MARIJA KNEŽEVIĆ

Rođena u Beogradu, 1963.
Preko 200 bibliografskih jedinica registrovanih u Narodnoj biblioteci Srbije - poezija, proza, prevodi, prikazi knjiga, književne kritike. Zastupljena u mnogim antologijama savremene srpske poezije i proze. Poezija i eseji objavljivani u stranim časopisima (od čega je jedan deo dostupan na Internetu).
Objavljene knjige: “Hrana za pse” (1989.), “Elegijski saveti Juliji” (1994.), “Stvari za ličnu upotrebu” (1994.), “Doba Salome” (1996.), “Moje drugo ti” (2001.), “Querida” (2001.), “Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna” (2003.), “Knjiga o nedostajanju” (Beograd, 2003.), “Das Buch vom Fehlen” (2004., dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković), “Kasni sat” (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, 2000.), “Ekaterini” (2005), »In tactum« (2005).




MOJE DRUGO TI

 

 

IME REKE

Vislavi

I

Uvek različita
reka
po svojoj prirodi
ne nalikuje drugoj.

Sama je svoje ime, mada
razume mnogo toga
pa i naše razloge za geografiju:
muku kartografije,
sve te savršene linije,
strast ograđivanja,
zidove sa napuklinom već sutradan,
žice, burad, zastavice, kamenje
preseljeno iz nekog drugog pejzaža,
i zimzelen u stroju
i usnulog stražara -
č itav taj ritual prisvajanja.

Njen tok je pun obzira i stoga krivudav.
Naučila je da traje između.
Otkako je nastala ne liči na sebe jer stalno odlazi.
Tako i uspeva da ostane u mestu. Bar prividno.
Bar koliko mi vidimo.
Reka mora biti tu.

Svi plove rekom osim nje same.
Oduvek je tako: jedni se kreću, drugi pokreću.
Reka ne razmišlja o sudbini i pravdi.
Suviše je toga videla da bi poredila.

Dinamična i statična
izmiče dijagnozama.
Nikada bolesna jer nikada zdrava.
Postojeća.

Ljudi, koji bi stalno da se vrate,
često su o njoj pisali.
Zastupljena je gotovo u svakom mitu.
Poverili su joj toliko pepela
da jedva stiže da razloži svu tu čast.
Dive joj se
tako što zamišljaju da plavi.

Evo, i u ovom času
slikar studira njenu boju,
vernik pere noge,
jelen pije,
utopljenik se uspešno krije,
seljanka sa zadignutom suknjom
žali se na novu trudnoću,
vrba čitav dan obožava sebe,
a turista se raspituje
da li je bezbedna? Kako kad.

Sve njeno je u njoj.
Sama je svoja granica.
Osim toka, nema drugih dimenzija.

Iskupljuje prostiranjem.
Iz vazduha se mogu videti
sve njene pritoke:
sva njena raspeća.

Ne odgovara opisu jer nema pozu.
Ume da postoji bez tumačenja.
U ležištu koje je po svojoj meri stvorila
ima gde da odloži višak značenja.

Ona nije metafora.
Reka je reka.
Reči joj ne mogu ništa.

Gleda svoja posla - pravo u nebo.
Ne gubi vreme
otkako postoji
obavlja najteži od svih poslova:
pokreće sebe.

I teži moru.

Reka zna da je njena čežnja u njoj.
Ona žudi za morem.
More o tome nema pojma.

Privlačna za siromašne i tužne
zato što je jednostavna.
Njena raskoš je u iskustvu
koje se ne vidi.

Bliska kao dodir i istovremeno
ko zna gde.
Već je stigla svuda.

Ponornica kad zatreba
i primer ulivanja.
Izvor na pravom mestu.

Uvek dublja od dileme:
da li je posmatramo ili ona posmatra nas.

II


Još jedna reka
znači
još jedna drugačija reka
ćuti
istoriju ovoga grada.

Kao da je bilo sutra.
Pristizali su u potpalubljima, uplašeni
na svim jezicima
stupali na novo tlo bez imalo svečanosti
zanjihani
groznicom novoga doba:
uverenjem
da je sudbina u njihovim rukama.

Iznemogli
toliko da su zaboravili i na one koje su usput
predali vodi ubeđeni
da svuda postoji dno,
da je zemlja uvek pristanište.

Dugo zamišljajuci tamo negde luku,
nisu ni primetili kada im je brod postao kuća,
njen podrum boravište,
a ova avantura
za koju je, mislili su, potrebna hrabrost,
deo života koji zahteva nešto više.

I što je dalji bio
miris postelje
više su mislili.

Mislili su da je moguće otkupiti budućnost.
Mislili su da je najbolje tako misliti.
Umesto poljupca prislonjenog na ikonu uoči bitke,
mislili su, valja ljubiti viziju srećnog potomstva,
slaviti žive. Umesto
sedam i sedam i sedam gladnih godina, verovali su,
vreme prošlo da se nadoknaditi u putu, a putovanje,
zna se, traži žrtve.

Slušali su o teškom radu, surovim zimama
i letu koje prži. Slutili ponešto
o samoći, o novim bolestima.
Niko ih nije upozorio da će toliko da misle.

Ploveći na zapad, podne se spojilo s jutrom
i jedna noć je zauvek izgubljena.

Starosedeoci,
kako su sebe nazivali oni iz prethodnog broda,
dočekali su ih na ostrvu opremljeni
propisima, tabelama, epruvetama,
usaglašeni da ne rizikuju
podvrgavali analizama
tela koja nisu mogla biti zdrava.

I komentarisali glasno
na tuđem jeziku beonjače, diskutovali
o liniji kičme koja je morala primiti oblik talasa,
u improvizovanim barakama savetovali se tiho
da li još jednom da pomere
donju granicu neuhranjenosti?
Šta im je činiti s trudnicama?

I prilično osiono
(što će pamćenje zabeležiti kao prvu fotografiju nove zemlje)
zavirivali u ono što je ostalo od zuba,
tih patrljaka kostiju
dragocenih za autopsiju.

Te noći niko nije spavao
i jedan san je zauvek izgubljen.

Sutradan su im podelili brojeve
po prirodi beskonačne,
potom objasnili: “Ovo se zove karantin.”
Glagol čekati
menjao je oblike ubrzano
na svim jezicima.

A kada su procenili da su tela ojačala za rad,
pustili su ih u grad.

Duše, srećom, niko nije pregledao,
inače bi se ova reka dosađivala u pustinji.


III

Još za plovidbe podelili su se na one “s ove” i “s one”
strane reke.
Još prve noći podigli ograde da bi sutradan
sa komšijom lepo razgovarali.
I dok su kao praljudi mlatarali udovima,
sporazumevali se kricima
za razliku od pasa koji su i dalje lajali samo po potrebi,
i dok su izgovarali jedni drugima imena nasumice,
precrtavali
svako na svom kalendaru još jedan dan budućeg života,
postojano
kao mrlja na finoj tkanini
širilo se novo pleme -
narod u potrazi za dnom.

I dok su slavili praznike, uz svog
poštovali i sasvim nepoznate bogove,
pakovali poklone u kutije čije su boje
iz dana u dan bile sve savršenije,
izvikivali poput formula iste ljubazne reči
jedva nazirući sagovornike za dugačkim stolovima
gde je hrane moralo biti na pretek,
nisu ni primetili kada su dopisali poslednje slovo
u priči čijeg se naslova nikada nisu dosetili.

U sve modernijim laboratorijama
ispitivali su sastav mulja
praveći uvek istu grešku.
Jer zemlja im beše obećana.
Ne i dno.

Zaveo ih je njen tok, naizgled slučajan.
Nisu razumeli sporazum između reke i obale
o međusobnom nepripadanju.
Mislili su: sve je u kruženju, nastavljanju,
prožimanju - sve se može istražiti.

Vezivali su čamce uvek na istom mestu.
I mislili da se upornost mora isplatiti.
Treba doći do kraja da bi se iznova počelo.
Mislili su: važno je samo osloboditi se straha
od pada
a onda sledi nagrada, svaki put nekuda vodi
tamo
gde još nisu bili
mora biti bolje.

Zamajani poslovima, nisu ni primetili
kada su malo pomalo stekli nepregledno
osećanje odgovornosti,
koje su kasnije
njihovi naslednici
podelili na ravne delove.

Do poslednjeg su hvalili širinu nove zemlje.
Pisali kući: “Ovde svako može da uzme
svoje parče reke.
Imaš koliko si u stanju da radiš.
Važno je da ne izgubiš volju.
A međe niko ne zaliva krvlju.”

Poverena daljini, njenoj ležernosti,
pisma o jeseni stizala su u zimu.
A ruže uspuzane po zidovima kuća
bujale su s proleća, redovno, nimalo
različite od onih iz bivšeg života.


IV

Gledam ih.
Nastavili su da pristižu, isti,
svako sa ramom za sliku
budućnosti koju treba što pre naslikati,
i sa okeanom u očnim dupljama
koji sve više liči
na dve drumske lokve.

I ponovo sa tim teškim uverenjem da je sudbina
u njihovim rukama
lagano, kao brisanje traga broda,
zaboravljaju da uz reči razmenjuju i ćutnju.

Poput predaka o kojima znaju tek ponešto
spaja ih periodični nagon zbližavanja;
tada se međusobno očaravaju tugama
prepričanim po sećanju, zaljubljuju
na brzinu i nesrećno, umesto “zbogom”
govore “život je kratak.”

Kao da to novo lice,
tek opaženo, još neupamćeno, nijednom sanjano
a već zaspalo i mrmlja na drugom kraju postelje,
kao da je taj ishitreni dodir sa drugom kožom
samo povod da se sete
svih onih zapravo površnih pogleda zapravo
kratke predanosti usana
zapravo lakomislenih izjava ljubavi i brakova
do kojih izvesno ne bi ni došlo, ali ovde,
ovde je dovoljno daleko
da sve neostvareno izgleda kao zauvek
propuštena prilika.

Generacije samoće nataložene
svaka u visini svog tovara
nečujno
struje kroz svakodnevicu velikog grada.

Ovaj grad, to je sada tako očigledno,
nastao je čistim nagomilavanjem.
(Kao što je i najveći deo umetnosti
uostalom
rezultat kolekcionarskog duha osobenjaka.)

Kao što su se sva zla
živo opisana na zidovima katedrala
povukla pred najezdom đubreta.

Osvajači onoga što će tek biti,
narod izukrštanog vremena,
uskraćen za jednu noć i jedan san,
sa najboljom namerom, odano
služeći napretku,
izmislio je plastiku.

Premda neuništiva, za razliku od ljudskih tela
čiji pepeo su joj u prošlosti predavali,
plastika ne smeta reči. Naprotiv.

Njene naivne boje, nezgrapni oblici,
nenagrađeni trud da se dopadne,
svi njeni pokušaji da bude različita
dok je upotrebljavaju jednokratno,
bude u reči neočekivane sentimente.

Kako se samo ništa nije promenilo!

Mimikrija je drevna strategija đubreta
ipak lako prepoznatljivog
po bezgraničnoj veri u sopstvenu moć.

Ali za reku nema razlike
između plastične boce i očajnika
koji se ispoveda nemilice sipajući
u reku reči moje.
Reka je navikla na otrove
još od prve sveže kosti
kojom su je uvukli u zaveru.

I raščistila je sa grehom
već na neki način.

Novopridošli,
oni koji su nekada previše mislili,
odjednom su zbrzali hranu, maštu, nežnost
koja ne opstaje bez dokolice,
skratili razgovore, zabranili dugačke reči
kao što je katarza,
uveli stroga pravila brzog ispovedanja u zakazano vreme,
kazne za duge forme, izopštavanje iz zajednice
onih koji govore ćutnjom,
izmislili mašine za brzo bogaćenje i još brže propadanje,
brzi strah: samo sat i po u bioskopu,
skratili vek svemu,
izumeli poslovnu ženu koja u pauzi za ručak
odlazi na veštačku oplodnju.

Sa njenog stanovišta - osetljive površine -
čitav vek postepeno strada
od poroka ubrzanja.

Vreme istorije je prošlo. Sa njim i vreme jezika.
Zalihe vremena su potrošene. Reči zaboravljaju sebe.
Ovaj grad već dugo živi u večnoj sadašnjosti
iako po reči i danas klize doseljenici različiti
od prethodnika po novim mašinama, mislima,
i sa istim uverenjem da je sudbina u njihovim rukama.

Uramljeni, kao i oni pre njih, u jedan vek trajanja,
oni plutaju uporedo,
ni ispod ni iznad već istovremeno
sa preplanulim telima na jahtama izvučenim na lutriji,
sa zadovoljnim telima izloženim na ležaljkama,
sa prepravljenim telima ushićenim novom hirurgijom,
sa grudima po meri u majicama sa napisom “Nema čekanja!”
sa blaženim telima u naručju ljubavnica od gume,
sa telima čija je jedina briga boja kože,
tim telima
kojima ne pada na pamet da su sačinjena mahom od vode,
već suvereno, poput živih spomenika, čitavom površinom,
porama, mladežima, ožiljcima, krastama, runom,
propovedaju sreću
na liniji primirja reke i grada.

Sažaljiva, reka u svojim jazbinama ispod mostova
štiti nesrećnike od najsurovije policije koju pamti:
diktature srećnog življenja.



JA (op.autorice: ovo je deo iste poeme)

pak
koja ne uspevam da se izmestim
jer svako pristanište je u dosluhu sa sledećim,
sumnjivog porekla
zato što mi se dogada da zavolim svuda
i nema mesta gde ne mogu da budem tužna,

nema mape koja mi može predskazati
gde cu sledeći put biti ravnodušna,
stanovnik periferije vode,

zamenila sam svoje ime
za mogućnost da joj se divim.

Zbog smene svetlosti brže od pogleda.
Zbog toga što se ta boja više neće ponoviti.
Zbog zvuka koji se ne da oponašati.
Zbog zvuka otpornog na mikrofone.

Zbog umeća kojim zaceljuje šavove na brodovima.
Zbog izostajanja primisli da se žali na ožiljke.
Zbog razumevanja za olupine namernike.

Zbog malih tuga koje jednim šumom posramljuje,
tako da ostaju samo one čiste, tuge zauvek.
Zbog tuge usled koje nije prestala da teče,
niti je se odrekla.

Zbog pomičnosti kojoj ne smetaju obale.
Zbog radosti kojom tuđe teritorije
proglašava sopstvenim prolazom.
Zbog diplomatije opstanka.

Zbog demokratije optičke varke: vidika
gde su naprave i živi stvorovi ravnopravni:
avion je isto što i ptica, a onaj brod u daljini
mogao bi biti grana strujom uspravljena
ili glava konja
koji pliva
tek da ne bi potonuo.

Divim se slici koju je nemoguće naslikati
samo jednom,
slici koja verno izneverava sebe
i u konacnom ishodu uvek biva slika prirode.
Divim se slici kojoj nije potreban naslov.
“Hadson”?
Možda.

Reka ne mari kako ćemo je dozivati.
Ona nam se obraća na pravi nacin.

Divim se njenoj umerenosti koja na prvi pogled
lici na skrušenost
i budi sećanje na epsku lepoticu, umnu i čestitu,
po prirodi strogih nazora,
proglašenu retkom pojavom
i samo zbog dobrog ukusa prognanu
neumerenim divljenjem sugrađana.

Ova reka nije lepa. Niti ružna.
Ne postoji ništa nalik njoj.

Čak je i sunce, moglo bi se reći, srećno što na vodi
može da otpočine,
što postoji bar jedno mesto gde ne mora da bude nadmoćno,
ništa nalik izvoru života.

Divim se njenoj toleranciji, strpljenju da tako ozbiljna
i ko zna koliko zapravo duboka,
provodi vek sa bučnom gomilom igrača na sreću
bez imalo prezira.

Ne osuđuje
a sve saopštava.

Divim se svim razlozima zbog kojih mogu da joj se divim.

I njenom uverljivom nehaju
u koji svako lako poveruje
kao u idealno opuštanje.
Jedan za drugim trenuci raja.

Još više očarava otkako su oko nje podigli građevine
što ružnije
kao da se nadmeću imenujući rugobu
novim stilom života i vladanja.

Još je dublja njena istina
o mogućnostima poniranja,
o nemogućnosti da se dosegne dno.

Starija otkako je nastala
reka nema detinjstvo,
nema roditelje.
Ne poseduje nasleđene i stečene komplekse.
Njena ambicija je da bude.

Nema nežnu opnu koja vremenom postaje gruba.
Sve te đinđuve, sva ta bižuterija od mostova, dokova,
čamaca, balona, kupača, venaca za pokojnike,
sve te igračke za razne prigode, mahom bivše,
nje se ne tiču.
Oni što su je tetovirali moraće s tim da žive. Ne i reka.

Oni što su je drugačije zamišljali
ostaće u zavadi sa svojim idejama.
Reka ne mora da misli.
Ona je to dokazala.

Sve njeno je u njoj.
Nekoga je to iznerviralo pa je nasred reke
podigao spomenik.
Reka razume ljubomoru
jer nikada nije bila ljubomorna.
Sve je samo jedno, kao ona sama.
Suviše iskusna da bi se nadmetala.
Njeno iskustvo je u neiskustvu
nepotrebnog.

Ona je najvažnija lekcija o putovanju: razrešava nas
potrebe da ostavljamo tragove za sobom.
Jer svaki trag voda pretvara u vodu.
Da li smo uistinu ovde bili?
Znaćemo ako se setimo.

Ili, ako pažljivo posmatramo,
možemo da primetimo da se i sa ovoga mesta
onaj putnik po nuždi vraćao kući;

lukaviji od lepote, mudriji od vode,
budući da ga je more izabralo a ne on njega,
znao je da se neće utopiti
dogod mu cilj bude zemlja.

Nosio se sa nesigurnošću
svojih drugova, najstrašnijom
od svih obmana. I plovio
po samoj granici zaborava i nejasnog htenja.

I kako ne bi ponovio isti put,
skratio vreme zasluženog mira,
povlačio je za sobom
liniju manjeg otpora.

 

Copyright © by Marija Knežević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad