JELENA LUKIĆ

Rođena je 1975. u Čačku. Završila je filozofiju u Beogradu.
Pod imenom Jelena Marković objavila je dve zbirke priča, zbirku pesama i tri romana.
Zbirke priča: Pred odlazak u kamin (1994) i Plagijat/prepisano od života 1997 . Zbirka pesama: Kako smo se igrali sa pokojnom bakom 2002.
Romani:Escajg za teletinu (VBZ, Zagreb 2003), Stopalo kineske žene (Zrenjanin, Gradska biblioteka 2005.) i Sedam svetskih luda (Stubovi kulture 2005.)
Za roman Escajg za teletinu dobila je nagradu VBZ roman godine u Hrvatskoj 2003.
Sezone 2001/2002.. njena drama „Kritika čistog uma na balkanski način“ izvođena je u Theater m b H u Beču. Od 2002. do 2005. godine radi u magazinu BH Dani u Sarajevu kao pozorišni novinar. Od 1999. učestvuje na festivalima slem i freš poezije kada sa grupom slovenačkih umetnika osniva grupu Daydream za razmenu umetnika i promovisanje savremenog umetničkog izraza.


 

BERLIN



Greta Garbo je umrla na rođendan Čarlija Čaplina. Grob joj je skroman, obična roze ploča na brežuljku centralnog stokholmskog groblja -to je prvo rekla kada smo seli u salon potopljen debelom hladovinom. Valjda mi je uhvatila pogled na hrastovoj komodi punoj rezbarija, na kojoj su stajale uramljene fotografije sa snimanja Kraljice Kristine i Ninočke.
- Mnogi kažu da su je poznavali. Mnogi i lažu. Povukla se sa 35. Naprasno je postalo popularno govoriti o njoj. Smejurija je sve što pričaju... Ona vam samo postoji u filmu…
Potvrdila je pogledom ka fotografijama, kao da se Greta nikad nije ni prošetala van viđenih ramova.
- Luiza je insistirala da vas primim. Traje to, već par nedelja me zove i zakazuje vam kafu… Znate, ne volim da primam strance…
Rekoh, zahvalan sam Luizi, svojoj mentorki sa radionice pisaca jugoistočne Evrope. Dugo tražim priliku za susret.
Činilo mi se da sam sve ovo već negde video... Sedokosa doterana gospođa sedi zavaljena u stolici za ljuljanje od bambusa poput one u kojoj je Haile Selasije rado dremao, i igra se svojim prstenjem.
Odavno joj nigde nisam video sliku, rekoh to i Luizi, ne znam hoću li je i prepoznati. Godinama razmišljam o njoj, ipak ne onako jasno i kontinuirano. Doleti, padne na pamet, setim se jedne godine, pa naredne tri ne pomislim nijednom.
- Vi ste negde sa istoka? Bivša Jugoslavija… ako se sećam dobro što je Luiza rekla…? Bila sam tamo…
- Znam…-očekivao sam da će još tada pitati kako i odakle znam, što bi bio dobar šlagvort za priču o ovom susretu.
No, nije pitala ništa, samo je nastavila odsutno:
- Samo, kada sam ja bila tamo, vi ste bili jako mladi, ako ste se uopšte i rodili… I sve je drugačije bilo… Kao i ovaj Berlin…-okrenula se po stanu kao da je tu smešten ceo grad, i prekrila pogledom sve one fioke iza sebe s metalnim bravicama i okovima u obliku metalne rozete.
- Berlin je grad groblje. To vam je jedini grad na svetu za koga, kad o njemu pričaju, nabrajaju ko je sve u njemu umro… Hegel od kolere, Fihte, Breht i Hajnrih Man… To vam je grad prošlosti, grad smrti… Ništa drugo nego ogroman muzej, obična kapela, dragi moj… Kada pričate u Berlinu čujete eho…
Iznenađen njenim riječima rekoh da Berlin doživljavam drugačije, kao moderan i slobodan, a da mu radnički miris daje prostor, baš kao da ste iznajmili stari stan u kom možete držati pse, bez straha da će vas gazde isterati. Pokidan mebl kanžama daće poseban šmek. A i koliko znam, toliko je umetnika i filozofa našlo svoje korito za poteći u Berlinu. Nabokov , Kjerkegor, pa Šopenhauer jedno vreme…
- Mladi ste, još uvek ne umete da posmatrate stvari… Vaše godine povlače površnost… Znate li šta je glavni suvenir turistima sa ove strane…?- …Komadić zida! Dakle, ono što je bila muka jednima, drugima je suvenir i atrakcija za police… Da se ja pitam poravnjali bi Berlin. Ja mislim da ga treba ukinuti... Lepo, referendum. Pa da se selimo u Minhen, Frankfurt...
Nisam znao koliko tačno može imati godina. Gabrijela Bine je po jednoj knjizi imala 66 godina, a Luiza mi je rekla da ima 72. Lice joj je govorilo manje od prve brojke, vrat više od druge. Bila je mršava. Činilo mi se da od nečeg boluje. Nečeg teško vidljivog na prvi pogled.
Pričajući o savremenim dramskim piscima, Majenburgu i mladom Šimelpfenigu pomenuh Luizi, mentorki na višenedeljnom workshopu, svoju davnašnju želju da upoznam Gabrijelu. Luiza je pitala ima li iza pukog profesionalnog poštovanja još nešto.
- Ima, još kako ima… - rekao sam i ispričao događaj od pre 25 godina. Poznaju se, tek tad je rekla Luiza, nekada su bile čak i bliske, ali se i sada povremeno čuju. Može je pozvati da me primi na kafu.
Kada ću se god kasnije sećati Berlina pamtiću ga po mirisu Krojcberga, kebaba i po mirisu ovog stana. Prostran i osunčan, starinski delovi u stanu ga nisu gurnuli u setu i melanholiju. Visoki prozori, njen glas, mnogo fotografija i jak miris pržene kafe. Ne može bez prave kafe koju joj šalje prijatelj iz Soluna, reći će.
Nakon priče o Berlinu, zaćutala je. Činilo se da se malo dosađuje i da je u sebi odredila vreme koje može proćerdati za ovu posetu.
- Bilo mi je zadovoljstvo - ustala je naglo i pružila mi ruku.
Došlo je vreme za kraj moje posete?
- Ali, nisam vam rekao zašto sam došao… zašto sam vas tražio…
- Dragi mladiću, umorna sam, a i radim na rukopisu…Upravo sad počinje moj radni dan… Kako sam starija sve teže pišem, brzo se umaram… To ćete mi ispričati drugi put… već nekad… svet je mali… -izgledala je malo zetečena mojim nerazumevanjem. Dobio sam svoju porciju nje, odakle mi pravo da tražim još…?
- U Berlinu sam još nekoliko dana. Zar vas ne zanima zbog čega sam godinama želeo da vas sretnem?
Slegla je ramenima učtivo kad da time hoće da kaže da se baš nikakav radoznali crv ne koprca u njoj, te da svakodnevno upoznaje ljude koji žele da joj ispričaju kad su šta njeno pročitali i šta je potom kliknulo.
- Dođite u ponedeljak, popićemo kafu, taj dan sam planirala da napravim kratku pauzu…
I – zatvorila je vrata.
Naravno da sam došao u ponedeljak, ali ona nije otvarala.
Nije uopšte reagovala na zvono.
Ni u utorak…
Znao sam da je unutra, vrata su bila topla po njenom prisustvu. Uostalom, gde bi išla u berlinsko prepodne, kad je dva dana pre toga rekla da je i bečko groblje zanimljivije od berlinske subote u proleće. I ona je znala da joj čujem dah sa druge strane. Nemajući šta drugo, tek sam ostavio buket gerbera ispred vrata. Morala je čuti šuškanje.
Potom sam se, u poslednji tren pred odlazak, zaustavio iza stare pletene korpe lifta i gledao u vrata. I zaista, posle nekih dvadeset minuta, mišje tiho, otključala su se vrata, a potom je oprezno izvirila njena glava. Kratko je pogledala levo-desno, ščepala buket i šmugnula natrag Jedva sam je poznao: dva plastična češljića u poluispaloj kosi iz slabašne punđe i vuneni prsluk sa vrpcom preko grudi.
Zašto sam želeo da sretnem Gabrijelu Bine?
Naravno da sam se rodio kada je bila u bivšoj Jugoslaviji. Imao sam 11 godina. Bila je gost letnjih susreta pesnika u Istri.
Letnja dečja glupost me je na čudni način spojila sa njom, a onda me je vlastita žilava istrajnost stalno vraćala na pitanje šta li je sada sa onom lepršavom dragom gospođom, kakva mi je živela u sećanju.
Kada bi se danju vraćali iz Peroja, tamo između Vodnjana i Fažane, obavezno bi u povratku išli umesto ka kućama- ka dečjem igralištu i Valbandonu. Provodio sam leta sa dva mala domoroca, Pikcem i Stržunom i ritualna zabava nam je bila dobacivanje prolaznicama, još slano po popodnevnim srdelama u kifli.
Redosled prilazaka se svakodnevno menjao. Tog dana je prva naišla Pikčeva žrtva i on je rekao, razrogačen od dečjeg uzbuđenja, nekakvu brojalicu koje je pominjala njene cice. Iznenađeno se okrenula, tek u hodu razabravši šta je čula, nasmejala se, a mi zajapureni i sabijeni u kikot odjurili. Sloboda i nadošla hrabrost da sa lanca pustiš svaku reč izazivali su takvu plimu u grudima, da se od nje jedva moglo i udahnuti, a kamoli šta reći.
Potom smo naišli na grupicu ljudi koja se pozdravljala na raskršču. Muškarci su produžili dalje, a žena je pošla nama u susret. Došao je moj red…
Već sam skoro prošao pored nje i u trenu kad sam osetio da lagano otvorena falta prolaznice dotiče moje jedanestogodišnje koleno, rekao:
- Khm..gh… - to je sve što sam mogao dati od sebe.
Pogledala me je zbunjeno i nešto rekla na meni nepoznatom jeziku.
- Budalo, strankinja je, možeš joj reći što god hoćeš, ništa neće razumeti. Govori joj sve: sisa, kurac, pizda... - Ivan se od uzbuđenja već počeo trljkati ne mogavši da veruje da ne umem da iskoristim srećnu okolnost koja se pružila ispred mene.
- Khmghhkl... - izgovorio sam baš sve to što su mi rekli, ali se samo to čulo.
Žena se nasmejala. Bila je u ranim četrdesetim, lepa i sunčana. Velike naočare, trapezasta suknja do kolena, žaketić sa uskim kaišćičem u struku i svetlo plava majica. Lagane sandale na bosu nogu i miris po ulju za sunčanje. Izgledala je kao da se upravo presvukla za kafu nakon što je došla sa plaže.
Progovila je nevešto nekoliko reči koje su je domaćini naučili. Vreme koje sam dobio, kao i nadolazeća svest da nije odavde i da zaista mogu reći baš sve što hoću dalo mi je hrabrost da pokažem prstom na njene grudi i opet nešto zajapuren smrmljam.
Zagledala se drago u mene, kao da polako shvata i pomilovala me po glavi za nespretnost i bezazlenost ušuškanu u naše detinjstvo.Lako se okrenula na svojoj slaganoj peti ka sanduku za sladoled, kao da je to neka uvežbana i logična pirueta, pustila prodavcu da joj sam uzme sa dlana zadržani sitniš, pružila mi kornet, pa rekla nešto kao: Verrückter Junge.
I – otišla.
Nakon deset koraka namerno se okrenula, svesna da je gledamo zadivljeni, dok svaki kamen još pulsira po njenom udaru pete o topli asfalt.
Njen gest, elegantan i pomalo mangupski, bio je lak i koketan kao i kraj njene trapezaste lanene suknje koji vrluda. Sladoledžija nam uz njeno ime reče da je već čuo za nju, a školski leksikon da ima na desetine knjiga i da je književna zvezda u Nemačkoj. Bila je to Gabrijela Bine…
To svako ima, zar ne? Poster, filmsku scenu ili kakvu drugu dečačku pečat fikciju, svoje malo opšte mesto dečaštva. Povremeno bih video njeno ime uz sliku u ukrštenim rečima ili na kvizu i svaki put bih to doživeo kao njen pozdrav lično meni.
Ali, ja nisam imao samo dečju uspomenu, već i priliku – dolazak u Berlin, slučajno ispričana priča Luizi i njeno prijateljstvo sa Gabrijelom. Mogao sam da je vidim i upoznam, ispričam malu angedotu uz kafu, dodirnem tu malu blesavu maštariju. Da razbijem ljusku jajeta iz kog se ona izlegla, stvarna kao devojka izašla iz bajkovitog oklopa sneguljice.
Nije baš ništa rekla kada je čula ovu priču u detalje. Gledala me je i treptala na neočekivanim i nelogičnim mestima.
A ja sam razmišljao kako nisam ništa drugo do svedok ostvarenja neke moje male dečačke misije.
Ljutila su me prethodna četiri dana koje sam zaludno obilazio oko njene kuće. Ponedeljak, utorak, sreda i četvrtak... Kao da je nestala. A u nedelju je već trebalo ići natrag. Ta četiri dana su je neočekivano potpuno naselila u mojim mislima. Razmišljao sam o njenom životu u međuvremenu, tražio je na pretraživačima, uklapao pronađene podatke sa viđenim. Razmišljao sam koga li je ljubila kada je bila onakva kakvu je pamtim i kako je malo šta od takve Gabrijele ostalo.
Nakon četiri dana obilaženja, video sam je kako prosipa smeće. Čim je ušla u zgradu, a lift krenuo, utrčao sam unutra i grabio stepeništem sve do njenih vrata. Kada je izašla iz lifta, samo je zastala zbunjena... Nije mogla da se pravi da me ne vidi. Obećao sam da ću biti brz i tek joj kratko ispričati razlog tolike želje za poznanstvom.
Pola sata kasnije, nakon nadahnute priče o njenom kostimu i šarmantnom okretanju po sladoled, mirno je slegla ramenima i suvo pitala šta ja uopšte hoću od nje. Čak se nije ni nasmešila. Nije otvorila album da mi pokaže sebe, da mi pokloni sliku, da mi da suvenir iz mog vlastitog detinjstva. Da razmenimo uspomene. Pravdao sam je time da joj je sigurno neugodno što je vidim u donjem delu pomalo istegnute trenerke.
Nakon što me je to pitala, rekao sam, direktno i skoro bezobrazno, gotovo i sebe iznenadivši, da hoću da je poljubim i tako spojim krug sa vlasitim detinjstvom. Jesam li to zaista želeo? Ne... Pomalo me je sama situacija gurnula u ovaj odgovor kao da će mi kasnije misli i analize spojiti ove dve žene u sećanju.
Pomalo neočekivano, napućila je usne, kao da kaže – ajde da to odradimo, pa da ideš.
Spustivši usne na njene, razmišljao sam kako se i sam uklapam u postojeću scenografiju i kako je sve nekako mastiljavo i neobično kao u kakvom snu il bunilu. Usne mi je tek okrznuo vrh njenog jezika koji joj je jedva provirio između usana. Mirisala je kao i sam stan – na prženu kafu. U trenu sam pomislio kako joj je jezik mlađi od nje, iako sam uvek mislio da to ide obrnuto. Toliko da sam krenuo još jednom da to proverim. Bilo je logično.
Pomalo me je odgurnula i rekla:
- Nemojte me plašiti, verujem vam. Rekli ste poljubac i idete. I – idite sad.
I ja sam zakoračio. Tek tako. Brava se čula iza mene. Pogled mi se gubio u metalnoj mrežu starinskog lifta.
I ponovo je nestala – Gabrijela Bine.
Bilo bi dobro da je to kraj, ali nije. A da sam znao, ne bih ni pročitao Luizin mail.
Doneo mi je ukus nepotrebnog epiloga kakav često nezgrapno sedne na već dovršenu stvar. Nepozvan. Uz ocene rada i rokove za rukopis Luiza je rekla da mi mora odati tajnu.
Naime, poslednja informacija koju je Luiza imala o Gabrijeli Bine bila je iz štampe da se odavno povukla i da živi sa svojim bengalkama u Uberlingenu, na mondenskoj obali Bodenskog jezera. Navodna Gabrijela sa kojom sam se sreo bila je zapravo rođaka Luizinog pokojnog muža.
Moje raspitivanje joj se učinilo dovoljno zanimljivom da sa rođakom napravi malu predstavu i tako se zabave.
Izvinjava se ako su preterale. Ali moram priznati da je sve ispalo zabavno.
Dugo sam gledao u monitor. Ja sam poljubio Gabrijelu Bine u svojoj glavi i niko me neće razuveriti. Njen jezik je liznuo vrh sladoleda koji mi je sama dala.
Izbrisao sam mail i treptajem dotakao laneni kostim, na usnama čuvajući miris pržene kafe. I odlučio da to tako ostane.

 

Copyright © by Jelena Lukić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad