Tramvaj zvani želja “, ako hoćeš da se kurčiš svojim mišićima idi igraj u nekom diskaću, a ti Lana, daj bre, glasnije malo to mora…”
“ Vidite gde smo, okrenite se oko sebe. Akustika je nula, znači SVE vam je u glasu, shvatite! Nema više kamerne atmosfere, hoću da vas čujem …Ti mali, Bogi, vidi sine, to je dobro, taj tvoj glas, to ima efekta, ali ‘oću bre gaće da im se tresu. Znači, dranje, pucaju glasne žice. Lana, dođi ‘vamo...”
Otišli su u stranu i ostali tamo neko vreme. Mi smo ih čekali i da žestinu gestikulacije procenjivali koliko će dugo trajati rasprava. Po povratku glumica je bila fokusirana i reditelj je zamolio i Karla da “ stupi na stenu ”. Hteo je da vidi kako funkcioniše “ flešbek » scena, upoznavanje između glavnih likova:
“Ovo je Debora Caler, gospodine Ginter ”
Bogdan poljubi Laninu ruku i pogleda je oholo.
“Očaran sam gospođice, zaista...Vi ste predivni, takoreći autentični, za jednog interpretatora. Sasvim neobična pojava...»
«Da li čujem dozu podsmevanja u Vašem tonu ?»
«A ne, nikako. Mada ,iskreno, ne priznajem umetnost kao Vašu – za mene postoje samo kompozitori , pisci i slikari a sve ostalo je, pa rekao bih druga klasa. Ipak,Vi ste me zamalo naveli da zaboravim na ovaj stav»
Komad je govorio o ljubavi između visokog oficira Gestapoa i Jevrejke, operske pevačice. Cela drama se događa u toku dvadeset četiri sata, prvog septembra 1939, što je dan kada je nemačka vojska ušla u Poljsku. Ona traži od njega da ostavi posao, partiju i ženu i da krene sa njom. U stvari, potekst je da se njih dvoje bave svojim ljubavničkim odnosom, i trivijalnim, emotivnim problemima, dok se sa druge strane, valja stvarna opasnost, koja će nju odvesti u izgnanstvo a njega u ludilo, što će se, kroz kratak appendix na kraju drame, i nagovestiti. Snaga teksta, po nekim kritičarima, bila je baš u činjenici da su junaci toliko obuzeti svojim svakodnevnim problemima i to na koji način Lindeman pred gledaoce postavlja nadolazeću pretnju i tragediju. To je bio komad o ratu i smrti, vrlo aktuelan ali i moralno diskutabilan. U centru radnje je lik Gintera koji se plaši gubitka svoje ljubavnice, ali i toga kako će Nemačka izgledati ako svi podlegnu svojim animalnim instinktima i tako dalje. Lindeman je, takođe, postavio i hipotezu o tome da u svakom Nemcu, kao porodična tajna o kojoj se ne govori, čuči Nacista.
U očekivanju završetka probe, gledao sam u Milu i shvatio njen problem. Bila je opčinjena Bogdanom. Koristila je vreme za ponovno merenje obima njegovih grudi i mišića, jer joj je, pre nego što smo stigli, na brodiću, rekao da se baš pred početak ovih proba “ ubijao od rada u teretani ” i da se “ možda malo raskrupnjao ”. Mila je krojačkim santimetrom, koji joj je sve vreme nemarno visio iz ogromne “kostimografske” tašne koju je nosila, počela da utvrđuje novi obim Bogdanovog tela. On se šepurio, oholo se predajući suncu, dok je ona nežno, gotovo idolopoklonički, obavijala šake, i traku, oko njega. I ja sam je tada primetio.
Bila mi je slatka. Baš slatka.
Počeo sam da razmišljam o tome kakvo li se telo nalazi ispod te vrećaste garderobe, i posmatrao sam šta ja ovde, na planu scenografije, mogu da uradim. Dobra strana velikog broja Đorđevih režija u Titovo vreme bila je i ta što je od kvantiteta naučio zanat kao niko u ovoj zemlji. Bio je precizan reditelj, maznuo bi tu i tamo neki postupak i simbole sa Bitefa ili mnogobrojnih gostovanja na koja je samo on, miljenik ali ne i član Partije, putovao. Režim je vršio subverziju par ekselans – Dok su najmodernije pozorišne trupe, koje i nisu mogle da ugroze čvrstorukaško ustrojstvo, skandalizovale kulturnu javnost na pozorišnom festivalu u Beogradu, u isto vreme ubijani su, zatvarani ili u egzil terani oni zaista opasni stvaraoci. Sloboda naroda se, kroz veštu inverziju kojoj su umnogome pomogli i umetnici na čelu sa Đorđem, izjednačavala sa činjenicom da su glumci modernog američkog pozorišta skinuli sve sa sebe u teatru u centru grada. I ta prevara, jedna od boljih, opstala je do dana današnjeg. Neki su živeli od prodaje krpenih lutkica u izbeglištvu a neki, kao Đorđe, su prodavali laži. I oni su bili, i ostali, zauvek bezopasni. Ipak, trebalo je znati i šta da se ukrade. Njegovo tumačenje “ Kraljevstva ”, najgledanijeg teksta u Evropi tokom prošle godine, je ova “mediteranska “ varijanta. Zato smo na Lokrumu. Ginter i Debora treba da stoje na steni – to predstavlja njihovu hotelsku sobu u Berlinu.

A more, koje će, nadamo se, biti divlje i bučno neumoljiva je i surova nemačka nacionalsocijalistička Partija. Kraj je tužan, Ginter ostavlja Deboru u sobi, skida svoju civilnu odeću i – skače u vodu, mračnu i uzburkanu – u njegovo tamno kraljevstvo.
Posle početne razmene ideja, otišli smo na ručak – bio sam blago opijen od vina i sunca a posmatrao sam, krajičkom oka, Milu i njen autizam, kakav samo zaljubljeni mogu da pokažu.
Žene su otvarale školjke, i to je bilo seksi, tako mi je rekao Karlo, koji u predstavi igra Hansa - Ginterovog nadređenog. Gledao ih je voajerski i kroz šapat rekao: “ Volim ovaj prizor. Manikirani, crveni nokti, kidaju ljušturu – još da neka od njih ima nakit… A zamisli sve to sa dijamantskim prstenjem...Idem da se umijem “.
Bogdan je prisluškivao dogovore sa susednog stola, za kojim su, u svom umetničkom miru sedela dva reditelja, otac i kćerka, Đorđe i Aleks. Ona je u ovom projektu bila njegov asistent, organizator i savetodavac. Posle nekog vremena, pridružili su nam se.
“ Moramo da završimo sve ovo do osam večeras. “ – Aleks je progovorila, uz jako akcentovanje njegog omiljenog slova “ r ”, dokaza da je pedesetprocentna amerikanka.
“ Ja ovde ne ostajem ni minut duže ”.
“ Šta izvodiš, mala? “ – upitala je Lana.
“ Pa šta, ti tolike godine dolaziš ovde a ne znaš legendu? Nije valjda da niko ne zna?”
“Znam ja…” – rekao sam skrušeno.
“ Jedino ti? Bože, gde vi živite? Ja treba iz Amerike da dođem da vam ispričam najjezivije priče vaše rodne grude…” – coknula je nekoliko puta i iz torbe pune knjiga izvadila jednu malu, neuglednu i raskupusanu, čiji je naslov bio “ Srednjevekovni mitovi – Istočna Evropa“. Potražila je stranu i počela da čita:
“ U ovom periodu – varvari su bespoštedno ali i bezuspešno opsedali Dubrovnik Napadi su trajali nekoliko meseci i meštani su već bili iscrpljeni od upada u grad i krađa… Nemoćni da redovnim protokolom, koji se sastojao od svakodnevnih i upornih molitvi Hristu, reše problem, sveštenici su odlučili da se okrenu okultnim metodama, što, opšte je poznato, hrišćanska crkva najstrože zabranjuje i smatra za jeres. Konsultovali su alhemičke priručnike i poneki preostao templarski spis. U najvećoj tajnosti, dubrovački sveštenici su sastavili ritual, za koji su, uz duboku posvećenost Svevišnjem, verovali da će biti delotvoran…”
Svi su ćutali i zapanjeno gledali u Aleks, čiji je glas poprimao zvuk zavereničkog. Osvrnuo sam se oko sebe i primetio da su ostali gosti otišli iz restorana. Sunce je na tren zamaklo iza krošnje drveta pod kojim smo sedeli a onda je dunuo povetarac, podigao špil karata sa stola, koje su odletele u obližnje žbunje. Karlo je otrčao da ih pokupi ali se brzo vratio, da čuje nastavak priče. Toplota se ponovno vratila kroz lišće i oblake i trenutna neprijatnost je prestala.
“ Evo, ovde ima objašnjenje: Templari su se u Hrvatskoj pojavili u XIII veku, između II i III krstaškog pohoda, kada je Latinsko kraljevstvo Jerusalima bilo na vrhuncu…Ovo nije bitno…Dalje: 13.oktobra 1308, na godišnjicu brutalanog upada u njihove hramove u Francuskoj, preostali deo templara, sada već zakukuljen u sveštenike manastira Sv.Jovana, uz pomoć par sveštenika iz lokalnih katoličkih samostana, odlazi na Lokrum.
Njih, ukupno trinaest, na Lokrumu je sačekalo da padne mrak. Onda su održali ritual, za koji se zna da je bio kombinacija alhemije i hrišćanskog misticizma, uz malo paganske tradicije. Po završetku obreda okrenuli su sveće naopako, još jednom izgovorili molitvu i sve je bilo završeno. Kletva je glasila “Ko god provede noć na Lokrumu umreće, u roku od narednih 13 dana, u paklenim mukama “. Da bi bili sigurni u efikasnost onoga što su učinili, sa sobom su poveli jednog bogumila, jeretika, koga su ostavili da prenoći na ostrvu još jedan dan…Šest dana kasnije, jeretik je u zatvoru u kom je boravio, umro pod neobjašnjivim okolnostima. “

“ To vam je to “ – završila je Aleks. “Ja odlazim u osam! “
“ Ne mogu da verujem da si tako sujeverna, šta taj Zapad napravi od čoveka,
pa to je neverovatno “ – Lana je oduvavala dim iz cigarete tokom celog trajanja “predavanja” i bila je potpuno nezainteresovana za priču.
“ Šta se, uopšte desilo sa tim ljudima koji su ostali ovde preko noći? “ – pitao sam.
“ Pa to ne piše…Uostalom, ti radi šta hoćeš, ja sam ovde još …Pogledala je na sat i odbrusila Lani, ne gledajući je u oči. “ Još tačno tri sata.”
Svi smo, kao po komandi, ustali od stola i u koloni krenuli ka steni. Lana je zaostajala, zaokupljena svojim mislima. Prošavši pored žbuna, pre izlaska na čistinu, čuli smo krik. Đorđe, koji je predvodio red, tiho je jeknuo “ Lana “ i potrčao. Svi smo ga pratili. Na maloj stazi Lana je stajala, ovaj put gologlava, i kezila nam se groznom grimasom.
“Šta ste se usrali? Malo se zezam, vidim da ste se svi upecali na tu glupu pričicu iz srednjeg veka, tupani tupavi! “
“ Slušaj ti…Ološu! Šta ti misliš, da sam ja potrčao zbog tebe. Šta me boli uvo za tebe ? Bojim se za predstavu, svako od ovih ljudi mi vredi više od tvog kurvinskog dupeta. Diži se i polazi ili te vraćam za Beograd “
Ućutali smo. Bio sam zgrožen ali sam primetio i jednu lepu stvar. Minut ranije, kad je odjeknuo Lanin krik, Mila se pribila uz mene i izgovorila moje ime. To je bilo nesvesno ali stajala je bliže meni nego Bogdanu. Možda mogu da je imam?
“Idemo, poslednja scena…” Đorđe je seo na stolicu dvadesetak metara od “pozornice” a mi smo ostali za stolom i gledali prizor sa strane. Sunce se okretalo ka istoku. Stvari su lagano počele da dolaze na svoje mesto. Đorđe je, sa Lanom i Bogdanom koji su išli ruku pod ruku, došao do nas i počeo da se savetuje za pojedine detalje, obraćajući se svima kao da radimo kolektivnu režiju :
“Ovako sam mislio za muziku: Jako mi se dopala ona gradacija u “Kabareu” kad mladi nacisti pevaju – ustaje jedan, pa drugi pa treći i onda kao da cela država peva. Kao da svaki Nemac na ovom svetu peva u isti glas. Tu atmosferu sam hteo…”
“ Ja se sva naježim kad je ta scena” – rekla je Mila, iskreno se radujući što nam se reditelj obratio za savet.
Naježi se. To je divno.
“ Da, takav efekat, hoću da im se digne kosa na glavi…”
“Tata, ja sam imala jedan predlog…” Aleks je odjednom postala nežna prema Đorđu, koga je uvek zvala po imenu.
“ Slušam. “
“Sklonite se svi tamo, ajde, idite na mesto gde će počinjati gledalište…”
“ Bolje na sredinu’ - rekao sam.
“ Okej, na sredinu.”
Pomerili smo stolice i poređali se jedni pored drugih. Seo sam pored Mile, I konačno definisao svoju metu za ovo leto.
Aleks je stala sa strane, progovorila par poslednjih replika u tekstu, i počela da peva. Imala je predivan, dubok glas. Na engleskom je, u stilu Ditrih, zapevala Lili Marlen, prvo tiho, pa onda glasnije i glasnije, da bi se ova balada na kraju pretvorila u koračnicu.
Kad je završila svi smo joj aplaudirali. Šteta što je tu sa mužem, pomislio sam.
“ U redu Aleks, dođi! “ Viknuo joj je Đorđe i ona se, pomalo uzrujana, približila.
“ To je meni na prvu loptu. Nisam siguran da će da funkcioniše…Ja sam mislio da možda ta poslednja scena počne sa “Horom Jevreja” koji bi se u nekoj varijaciji završio nekom nacističkom pesmom, koračnicom…Hteo sam da uzmem i neku stvar ovih neonaci Slovenaca, kako se zovu…”
“Verovatno mislite na Lajbah “ – rekao sam, čekajući njegovu poentu.
“ Meni su oni super, i mislim da nisu neonacisti” – odbrusio mu je Bogdan. Složio sam se sa njim.
“ Okej, deco, nemate pojma. U svakom slučaju, znači, red “Nabuka” red “Lajbaha”…Ali moram da probam kako će to da se iskombinuje. Prekosutra mi dolazi onaj tonac, sve ću to da naručim da mi donese…”
“A zar to nije na prvu loptu? Osim toga, svi Slovenci će da se nađu uvređenima, ne razumem zašto to radiš? To ima još veću implikaciju na nacionalnom nivou. Meni je to šovinisticki i ne slažem se. “ – rekla je Aleks.
“ Dete, nemaš ti blage veze. Ne znaš ti šta oni rade i smeraju – nisu daleko od toga, cela ta njihova ideologija vodi samo jednoj stvari. Otcepljenju. Znam šta pričam. Oni su secesionisti i to im treba reći otvoreno - a da ne govorim o tome ko je šurovao sa Nemcima, da izvinu Bogdan i Mila, ali to su bili Hrvati i Slovenci.”
“Đorđe, zar nije baba iz Makarske? “- pitala je Aleks zbunjeno.
“ Pa to ti kažem, znam šta pričam. Pogledaj televiziju, je l’ ti vidiš šta se događa. Ali, mi im ne damo…Videćeš, ne damo im. Dosta više preko srpske grbače …”
“ Slušajte Đorđe, ja ne bih da se mešam, ali ne mogu da dozvolim da se tako priča a pogotovo ne bih da igram u predstavi koja će imati takvu notu. Ja sam Hrvat, vi ste jednu polovinu takođe, Mila je ovde sa mnom isto, Bogdan, da i ne govorim dalje…Nemojte tako o celom našem narodu” – Karlo je bio jedini u ekipi koji je godinama i iskustvom mogao reditelju da izađe na crtu. Konačno je i on prestao da, kako sam procenio, konstantno fantazira o seksu i uključio se u razgovor.
“ Dobro, dobro. Ništa ja nemam protiv svih vas, ali moramo malo da aktuelizujemo ovu stvar, moramo malo da pomerimo granice, da stvorimo nešto novo. Hoću da ova predstava bude cajtgajst. Pa još je Dilan šezdesetih rekao da onaj ko nije zauzet sopstvenim rođenjem zasigurno je zauzet sopstvenom smrću a ja ne mogu da recikliram i da pravim nešto neutralno, mora da se porodi osvešćena umetnost, da malo isprovocira, da se shvati šta pokušavaju da nam urade “.
“ Sunce zalazi.“
“ Pada mrak. “ – rekle su, gotovo u isti glas, Aleks i Mila.
“Ajde, ajde pakujte se, idemo…Tebi mala, jebaću ti sve po spisku što si ih ovako naplašila. Odakle ti ideja da im to pročitaš, molim te? Uostalom, vidi se ko se prvi uprpio, ovi Hrvati. A ti Lana, ti bi ovde sa mnom ostala celu noć, zar ne?
Đorđe se neizmenično obraćao Aleks i Lani, koja ga je u potpunosti ignorisala i otišla napred, ka Bogdanu. Vetar joj, nadomak pristaništa, oduva šešir u more a Bogdan se hitro oslobodi sandala i šorca da bi skočio u vodu i vratio šešir dami. Grupa turista sa odlazećeg brodića zapljeska a sevnu i poneki blic. Poznate ličnosti u neobičnim situacijama.
“ Purgeru, šta se drkaš, pa to je bila blesava šala”…Đorđe je uhvatio Karla u nametnut zagrljaj i pokušavao da mu objasni “ Evo, ne mislim da ste kukavice i ako hoćeš, umesto “Lajbaha” ću da ubacim nešto kao, pa na primer “Prljavo kazalište” , može, a?”
“Jebi se, Đorđe” – odbrusi Karlo kome je očigledno prekipelo a reditelju ostade suviše malo žrtava za izvinjavanje.
Brodić je već bio prepun ljudi i Aleks je, ne obazirući se, prva utrčala unutra. Iza nje je stajao Karlo, jedva dočekavši da ode što dalje od nas. Kada je on zakoračio unutra, bilo je jasno da nema mesta za sve. Preplanuli momak je doviknuo da dolazi po nas za “pola sata” i uz kloparanje starog brodskog motora, koji je za sobom ostavljao mizerni, mali venac pene, zamakli su iza stene. Mahali smo im sa doka, Aleks se nije osvrnula dok je Karlo iskoristio priliku da sa bezbedne udaljenosti reditelju pokaže srednji prst.
Odlučili smo da odemo na još jedno piće. Međutim, obližnji bar je bio zatvoren što nas je ostavilo u neprijatnom zaključku – sami smo na ostrvu. Nas petoro sami, u zavodljivoj noći koja se spuštala. Svugde, samo ne ovde.
Niko i nije pomišljao na mogućnost da se brod neće vratiti. Niko nije progovorio o tome. Čekajući, razgovarali smo o tekstu koji smo radili i pomalo, o politici. Možda sam trebao da utrčim u brodić i odem. Odzvanjale su reči o legendi, besmislene i naivne, potpuno bezazlene za nekoga ko ne veruje, kao ja. Ipak, čuo sam tu priču popodne i bila je sveža. Ali, Mila. Dobro je što sam ostao, potvrdio sam sebi. Jer, šta je sve to, još malo paranoje, svađa i psovki, histeričnih napada i patetičnih scena, suviše malo muke za mogućnost da zavučem ruku u nju, da dohvatim te slatke sisice i osetim je kako se obavija oko mene.
Kao da je pred sam zalazak, pred poslednji trenutak, sunce spržilo zidine i nestalo.
“Priroda…” – rekao je Đorđe setno.” Zamisli da Dubrovnik gori, ovako bi izgledalo ”.

Stizala je noć, ono “doba prekog suda, čija nepristrasnost svuda dopire ”. Tupo i prazno smo posmatrali blisko a daleko kopno, mrak nas je obavijao, kao kakav ogrtač a oči ptica postajale su vidljive. Odlučili smo da upalimo vatru, da se zagrejemo i pokušamo da privučemo pažnju. Bogdan je rekao da nam fali samo gitara pa da bude kao na ekskurziji na šta ga je Lana presekla pogledom i nije bilo duhovito.Čuli smo kako je sat odzvanjao sa Dubrovačke kule, za podsećanje koliko smo daleko od jutra. Počela je bura i zbili smo se bliže vatri. Mala nastrešnica iznad doka nije puno pomagala.
“Ličiš na onog sveštenika iz legende, sa tom kapuljačom”- rekla mi je Mila veselo. Ona je izgleda bila najmanje zabrinuta situacijom.
“Kakav sveštenik, kakva legenda, nemoj da je neko pisnuo” - Đorđe se razgoropadio.
”U problemu smo i sada ja određujem pravila. Nema spominjanja tih budalaština od popodne i nema plašenja. Neću da vas čujem. Ko ne shvata, završio je sa projektom”
“I ovako smo završili, za trinaest dana, zar ne?”- Bogdan se kikotao.
Potom je veliki talas udario o stenu blizu koje smo sedeli a udar je bio tako snažan da je povukao sa sobom Milinu torbu. Nikome nije palo na um da spasava igle, konce i krpice. Mirno ju je gledala kako tone i pustila malu suzu.
“ Nadam se da je ovo najgore što će se desiti večeras” - rekla je.
“ Šta da radimo? ” – pitao sam reditelja, koji je sedeo na plastičnoj stolici sa strane i promatrao nas, kao gledalac.
“ Da čekamo, šta drugo možemo ”- odgovorio je, potpuno odsutan, glasom koji nam je odzvonio iznad glava.
Prošlo je više od sat vremena a zalihe vode, koje je Lana nosila u svojoj omalenoj tašni, nestale su. Omamljeni i konfuzni, po mraku, krenuli smo da tumaramo ostrvom. Đorđe, ja i Mila iza mene. Bogdan je ostao na pristaništu, čekajući brod a Lana je, izjavivši da je depresivna, odlučila da mu pravi društvo. Bilo je baš hladno i ogrnuo sam Milu svojom teksas jaknom. Pogledala me je, umiljato, i tada sam prvi put čuo taj zvuk. Ženski glas je dozivao moje ime, mekano ali sa velike udaljenosti. Zaustavio sam se i zamolio ih da krenu ispred mene. Osvrnuo sam se okolo i pomerio niske grane koje su mi zaklanjale vidik. Ničega ispred, osim crne pučine.
Glas nije prestajao i vratio sam se nazad, pomislio sam da me Lana zove. Približivši se doku, odjeci koji su me dozivali prestadoše na momenat, ali sam morao da bacim pogled na ono što se događalo na mestu gde je “ naš ” brod trebalo da se vrati. Shvatio sam da Lana nije bila glas u mojoj glavi. Bestidno i požudno, govoreći iste takve reči, Bogdan se, pribivši je uz drvo, nabijao u Divu. Ova scena me je uspalila i želeo sam da ostanem i da posmatram iz prikrajka.
Bio sam opčinjen ovom igrom u kojoj sam se našao, mešavinom straha i libida i iluzija koje su me osvajale ali sam krenuo nazad do Mile, koja je, ipak, bila moj plen.
Posle dvadesetak minuta hoda, tokom kojeg sam sam sebi neprestano ponavljao da su glasovi uobrazilja, našao sam ih kod malog veštačkog jezera, koje se nalazilo na sredini ostrva. Ovo pitoreskno mesto bilo je osvetljeno kandelabrom, čiji je odraz u vodi duplirao mesec. Pored jezera, na uzvišenju,bile su postavljene klupe i mali drveni šank. Kao da je znao, Đorđe nije ni pitao šta se događa na drugom kraju.
“ Krčma se zove “Sirena”, adekvatno – kao ona u koju je odlazio stari, dobri Viljem. A ima i pića, za slučaj da moramo da zanoćimo ovde ” – reditelj se iskreno obradovao naređanim flašama i sa lakoćom, preskočio pult i ušao u bar.
“Sine, dođi da mi pomogneš” - doviknuo mi je, pun entuzijazma
Lako smo razvalili bravu, bez ideje da činimo nešto loše, a Đorđe je, na moj upitni pogled samo procedio kako su i ti prevoznici odgovornost grada, te da će njima i da ispostavi račun za naš vandalizam. Otvorili smo prvu flašu vodke, sipali u staklene čaše, Mila je isekla malo limuna koji je našla u frižideru i seli smo na klupicu.
“Je l’ ono tamo sova? “ – pitao sam Milu, koja mi nije odgovorila, već je, hladnokrvno, obojici, postavila očekivano pitanje.
“ Šta mislite, a da li ona kletva deluje samo ako se ovde ostane ceo taj period, od sumraka do svanuća, ili ako nas, na primer, malo ranije odvezu, možda nećemo umreti za trinaest dana? “
“ Zezaš se, zar ne? “ – dotakao sam je rukom po šaci, kao što psihijatri dodiruju bolesnike. Možda je vodka na nju delovala brže nego na druge.
“ Ne, ne uopšte.” – rekla je, ledeno ozbiljna. ”Ja se plašim. “
“ Krivo mi je što Lanu nisam poslao prvim brodićem. Bolje da je išla ona, nego Karlo. Primećujete da je malo, pa rekao bih, labilna.”
“Ja je razumem”, rekla je Mila, više za sebe.
“Mala, pa nemaš čega da se plašiš. Sad će oni da dođu, samo što nisu ”.
“Znate deco” – nastavio je sa ređanjem istina “ Lana i ja…Mi smo, godinama bili…”. Tražio je reč “…Ljubavnici. Možda ona ne bi trebala da zna da sam vam ovo rekao ali eto, sada vam je možda jasniji naš odnos. I to zašto se toliko svađamo i psujemo. Teško nam je oboma, meni možda malo više. “
“A zbog čega se sve to prekinulo? “ – pitala je Mila, kao da je želela da nešto nauči.
“ Vidite, jednom u životu se desi ta najveća ljubav, koja je tolika da može da se završi jedino smrću… A najčešće se ta ljubav dogodi kada smo suviše mladi da je zadržimo. I posle sve nestane, osim neizlečive strasti. Bili smo mladi, Lana i ja…Suviše mladi za snagu ljubavi. I završilo se…”
Đorđe je duboko uzdahnuo, pognuo glavu, hitro otpio poslednji gutljaj i ustao od stola.
“Idemo da vidimo šta se događa tamo”.
Ostavili smo čaše i nimalo nismo zamaskirali “ provalu ”. Sova je proletela nisko iznad moje glave, ispuštajući hrapav zvuk. Mila me je uhvatila ispod ruke i shvatio sam da sam srećan što smo ostali ovde, zarobljeni morem.
Reditelj je išao ispred nas a ja sam Mili, na uvo, prepričavao svoje impresije sa dolaska. Kroz sumorno šipražje, više nismo videli svetlo koje bi nam pokazivalo put. Mila je tiho, ponovno rekla: “Plašim se. “ Jedino što sam mogao da uradim je da je čvrsto zagrlim. Digao mi se i rekao sam joj da će sve biti u redu. Mislim da sam zvučao ubedljivo. Prilazili smo, iz prikrajka, mestu gde smo ostavili Lanu i mladog glumca koji su sada sedeli su na kamenu a scenu je osvetljavao pun mesec. Očigledno, niko iz grada nije došao. Glumac je pevušio neku nežnu temu, i odjekivao kroz povetarac a eho je išao napred i vraćao se mešajući se sa šumom pomeranja krošnji. Đorđe je potrčao ka njima. Nisam mogao da ga sustignem. Bez glasa je skočio na Lanu i uhvatio je za vrat. Bogdan se, zbunjen, samo izmakao.
“ Kurvetino odvratna…Zbog tebe smo ovde, zbog tebe ćemo izginuti svi. Htela si da se jebeš sa njim, zato smo i propustili brod…”
Đorđe je, zaslepljen ljubomorom, stiskao Lanin vrat. Par sekundi kasnije sam priskočio u pomoć ali nisam uspeo da skinem njegove, čvrsto stegnute šake obmotane kao dve zmije. Udario sam ga pesnicom u stomak, zaboravljajući na momenat ko je on i ko sam ja, znajući svoje džentlmenske dužnosti da uvek moram da odbranim damu, čak iako sam je pre samo nekoliko trenutaka video u nedoličnom položaju.
Lana je ležala, u ropcu, potpuno nepomično. Lice joj je bilo crveno. Nismo znali da li je živa.Bogdan joj je pritrčao i uz nekakav pišteći zvuk, poluplačno, izgovarao njeno ime.
Đorđe je ustao i dovikivao, dok sam mu i dalje držao ruke:
“Reci nam Lana, koliko dugo te drži osećaj krivice kada na ulici vidiš prosjaka ili sakatog. Ili sakatog prosjaka? Koliko dugo, Lana? Hajde, priznaj ekipi ovde, koliko traje tvoja samilost, da li si ikada bolećiva duže od minuta. Zašto si morala sve nas da žrtvuješ da bi zavela ovog malog pičkopaćenika?”
Naglo, krvavog lica, glumica je ustala. Njeno tiho jecanje pretvorilo se u sablasnu optužbu:
“ Nemoj ti da pričaš o moralu, beskičmenjaku. To što se oni nisu vratili nema nikakve veze sa mnom, zašto nisi pomislio da ti je to smestio Karlo, koga si vređao ceo celcati
dan? A jedino čega se ja bojim u životu nije da ću da prenoćim ovde i umrem…Najviše se bojim da će nam dete završiti u Debeu, ko’ ti “.
Ova izjava je bila šokantna, ne toliko što smo, stojeći u ovom čudnom mizanscenu, upravo saznali da je Nemanja, Lanin šesnaestogodišnji sin koji je nosio njeno prezime, ujedno i Đorđev sin, koliko nešto o čemu se godinama samo nagađalo. Đorđe je,definitivno, državni činovnik. Kada je besna glumica, izgovorila ovu rečenicu, svako je mogao nazreti da ona može biti plod njenog trenutnog afekta. Ipak, znao sam da je to stopostotna istina.
A onda se nešto desilo. Brzi kovitlac prošara grmlje i sve se zacrni a šuma okolo postade gušća. Sazvežđa iznad, po nevidljivoj komandi, počeše da se gase. I zarola se igra istine iz koje jedino duhovi mogu da izvuku živu glavu. Lana otrča do doka i poče da viče, krikom poslednje noći : “ Upomoć! Spasite nas. ” Niko nije pokušao da je spreči a brojao sam, viknula je to pedeset puta. I to je možda bio trenutak kada sam počeo da verujem da negde, oko nas,
postoji đavolska sila.Stajali smo, ukipljeni , i gledali je kako zapomaže, to je bio naš nemi gest umorne otupljenosti, znak da je postalo svejedno. Đorđe se brzo se okrenuo i zamakao u tamu. Kada je prestala da viče Lana je suzama koje kao da nisu dopirale ni do čijeg srca, sela sa strane i neujednačeno ridala, a Bogdan je, skoro dečije, počeo da baca kamenčiće u vodu.
Milina iluzija bila je raspršena i bilo joj je jasno da nema nikakve šanse da zadobije mušku naklonost mladog glumca. Reakcije na orgazmičku, dionizijsku igru, u kojoj je stari kralj napao lavicu jer je poklekla pred mirisima mlađeg, zbunile su nas. I ja, a verujem i ostali, ostavljeni smo sa naponom u preponama i u stomaku, gledajući opasnu lepotu čina uzrokovanog visokim strastima. Jedino je Bogdan bio smiren i posmislio sam da je tako jer je jedino on bio zadovoljen. Neodlučna između pohote koju je osećala prema glumcu i nesposobnosti da realizuje svoju želju, Mila mi je mazno, nekako drugačije prišla i uhvatila me za ruku.
“Hajde “ rekla je, “Možda nećemo preživeti noć”.
Kao opsednut, pratio sam je u stopu. Kroz lavirint uskih prolaza, vratili smo se u krčmu, a jezerce je sada izgledalo kao mračna bara…Svetlo, oko koga su se sjatili rojevi mušica, isprekidano je treptalo. Moja pratillja je sporo skinula svoju tanku haljinu i u potpunoj tišini, legla na obližnji kamen, koji je mogao biti stari, paganski oltar.
”Mila, čuješ li orgulje? Negde sa pučine…”- bio sam siguran da odzvanjaju orgulje i ruski hor, sve zajedno sa mojim imenom u ehu.
“ Šta ti je, ne čuje se ništa, samo more huči, bura.” Pružila mi je ruku i navukla me na sebe.
Dok sam se snažno usecao u nju, hteo sam da je kaznim za to što, iza čvrsto zatvorenih očiju ona oseća i želi nekog drugog.
I onda me je obuzelo…Dok sam iz sebe ispustao mlaz zadovoljenja, ošamario sam je svom snagom. Zvuk iz daljine postajao je sve intenzivniji.
Nije se opirala. Dobila je jos jedan šamar, pa još jedan, dok joj krv nije krenula iz nosa…
“Još ” …šaptala mi je potmulim, napuklim glasom.
Mala vatra na oltaru. Uživao sam u sada već zaglušujućem zvuku, i nastavio. Htela je da prestanem i molila me je, obavivši mi se oko članaka, kao Rembrantov “Bludni sin”, zakrvavljenog lica i raspuštene kose, počela je da stenje i jeca. Tada nisam znao, a to sada znam, da je ludilo i mene počelo da uzima na način na koji je Đorđe već poklekao. Nastavio sam da je udaram koliko god jako sam mogao, upotrebivši i neki kamen koji mi se našao ispod nogu. Zgusnuta krv je lepila taj mali kutak naše ljubavi, a ja sam udarao, trudivši se da pogodim ritam melodije koju sam slušao kao omađijan. Više nije govorila niti molila, a bube su u potpunosti prekrile slabo svetlo iznad nas. Krenuo sam da potražim Đorđa.Usput sam pokupio i nož, onaj kojim je opravdano žrtvovana Mila sekla limun.To je nož koji može da mi pomogne ako me nešto napadne večeras.
Đorđe je plakao. Stajao je na kamenu i plakao.
” Pičko ”- viknuo sam mu. ” Umesto da odeš tamo i odsečeš mu jaja ti plačeš!
Slabiću! ”
Reditelj me je pogledao upitno i shvatio sam da ga mrzim. Zbog Lane i zbog silnih putovanja, a ponajviše zbog činjenice da će se na kraju izvući. Hop, jedan ubod za Tita, jedan za nacionalizam, i jedan zato što mrzi “Lajbah”. Grkljan mu je otišao tako lako, kao da sam ubio omamljenog psa. A bio je dupeuvlaka i zato ne treba da živi.
Kada sam se vratio do Lane i Bogdana oni su stajali potpuno razdvojeni a ona se krstila, kao opsednuta i bez prekida govorila “Oče naš”. Sa druge strane, glumac je uzvikivao citat iz nekog dela, podjednako dugo i bez prekida, ali izgovarajući svaki put drugačije:
“Kad čovek po mračnoj noći ide kroz šumu, ako iz daljine svetluca svetlost, on ne oseća ni zamor, ni mrak ni bodljikave grane koje ga šibaju “
Meni se u isto vreme dešavalo ono što sam najviše želeo i ono čega sam se najviše bojao. Doživiljavao sam onostrano i prijalo mi je. Trebalo je završiti sa njima. Odjednom, čudna promena, orkestar umesto orgulja, čujem “Karminu buranu” i dobijam dobar saundtrek za predstojeći masakr. Bilo je lako savladati Bogdana, on je bio jedan od onih što ne ujedaju, zavezao sam ga za drvo i odlučio da će on biti poslednji u nizu. ”Buranu” je smenio ruski hor, baš u pravom trenutku. Lana je gledala prestravljeno ali nije vikala. Iskreno, nisam znao šta ću sa njom. Odlučio sam se da uradim ono što bi i većina muškaraca. Da joj odsečem predugačak jezik a potom silujem. Mali kuhinjski nož i dalje je bio pri ruci. Skinuo sam je golu, i stavio joj ruke iza leđa.
Sve je bilo poprilično neuredno, moraću mnogo da se potrudim da bi skinuo svu ovu limfu i krv sa sebe, ali divno je i uživam. Diva, kurva, umiraće dugo baš tu ispred mene i njenog malog jebača, taj prizor mi se činio sjajnim a na nebu se ponovo pojavio tračak mesečeve svetlosti.
Pored Đorđa, Bogdan mi je bio najodvratniji a kako i ne bi, bio je sve što ja nisam. Možda je ludilo u stvari visok stepen inteligencije. Dole, tik pored stene na kojoj je glumčić stajao svezan, otvorenih čeljusti, plivala je velika, bela ajkula. Da, do sada u domaćim vodama retko viđana zverka, strpljivo je čekala dok ga nisam odvezao i znalački poslao u razjapljenu i oštru smrt. Pena plavog Jadrana se zarumenela a onda postala potpuno crvena. Bila je baš gladna, pomislih, možda i Lanu da bacim dole, zajedničko umiranje ljubavnika, baš romantično. Najednom, sve se osvetli, kao da je to ono doba dana kada se vide i sunce i mesec, vetar i muzika stadoše a plima i crveni talasi krenuli su ka meni. Na drugoj strani obale, pored dubrovačkog svetionika, stajao je Bogdan, taj mali kurvar, i zlokobno se cerio.
Našli su me kako sam, u snu, opkoračio Lanu koja se grejala slabašnom vatrom, ležeći pored mene. Svi okolo bili su živi, pomalo smrznuti i pospani. A ja sam sanjao da sam anđeo uništenja.
Na moju molbu, Bogdan mi je, dok smo ulazili u brodić, ispričao o događanjima koji su se odigrali pre nego sto sam zaspao. Prilično pijan, govorio sam o tome kako smo, dolaskom ovde i sprdanjem sa mitovima, od gline spojene skepsom i cinizmom, stvorili Golema koji se upravo okrenuo protiv nas. Đorđe, koji se razočaran vratio sa istraživanja ostrva, ne uspevši da nađe bilo šta što bi nam pomoglo, samo se zagonetno nasmejao i rekao: “ Možda je ovo samo fantazija o opasnosti…Neki znak za nas, ako preživimo trinaesti dan od sutra…”
Prestao je da govori ,poštujući moju umrtvljenost, koja se kasnije pretvorila u čvrst san. Bogdan mi je rekao i da sam spavao “ snom pravednika ”, kao i da su se on i Mila te noći
“ zbližili ” jer i nije bilo šta mnogo pametnije da se radi. Lana i ja smo spavali a Mila je bila uplašena, pa je bilo prirodno da je neko malo uteši…Mesec je smenilo jutro, u isparenjima znoja i prljavštine ispod noktiju, zemlje koja se tamo uvukla dok smo svi orgijaški učestvovali, svako u svojim potvrdama da smo živi.
Nikada nisam saznao sta se desilo te noći, pre tačno jedanaest godina. Svi smo preživeli i trinaesti i sve ostale dane. Storija koja i dan danas kruži primorjem kaže da su se dve brodice vratile po nas upravo onda kada je to i obećano. Međutim, tražili su do duboko u noć, istraživali celo ostrvo ali prema svedočenju ribara “ nikoga nije bilo ”…Par meseci kasnije, razbistrilo mi se: upali smo u vremenski procep u kome se sagledava istina. Snovi, te more iz mojih najskrivenijih dubina, pratili su me u stopu. Sveštenik me je savetovao da prestanem da se bavim pozorišnim poslovima i ubrzo sam postao vernik. Čitam mnogo a iz kuće izlazim retko, jer teško je koren laganog, a mirovanje gospodar pokreta. Dvanaestog dana posle naše “ avanture ”, zbog očiglednih političkih konotacija u konceptu, probe komada “ Kraljevstvo ” otkazane su, a cela ekipa se vratila kući. Počeo je rat a ja više nikada nisam otišao u Dubrovnik. Mila i Bogdan su u braku, i dalje žive u Zagrebu a Đorđe i Lana su se konačno pomirili, on je počeo da radi vodvilje a ona je i dalje bila njegova glavna glumica. Nažalost, skoro sam čuo da njihov sin boluje od neizlečivog oblika leukemije i da je u bolnici.
Sredinom devedesetih, kupajući se u reci Misisipi, autor Oliver Lindeman se utopio. ”Kraljevstvo” je bila njegova prva i poslednja potpuno dovršena drama, a obožavaoci i dan danas, ritualno posećuju njegovu rodnu kuću u Berlinu i odlaze u Ameriku da stave cvet na mesto odakle je poslednji put zaplivao.

 

Copyright © by Jelena Đurović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad