MARICA PUŠKAŠ

Kad god nesto pišemo, pišemo autobiografiju; sva takva štiva su zapravo naše nade i očekivanja u kojima ispadnemo dobra mamina deca.
Dakle, rođena sam 23. jula 1975. godine u Novom Sadu. Diplomirala 2000. godine na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Novosadskog univerziteta.
Znam sva slova azbuke i abecede, i kako kažu, prilično uspešno ih raspoređujem.
Kao novinar radila sam za «Nezavisni» i «Danas», potom u »Blicu», a sada sam urednik magazina o životinjama.
Pišem kratke priče, drame "u pola čina" i eseje o filmu.
Objavljivala sam u «Stanju stvari».
Često se predstavljam kao nezaposleni mediokritet, jer sam načula da je ironija odlika humora inteligentnih ljudi, pa hoću da zametem tragove.
Životni moto mi je: nemojte biti na mojoj strani – prevnuće se čamac!
Volim fudbal, filmove, knjige i Novi Sad.
Ne volim produžetke od 15 minuta, ruske klasike i Novosađane ponedeljkom ujutro,
Novosađane u gradskom autobusu...
Omiljena životinja – mačka.
Omiljeni kliker – bezbojac.

 

DRAGI DNEVNIČE

Ovaj je dan
bio dubok kao grob,
tmuran kao san,
dug kao let.
Moj dnevnik će ga pamtiti
još dugo, dugo još
i ja ću mu biti rob,
ovome danu, koji je krenuo iz jutra
i sapleo se u dnevni mimolet.


PISMO PRIJATELJU

Dragi prijatelju,
tvoja je senka još u mome oku,
a odavno te nema.
I već je daleki mir tvoga mora
očvrsnuo kao stena.
Bojim se da će daleki put
i ona siva masa
odneti nešto tebe, a ja to neću znati.
Dragi prijatelju,
još si mi u glavi
i ja te u snovima pratim verno.
Dragi prijatelju,
ostaj mi zdravo.
Dragi prijatelju,
...


DAN U SOBI

Okruženi smo slutljom
i noćnim leptirima;
tumaramo po truloj šuški,
iako ne znamo puteve ispod nje.
Mračna šuma zlokobno šušti,
čak je i proplanak mračan u njoj.
Bezbrojne oči bulje u nas,
a mi ne znamo.
Leptiri uleću u vreli plamen
(sve drugo je hladno za njih) -
žele toplotu, očajno, do smrti.
I mi je želimo.


DAN NA GRAĐEVINI

Danas, posle mnogo dana kiša,
progledao je prvi sunčan dan.
Ponovo se pokrenuo veliki metalni kran,
dva nova radnika – zidara,
upregli ga ciglama.
Posle dugih meseci zime,
danas prvi put rade
i još su zamišljeni nad svojim prvim poslom.
Stavili su i sveži beton u temelje novog grada,
a srušili su grad mrava,
građen milionima usta.
Prvi radni dan ovoga proleća
protekao je u rušenju i građenju
čoveka – mrava.



DAN NESTAO U MAGLI

Jutro koje počinje maglom želi da postane dremljiv kišan dan.
Sitno, kao trenuci, zabada se u lica staraca
kiša, koja je progutala ulicu i mali park
i fontanu koja prska prolaznike.

Pomešano sa mirisom zemlje, miriše zimsko cveće.
Užurbanost ljudi koji dišu u šalove raste.
Hladan je dan što želi da bude kišan,
i ne da im da zakinu cvet.

Lepljiva para jedina je mirisala modre zimske cvetove.
Jauče ozeblo pseto iz pramena magle.
Drvored kestenja zvižduće u nebo.
Zimski se dan izgubio u bledilu.



DAN KADA SU ULIČNI SVIRAČI SVIRALI VESELE MELODIJE

Nije ovaj dan samo običan sunčani dan.
Nije ovaj dan samo poslednji komadić leta u žutoj bistrini dolazeće jeseni.
Nešto, u ovom danu, postoji i mimo ljudskog osećaja za vreme.

*

Između sada i bliskog trenutka u budućnosti,
mali procep lovi zamišljene,
ostavlja im laki bol u očima
u kojima stanuje zavist.
Svakoga trenutka slama se
sunčani snop,
a ono što ostaje nije dovoljno
da ubedi zamišljenog
da se može odlaziti i vraćati
u onaj trenutak pre,
dok je snop još bio jasan i ceo.

*

A ulica prepuna prolaznika nije umela,
svojom besciljnom užurbanošću, koja se graniči sa žustrinom pčela,
razabrati zvuk što sa niske kupole odbija podne,
od pištave polifone žice male prime.
Mala prima, zaglavljena
nezgrapno u uho prolaznika,
grebala je neugodno,
ptičijom nasrtljivošću
misao o prolaženju,
o sudaranju sa vremenom
kao s prolaznikom.
Jer polomljeni snop
još stanuje ovde
gde živi i strah
od staračkih pogleda
i samoće.


DAN KADA JE JUTRO ZABORAVILO DA SVANE

Jutro je zaboravilo da svane,
da zracima zapalaca nad gradom koji još svetluca od noći.
Zaboravilo ili nije htelo?
Ili je u tihom buđenju grada
videlo paučinu na trepavicama spavača ili njihove snove?
Ili je znalo ko će od nas
još danas leći u utrine
i čije će se misli raspršiti podno oblaka
i čije će oči bledo zuriti u strop?

***

Jutro se sklupčalo kao kuče,
jutro je zasuzilo kao dete…
Može li se samo pukim skrivanjem
i izbegavanjem onih reči
odbraniti od neprijatne stvarnosti?

***

Jutro nije zaboravilo da svane.
Jutro nije odbilo da svane.
Ono je samo za trenutak zadržalo dah
i produžilo iluziju ugodnosti sna,
jer danas će mnogi od nas leći u utrine
i njihove misli će se raspršiti podno oblaka
i oči će bledo zuriti u strop.

Samo u parčetu produženog sna
osetiće malecno zadovoljstvo,
kao, sitnu radost
i majušnu košticu smirenosti,
koja će se produžiti u jedno dugo, dugo savršeno osećanje.

 

Copyright © by Marica Puškaš & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad