SVETLANA TOMIĆ

Rođena je u Beogradu, 1970. Diplomirala i magistrirala na beogradskom Filološkom fakultetu. U periodici uglavnom objavljuje kritike. Kao jedna od nagrađenih na konkursu Književne omladine Srbije objavljena je zbirka poezije “Tuneli u naručju” (Beograd, Pegaz, 2002). Druga zbirka poezije, zbirka priča, pesme za decu, teorijski rad o zapletu i zbirka kritika o novijim književnim delima objavljenih u BiH i Hrvatskoj čuče u fasciklama. Trenutno živi u Sarajevu.


 

O KNJIGAMA U HRVATKOJ TOKOM 2005

Istraživanja u Hrvatskoj uporno su alarmirala kako se domaći pisci ne čitaju ni približno zadovoljavajuće, i kako na lestvicama najprodavanijih knjiga nema ni starih hrvatskih klasika a kamoli novih, popularnih pisaca. U organizaciji hrvatske dnevne štampe (Jutarnji list) svake se subote, od 16. jula do 3. septembra 2005, pojavljivala po jedna nova knjiga “najboljih hrvatskih prozaika”. Nudeći sve ono što tzv. kiosk – izdavaštvo predstavlja (ogroman tiraž, pristupačnu cenu i dostupnost najširem spektru čitalaca) Jutarnji je, pokazujući brigu za predstavljanje i promovisanje najnovije domaće proze, napravio odličan potez, i, ono što nije zanemarljivo, davao dobre honorare svojim piscima a ne, kako Jergović ranije reče, “uvredljive milostinje”.

No, negde se i brljalo. Prvo, u javnost je gurana fama brzine pisanja po narudžbi samog Jutarnjeg lista. Međutim, Jergović je sam priznao kako je svoj roman gradio deset godina, a Dežulović je pravio detaljna i duga istraživanja svih mogućih izvora ratne dokumentacije. I to će se naravno odraziti na kvalitet njihovih dela, jer su zajedno sa Ferićem dali najbolje romane, što nije ni polovina od ukupnog broja osam. Tako se fer–plej pravilo igre napustilo i pre ulaska na teren. Drugo, u ediciji biblioteke nema nijedne žene, a kada se na to doda i forsiranje muških likova i priča, onda je, uz male iznimke i u pojedinim aspektima (Ferić, Tomić, Radaković), jasno kako smo i dalje na Balkanu i u eri ruralnog patrijarhata. Treće, loš reklamni pristup uneo je pometnju među čitaoce. Ako se nešto predstvalja pod sloganom “za čitanje na plaži i u prometnim čepovima”, onda se očito išlo na spajanje dobre prodaje i kakvog-takvog kvaliteta knjige. Kritičari su gotovo nezainteresovano i hladno propratili ovaj izdavački poduhvat i tek su nakon intervjua, koji je, naravno, uradio sam Jutarnji, počeli da govore o Premijeri. Mnogi od njih nisu pročitali sve knjige a primećuje se i neprofesionalno ignorisanje Jergovića. Kao kritičarka Jutarnjeg lista jedino je Jagna Pogačnik redovno pisala o knjigama, ali moram priznati da se nisam složila sa njom u nekim procenama i vrednovanjima dela. Posebno ne sa tvrdnjom kako je Ferićev roman ljubavni i kako je Popovićeva knjiga odlična. Svaka premijera jeste uzbudljivija od bilo koje reprize, ali, ako ne zaslužuje da bude reprizirana, šta ćemo onda?

Interesantna je činjenica da je Premijera okupila mahom generaciju “šezdeset i neke” (Ferić, Dežulović, Pavičić, Jergović), dok Brešan kao najstariji (1936), pripadnici pedesetih (Radaković i Popović) i najmlađi Tomić (1970) generacijski stoje izdvojeni, okolo njih. I da su svi, sem Dežulovića, bili aktivni FAK-ovci.

Premijera je otpočela Miljenkom Jergovićem i delom koje se uopšte ne uklapa u pomenuti slogan. Jer Jergovićeva Gloria in excelsis, najsloženiji je, najzahtevniji i najobimniji roman. Njegova je knjiga još u nečemu izuzetak: tristo šezdeset strana ove knjige štampano je duplo manjim fontom da verovatno ne bi odbile potencijalne čitaoce. No, predani će shvatiti da je Jergović pisac koji ume da ispriča izvanrednu priču na nesvakidašnji način, majstorski preplićući različit obim vremena, tri glavna junaka, i preko stotinu sporednih likova. Dajući izuzetnu priču o veri i ljudskosti, ali i o njihovim transformacijama, Jergović je i stilski i tehnički, zaista aposlutno estetski, ovim romanom (opet) briljirao, što, uz činjenicu da skoro svake godine daje novi roman, nije nebitno, a još manje predmet za ignorisanje.

Zapazilo se da je Boris Dežulović onaj ko se probija na prozni vrh: posle pobede njegovog proznog prvenca Christkind na konkursu Jutarnjeg lista, sasvim drugačiji, a ne manje uspešan, roman Jebo sad hiljadu dinara osvaja napetim, crnohumornim fabuliranjem rata i niza pojedinačnih sudbina. Dežulović uzima istinit letnji događaj iz 1993, sabija ga u jedan romaneskni dan, tematizirajući rat u Bosni kao antiherojsku zbrku u kojoj dve neprijateljske vojske, svaka odevena u suparničku uniformu (“Crne pume” i “Zelene udovice”), na takozvanom specijalnom zadatku, pokušavaju da nađu dokaze za ubeđivanje da su “oni” zapravo “njihovi”, iako je sve suprotno tj. isto – do apsurda. Lično, istorijsko, političko i vojno prepucavanje “naših” i “vaših” Dežulović ubacuje u isti koš, sa istom etiketom i istim cenama opisujući rat kao maskirnu uniformu za sve vrste nečovečnosti, u okviru kojih se pitanje izbora pojedinca pokazuje kao uvek sudbonosno, neponovljivo i važno. Delo koje se čita bez daha i koje bi bilo zgodno prebaciti u film.

Knjiga Zorana Ferića Djeca Patrasa vrsta je savremenog psihološkog romana u kome je najveća žaoka uperena u površnost i nedograđenost glavnog junaka, uvek na tankoj granici između tragičnog i komičnog. Ferić ne bi važio za jednog od najboljih hrvatskih pisaca da naizgled jednostavnu priču o pedofiliji nije učinio maksimalno složenom (od kobne manipulacije tračem do prećutkivanja zloupotrebe uloga profesora i učenice), uz to je i zaintrigirao bizarnim detaljima i zagolicao odličnom ironijom.

Iako se dosta očekivalo od Ive Brešana, on je podbacio. U Tri života Tonija Longina, naivno je, trivijalno, dosadno i neuverljivo, mešao istorijske elemente sa fantastikom i ljubavnom pričom. Čak je i filozofski deo do te mere šablonizovan i pojednostavljen da gubi na svojoj mogućoj vrednosti. U različitim žanrovskim košuljicama, takozvanu stvarnosnu prozu, dali su Jurica Pavičić (melodrama Kuća njene majke), Edo Popović (krimić Dečko, dama, kreten, drot), Ante Tomić (ljubić Ljubav, struja, voda i telefon) i Borivoj Radaković (uz esejističke pasaže, mešavina svih navedenih elemenata po malo, – Virusi). Njihovo sižetiranje ne izmiče klišeu stvarnosne proze: traljav stil, jezik ulice, prebrza vremenska skakanja iz jedne rupe u drugu, slabomotivisana radnja, nerazvijena psihologizacija… sve u svemu čini da ova dela kao ocenu dobiju slabu trojčicu. I to ponajviše zbog dobre scenografije koja reflektuje krizu društva u tranziciji. Tako su čitaoci od osam premijera dobili tri i one mogu zaluženo očekivati beskrajne reprize!

Tokom 2005. treći roman Radeta Jarka Duša od krumpira (Fraktura, Zaprešić, 2005) svojim će stilizovanim perom, dobroorganizovanim sižeom, dubinskom simbolikom, prevazići izvikana imena. Prošla, 2005. godina ostaće upamćena i zbog dva živa klasika hrvatske književnosti. Iako posle dvadeset osam godina Slobodan Novak objavljuje novi roman, njegovom Pristajanju (Naklada Ljevak, Zagreb, 2005), zapravo nastavku romana Mirisi, zlato, tamjan, može se dosta toga prigovoriti – od loše upletenog zapleta, nejasno razlučenih protagonista, isforsirane igre rečima… Zbog toga je više prašine pokupilo slavljenje stotog rođendana Dragutina Tadijanovića.

Osim Irene Vrkljan u uži izbor za godišnju nagradu Jutarnjeg ušle su i Dubravka Ugrešić i Tatjana Gromača. Složeni roman Irene Vrkljan Naše ljubavi, naše bolesti – intimna esejistička proza (Naklada Ljevak, Zagreb, 2004) na estetski način veoma promišljeno tematizira ljubav i ljude. Treba upamtiti ime Tatjane Gromače i njen prozni prvenac Crnac (Durieux, Zagreb, 2004) ne samo zato što se na osobit način nadovezuje na neke narativne aspekte Irene Vrkljan, Slavenke Drakulić i Julijane Matanović već i zbog izuzetno slikovitog sabijanja različitih emocija. Krajem 2005. izašla je nova Gromačina knjiga Bijele vrane (Profil, Zagreb) – vrsta dokumentarističke proze nastala kao izbor niza reportaža pisanih za splitski nedeljnik Feral Tribune. Reportaže bi trebalo da predstave Istru ali, suprotno očekivanjima, ne dobijamo turističko, istorijsko niti kulturološko raspredanje o jednom mestu već portrete neobičnih pojedinaca. Pošto zaokruženo i celovito opisuju mesto, vreme, izabrani lik i njenu ili njegovu osobenost ove reportaže bliske su ne skici već kratkim pričama. S jedne strane likovi Tatjane Gromače odslikavaju realno vreme društva u tranziciji a s druge vanrealne napore da se toj okrutnosti doskoči, da joj se namigne i, na kraju, da se ona pobedi! U moru beletristike, Gromačina dokumentaristička knjiga pokazuje kako umetnik i u reportaži može izaći izvan datih okvira.

Izdvojila bih i nekoliko odličnih zbirki pripovedaka: od ranije poznatih svoje druge knjige priča objavili su Senko Karuza Ima li života prije smrti (Naklada MD, Zagreb, 2005) i Roman Simić U što se zaljubljujemo (Profil, Zagreb, 2005), dok, s razlogom, veoma uspešno i zapaženo, debitiraju Romanova mlađa sestra Mima Simić Pustolovine Glorije Skot (AGM, Zagreb, 2005) i Svjetlan Lacko Vidulić Muke Mikuline (AGM, Zagreb, 2005). Pred kraj godine pojavila se još jedna neobična knjiga Senka Karuze Vodič po otoku (Naklada MD, Zagreb). Od kolumni pisanih za Slobodnu Dalmaciju, ostajući odan formi veoma kratke priče, Karuza je predstavio ostrvo ne kao geografsko već duhovno središte života, sa svim svojim čudima, sukobima, ratovima, smirajima, nemirima, traženjima.

Pred kraj godine, na pulskom sajmu knjiga nagradu za najbolji roman dobio je Luko Paljetak. Ipak, njegov roman – navodno pronađeni dnevnik dubrovačke plemkinje, Cvijete Zuzorić, Skroviti vrt (Profil, Zagreb, 2004), iako odlično ponire u psihologiju žene, i ispisuje sjajne, refleksno–lirske delove teksta, previše je razvučeno dnevničko ispisivanje svakodnevnog (prati se osamdeset i jedna od devedeset i šest godina Cvijetinog života!) i dodatno čitaoca opterećuje komentarima o rukopisnim varijantama pojedinih reči.

Iz publicistike ukazujem na dve knjige: Andrea Zlatar (Tekst, tijelo, trauma Naklada Ljevak, Zagreb, 2004) dala je odličnu analizu odnosa ličnog, privatnog i javnog, društvenog kroz ispitivanje hrvatskih i evropskih autorki onih žanrova koji su uvek ostajali po strani (autobiografija, biografija, dnevnika) a Milivoj Solar je znalački, duhovito i zanimljivo, istraživao problem lošeg ukusa Predavanja o lošem ukusu, odbrana estetičkoga uma (Politička kultura, Zagreb, 2004).

“Goranovo proljeće” 2005. dobila je Ivana Bodrožić za rukopis pesama Prvi korak u tamu. Pred sam kraj godine u Zagrebu je pokrenut časopis specijalno namenjen poeziji. U “Poeziji” su i poezija i pesnici predstavljeni u punom sjaju. Tokom godine pojavile su se i zbirke pesama Danijela Dragojevića (Žamor, Meandar, Zagreb, 2005) Delimira Rešickog (Aritmija, meandar, Zagreb 2005), Mileta Stojića (Večera bez politike, V.B.Z, Zagreb, 2005.) a po treći put, ovog puta pesničkim prvencem, sve je iznenadio Boris Dežulović (Pjesme iz Lore, Durieux, Zagreb, 2005). Kao izdavačka kuća koja podržava mlađe pesnike AGM je objavio niz pesničkih prvenaca od kojih izdvajam knjige Slađane Bukovac, književnice u usponu, (Nijedan pauk nije savršen) i interesantnu knjigu lezbejske poezije Sanje Sagaste (Sapfino ogledalo).

Odličnu ideju preuzimanja, kombinovanja i pretvaranja reklamnih slogana u stihove ostvarile su hrvatske dizajnerke Dora Bilić (Zadar, 1978) i Tina Miler (Zagreb, 1978). Tako je 2003. nastala njihova zbirka Izvor snova, koja osim stihovnih prezentuje i fotografije određenih proizvoda, a 2005. godine doživela je drugo prošireno izdanje. Priznaćete, montaža stihova, kakvu su mnogo ranije, uostalom, radili nadrealisti, ali sada iz usta Fišer Prajsa, Gorenja, Dženerali grupe i Sonija, ne deluje loše, pa ipak Dora Bilić i Tina Miler želele su pre svega da ukažu na taj banalni "poetski jezik" marketinga. Ispod svake pesme stoji i izvor preuzimanja reklamnog stiha. Da li ćete se iznenaditi kada vidite da Soni reklamira svoje televizore kao "gospodare tame", kako vas fabrika mobilnih telefona nagovara - "Kupite slobodu" a proizvođači vodokotlića poručuju da "život može biti tako jednostavan". Krešimir Bagić u Predgovoru ističe kako se zbirka može čitati i kao kritika reklama, njihovo preosmišljavanje, ilustracija pomodnog jezika, ali i stanja poezije i opšte komunikacije među ljudima, upozoravajući na prenaglašenost apelativne uloge reklame.

I za kraj, tek informacije o dve biografije. Čim je izašao životopis Džonija Štulića (Hrvoje Horvat Johnny B. Štulić – Fantom slobode, Profil, Zagreb, 2005) odmah je rasprodan. S druge strane, biografija Tina Ujevića (Jasen Boko Tin – Trideset godina putovanja, Vuković& Runjić, Zagreb, 2005.) nije dobila ujednačene ocene. Najviše joj se zameralo što nije bila istraživačka već se više bavila “ljepotom vlastitog teksta”(Željko Ivanjek).

 


Copyright © by Svetlana Tomić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad