MARKO CAR

Rodjen je 1969. u Beogradu. Trenutno zivi u Holandiji. Izdrzava se od rada u tzv. "high tech" industriji. Objavljivao je prvenstveno na internetu, zatim u "Knjizevnoj reci" (Bgd), "Natronu" (Zrenjanin), "Albumu" (Sarajevo)... Pise prozu, poeziju i eseje o degradaciji svakodnevnog zivota u "civilizovanom drustvu". Ova tema jeste i njegova zivotna opsesija.

 

KOLEVKA ZA STRANCA

 

U restoranu, u parku na ušću dobili smo dozvolu da klopamo ostatke od neke svadbe. Mikica je provalio taj restoran, prao klozete za neku kintu, sprijateljio se s konobarima. Vredelo je. Kao danas. Pre jela smo ceo dan čekali pored same vode, creva su nam krčala, hladili smo tabane u mulju, sunčali se i zezali. Slušali smo kako trešti muzika iz sale, napregnuto smo čekali, znali smo da od momenta kad muzika prestane treba da budemo vrlo brzi, najbrži, neko bi mogao da nas preduhitri. Zato nismo mogli baš da se opustimo kao u subotu. Sve u svemu, plašili smo galebove, gledali brodove. Ćutali smo tako, zurili u vodu pored ružnih splavova na kojima su obedovali bogati frajeri, plastični poslovni ljudi i utegnute klinke. Djurica manijak je zbog tih klinki išao dva puta u grmlje da drka, znamo po njemu šta je radio, iako je negirao, ima on tu tradiciju, zato je i napustio posao i porodicu. Povremeno rekom bi prozujali gliseri ili omladina na skuterima. Na goloj, mokroj koži sijala se uvek neka zlatna ogrlica ili medaljon. Super život, pomisliš, ali i mi super živimo. Poredjali smo se na betonskoj klupi, pustili da nas sunce greje. Daleko je do večeri. I bog blagoslovio onoga ko se setio da projektuje i napravi ovu betonsku klupu što se pruža celom dužinom keja, ne donoseći nikome korist i zaradu, na radost umornih ljudi kao što smo mi.

I tako sve do večeri. Onda smo prišli sali, ali na bezbednom odstojanju. Unutra su promicale nameštene žene na visokim štiklama, Pera Ludak je imitirao njihove face i gegao se oponašajući im hod. Onda se se svi oni polako razilazili, a mi smo morali da slušamo galamu pijanih mladunaca i glupi namešteni smeh, pa zdravice, pa kuma. Pa dok udju u svoje skupe automobile, pa dok odu. Nikako da odu. A jebe se nama i za mladu i za mladoženju, nego samo da se to što pre završi pa da klopamo. Hoće li ostati nešto, neće valjda sve da pojedu. Na posletku neki konobar mahnu rukom Mikici, pa udjosmo. Prema planu. Samo nije nam dao odmah da pridjemo stolovima sa hranom. Morali smo prvo sve stolice da iznesemo, da ih slozimo, onda smo ja i Mikica otišli da ribamo klozete a Djurica i Pera su ribali pod, skupljali tepih, i bacali masne otpatke u pomijnaru. Ja lično inače preferiram govna i klozete, posao čišćenja ljudskih izlučevina neprijatan je samo zbog predrasuda: kao gadiš se govna, a pun si govana neprestano! To je u stvari čist posao pod uslovom da imaš odgovarajuću opremu. Prvo smo obrisali usrane pločice, onda krv u ženskom veceu. “Jebi ga”, kaže Mikica, “svako ‘oće da se izrazi pa crta onim što mu je pri ruci.” Deterdžentom smo oprali pod i prskali ga vrućom vodom iz creva. Onda smo se i sami okupali. Kada smo završili mokri čvor je blistao. “’Ej smrdljivci”, viknusmo drugoj dvojici, “ne prilazite nam, mi smo fina gospoda”. Oni onda uzeše da nas vredjaju, kažu “Jesu li vam čisti anusi, pederčine”. E, tek onda su nam konačno dozvolili da pokupimo ostatke, trpali smo sve u kese i džepove. Bilo je dobrog pečenja, ali ja više volim sarmu, pa dok sam tražio tanjir od konobara, oni se dohvatiše mesa. Uzeli smo i slatkiše, oni ne zauzimaju mnogo mesta, a brzo utole glad i oraspolože čoveka. Alkohol nam nisu dali da ne bismo pravili sranja, a to mene i nije bilo briga jer za razliku od ostalih i ne ločem, skup je to hobi, a na kraju te zbog čestog upražnjavanja nadju smrznutog u blatu. Mikica je kukao kod svog ljubljenog konobara i iskukao jednu tek načetu bocu neke rakije.

Polako, nogu pred nogu, krenuli smo ka mostu. Flaša rakije je kružila, mene su preskakali da im više ostane, ali sam jednom ipak zatražio gutljaj. Sa mosta je grad bio nekako neobičan. Dole u reci, voda je imala neku tamnocrvenkastu boju. Valjda od neba, od poslednjih odsjaja sunca na nebu. Djurica poče da sere kako je grad lep i da su super svetla splavova što se ogledaju u vodi. “Koja bre svetla?”, viknu mu iza ledja podnapiti Mikica, pa smo svi počeli da se smejemo. Istina, prema severozapadu i ušću prizor je stvarno bio lep pa smo zaćutali. Videli smo veliko šumovito ostrvo što leži u samom ušću i iza njega velike ravnice. Sa te visine, sa mosta sve je to davalo neki osećaj slobode, pa počesmo da trčimo i poskakujemo. Pored nas su zujali automobili, kako krntije slugu, tako i limuzine gazda i gospodara, pešaci su se osvrtali, a biciklisti na svojim high-tech biciklima sumanuto zvonili. Trčao sam, podstaknut lepotom mesta, a ipak mi je bilo žao što žurim jer sam hteo što duže da ostanem tamo. Viknuh ostalima: “Stoj! ‘Ajmo da gledamo brodove.” Oni se naceriše “Nema brodova.” Ipak smo se svi uhvatili za masivnu čeličnu ogradu i gledali u sve mračniju vodu kako protiče svojih poslednjih trista metara do ušća. Pera Smrad reče: “Šta biste vi da ja sada skočim? Da li biste skočili da me spasavate, da li biste zvali pomoč?” “Ništa”, Mikica mu se naceri, “nama bi to olakšalo disanje, ali ipak nemoj da skačeš, pomreće ribe”. Nikome nije bilo smešno, pustili smo ogradu i krenuli dalje, prešli most, produžili pored ružne pijace i velike autobuske okretnice.

Smejali smo se ljudima što žure nekuda, nervoznim poslovninm ljudima i prljavim prosjacima. Smredelo je od gužve i od izduvnih gasova. Neki polivači su prali pijacu, čulo se kako malzevi vode udaraju u prljavi asfalt. Kore od lubenica i ostalo trulo voće verovatno se kotrljalo prema kanalizacionim odvodima. Pored nas lepili su neke plakate na stubove. Devojke, sredjene za grad čekale su da predju ulicu. Sve su izgledale nekako jednake, valjda zato što gledaju iste reklame. Klinci su se takodje utegli, nabacili značajne, ozbiljne face, spremni da šarmiraju, :”da budu muškarci”. Kao, opasni su. Nemamo na čemu da zavidimo klincima: oni ipak nisu i nikada neće upoznati stvaran svet. Neki otmeni ljudi kupovali su velike šarene, umjetno obojene sladolede u prljavoj, jeftinoj poslastičarnici usput…

Postavilo se iznenada pitanje kuda ćemo. Naravno u park, da izbegnemo podsmehivanje taksista, prezir uparadjenih bogataša i bes policije. Tamo gde se propali provincijalci bez novca za kartu spremaju da prespavaju, snaći ćemo se i mi. Naše mesto je bilo slobodno, pa smo seli na asfalt, uz zidić. Prekoputa neka ružna seljanka izuva svoje natečene noge iz uskih cipela. Da nije sumrak videlo bi se da su joj prsti crveni i prepuni žuljeva. Na drugoj klupi zamišljeni gedža večera, na papir je složio uredno isečene kolutove kobasice, tu je i konzerva jeftinog piva. Ćuti mi se. Mislim. Znam da zvuci automobila, smesa svih vrsta vreve iza nas znače noć u velikom gradu. Neobičan je i način na koji sada to doživljavam. To je ipak bio moj grad. A sada, posle toliko godina od Sloma, što se mene tiče iza ledja bi mogla da počinje i Sahara. Vidim da su renovirali mnoge fasade unazad nekoliko godina. Ali mogu li se tako lako sakriti tragovi zločina? Iz depresije me ipak budi glas Pere Smrada. On ponavlja meni višestruko poznatu priču o vremenu koje je proveo u zatvoru, priča o kriminalcu koga je neko nedavno ubio, najverovatnije Služba. Kaže: “On je mene poštovao kao čoveka.” I ponavlja to: “kao čoveka”, “kao čoveka”. Mislim da mu kažem: “Jer znaš ti, Pero šta je to humanizam i renesansa?”. I baš bih da čujem njegov apstraktni odgovor. Ali već me gurkaju, moj je red da žicam cigare. S teškom mukom se uspravljam, iza mene i dalje teče priča o dužnosti sobnog starešine u zatvoru, o prirodi vlasti i o autoritetu. ...

Pogledom tražim žrtve. Cigaru mi može dati samo neko kome ta jedna cigara ne znači mnogo, neko dovoljno bogat da ima taj trip o sebi kao dobrom čoveku, samilost, davanje i tako to. Da on meni pomogne sa cigarom, da ja njemu pomognem da misli o sebi kako je dobar čovek. Ma samo malo ljuidima treba. Možda je to par na klupi iznad, prići ću im sa strane, da ih iznenadim. Slikarka ili studentkinja slikarstva nosi veliki karton, fasciklu, šta li. Možda arhitektura. nevažno. On se poigrava svojim mobilnim, ćute oboje, gledaju preko reke i što je najvažnije puše. Kažem učtivo: “Izvinite, da li biste mogli da mi poklonite jednu cigaru?”. I već ih moja učtivost kako vidim iznenadjuje. “Da, evo”, kaže tip sa mobilnim, pruža mi kutiju, devojka me posmatra začudjeno. Stojim na trenutak, osvrnem se. Možda bi trebalo da im kažem. Samo šta da im kažem, da je vidik sa ovog mesta sada drugačiji, da nije bilo velikog tržnog centra, da se videlo veće parče neba. Nije uvek bilo ovako.. Okrećem se i žurno odlazim.

Tamo prilažem cigaru, ali oni se i dalje žučno raspravljaju, Pera i dalje priča o svim tim drugarima iz zatvora. Kažem: “Jebi ga Pero”, znamo da nisi uspeo u životiu, bio si sitrna riba. Da si uspeo ko’ ti tvoji. Imao bi kuću, radio bi za policiju, ne bi znao šta da radiš sa lovom i piletinom.” A on se pravda, “Treb’o si da vidiš sve, i ulizivanje pandurima i osvete i batine, i cinkarenja. Nema tu vitešta i kodeksa, prljavo je to. Sve ti je to foliranje.” Kaže Mikica da ne seremo više, nego da vidimo za sutra, da li kod “Karitasa” da idemo, nismo dugo bili, daće nam odeću i hranu, da vidimo šta da radimo i gde da se spava noćas. Dobro da je leto, da ne moramo da knjavamo po tramvajima do ponoći, a posle da se spuštamo u šahtove toplovoda i sa pacovima da se srećemo. Gadna je zima slažemo se svi, kad izadješ, pa te preseče leden vazduh, džabe zamotavaš krpe i novinski papir oko sebe. “Al’, šta ćeš kaže Mikica, nije nas bog kaznio da živimo ovako, sami smo izabrali, ko nam je kriv što nismo mogli da živimo k’o sav ovaj narod što živi, mirno i polako. “E, sad, ko je kriv”, Djurica će. Vidim trlja drveni krst što mu visi oko vrata. “Bog im je dao da jebu”, a ne jebu”. Mi, ono, upitno ga gledamo, a on opet: “ma, izmišljotina je to velika, oženiš se, deca, karijera, smrdi, ima tu nešto lažno, kurvinjsko”. “Ima prijatelju”, kažem ja, “učiš školu, govore ti o nekim stvarima, lažu te i onda shvatiš. Što su veće titule i pozicije, to su prljaviji, to podlije služe.” “Pusti filozofiranje”, Mikica se već nervira, “bolje odmah da idemo da kuntamo negde, da budemo prvi sutra kod “Karitasa”. Kaže: “Najbolje, gore na tvrdjavu da idemo, toplo je, osušila se pokošena trava na bastionima, a i sunce ima u zoru da nas garant probudi.” Slažemo se s tim, Mikica je najstariji.

Polako ustajemo, otresamo prašinu, kretaćemo se opet nekim manje zahtevnim ulicama, pa dok stignemo, taman će tvrdjava da opusti od parova što se trpaju u zabitima parka. I dobro se Mikica setio za travu, suva je i ne može vlaga da ti udje u kosti. To je neki njuh kod njega, dugo je već na ulici, zna da nadje mrvicu i tamo gde je drugi ne vidi. I tako, podjemo mi, samo ipak nismo izdržali nego smo posle malo vrludanja udarili baš onom glavnom ulicom, gore na grebenu. Onom provincijskom, što je popločana, gde klinci šetaju, ono, kao neki korzo “u malom mirnom gradiću”. Kao i uvek, rulja nam se sklanja s puta, strašni smo što izgledamo prljavo, ne znaju oni da su se neki danas kupali. Opet pratimo izložbu u paviljionu nadmenih dama i gospode, najzabavniji su oni što se ludo zabavljaju, pa oni sa intelektualnim facama... I tu se opet malo zezamo, ko’ zvone nam mobilni telefoni, samo da nam vreme prodje, pa da stignemo do parka i tvrdjave. Pa kroz mrak i pored parova što se stiskaju na klupama, sve do bastiona. Tu odmah čestitamo Mikici na oštrom oku i britkom umu. Stvarno ima sena, dovoljno za četu vojnika. I onda svako da namesti ležaj. Prvo seno, pa onda krpe iz naših zavežljaja, prijatno je i uopšte ne moraš da se pokrivaš.. Legnemo tako, umorni smo, ne priča nam se mnogo, a i šta ima da se priča, sve već znamo. leto, noć, zvezde.

Tamo preko reke svetli novi deo grada, mostovi, vidimo svetla aviona kako se približavaju aerodromu. Pa to sam kao mali mnogo voleo da gledam, tata mi je pokazivao te avione. Kako lete. Lete. I sada se time oduševljavam, dakle nisam se promenio. Čak i novogradnje na drugoj strani me fasciniraju, gledam hiljade malih osvetljenih tačaka, to su prozori. I ne znam ko su ljudi što pale i gase ta svetla. Ja sada na primer mislim o njima, a da li oni ikada misle o meni kada me vide po ulicama? Možda tamo neko ne može da spava pa gleda sada u mom pravcu i ne vidi me. Da im se se osmehnem, šta će to promeniti? Ko su oni, da li se kriju, da li sumnjaju, da li znaju. Da li se noću pred spavanje ponekad osete kao saučesnici? Ostao im je goli život, par sitnica u ličnoj svojini, a i to nije sigurno. Grče se, cvile. Možda to njima konačno ne smeta, možda se nadaju. I zašto sam uopšte toliko vezan za njih, zar još uvek očekujem nešto. Pa zar nas četvorica nismo odavno izašali. Samo, ipak, kad bih mogao pitao bi ih nešto, čisto me zanima. To sam negde video, piše na jednom zidu, piše: “Da li vas boli?”. E, to bi ih pitao.

 

Copyright © by Marko Car & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad