ANASTASIJA ĐURČINOVA

Rođena je 1963. u Skoplju. Diplomirala 1985. komparativnu književnost i italijanski jezik i književnost. Magistrirala 1992. u Beogradu na temi o Italu Kalvinu. 2000.g. odbranila doktorat o percepciji italijanske književnosti u Makedoniji. Radila u Institutu za makedonsku književnost Univeziteta u Skoplju do 2001, a zatim na Filološkom fakultetu “Blaže Koneski” postaje profesor italijanske književnosti na romanistici. Predsednik Makedonskog udruženja za komparativnu književnost i potpredsednik Danteovog instituta u Makedoniji. Učesnik više naučnih skupova o italijanskom jeziku i kulturi. Objavljuje eseje i naučne radove i u italijanskoj periodici.
Objavila knjigu o Makijaveliju, antologiju italijanske priče, prevela pesme Sanginetija itd. Prvi put objavljuje u Balkanskom književnom glasniku.




ZAPADNI UTICAJI NA MAKEDONSKU PRIČU U 1950-im
(Neki aspekti osavremenjavanja makedonske priče)

 

I UVODNE NAPOMENE

1.O pojmu uticaji u književnosti

Termin književni uticaji jedan je od važnijih termina kojima se služi komparativna književnost, a široko je prihvaćen i u nauci o književnosti uopšte. On označava uticaje određene književne škole, estetsko udruživanje, uticaje jednog pisca ili više njih, ili određene tradicije.1. Pri tome se razlikuju dva osnovna pojma: izvor i receptor, kao i različiti uticaji u oblasti tematike, fabule, motiva, književne tehnike, odlika žanra, kao i stilski i idejni pogledi na jedno delo. Uticaji su najčešće parcijalni, budući da se asimiluju samo određeni elementi neke književne pojave prema kojem elementu autor koji ga koristi poseduje sklonost ili afinitet. Važno je u tom kontekstu istaći postojanje više termina koji ukazuju na ovaj književni fenomen, a koji u sebi sadrže suptilnu iznijansiranost. Često se govori o književnim izvorima (koji se nekad teško mogu pronaći), pozajmici (preuzimanje određenih elemenata od drugog autora ili dela), podražavanju ili imitaciji (naravno, u pežorativnom smislu), ugledanju (autorovo svesno prihvatanje određenih uticaja), podsticajima ili impulsima, kao i paralelizmima (koji označavaju slučajna poklapanja). Još na samom početku, u vreme dok se komparativistika kao zasebna naučna disciplina stvarala (tokom 19. veka), problem uticaja bio je jedan od prvih kojim su se bavili istraživači književnosti – komparativisti.
Prve komparativističke studije su se tako sastojale od pronalaženja veza i uticaja, što je rezultiralo radovima tipa “Gete u Francuskoj”, “Žan-Žak Ruso u Engleskoj u vreme romantizma”, “Francuski uticaj na Poupovo delo” i sl. Na taj način, pod jakim uticajem pozitivističke škole oformio se tip komparativnog proučavanja uticaja po modelu h-u.

Uticaj u tim okvirima je bio posmatran kao mehanička veza jednog autora ili dela s drugim, pri čemu se preneta pojava po pravilu ne menja. Razume se, ovakva koncepcija uporednih proučavanja je doživela ozbiljne kritike i primedbe. Danas je u savremenoj komparativistici potpuno odbačeno ovakvo mehanicističko gledanje na književne uticaje, pa se čak u izvesnom periodu činilo da proučavanje uticaja ne može više da bude od interesa za nauku o književnosti. Međutim, uticaji u književnosti nesumnjivo su postojali i dalje, samo što je bilo neophodno kompleksnije suočavanje s tim problemom i osavremenjavanje metoda kojima bi se oni mogli proučavati. I u komparativistici naših dana moguće je videti kako je gotovo nestala stara uniformna koncepcija oličena u modelu iks-ipsilon. Danas se radije govori o složenim književnim procesima i fenomenima, o uzajamnim delovanjima između zasebnih književnih pojava u svetu, odnosno o svetskoj književnosti kao složenoj strukturi, kao o sistemu, koji kao takav treba da se proučava.

U tom kontekstu i problem uticaja je počeo da se poima u sasvim drugoj svetlosti. Ako je ranije akcent bio na tome da je nešto UOPŠTE preneto, danas se nastoji da se otkrije ŠTA je to jedan pisac preneo drugome, ili šta je preuzeto iz jednog dela u drugom. Dalje, nije više važno da pisac bude veliki i popularan da bi svojim delom uticao na druge, već šta je to što učestvuje u složenom procesu stvaranja novih književnih dela, i kakvi su uticaji prisutni u procesu stvaranja? Veoma velika pažnja se posvećuje receptoru, njegovom stvaralačkom činu. Jer, “jedna pojava može da se javi u drugoj književnosti, kada se (u toj drugoj) stvore uslovi da je može uključiti u sopstvene tokove”.2
S prevladavanjem koncepta jednoznačnog, genetičkog uticaja (po modelu h-u), ovaj problem je počeo da se povezuje sa osnovnim preokupacijama savremene nauke o književnosti. Jedno njegovo zanimljivo tumačenje dobili smo iz pera komparativiste Klaudija Giljena, koji u ovom kontekstu uvodi pojmove “konvencija” i “tradicija”.3 Na pisca utiče celokupna klima njegovog, pre svega književnog ambijenta, ali istovremeno on se, svesno ili ne, nadmeće i sa svojim književnim prethodnicima ili precima. Sve to, a nesumnjivo i mnogi drugi faktori, utiču na njegov individualan, stvaralački čin. U tom smislu Giljen zaključuje da: “Književni uticaji mogu i dalje imati vodeću ulogu u uporednim istraživanjima. Ali poželjno je, kada je moguće, da ne budu loše izabrani. Nesumnjivo je da uticaj može da vodi ka književnoj analizi. Konvencije mogu da dovedu do pronicanja u stvaralački proces (...) Pomoću podrobnog ispitivanja neposrednih dodira pisac-pisac ili delo-delo, uticaji mogu šire od konvencija i tradicija da odškrinu vrata piščeve radionice i beskrajnom složenom procesu umetničkog stvaranja.”4

Za naše istraživanje, koje pokušava da sagleda prisustvo fenomena u okvirima prozne aktivnosti naše književnosti 1950-ih godina, koristeći jezik Klaudija Giljena prihvatljivo je govoriti o uticajima u opštoj književnoj atmosferi, u ambijentu bogatog razgranatog književnog života, o uticajima koji se mogu imenovati konvencijama: “Kada se uticaji prošire i međusobno stope, kada izrastu u opšte premise ili pređu u opštu upotrebu – opštu atmosferu koja navodi pisce da dišu u istom ritmu – onda uticaje treba da smatramo nečim sličnim konvenciji. (...) Medij jedne književne generacije je opredeljen grozdom konvencija - repertoarom mogućnosti koji su zajedničko vlasništvo autora i njegovih živih suparnika.”5
Smatramo da dugujemo još jedno objašnjenje. Opredelivši se da istaknemo “zapadne uticaje” smatramo da su sa zapadnoevropske i američke književne scene u mladu makedonsku prozu došli oni podsticaji i impulsi koji su omogućili jedno nesumnjivo osveženje izraza i njegovo usmeravanje ka savremenijim tokovima svetske proze. Isto tako, na taj način se ograđujemo od inače razumljive potrebe da se progovori i o “istočnim”, odnosno dominatno ruskim i sovjetskim uticajima u našoj sredini, koji su prethodno, a i u tekstu o ovom periodu igrali vrlo važnu ulogu u formiranju stvaralačkog profila naših pisaca.

2.O žanru “priča” u makedonskoj književnosti

a)O priči kao posebnom kljiževnom žanru

U okvirima književnog roda – proza – dugo se sve što se nije moglo svesti pod pojam roman zvalo priča. Iznijansiranost koja postoji u određivanju pripovedanja (najčešće na osnovu njihove dužine) retko se kada problematizovala. Skala proznih vidova (od najmanjih do najvećih) celokupnog svetskog pripovedačkog iskustva bi mogla ovako da izgleda: kratka priča – priča – novela – povest – roman.6 Pri tome u uobičajenoj nomenklaturi novela odstupa od prvobitnog značenja (novella, ital.) – kratka priča, već naprotiv, označava dužu i razvijeniju pripovetku, dok se povest nalazi negde između romana i novele. Ipak, na osnovu prakse naše dosadašnje nauke o književnosti, termin priča u mom daljem izlaganju će se odnositi na prve tri kategorije – kratka priča, priča i novela – dok ću povest da ostavim po strani, budući da da je naši istraživači, u većini, posmatraju zajedno s romanom.

Postoje mišljenja da je jedna od osnovnih karakteristika priče parcijalnost, odnosno, dok se roman odnosi na život, priča se odnosi na deo života. Ali, prihvatljivija mi se čine gledišta po kojima se priča sagledava kao jedna preciznija forma u kojoj treba da se savlada ogromna energija. “Pisac mora da poseduje originalnost i genijalnost da bi mogao koncizno da izrazi ne panoramu, već suštinu života u detalju.”7

Precizno definisanje priče nije moguće do kraja (I Šklovski ističe: »Nemam definiciju novele«),8 no karakteristično je stremljenje da se ostvari, završi i osmisli prikazivanje samo jednog dominantnog čuvstva, jednog konflikta, problema ili situacije koja prouzrokuje jak utisak kod čitaoca. O »jedinstvu impresije« u priči govori i Edgar Alan Po u svojoj Filozofiji kompozicije, ističući da da u tom smislu stvaranje priče može biti blisko poetskom stvaralaštvu.

U svakom slučaju, kratki prozni oblici ne bi trebalo da se smatraju nedorađenima ili skicama za buduće romane, već kao specifični samosvojni oblici koji odaju utisak bogatog i celovitog životnog iskustva, iako su ostvareni sa samo nekoliko kratkih, jednostavnih poteza.

b)O razvoju priče u makedonskoj književnosti

Poznat je u našoj književnoj istoriji problem odsustva značajnijih ostvarenja u domenu proze u makedonskoj književnoj tradiciji. Isto tako, postoji opšta saglasnost da razlozi za to treba da se traže u odsustvu standardizovanog književnog jezika u vrlo dugom periodu, sve do završetka Drugog svetskog rata, bez kojeg jezika je nezamisliva istinska prozna forma. 1945. godine, kada su postavljene osnove za normiranje književnog jezika, ono na šta su pisci sa afinitetom prema proznom književnom izrazu mogli da se pozovu, bila je tako reći beznačajna književna tradicija, koja se sastojala od narodne proze (bogate, ali nedovoljno poznate, budući da je pripovedačko majstorstvo Cepenkova otkriveno sa priličnim zakašnjenjem) i proznih pokušaja Prličeva (autobiografskog karaktera), Žinzifova i Racina. Rodovsko-žanrovska slika makedonske književnosti u tom trenutku pretežno je predstavljena bogatom poetskom tradicijom, a čak je i drama imala solidne osnove (Černodrinski, ili »bitovata« drama između dva svetska rata), pri čemu je ostala očigledna praznina u proznom stvaralaštvu.

»Naša priča, naša proza se još nalazila na samom početku«, kaže u tom kontekstu Blaže Koneski, »Izgleda da se kod nas sve dalo na pisanje pesama i rimovanje, a proza kao da je zaboravljena, čak je i zanemarena pred trijumfom poetskog govora«.9 Međutim, odmah po Oslobođenju situacija je počela da se menja i veliki broj pisaca je izabrao prozni izraz za svoj medij. Proza ovog prvog perioda odlikovala se kratkim pripovedačkim formama i bila je predstavljena najviše putem onih formi koje naša kritika uobičajeno naziva zapisima, crticama, proznim skicama, hronikama i anegdotama, ali naravno i – pričama. Prva knjiga priča je Rastrel Jovana Boškovskog, objavljena 1947. godine, posle čega sledi brojna produkcija u tom žanru. Naravno, u razvoju proze je zabeležena izuzetna postupnost, napredovanje k složenijim oblicima, da bi se stiglo i do povesti (Ulica, 1950.) ili romana (Selo iza sedam jasenova, 1952.), autora Slavka Janevskog. Postupnost i razvijanje makedonske proze do najsloženije forme se ostvarivalo u neverovatno kratkom periodu, u skladu sa čitavim »ubrzanim« razvojem makedonske književnosti. I u pogledu jezika, koji je u početku svojom nedovoljnom razvijenošću i usvojenošću predstavljao hendikep za razvoj prozne reči, mogao se videti interesantan paradoks, budući će se brzo u okvirima proznog stvaralaštva izvršiti njegovo intenzivirano razvijanje, prečišćavanje i obogaćivanje leksičkog fonda.

Na taj način, priča u savremenoj makedonskoj književmosti će odigrati ulogu prvog promotera proznog govora, i biće »teren za vežbu« mnogim našim prozaistima, a i u narednom periodu će zauzimati veoma značajno mesto u celokupnoj književnoj aktivnosti. Na početku u senci poezije, tokom 50-ih godina proza je doživela istinsku ekspanziju, čak i »zlatno doba«, po nekolikim autorima.10 »U svakom slučaju, 50-te godine su bile izvanredno vreme za makedonsku priču: i u odnosu na njeno usvajanje kao žanr, i po tematskoj razgranatosti, i u odnosu na razradu proznog jezika i po aspektima izraza i pripovedačke tehnike«.11 Period nakon Drugog svetskog rata i u svetskim okvirima je označen kao predominacija priče, (s izuzetkom na primer Francuske – sa »novim romanom«), ali do toga je došlo kao posledica prezasićenosti predugim romanima u prethodnom periodu. Kod nas je situacija bila sasvim drugačija i priča je imala ulogu početne i razvojne prozne forme.

Dalji razvoj makedonske književnosti je karakterisala ravnoteža između priče i romana u 60-im godima, a onda kao da je prevladao roman.12 Današnji trenutak, dodala bih, karakteriše koegzistencija različitih i brojnih žanrova. Istakla bih da su druga polovina 70-ih kao i 80-te godine donele brojna ostvarenja i osveženja naročito u kratkoj priči, koju neguju uglavnom predstavnici mlađe generacije makedonskih pisaca.


II
KNJIŽEVNA SITUACIJA U 50-IM

1.Stanje u prozi

Već smo spomenuli da razmatranje problema proznog stvaralaštva tokom 1950-ih prvenstveno znači problem priče, s obzirom na početna i ne previše brojna romaneksna ostvarenja u tom periodu. Zato se pitanje iz naslova tako reći u celini odnosi na domen našeg interesovanja.

Prozni autori 50-ih godina već su u boljoj situaciji od svojih prethodnika iz minulog perioda, budući su za njima već ostali neki početni, ali nesumnjivi rezultati u proznoj reči. To skromno nasleđe, dopunjeno narodnom tradicijom i širokim poljem njene književnosti predstavljalo je solidnu osnovu za razvoj bogate, plodne i zanimljive pripovedačke produkcije tokom 1950-ih.

Treba istaći bar osnovne karakteristike prethodnog perioda u proznoj produkciji, da bi se znalo šta su imali u vidu pisci koji su delovali 1950-ih i koje su polazne tačke njihovog stvaralaštva. Proza tog perioda je u velikoj meri opredeljena osobinama početništva i prilično zavisna od poratnog života u celini, i u opštem i u idejnom i u književnom smislu. Karakteristike te proze su: simplificiranost, regionalnost, socijalni i socijalistički realizam, verodostojnost i idealizam, predominacija tema iz NOB-a i vremena obnove i izgradnje zemlje. Opšte prilike koje se karakterišu visokim stepenom ideologizovanosti, dogmatizma i normativizma ostavile su neizbrisiv trag i u književnom stvaralaštvu. Zanimljiva je slaba povezanost ove, da ne zaboravimo – samo početničke proze, sa bogatom narodnom usmenom tradicijom, odnosno neprožimanje tom tradicijom, koju su neki kritičari tumačili kao potcenjivački odnos socrealističke doktrine prema folkloru uopšte.13
O osobenostima ovog tipa proznog stvaralaštva slikovito je pisao Branko Pendovski, aktivni učesnik književnog života 1950-ih: “Naši prozaisti kao da presporo čitaju dinamičnu partituru ovog života. Kako da plediramo za istinitost u prozi, ako imamo takvu disonanciju između životnog tempa i proznog izraza. To se verovatno događa zbog podražavanja psihološkog realizma, koji bi da objasni stvarnost. Nije svejedno kada prikažeš kako neko govori, kada uloviš onaj originalni i neponovljivi ton i nijanse tog govora i kada objasniš kako je neko govorio...”14 Ipak, proza u ovom periodu je dala izvesne rezultate i predstavlja nesumnjiv doprinos koji je omogućio njen još jači razvoj kasnijih godina.

Period 1950-ih karakteriše izrazito obogaćivanje proznog, odnosno pripovedačkog izraza. Veliki broj objavljenih zbirki priča (oko 40)15 i još veći broj priča objavljenih u novinama i časopisima nesumnjivo govore tome u prilog. Pored imena koja su i pre toga bila aktivna na oba polja (Maleski, Janevski, Boškovski, Čašule i dr.) u književni život su se uključio i veliki broj novih imena (da spomenemo samo Martinovskog, Soleva, Pendovskog, Ivanova, Varošliju, Drakula, Jovanovskog ili Gergievskog). U tom kontekstu kritika tako reći redovno govori o izvesnom “višeglasju” u prozi tog perioda, koje (raznoglasje) kulminira otprilike sredinom 1950-ih godina. Autori koji su se pojavili na književnoj sceni su osećali i da je odgovoran zadatak postavljen pred njih, ali i uzbuđenje zbog toga što su se odvažili na tu zanimljivu književnu avanturu: “Naša današnja proza je više mlada nego što je mala – dete koje treba da prohoda, a već pogrbljena ozbiljnošđu svog postojanja.”16 Izbor sopstvenog puta u izražavanju životnog iskustva je osnovna preokupacija nejvećeg broja prozaista: “Sada kada se pred našom prozom postavio zadatak da neposredno, sintetički izrazi kompleksni doživljaj i kompleksnu psihologiju (kao što je psihologija savremenog čoveka) ... znači u prozi su nam potrebni metod i jezik koji će moći sintetički da uhvati i prikaže stvarnost kao sveukupnost delova, odnosno elemenata razvoja... jezik koji će uhvatiti istinu u njenom neprestanom dijalektičkom obnavljanju, obnavljajući se i sam dok boravi u njoj.”17

Prozni pisci ovog perioda su na sebe preuzeli i ulogu “teoretičara”, koji u velikoj meri promišljaju karakter proznog izraza. Već spomenuti esej Dimitra Soleva, “Okolu problemite na prozata”, izazvaće čitavu seriju napisa i radova posvećenih proznom stvaralaštvu.18

Književni život 1950-oh godina uglavnom se vodi na stranicama književnih časopisa (Razgledi, Mlada literatura, Sovremenost, Horizont i dr.), gde je prvobitno štampan i najveći broj priča (pre izlaska u knjizi) ili samo tamo. Na stranicama časopisa su se objavljivali i brojni drugi prilozi, poetski ili kritički, vodile su se beskrajne diskusije o ulozi i smislu umetnosti, naročito književnosti, a vodile su se i bespoštedne polemike o liku i karakteru književnosti koja se u tom trenutku stvarala ili bi trebalo da se stvara na našem tlu. Pri tome, jasno su se izdvojile dve tendencije, oličene u ličnostima prve dve generacije (sa svom problematičnošću tog termina)19 makedonskih prozaista koji su zastupali suprotne stavove po pitanju odnosa prema prošloj i novoj prozi. Prilike u prozi 1950-ih u svakom slučaju karakteriše neobična živost i razgranatost, i predstavljaju prilike kakve bi se samo mogle poželeti u razvoju svake književnosti.

2.Književna konfontacija

O pitanju književne konfrontacije u 1950-im kod nas je više puta i u raznim povodima dosta pisano.20 Ono što nas u ovom trenutku zanima u sklopu spomenute problematike nije toliko razmatranje pitanja, ionako ne preterano zaoštrene, antinomije “realizam – modernizam”, već pitanje “novog”, osavremenjavanja makedonske proze, oko čega su se najviše i vodile osnovne bitke. “Šta je novo, a šta je novo ili novatorstvo, šta je moderno, a šta pomodarstvo, gde su granice stvaralačkog uticaja a gde počinju znaci epigonstva? – to su samo neka pitanja koja je pokrenulo novo i moderno u priči”21 Počevši od 1953 godine pa dalje, vodi se vrlo živa rasprava na ove teme, a neki autori su smatrali da je godina 1953. čak neka vrsta “prelomne” godine za prozu, slično kao što je 1950. bila za poeziju (problem intimne lirike). Pored spomenutih serija radova posvećenih prozi (u Razgledima 1953), početak rasprave kao da je označila diskusija na Osmoj godišnjoj skupštini Društva književnika Makedonije, posvećena književnosti u 1953. Prvih nekoliko brojeva Razgleda iz 1954.godine doneli su u celini izlaganja D. Mitreva, S. Janevskog, V. Maleskog, D. Soleva, Đ. Abadžieva, C. Martinovskog, B. Koneskog, J. Boškovsksog, J. Leova i dr.22
U njima se moglo uočiti stremljenje k novom, želja za otvaranjem, i obogaćivanjem i neophodnost osveženja proznog izraza (Solev), tolerancija prema tim i takvim stremljenjima ali bez žara njihovih ostrašćenih kolega (Maleski i Boškovski), kao i uočavanje preterivanja u traganju za modernim izrazom (Janevski), osporavanje potrage za “novim” po svaku cenu (Mitrev), čak i čvrsta odbrana “starog” koje može da bude jednako savremeno (Abadžiev i Leov). Diferenciranje makedonskih pisaca i kritičara tako je započelo i njihov se sukob i dalje produžava. Rad Milana Đurčinova “Marginalije na temu novo” proizveo je takođe živu raspravu na stranicama Mlade literature i Sovremenost.23 Konfrontacija je naravno vrlo živa i zanimljiva, ali nije neposredan predmet našeg interesa, pa zato nećemo dublje ulaziti u nju. Kasnije, sukob se izgleda postepeno razvodnjavao (razbio se na više frontova)24 se da bi krajem 1950-ih potpuno uminuo.

Ono što je za nas ovde važno da istaknemo jeste da je, njome otvoren problem naše proze u osavremenjavanju narativnih postupaka, dobio značajno mesto u književnoj situaciji 1950-ih. Smelost i radoznalost tzv. “mladih” (kao i nekih drugih) dovela je do značajnih promena u proznom izrazu preko pokušaja da se nadmaši klasični realistički postupak onog tipa koji je negovan u prethodnom periodu i da se priključi nekom od potvrđenih “modernih” postupaka u okvirima tog izraza. Deset godina kasnije, govoreći o problemu mladih koji su smatrali da su pozvani za “istorijske” promene u proznom izrazu, Dimitar Mitrev odgovara jednim citatom Albera Kamija: “Svaka generacija misli da je njena dužnost da uzme učešća u stvaranju sveta.” Da bi na kraju dodao. “To je neizbežan i prirodan generacijski narcizam”25

Gledano iz današnjeg ugla, realizam je ostao dominatan postupak kod većine tada zvanih “pomodnih modernista”, ali je postupak naročito tih godina intenzivno obogaćen brojnim iskustvima iz arsenala svetske moderne proze. “Književnost nikada nije bila nerealistiČNA”, kaže u jednom svom eseju tih godina Dimitar Solev, “iako je isto toliko često bila i ne-realistiČKA”. Ili, ponovo parafrazirajući Kamija: “više se ne prikazuju ‘scene’ već se stvara svoj svet.”26 Na drugom mestu, pak, isti autor je istakao: “Postoje dva shvatanja pojma realističnosti... Primećuje se postepeno udaljavanje od realizma-naturalizma i stvaralačko oslobađanje od kanona programsko-agitatorske književnosti.”27
Antinomija “realizam – modernizam” izgleda da je nepotrebno zaoštrena do takvih granica, jer se iz dalje perspektive tako čini i najostrašćenijim učesnicima polemike tih godina: “Mladost nam ostade u užasnim prepirkama. Svađali smo se čak i zbog takvih sitnica kao što je interpunkcija, zaboravljajući da i najintelektualnija polemika ne može da zameni stvaralačku praksu. (...) U svakom slučaju krajnosti i isključivosti: i u orijentaciji ka tradiciji nasuprot odlučivanju za savremenost, i u glorifikaciji izvornosti nasuprot prizivanju kosmosa (...) Tada kada smo širili krake amplitude da bismo proširili horizont, retko je ko od nas dospeo do saznanja da mogućnost za sintezu proističe iz iskustva bar na dve krajnosti.”28

3.Tretman književnih uticaja

U okvirima književnih rasprava vođenih tokom 1950-ih, odnosno za vreme samog književnog sukoba, vrlo značajno mesto je zauzimao problem uticaja. S obzirom na našu temu posebno ćemo se zadržati na razmatranju tog problema, naročito zato što se on u velikoj meri odnosi na one podsticaje i impulse koji su u makedonsku priču stizali iz zapadnog književnog kruga.

O nesumnjivom postojanju uticaja na makedonsku priču tih godina pisali su mnogi autori:: “U priči, tako reći isto toliko dinamično i dramatično kao i u poeziji, rađaju se tendencije, struje, uticaji prema kojima se književnost otvarala.”29 “Otprilike tada, sredinom 1950-ih, makedonska književnost se široko otvorila prema drugim književnostima.”30 Jedan od aktivnih učesnika u književnom životu tih godina piše: “Proza je bila otvorena prema najsaevremenijim tokovima svetske književnosti, osećala je i prihvatala stvaralačke uticaje razvijenijih književnih svetova...”31 Čak i u osporavanju takozvanog “modernizma” kod pripovedača tog perioda kritičari su naglašavali da su oni, u svojim traganjima pre svega pročitali ruske autore, da bi potom produžili da uče zanat kod Džojsa, Prusta, Žida, Foknera, Hemingveja, Selindžera, Sartra i Kamija.32

Uticaji su, znači, postojali i bili su zabeleženi, ali način njihovog tretiranja tih godina je neraskidivo povezan sa opštom književnom situacijom 1950-ih. Ukratko, u najvećem broju slučajeva su uticaji u tadašnjoj prozi strogo ocenjivani i najčešće žestoko osporavani, pre svega od predstavnika tzv. “struje otpora”. O njima je počelo da se priča u vezi sa poezijom (Srbo Ivanovski i uticaji Jesenjina) 1953. godine (rad Nanevskog i Ježova), a ubrzo potom su se diskusije prenele na prozu a pre svega na polje - priče. Na nesreću po “mlade” koji su počeli da tragaju za osveženjem i osavremenjavanjem proznog izraza, na jednom mestu u eseju Soleva “O problemima proze” spominje se fraza da: “živimo kao pisci i savremenici u epohi Žida, Hemingveja i Daviča”.33 Uzalud je autor kasnije često navodio kako se umesto tih pisaca slobodno može navesti bilo koje od imena iz savremene književnosti, ova fraza je izazvala žive rasprave o “omiljenim piscima” i uticajima, naročito onim koji su dolazili od Hemingveja. Drugi povod za spominjanje tada nesumnjivo mnogo popularnog američkog nobelovca, predstavljalo je objavljivanje “Priče o danu” Branka Varošlije.34 Ova (iz današnje perspektive i ne toliko značajna, a naročito ne preterano “moderna”) priča će prouzrokovati celu lavinu osporavanja, rasprava i polemika, i u rečnik tadašnje kritike uvedeni su (ili su barem još čvršće usađeni) pojmovi kao što su import, epigonstvo, imitiranje ili pozajmica u smislu književnog uticaja.

Najpre će Cvetko Martinovski u članku “Savremeni i ‘savremenistički’ izraz“ iste godine da napiše: kod nas su mogući slučajevi, a najbolja ilustracija za to je ova priča, da se slepo usvaja jedno već usvojeno metodološko rešenje, koje je tuđe... a takvo metodološko rešenje imamo već kod Hemingveja, ili, recimo, Dos Pasosa.”35 Radi se pre svega o čisto formalnoj karakteristici “Priče o danu”, koja se ogleda u smenjivanju nekoliko različitih vidova sloga (kurziv u iskazivanju uvodnih misli, petit za osnovu priče koji je dat u sadašnjem vremenu, i nonparel – za izražavanje prošlog vremena, junakovih sećanja).

Postupak ovog tipa je viđen kod Hemingveja (u “Snegovima Kilimandžara”) i od tada se razvila čitava teorija o “usvajanju tuđih metodoloških rešenja”, o “imitatorstvu” i sl. U odbranu Varošlijinog “metodološkog rešenja” ubrzo je stao Dimitar Solev istaknuvši da je autor za svoju temu pronašao izraz koji je sasvim adekvatan zamisli, odnosno da je pronašao svoj izraz, i tu nije pogrešio. “Na kraju”, pita se on, “kakvo je to ‘slepo usvojeno’ i ‘metodološko rešenje’ koje je tuđe i kome je tuđe? (...) i po kojem kriterijumu je ono drugo, poznato i naše ‘metodološko rešenje’- naše”.36 Martinovski dalje navodi da: “Ova priča svedoči o tome kako je pri nedovoljnoj teorijskoj izgrađenosti moguće da se da imitatorski danak formalnim ugledanjima po svaku cenu pa makar i da je reč o uistinu velikom imenu zapadne kljiževnosti”,37 dok se Solev kategorički suprotstavlja i zaključuje: “Svaka nova i savremena životna materija ili sadržina, po zakonitom teorijskom putu nosi i svoj autentičan umetnički izraz (...) Priča B. Varošlije nosi obeležje koje u datom trenutku razvoja naše proze ima najveću važnost: jedna stroga funkcionalnost svakog elementa književnog izraza (...) Metodološko rešenje (kurziv, petit i nonparel) se zaista javlja kao jedan književni izlaz za taj izraz koji neki nazivaju ‘savremenički’ pod ironičnim navodnicima.”38

O povezivanju pojave imitatorstva ili podražavanja u našoj prozi isključivo s novim imenima govori Branko Pendovski: “U poslednje vreme kod nas se često kritikuju oni mladi i ne samo mladi autori koji pokušavaju da nauče od savremenih majstora proze (...) a na podražavanje ili učenje od drugih majstora kod starijih pisaca se gleda kao na nešto prirodno, dopušteno...”39

U svom radu posvećenom celokupnoj književnosti u 1953. godini, Dimitar Mitrev isto tako posebno mesto daje književnim uticajima. Pošto se ogradio od mehanicističkog tumačenja uticaja u vezi sa poezijom, on je osudio apsolutnu trku za novim u prozi, pledirajući za postojano povezivanje sa tradicijom: “Čak i pisci koji predstavljaju za neke naše književne radnike epohalna književna znamenja – Andre Žid i Ernest Hemingvej – znali su i u najsavremenijim motivima da potraže izvore u antici.”40 Zato je u poređenju s njima još rano da se dođe na nešto sigurnije u traganju za novim. “Ali ako sam sklon”, produžava on dalje, “da primim priču Dimitra Soleva ‘Dolazak’ kao jedan zanimljiv pokušaj što se tiče izraza i atmosfere, neprihvatljiva mi je ‘Priča o danu’ Branka Varošlije, zbog toga što sklonost ka minijaturnim fragmentima kao i privlačnoj atmosferi blede od jednog veštački uvezenog hemingvejevskog stila i duha.”41 Varošlijina priča tako je i dalje uznemiravala duhove u kritici. Mitrev se, pak, zalagao za stvaralačke uticaje, ali samo one koji mogu da se spoje sa našim duhom i mentaliettom, dok je najstrože osudio prethodno spomenutu pojavu, zalažući se svim silama protiv uticaja koji predstavljaju imitiranje, a za njihovo kritičko razmatranje: “Incidentno i jednostrano reagovanje na takve imitatorske pojave zabeleženo u kritičarskoj aktivnosti protekle godine je sasvim nedovoljno.”42
Rasprava o uticajima i njihovim modifikovanim i iznijansiranim (najčešće sa negativnim predznakom) imenovanjima se u našoj sredini produžila i tokom diskusije na Osmoj godišnjoj skupštini DPM; rasprava je preneta u Razgledima početkom 1954. Protekla godina je uistinu podelila prozne pisce na dve suprotstavljene grupe, i to na problemu uticaja. Đorđi Abadžiev zamera “mladima” i pobornicima novog da u žurbi i u traganju za novim; “mogu lako da sebi zalepe etiketu imitatora i podražavoca nekog stranog ‘epohalnog’ pisca (...) a strast za podražavanjem je bolest koja, ako se ne spreči, može ozbiljno da zakoči razvoj književnosti kod nas (...) Ja mislim da nema ništa posebno da se nauči od savremenih autora kao što su Hemingvej, Dos Pasos, Fokner, Vulf i dr. Ali ih čitamo i čitaćemo ih zato što iznose probleme našeg vremena.”43 Na sličan način i pisac Jordan Leov govori o pomodarstvu kao opasnoj pojavi u našoj književnosti. “Pomodarstvo je jedan vid uticaja i to u negativnom smislu. Naše pomodarstvo, ako i nije plagijat, jeste imitiranje onoga lošeg napolju. Uticaji kod nas se manifesuju preko usvajanja tuđih izražajnih sredstava kao svojih (...) Neuspešna podražavanja lako bivaju otkrivena (...) Po pravilu najveću pometnju mogu unesu uspešna podražavanja.”44 Leov smatra da će na taj način pisac izgubiti kontakt sa svojom stvarnošću i sve to će da dovede do pseudoknjiževnosti. No na kraju ipak dodaje da bi: “bilo pogrešno ako bismo negirali svaki uticaj, kao što je pozitivni uticaj majstora umetničke veštine.”45

Za autonomnost sopstvenog izraza u smislu izražavanja osobina svoje sredine zalaže se Cvetko Martinovski, osuđujući pomodarstvo i pledirajući za stvaralaštvo koje će da se zasniva na svom tlu, budući da: “Kod nas mnogo spominjano ime je Hemingvej. Ali neka se ne zaboravi da je Hemingvej imao svoj stil, i vrednost, ovakvu ili onakvu, upravo zato što je izrazio psihologiju, ličnosti, život jedne svoje konkretne sredine. I upravo zato i ima status svetskog pisca”.46 Osuđujući pseudomodernizam u jednom, pomalo ironičnom tonu, i Slavko Janevski je apostrofirao Hemingveja, kao već i previše eksploatisano ime i našem traganju za novim: “Nas nisu osvojila zvona španske revolucije, nisu nas zapljusnuli talasi s kojima se borio jedan vitalni starac, nisu nas privukle snežne beline na kojima se smrznuo leopard. Ali počeli smo u sebi da tražimo uvaženog i cenjenog Hemingveja, učeći se od njega i zaboravljajući da je taj čovek u sebi tražio čoveka. I ništa drugo nije bilo važno. Važno je zvati se Ernest! Ernest Hemingvej. Uzećemo njega kao primer broj jedan, kao pisca broj jedan, kao genija bro jedan.”47 On se dalje konkretno osvrnuo na pitanje uticaja i plagijata (u vezi poezije) stavljajući se u odbranu uticaja: “Sa stranica jednog mladog časopisa otposlat je crveni signal uzbune – plagijat! ... Ne mogu da negiram izvestan očigledan uticaj na poeziju o kojoj je reč, uticaj je posebna tema, ali ti i takvi uticaju su postojali i ranije i nisu ih lovili kao senzacije. I u slikarstvu i u muzici i u književnosti. Ostaje ipak da se priča o uticajima koja mogu ali ne moraju uvek da budu od koristi.”48

Lucidnije je u svom izlaganju Vlado Maleski zabeležio da postoji neusaglašenost u stavovima o uticajima, u smislu da se u poeziji odobravaju i brane, a u prozi se jednostrano odbacuju. Uticaji na celokupnu književnost za njega neumnjivo postoje, i to ne samo oni iz tzv. ”moderne” proze. “Međutim, niko od nas ne govori o uticajima etablirane proze, niko ne govori o tome da se većina nas pisaca služi ustanovljenim, dobrim, starim ralizmom. To ne primećujemo, zato što su nam se oči i uši privikle, a uticaja ima koliko hoćete, i to ne samo od klasika. O tome niko ni da pisne. A jedna pozitivna pojava, pozitivna zato što ljudi nešto rade, nešto žele (da li će to što treba da se nađe i da se nađe i da li će se naći, to je drugo pitanje) da se osuđuje i guši, e to je za mene neshvatljivo.”49 Na sličan način je i pisac Jovan Boškovski, koji u svom stvaralaštvu ne pledira za moderan izraz po svaku cenu, imao razumevanja za traganje mlađih kolega. “Zašto da to traganje ne dobije naše simpatije kao eksperiment, već da to proglašavamo opasnošću broj jedan za našu književnost i njen razvitak... Nužna je tolerancija... Ja bih se ukratko zadržao na onome što vidim kao novo i pozitivno u tim tekstovima koje nazivamo, novijim, modernijim. Ima pojava poetskih elemenata u prozi. To je ono pozitivno i lepo što u delima nekih savremenih pisaca na Zapadu danas otkrivamo. Nismo mi krivi što je ta nova književnost dospela do nas sa velikim zakašnjenjem i tako je prepoznajemo kao novu, dok je tamo postala stara.”50

Kao jedan od prozaista koji su u našoj sredini lansirali termin traganje za novim putevima i izrazima u stvaralaštvu, u raspravi je učestvoavao i Dimitar Solev, osuđujući prejake termine kojima se ovakve pojave negiraju i ismejavaju: “Modernizam, modernisti, pomodarstvo, Hemingvej, hemingvejština. Kako su se pojavili ovi termini kod nas i kako su nastavili da kruže u različitim člancima, bez obira da li su imali veze sa njima? Zašto se svaki napor da se pomere međe naših vidika i da se osveži naša književnost kod nas fiksira ekstremnim i drugim inkriminišućim terminima?”51 Toj i takvoj kritici on zamera da isključivom negacijom može da dođe dotle da negira i svoja originalna ostvarenja u datom trenutku: “Kada, objektivno i subjektivno, nismo u mogućnosti da napravimo analitičku i argumentovanu razliku između pomodnog i modernog, između novog i ‘novog’, između epigonstva i originalnsti... da ne bude posle da smo sa prosutom vodom bacili i dete.”52

I neki drugi pisci – pobornici novog izraza u prozi - na raznim mestima i u različitim prilikama iznosili su svoje mišljenje o problemu knjiženih uticaja. Branko Varošlija, verovatno najčešće pominjani autor (pored Soleva) u vezi sa epigonstvom i preuzimanjem tuđeg u svojoj priči, u jednom radu, pišući o novom koje donela proza Sedam umiranja Blagoja Ivanova, a koje delo su neki kritičari osporavali, kaže: “To što u savremenom proznom kazivanju postoji poetski postupak Hemingveja, ili diskurzivni postupak Foknera, ne znači da se jedan samosvojni stvaralački mentalitet obezličuje ako prihvati jedan od njih. Na svoju temu, o svojim nemirima, taj postupak postaje svoj..."53 Solev je ponovo, sa distance od deset godina, izrazio svoje nezadovoljstvo čak i osudu načina na koji su tretirani uticaji, onako kao što su ih shvatali pobornici “struje otpora novom”. Veoma ilustrativan primer za to je njegov esej “Situacija 1965.” U kojem kaže: “Ti koji su branili književnost od tuđih uticaja, u suštini su je branili od uključivanja u svetsku komunikaciju (...) To je bilo vreme kada se mnogo slušalo o ‘tuđem’. Već ustoličena, naša estetska misao bacala je uroke iz svoje dogmatske hrestomatije – ovo je tuđe ovo je naše, ovo je pozitivno ovo je negativno, ovo može ovo ne može. Mnogo se tada nije moglo: nije se moglo imati slobodniju poetiku, nije se mogla imati posebna logika iskaza, nije se moglo imati svoje pravo na senzibilitet (...) mladi su bili nosioci ‘importa’ ... a zbog jednog sloga, interpunkcije ili malog slova su se vodile žestoke bitke, kao da te sitne slobode u stvaralaštvu mogu nekoga ugroziti (...) s prstom na ustima se ono ‘drugo’ slušalo kao ‘tuđe’.”54 Solev je dalje primetio da sa veće vremenske udaljenosti sve to izgleda da je prošlo i prevaziđeno, pa čak i u suštini da je manje bitno nego što se ranije mislilo.

Posebno bih želela da istaknem tretman uticaja kod Branka Pendovskog, u jednom njegovom članku koji je inspirisan raspravima u povodu uticaja i imitacija u poeziji i ne uključuje se direktno u diskusiju o prozi, ali koji na stvaralački i, osim toga, pravilan način sagledava problem uticaja u književnosti. “U godinama o kojima sada pišem, sa najvećom osudom su se upotrebljavale reči uticaji, epigonstvo, plagijat. Tim i takvim metodom negiralo se stvaralaštvo naših pisaca.”55 Na samom početku, kao moto za svoj esej Pendovski navodi citat Andre Žida u kojem se govori o “greški na koju može da navede ta moderna manija da vidimo uticaje (ili “podražavanja”) u svakoj sličnosti koju otkrivamo, manija koja je od kritike napravila policiju, u rukama nekih akademika, i koja tolike umetnike tera u besmislice, od prevelikog straha da ne budu stavljeni pod sumnju da bi, može biti, ličili na nekoga.”56 Pendovski je primetio da je problem uticaja već tretiran u nauci o književnosti, te da je opasno da bude jednostrano negiran, posebno u književnoj sredini kao što je naša, u kojoj je razvojni proces morao da ide preko uticaja drugih tekstova. Problem koji se našao pred nama je tretman uicaja, a ne sumnja u njihovo postojanje. “Uticaji sami po sebi nisu ni pozitivni ni negativni. Oni su pozitivni ili negativni zavisno od toga kako deluju. Pozitivni su ako pridonose i pomažu umetniku da se izrazi, da otkrije sebe, a negativni – kada obezličuju njegovu ličnost.”57 U tom kontekstu, zalažući se u suštini za stvaralačke uticaje, Pendovski je ponovo naveo svoju misao o Židu: “Uticaji deluju po sličnosti. Ona su ogledalo koje nam pokazuje ono što uistinu jesmo.”58 Stoga za Pendovskog otkrivanje uticaja uopšte nije jednostavan i lak posao; on podrazumeva nesumnjivu principijelnost i budnost, ali isto tako i toleranciju u prosuđivanju.


III

PRISUSTVO ZAPADNE KNJIŽEVNOSTI U PRIČI 1950-IH


1.Interes naših pripovedača za autore i dela zapadne književne scene

Govoreći o problemu književnih uticaja već smo na neki način doprli do teme o lektiri naših pisaca u tim godinama. Autori ovog perioda nesumnjivo su počeli široko da otvaraju vrata svetske književne riznice, njihova je lektira bogata i raznovrsna, što svakako rezultira i promenom književnog postupka i izraza u njihovom sopstvenom pripovedačkom stvaralaštvu. U vezi sa dilemom da li lektira može da igra veliku, odnosno presudnu ulogu u stvaralaštvu jednog autora, ja prihvatam tezu po kojoj pročitano u velikom broju slučajeva ima značajan, ako ne i presudan uticaj na formiranje piščevog profila, a bar jednak i ravnopravan uticaju onoga što je istinski doživljeno u realnosti svakodnevice.

U ovom delu istraživanja želela bih da nešto kažem o onom tipu uticaja, spomenutom na početku, koji se podvodi pod naziv afiniteti. Ove književne srodnosti, naklonosti i književne bliskosti u velikoj meri mogu da pomognu da se osvetli profil autora čije stvaralaštvo proučavamo, razume se, vodeći računa ŠTA je od voljenog pisca naišlo na plodno tle kod našeg autora. O književnom afinitetu je govorio i Bodler, u vezi sa poznatim primerom Edgara Alana Poa: “Mene su optuživali da imitiram Poa. Znate li zašto sam ga toliko strpljivo prevodio? Zato što mi je sličan. Kada sam prvi puta otvorio jednu od njegovih knjiga, sa strahom i oduševljenjem sam primetio ne samo sadržinu koju sam sanjao, već i rečenice koje sam mislio, a koje je on napisao dvadeset godina pre mene.”59

Kod naših prozaista 1950-ih godina se primećuje usmerenost prema lektiri zapadnog kruga, i to najviše prema američkom romanu između dva svetska rata. Čini se da najčitaniji i najpraćeniji pisac od strane naših pripovedača, protivno očekivanjima, nije bio Hemingvej, oko koga su se lomila koplja, već Vilijem Fokner. O Foknerovim romanima, koji su obilovali elementima “modernog”, pisali su u više navrata Slavko Janevski, Dimitar Solev, Branko Pendovski i Blagoja Ivanov.

Pendovski je, na primer, fasciniran tretmanom svesnog i nesvesnog kod Foknera, pri čemu “podsvest postaje realna isto kao i svest”,60 složenošću i kompleksnošću njegovog izraza, kao i vrlo dubokim poniranjem u čovekovu psihu. Solev sa mnogo žara piše jednom prilikom o stvaralaštvu Šervuda Andersona,61 smeštajući njegov izraz negde između klasičnog i savremenog. Isto tako, on se osvrnuo i na problem realističnog i fantastičnog kod Franca Kafke, povodom priče “Metamorfoza”62, kao i priča Džemsa Džojsa iz zbirke Dablinci.63

Najveći prostor je ipak posvetio Virdžiniji Vulf u podužem članku, i izgleda da su njeni romani ostavili na njega najjači utisak. U radu “Pletiva Virdžinije Vulf” Solev analizira romane Gospođa Galovej i Izlet na svetionik. O njima je govorio kao ubodima pera Vulfove, koji nalikuju ubodima igle junakinje njenih romana, dok plete ili šije. Ovo stvaralaštvo on ovako definiše: “čudesno tkanje tekstova – i na licu i na naličju, i u svesti u podsvesti, u spoljnom i u unutarnjem, u stvarnom i zamišljenom, i u proživljenom i u osećanom. Ubod po ubod, naizmenično, onako kao što teče i sam život, sa rekama stvarnog i ponornicama mogućeg.”64 Iz njenog stvaralaštva posebno je istakao ideju fragmentarnosti u modernnoj prozi, koja na neki način objašnjava zašto moderne autore toliko privlači kratka forma i odlomci romana. Pojava da autori ne mogu više da pripovedaju scene leži u tome što: “više ne veruju u njihovu istinitost”.65 Solev u svom oduševljenju ide dotle da tvrdi da će onaj ko ne shvati Virdžiniju Vulf biti osiromašen za čitavo jedno životno iskustvo. O Virdžiniji Vulf su u tom periodu pisali i Branko Pendovski66 i Vlada Urošević.67 Urošević je među retkim autorima 1950-ih, pored Soleva, koji je posvetio veliku pažnju i majstoru “unutrašnjeg monologa” – Džemsu Džojsu, osvrnuvši se na neke aspekte njegovog najpoznatijeg dela – Ulis.68

Više autora je pokazivalo interes za još jednog poznatog američkog romanopisca – F. Skota Ficdžeralda69, povezivajući ga sa tada rasprostranjenim mitom o izgubljenoj generaciji, ali na žalost, zadržavajući se češće na slikama nesrećne ljubavi i izgubljenih iluzija u njegovim romanima, nego na osobenostima njegovog izražajno-stilskog romanesknog postupka.

Za najviše spominjanog (i u pozitivnom i u negativnom smislu) autora tokom tih godina – Ernesta Hemingveja, pripovedači nisu iskazali veći interes (bar ne javno predstavljajući svoju lektiru). Pojavilo se više kraćih osvrta na njegove romane u periodici, a opširnije analize njegovog stvaralaptva dali su jedino Milan Đurčinov i Gane Todorovski.70

Zanimljiv je izbor autora na čije se stvaralaštvo u više navrata osvrnuo i pisac Branko Varošlija. Svojim radom javio se povodom odbrane dela Edgara Alana Poa71, kao i povodom knjige Leto Albera Kamija, koju je ocenio kao “lirsko i filozofsko delo, velike mudrosti, koje govori o bezizlazu čoveka u surovoj svakodnevici.”72 Vrlo ilustrativan u pogledu književnih afiniteta i naklonosti naših pripovedača je i njegov tekst posvećen romanu Metelo Vaska Pratolinija: “U godinama u kojima smo žedno i sa entuzijazmom otkrivali dela i autore savremene zapadne književnosti, V. Pratolini nam je priredio malo iznenađenje (...) Ovaj utisak dugujem, možda, bliskom poznanstvu koje je došlo u isto vreme s jednim drugim autorom savremene italijanske književnosti, Elijom Vitorinijem, koji nam je svojim Razgovorima na Siciliji i Ljudima i neljudima otkrio jedno specifično nastojanje koje je imponovalo našem ukusu.”73 Novim izrazom koji je u književnost uveo Elio Vitorini svojom muzikalnom i ritmičnom prozom impresioniran je i Vlado Maleski, prevodilac romana Ljudi i neljudi.74

Primetila bih da sa germanskog jezičnog područja nemamo nekih većih impulsa tih godina, što verovatno može da se objasni i tadašnjom opštom političkom klimom. Blizina ratnih iskustava s jedne strane, i poznata uloga Nemačke u Drugom svetskom ratu s druge, donekle pomažu da se shvati ovakva situacija. Ipak se sa izvesnim interesom pratilo stvaralaštvo Kafke (Solev i Janevski)75 i Tomasa Mana76, a veće prisustvo u periodici imao je i nemački autor Volfganf Borhert, koji je fascinirao naše pisce dubokim humanizmom i pacifizmom koji provejavaju iz njegovih dela, i pored pripadnosti naciji koja je najodgovornija za užase rata.77

O značenju lektire kod pripovedača i književnih stvaralaca, uopšte, jednom prilikom govori i Blaže Koneski, autor jedne od najznačajnijih knjiga priča u tom periodu (Lozje), koja nije uzeta u obzir za ovaj tekst, poštujući i rukovodeći se izjavom samog autora da, ukoliko kod njega uopšte postoje uticaji, oni mogu da potiču samo od Čehovljevog dela, kojeg pisac najviše ceni i uvažava. Pa ipak, Koneski kaže. “Nijednog od nas ne treba promišljati u okvirima svoje sredine. Mi smo ipak načitani ljudi. Pre svega čitali smo slovenske književnosti, pa i šire...”78 Dalje, on govori i o usvajanju tuđih iskustava u književnosti koji ne samo da su mogući, već i neizbežni: “...ono što važi za ljudsku suštinu ovde, važi i na drugim meridijanima, ako odstranimo sve spoljašne razlike. Mislim na ono što je bitno. Zato je i moguće da doživljavamo, da tako kažemo, umetnička dela stvarana u drugoj zemlji, u drugoj kulturi. Često mnogo daleko od nas, i prostorno i vremenski.”79 Što se tiče usvajanja iskustava drugih naroda u jednoj “maloj” sredini kao što je naša, Koneski smatra da: “... i ne bi trebalo mala sredina da se upinje da bi dostigla produkciju koju dostižu velike sredine. Međutim, u jednoj maloj sredini može da se javi veća potreba da se usvoji jedno delo nego što to može biti slučaj u velikoj sredini i u velikom jeziku.”80


2.Uticaji moderne proze iz zapadnog kruga na stvaralaštvo makadonskih pripovedača

U pokušaju da kažemo nešto o izvesnim elementima koji su nam poznati i dolaze iz dela velikih majstora književne reči iz američke i zapadnoevropske literature, a nalazimo ih kod naših pripovedača, potrebno je pre svega da navedemo nekoliko osnovnih objašnjenja. Po našem mišljenju ni kod jednog našeg autora ne postoji direktan uticaj samo jednog svetskog pisca, niti je pak određeni pripovedački postupak direktno prenet u njegovo delo. Na prvi pogled izgleda paradoksalno i saznanje da postupci koje možemo da uočimo kod naših pripovedača ne dolaze u tolikoj meri od majstora svetske priče, već pre svega od romanopisaca. Karakteristike koje će poneti naša proza 1950-ih, a koje će biti označene kao “savremene” i “moderne”, i koje se odnose pre svega na književni izraz u domenu priče, iste su karakteristike koje, u većini, važe za dela tipa velikog “modernog” romana koji se u zapadnoj književnosti pisao u prvoj polovini našeg Š20.vek, op.prev.Ć veka. Obično se pod ovim pojmom podrazumevaju romani Prusta, Džojsa, Foknera, V. Vulf, i za ta dela je karakteristična destrukcija konvencija koje su važile za klasični realistični roman 19. veka. Informacije sa svetske književne scene u našu sredinu u ovom periodu su pristizale sa značajnim kašnjenjem, i najveći deo novih saznanja koja su naši pisci dobijali tokom 1950-ih je dolazio, uglavnom, preko prevoda iz drugih jugoslovenskih sredina. Naša prevodna književnost je tada tek počela ubrzano da se razvija, ali se još raspolagalo sa vrlo ograničenim brojem naslova moderne svetske literature.

Razume se, mi nikada ne možemo imati potpuni uvid u lektiru naših pripovedača na osnovu koje bismo mogli da sudimo koliko su upoznati i prožeti delima svetske književnosti, ali na osnovu prethodno istaknutog interesa prema autorima i delima zapadne književnosti, kao i na osnovu sagledavanja nekih elemenata njihovih pripovedaka, smatramo da se o izvesnim podudaranjima nesumnjivo može govoriti.

Od onih autora koji su delovali tokom 1950-ih u domenu priče, a za koje smatramo da se kod njih mogu uočiti neka približavanja postupcima moderne proze, naročito izdvajamo imena: Dimitar Solev, Blagoja Ivanov, te Branko Varošlija a izvesnim delovima svog stvaralaštva i Branko Pendovski, Slavko Janevski, Vlado Maleski, Jovan Boškovski i Taško Gergijevski.81

Što se tiče, pak, pisaca zapadnog književnog kruga čije je stvaralaštvo ostavilo dublji trag kod naših pripovedača, treba spomenuti imena nesumnjivih stožera modernog evropskog romana – Džemsa Džojsa i Marsela Prusta, iako ni kod jednog našeg pripovedača ne srećemo direktno preuzimanje njihovih poznatih romanesknih postupaka. Može biti značajnije spomenuti uticaj inovatorskog proznog postupka koji je došao u našu sredinu posredstvom dela nekih drugih modernih autora – kao što su Virdžinija Vulf ili Vilijem Fokner. Isto tako, smatramo da treba istaći i primetan uticaj čitavog niza autora američke književnosti, poznatih po angažovanim temama i modernom književnom izrazu, kao što su Dos Pasos, Šervud Anderson i Ernest Hemingvej, a pored njih i njima blizak Italijan Elio Vitorini. Na kraju bismo spomenuli da pomalo čudi činjenica što stvaralaštvo jednog od najznačajnijeg imena svetske proze u periodu između dva rata, Franca Kafke, nije ostavilo primetnije tragove u delima naših pripovedača 1950-ih. I pored ljubopitljivog traganja za novim i neobičnim postupcima u proznom izrazu, fantastika u celini nije proizvela veći interes kod naših autora, koji su, čak i u pokušajima da modernizuju izraz, uglavnom ostajali verni realističnom proznom postupku.

Osavremenjavanje priče nesumnjivo možemo sa sagledamo na više ravni, ali ipak najpre na planu tematskog opredeljenja. U tom smislu interes pripovedača tako reći se u potpunosti svodi na probleme kolektiva i pretežno ruralni svet u, za njih novom, urbanom, gradskom mentalitetu i položaj pojedinca u tom uzavrelom životu. Svakodnevica i problemi savremenog čoveka preko njihovih dela konačno su u većoj meri ušli i u našu književnost.

Dileme koje muče čoveka savremene epohe postale su prisutne i na stranicama njihovih priča. Ipak je tu, uglavnom, bila reč o našoj, ratnoj i poratnoj svakodnevici, viđenoj kroz prizmu junaka. U izboru tema izvesna šarenolikost i udaljavanje od neposrednog okruženja primećuje se možda najviše u zbirci Klovnovi i ljudi Slavka Janevskog, u kojoj je nekoliko priča posvećeno problemima koji su mučili čoveka Zapadne Evrope.82 Dominatna pitanja na kome se zadržao autor u njima su usamljenost i otuđenost čoveka, postavljenog pred nemilosrdne društvene konvencije koje mu onemogućavaju da uspešno ostvari svoju egzistenciju.

Tema izgradnje zemlje u poratnom periodu i naseljavanje novih gradova primetna je naročito u stvaralaštvu Jovana Boškovskog, kao i Taška Georgievskog, a grad, gradske kafane i ulice prisutni su u pričama Blagoja Ivanova i Branka Varošlije. Prepoznatljiva mesta skopskih prostora nalazimo u prozi Dimitra Soleva; ta mesta su tu prikazana s izvesnom dozom sentimentalnosti, tako reći uvek povezana sa scenama i događajima iz detinjstva i mladalačkih godina.

Sa problema kolektiva, naročito naglašenih u prozi prethodnog perioda, pisci su se okrenuli pojedincu, njegovim nemirima, zebnjama, čežnjama i brigama u savremenom svetu. Ova promena fokusa nametnula je još jedan karakterističan postupak, veoma rasprostranjen u stvaralaštvu pomenutih autora – a to je psihološki tretman u razradi likova. Silazak u dubinu čovekove unutrašnjosti, u tajna i skrivena mesta psihe (postupak poznat iz dela pre svega Džojsa, Foknera i Vulfove), kao da je predstavljala istinski izazov za naše pripovedače. To je prisutno tako reći kod svih autora, ali možda najviše preovlađuje u postupku Blagoja Ivanova (”Zaleđeni prozori”, “Noć bez sna”), Dimitra Soleva (“Otopljeni snegovi”, “Odlazak”, “Most pod vinogradom” i “Kraj proleća”), Branka Pendovskog (“Sećanje”, “Predosećanja”), Taška Georgievskog (“Igra peščanih zrna”, “Na obali reke”) i Branka Varošlije (“Jedna pukotina u bezizlazu”, “Pletenje” i dr.). U psihološkom tretmanu, pored introspekcije, uočava se i pokušaj potpunog izjednačavanja značaja svesnog i nesvesnog u izgradnji celokupne čovekove ličnosti. Isto tako, vrlo često je prisutan i jedan nesumnjivo prustovski postupak, često vraćanje na prošlost, ponovno doživljavanje mesta iz prošlosti, a istaknuta je i uloga sećanja, ponekad čak i sasvim eksplicitno (kao na primer u priči “Sentimentalna arhiva” Dimitra Soleva).

U vezi sa vrlo rasprostranjenim psihološkim tretmanom likova u pričama je donekle prisutna i tehnika koju nazivaju “unutrašnji monolog” ili “tok svesti”, poznata iz svetske moderne proze i karakteristična najviše za stvaralaštvo Džemsa Džojsa i Vilijema Foknera. Takve pojave, ili delove koji nalikuju na njih imamo tako reći kod svih autora u pričama koje smo prethodno spomenuli. Naročito je primetno korišćenje postupka retrospektivnosti – vraćanje u vreme, kao i mešanje narativnih tokova, odnosno radnji koje se odvijaju u sadašnjosti sa razmišljanjima i sećanjima junaka iz prošlosti.

Fabula je u najvećem delu priča ovih pisaca svedena na minimum (s razumljivim izuzecima, kada je fabularnost prisutna). Isto tako i opisi spoljašnjeg sveta su reducirani na najmanju moguću meru i čvrsto su povezani sa osnovnom atmosferom koju nam priča nudi u vidu utiska. Defabulizacija je neodvojiva od jedne druge osobine modernog izraza zastupljene u stvaralaštvu naših pripovedača – fragmentarnosti – koja se i u kritikama najčešće povezuje sa stvaralaštvom D. Soleva i B. Varošlije. Trebalo bi u ovom kontekstu spomenuti i dinamičnost izraza u celini, pojavu čestog smenjivanja naratora i sl.

Od drugih elemenata savremenog proznog postupka izdvojila bih vrlo često poetizovanje izraza (izvesni modeli lirske, poetske proze koja se sreće u delu Taška Georgievskog, ali i nekih drugih pripovedača), a na nekim mestima čak i umetanje stihova u sadržaj pripovetke (navođenje cele pesme “Praštanje” u okviru priče “Maestralna arhiva” Dimitra Soleva).

Naročito je kod naših pripovedača naglašeno stremljenje ka stilizaciji izraza. Oni su se zalagali za prevladavanje izraza poznatog iz dotadašnje proze, izjašnjavajući se protiv patetičnosti i visokog tona. Njihove stilske osobenosti se odlikuju namernom i naglašenom jednostavnošću, čak i lapidarnošću, čestom upotrebom dijaloške forme i korišćenjem ritma (tehnikaČ, koje su uglavnom, kako izgleda, preuzete od dela Hemingveja i Vitorinija). Dijalog kao uobičajen postupak prisutan je na mnogo mesta, ali kao najkarakterističnije primere izdvojila bih “Priču o danu” i “Ponedeljak” Branka Varošlije i “Svetiljka” i “Pantomima” Dimitra Soleva.

U postupku Elija Vitorinija, pored naglašene dijaloške i poetizovane forme, navešću još i čestu pojavu odbacivanja uobičajenih imena likova i njihovo možda i neobično označavanja i imenovanje. Ovom postupku, koji omogućava postizanje utiska anonimnosti i izvesne dehumanizovanosti lika, pribegla je većina naših pripovedača. Takvi su likovi on i ona u priči “Svetiljka”, jedan i drugi u “Reci koja teče prema svom dnu”, ili grbavi u “Pantomimi II” – svi primeri Dimitra Soleva; Prvi i Drugi u priči “Sunce kao reka ulazi u tamu” Blagoja Ivanova83 i ponovo on i ona u priči “Šume s druge strane reke su bile tako plave” Vlade Uroševića.84

Prisutna je i pojava da se određene rečenice ponavljaju, s ciljem da se dobije na dinamičnosti i ritmičnosti proznog izraza (u “Kraj proleća II” Dimitra Soleva i u spomenutoj priči “Šume...” Vlade Uroševića). Primetno je i zanimanje za eksperimetisanje u domenu forme, za napuštanje interpunkcije, ili njeno svođenje na mimimum, kao i za već nekoliko puta navedenu izmenu sloga. Ovaj postupak, koji je poznat iz nekih Hemingvejevih priča (“Snegovi Kilimandžara”) srećemo u tako često citiranoj “Priči o danu” kao i u priči “Dva odlomka” Branka Varošlije. Njegova funkcija u svim ovim primerima je da se preko različitog sloga izraze različite aktivnosti u životu junaka, odnosno da se pomoću najmanjeg sloga (obično nonparel) izrazi retrospektivnost, sećanje, događaji iz prošlosti.


Ne nekim mestima u pričama naših pisaca nailazimo i na eksplicitno spominjanje imena nekih od njihovih književnih uzora. Ovom prilikom bih u tom smislu spomenula primere iz dela Taška Georgievskog - junak koji čita knjigu Džemsa Džojsa u “Igri peščanih zrna”, ili naslov Menheten transfer Džon Dos Pasosa koji provejava u “Priči o našem predgrađu”.

Sveukupnošću modernog postupka, podignutim na viši nivo izdvaja se stvaralaštvo Dimitra Soleva, kod koga su kritičari veoma rano primetili postojanje različitih uticaja iz zapadne književnosti. U tekstu posvećenom zbirci “Otopljeni snegovi” Milan Đurčinov kaže: “...stvaralački problem mladog autora za sada je u tome da se usaglase, da se dovedu do jedne suverene funkcionalnosti elementi moderne prozne tehnike sa neposrednošću, autentičnostšću podataka domaćeg prostora. Prelomljeni u njegovim tekstovima primećuju se uticaji velikih svetskih savremenih majstora priče (...) izdvojeni dijalozi upućuju na one kod E. Hemingveja, neka introspektivna rešenja podsećaju na Prusta itd...”85 Aleksandar Spasov, povodom iste knjige piše; “Još jednom se jasno uočava i utvrđuje predispozicija Dimitra Soleva prema onom pripovedačkom postupku, prema onom vidu pripovedanja koji je organski srastao sa inventarom savremene moderne proze, čije su osnovne intencije lapidarno predstavljene u eseju Virdžinije Vulf.”86 Istim povodom pisao je i Dimitar Mitrev, koji je kritikovao postupak Soleva kao uticaj postignut isključivo formalnim putem, ali iako je osudio tu pojavu kao “epigonstvo”, dao nam je u tom smislu i neke smernice, ističući da Solev pribegava nekolikim poetikama: Židovoj, Hemingvejevoj, Foknerovoj, Kafkinoj, Kamijevoj i Vitorinijevoj.87

Iz stvaralaštva Dimitra Soleva, čiji veliki broj priča sam već istakla pri razmatranju postupaka preuzetih iz moderne proze, celokupnošću modernog izraza se nameću se priče: “Pred jednim pragom jedne noći, kišne i jesenje” i “Putopis pod kvadratom neba bez ptica”. Pored toga, smatram da je neophodno istaći i dela nekih drugih autora kod kojih se uočavaju slični elementi, a koje (autore, odnosno elemente) do sada možda nisam spomenula u ovom kontekstu. U stvaralaštvu Branka Varošlije, na primer, naglasila bih okretanje ka tzv. malim temama iz svakodnevice, i stremljenje ka modernizaciji forme. Iz većeg broja uistinu zanimljivih pripovedačkih dela, izdvojila bih: “Taj jak, topao vetar”, “Trostruka jesen” i “Suvo, zaboravljeno stablo”. Priče Blagoja Ivanova karakteriše naglašeni psihološki pristup, a on se uglavnom odnosi na problem sazrevanja mlade ličnosti. Celinom pripovedačkog postupka u tom smislu se izdvajaju priče: “Tri preludijuma”, “Otkinuti zvuci sa jedne citre”, “Rođendan” i “Noć bez sna”. U delima “Priča o našem predgrađu” i “Igri peščanih zrna” može se najbolje uočiti postupak Taška Georgievskog, koji se odlikuje naglašenom čuvstvenošću, retrospektivnošću i poetizovanošću. “Tata” i “Igra” Branka Pendovskog isto tako se ubrajaju u naslove koji svedoče o osavremenjavanju pripovedačkog izraza kod tog autora, prožeto snažno izraženom osećajnošću i humanošću. Iz stvaralaštva Jovana Boškovskog izdvojila bih priče “Drugi čin” sa prisustvom problema dezintegracije ličnosti u savremenom svetu, kao i “Crveni vrvici”, u kojoj je bljesnula jedna čudesna simbolika, a prisutan je i problem nemogućnsoti da se potisne sećanje na prošle događaje. Diptih “Nasmejani dan” Vlade Maleskog, jedinstvena priča tog autora u kojoj se uočava savremenija književna tehnika, pokazala je evoluciju njegovog stvaralaštva i nagovestila postupke koje će Maleski upotrebiti nekoliko godina kasnije u nekim od svojih romana. Od priča Slavka Jenevskog izdvojila bih savremene teme i postupke u “Siroti crni Džo” i “Neprodat smeh i plaćene suze”, kao i jedan od retkih proboja fantastike u tom periodu, koju (fantastiku) nalazimo u njegovoj priči “Odiseja jedne lutalice”.

Želela bih da na ovom mestu posebno istaknem i objavljivanje nekih priča u periodici, i to autora koji u spomenutom periodu nisu objavili zasebne zbirke, a čiji je doprinos obogaćivanju “modernog” pripovedačkog izraza nesumnjiv. Reč je, pre svega, o dve priče “Dubine” i “Buđenje” Ace Aleksijeva88, pri čemu naročito prva predstavlja jedno tako reći totalno uranjanje u čovekovu podsvest i kao da ne liči ni na jedno drugo delo makedonskih autora koji su delovali tih godina. Isto tako, kao sasvim drugačiju i tako reći jedinstvenu pojavu u tom periodu ističem i objavljivanje priče “Pisaća mašina” Bogomila Đuzela89, koja na jedan vrlo zanimljiv način progovara o samom stvaralačkom procesu i predstavlja jedan od retkih primera (pored “Nesentimentalne arhive” Dimitra Soleva, sa svojom esejiziranom formom), koji se bavi problemom pisanja i užasa pred belom stranicom, problemom koji je naročito prisutan u prozi naših dana. U ovom kontekstu zaslužuju još da se spomenu i priče Vlade Uroševića: “Znaci”, “Šume s druge strane rke su bile tako plave”, “Dogovor”, “Zagonetka” i “Smut”90, koje se svojom urbanom temom i suptilnim načinom prikazivanja nemira savremenog čoveka u velikoj meri približavaju modernom proznom izrazu.


ZAKLJUČAK

U kontekstu vrlo živog književnog života 1950-ih godina kod nas, kada dolazi do brojnih previranja među tada aktuelnim pesnicima, prozaistima i kritičarima, naročito značajno mesto ima i proces osavremenjavanja proznog izraza u makedonskoj književnosti. Proza u tim godinama je najviše korišćena u žanru priče, a podsticaje za svoje “modernizovanje” je dobila, uglavnom, preko pojačanog upoznavanja književnosti iz tzv. zapadnog kruga. Sve to govori u prilog opravdanosti da se govori o pojavi zapadnih uticaja u makedonskoj priči 1950-ih.

Konstatujemo da je reč o uticajima (sa svim oprezom pri korišćenju tog termina) iz američke i nekih zapadnoevropskih književnosti i to ne toliko u domenu kratke priče, već romana, tzv. “modernog” romana koji se tamo negovao u prvoj polovini 20 veka. Interes naših pisaca za stvaralaštvo Dž. Džojsa, V. Foknera, V. Vulf, E. Hemingveja, E. Vitorinija i drugih poznatih imena zapadne književnosti rezultirao je reflektovanjem nekih elemenata pripovedačkog postupka ovih pisaca na njihovo sopstveno stvaralaštvo.

Elementi osavremenjavanja naše priče prisutni su tako reći kod svih autora dve (uslovno rečeno) generacije koje su delovale u 1950-ih godina, ali u većoj meri ih uočavamo kod Dimitra Soleva, Blagoja Ivanova, Branka Varošlije, Branka Pendovskog, Slavka Janevskog, Jovan Boškovskog i Taška Georgievskog. Njih vidimo najpre u tematskom okretanju prema savremenoj problematici, pretežno gradskoj sredini i nemirima čoveka u njoj. Potom, nalazimo ih u naglašenom interesu za psihološke analize, u čestim pokušajima introspekcije likova, pri čemu se u određenim slučajevima prave i pokušaji da se preuzme tehnika unutrašnjeg monologa i toka svesti. Što se tiče izražajno-stilske osobenosti, karakteristična je pojava poetizovanja proznog izraza, kao i stremljenje k jednostavnosti, neposrednost dijaloga i zgusnutost pripovedanja.

Smatram da će istraživanje ovih aspekata stvaralaštva makedonskih pripovedača 1950-ih, koje (stvaralaštvo) do sada nije nailazilo na odgovarajući tretman u kritici, doprineti produbljenijem promišljanju problema osavremenjavanja i “modernizma” u priči tokom 1950-oh. Fenomen modernizacije priče tokom tih godina, bez obzira na naš doneti sud o uspešnosti u eksperimentisanju proznom formom, u velikoj meri je uticao na dalji razvoj ovog žanra u našoj književnosti i pridoneo je značajnijim rezultatima koje će u toj oblasti narednih godina postići nove generacije makedonskih pripovedača.


Napomene:

1 Prema: Rečnik književnih termina, Beograd, Nolit str. 857
2 Prema: Zoran Konstantinović: Uvod u uporedno proučavanje književnosti, Beograd 1984., str.170.
3 Klaudio Giljen, “Zapis o uticajima i konvencijma” u: Književnost kao sistem, Nolit, Beograd
4 isto, str.65
5 isto, str.63-64
6 prema prilogu: »Teorija novele«, Dometi 11/1981
7 Brander Metjuz: »Kratka priča i drugi prozni žanrovi«, Književna kritika, 2/1979 str.75
8 Viktor Šklovski: »Razvijanje sižea – izgradnja pripovjetke i romana«, u: Uskrsnuće riječi, Zagreb 1969 str.52
9 Blaže Koneski. »Problemi na makedonskata literatura«, Nov-den, 1-1945, str.16
10 B. Ivanov: »Kratkiot raskaz vo sovremenata makedonska literatura«, u : Soočuvanja, Skoplje, Misla 1971
11 /11 Petar T.Boškovski: »Aspekti na makedonskiot raskaz«, predgovor u antologiji Makedonski raskazi, Skoplje, Kultura 1979, str.18
12 isto, str.21-22
13 Milan Đurčinov: »Pojava i rani oblici makedonskog romana«, Književna kritika, 4/1989.str.52-53
14 Branko Pendovski: “Ritmovi i branuvanja”, Razgledi 1/1954, str.8-9
15 vidi Bibliografiju na kraju teksta
16 Dimitar Solev: “Okolu problemite na prozata”, Razgledi 15/1953.
17 Branko Pendovski: “Ritmovi i branuvanja”, cit. delo, isto, str.8-9
18 Najveći broj ovih radova su objavljivani u časopisu Razgledi tokom 1953. godine. Vidi: B.Pendovski: “Koncepcija i aspekt”, br.29; Aco Stanković: “Pejsažot vo našata proza”, br.30; C. Martinovski: “Meditacii. Diskusija okolu problemot na našata proza”, br.39; J. Kostovski: “Jazikot vo našata proza”, br.31; A. Aleksiev: “Ličen ili nelogičen izrez”, br.34; B. Pendovski: “Banalnost i banaliziranje”.
19 vidi kod Slobodana Mickovića: "Tri miga na makedonskite literaturni generacii”, u: Razmisluvanja, Skopllje, Misla 1969, str.5-14
20 o ovome: Miodrag Drugovac: “Aspekti makedonske književne konfrontacije”, Sovremenost, br.1,2,3-4,6 za 1980.g., ili temat: “Polemikite vo makedonskata književnost”, Stremež, 1-2,1988.
21 Vele Smilevski: “Makedonskiot raskaz”, predgovor u knjizi Makedonskiot raskaz, Skoplje, Makedonska kniga 1990, str.15
22 vidi: Razgledi, od br.1 do br.4/1954
23 vidi: “Marginalnii na tema: Novo”, Mlada literatura 2/1954; Cvetko Martinovski; “Staro-novo... pa staro”, Sovremenost 4/1954; kao i Dimitar Mitrev. “Kriterium i dogma 1-4”, Sovremenost br.7-8/1954, 10-11/1954, 1-2/1955 i 3/1955
24 uporedi sa: Slobodan Mickovik: “Sovremenosta vo na našata proza” u: Makedonskiot raskaz, nav. delo str. 143
25 Dimitar Mitrev: “Pomegu situaciii i reminscencii”, Sovremenost, nov.1965
26 Dimitar Solev: “Vreme, izraz”, u: Ljuo Vadis scriptor, Skoplje, Misla 1971, str. 15 i 18
27 Dimitar Solev: “Godina vo godinite”, Razgledi, 1/1955, str.1-2
28 Dimitar Solev: “30 godini sloboden razvoj na makedonskata literatura”, Razgledi, 8/1975
29 Petar T. Boškovski, nav.delo, str.14
30 Slovodan Micković, nav.delo, Razmisluvanja, str.13
31 Blagoja Ivanov: “Kon čitatelot na ovaa kniga”, u: Odbrani raskazi, Skoplje, Kultura 1983, str. 206
32 uporedi: Atanas Vangelov, “Sjaj i beda modernizma”, Književne novine, 644/1982, str.12-13
33 nav.delo, Razgledi, 15/1953, str. 57
34 Razgledi, 40/1953, str.159
35 Cvetko Martinovski u: Mlad borec, br.27, 10.novembra 1953.
36 Dimitar Solev: “Sovremeniot izraz i eden vid na negovo interpretiranje”, Razgledi, 44/1953, str. 174
37 C. Martinovski, nav.delo
38 isto, str.175
39 Branko Pendovski. “Banalnost i banaliziranje”, Razgledi, 38/1953, str. 149
40 Dimitar Mitrev: “Literaturata vo 1953, II“, Razgledi,2/1954, str. 2
41 isto, str.3
42 isto, str.3
43 Gorgi Abadžiev: “Se šte e staro ne e i nesovremeno”, Razgledi, 4/1954, str. 7
44 Jordan Leov: “Opštestvenata odgovornost umetnika”, isto, str.11
45 isto, str.12.
46 Cvetko Martinovski: “Koegzistencija vo literaturata”, isto, str.7
47 Slavko Janevski: “Problemite na našata literatura u 1953.”, Razgledi, 3/1954, str. 1
48 isto, str.2
49 Vlado Maleski: “Poveke objektivnost”, Razgledi, 4/1954, str.4-5
50 Jovan Boškovski: “Nužna e tolerantnost”, isto, str.10
51 Dimitar Solev: “Presilenosti vo termini”, isto, str.5-6
52 isto, str.6
53 Branko Varošlija: “Post skriptum”, Razgledi 24/1956, str.6
54 Dimitar Solev: “Situacija 1965”, u: Quo vadis scriptor, nav.delo, str.79-81
55 Branko Pendovski: “Vlijanija vo poezijata”, Razgledi 24/1953, str.1
56 isto, str.1
57 isto
58 isto
59 citirano po: Pischois – Rousseau: Komparativna književnost, Zagreb, Matica Hrvatska 1973, str.78
60 Branko Pendovski, “Viljem Fokner: Nikakvec vo prašina”, Razgledi, 3/1954, str.15
61 Razgledi, 13/1988 str. 6
62 Razgledi, 14/1955 str. 4
63 Razgledi, 6/1958
64 Dimitar Solev: “Pletačkite na Virdžinija Vulf”, Razgledi, 1/1958, str.69
65 isto
66 Razgledi, 15/1955, str.10
67 Razgledi, 12/1955
68 Razgledi 7 (mart) 1959
69 Blagoja Ivanov u: Mlada literatura 7/1956; potom u: Razgledi 2/1957; i Branko Varošlija u: Razgledi 22/1956
70 Milan Gurčinov: “Zapisi i impresii od eden roman (Ernest Hemingvej: “Imati i nemati”), Mlada literatura 4-5/1954; Gane Todorovski: “Ernest Hemingvej”, Razgledi 2 (oktomvri) 1959
71 Razgledi, 12/1955
72 uporedi tekst u: Mlada literatura, 1/1957
73 Branko Varošlija: “Vasko Pratolini - Metelo”, Razgledi, 2/1958
74 vidi: “Čovekot na Vitorini”, Razgledi 16/1954
75 Solev, cit.delo, Razgledi, 14/1955; S. Janveski: “Po mračniot pat na Kafka”, Razgledi 13/1954, str.7
76 Dimitar Solev: “Na marginite od eden opus” (“Magepsaniot breg” od Tomas Man), Razgledi, 23/1854
77 u: Razgledi, 21/1954 objavljena je priča “Kuglana” Volfganga Borherta, a o njegovoj knjizi “Bezmilosna generacija” u istom broju je pisao Dimitar Solev. Borhertova poezija u prepevu Ganeta Todorovskog objavljena je u: Razgledi 8/1955
78 Cane Andreevski: Razgovori so Koneski, Skoplje, Kultura 1991, str.225
79 isto, str. 383
80 isto, str. 406
81 za njihova dela objavljena u 1950-im vidi Bibliografiju na kraju teksta
82 reč je o pričama “Ispoved za sto franci”, “Kraj rulet”, “Luge pod stečaj”, “Neprodadena smea i platneni solzi” i “Siromavot crn Džo”
83 Razgledi, 2/1957
84 u: Mlada literatura, 1-2/1955
85 Milan Gurčinov: “Prodir kon novoto”, u: Sovremena makedonska kniževnost, Skoplje, Misla 1983, str.81
86 Aleksandar Spasov: “Dimitar Solev: Otopljeni snegovi, Razgledi, 14/1956, str.5
87 prema: Dimitar Mitrev: “Edna proza i nekolku poraki”, Sovremenost, 6/1956, str.488
88 Razgledi, 46/1953
89 Razgledi, 5/1958
90 Razgledi 1(septembar) 1958; Mlada literatura 1-2/1955; Razgledi 22/1956; Razgledi 7/1956 i Razgledi br.1 (septembar) 1959


BIBLIOGRAFIJA

Zbirke priča objavljene u Makedoniji 1950-ih godina

Abadžijev, Gorgi: Izgrev, Skopje, Nopok 1950
Boškovski, Jovan: Blokada, Skopje, Državno knigoizdatelstvo na Makedonija 1950
Maleski, Vlado: Gurgina alova, Skopje, Nopok 1950
Petkovski, Radoslav: Rašanec, Skopje, Državno knigoizdatelstvo na Makedonija 1950
Petkovski, Radoslav: Rabarot Klime, Skopje, Nopok 1950
Čašule, Kole: Prvite dni, Skopje, Kočo Racin 1950
Abadžijev, Gorgi: Epopejata na nožot, Skopje, Ilinden 1951
Kalik, Duško: Od onie dni, Skopje, Kočo Racin 1951
Karahasan, Mustafa: Vitašanka, Skopje, Kočo Racin 1951
Sovremeni makedonski raskazi, (V.Maleski, K.Čašule, G.Abadžiev, J. Boškovski, R.Petkovski), Skopje, Ured za informacii pri Predsedatelstvoto na Vladata na N.R. Makedonija 1951
Leov, Jordan: Posilna od smrtta, Skopje, Kočo Racin 1952
Slanštanec, Ilija: Vreminja i luge, Skopje, Kočo Racin 1952
Abadžiev, Gorgi: Posledna sredba, Skopje, Kočo Racin 1953
Drakul, Simon: Planinata i dalečinite, Skopje, Kočo Racin 1953
Ivanovski, Gogo: Luge po patot, Skopje, Kočo Racin 1953
Leov, Jordan: Dlaboka rana, Skopje, Kočo Racin 1953
Maleski, Vlado: Branuvanja, Skopje, Kočo Racin 1953
Točko, Ivan: Bojana, Skopje, Kočo Racin 1953
Čašule, Kole; Raskazi, Skopje, Kočo Racin 1953
Janevski, Slavko: Klovnovi i luge, Skopje, Kočo Racin 1954
Boškovski, Jovan: Luge i ptici, Skopje, Kočo Racin 1955
Koneski, Blaže: Lozje, Skopje, Kočo Racin 1955
Martinovski, Cvetko: Lunjinci, Skopje, Kočo Racin 1955
Drakul, Simon: Vitli vo porojot, Skopje 1956
Ivanovski, Srbo: Žena na prozorecot, Skopje, Kočo Racin 1956
Jovanovski, Meto: Jadreš, Skopje, Kočo Racin 1956
Pendovski, Branko: Igra, Skopje, Kultura 1956
Solev, Dimitar: Okopneni snegovi, Skopje, Kultura 1956
Georgievski, Taško: Nie zad nasipot, Skopje, Kočo Racin 1956
Točko, Ivan: Akordi, Skopje, Kočo Racin 1957
Ivanov, Blagoja: Nok bez počinka, Skopje, KR 1958
Ilievski, Branko: Pogledni so moite oči vo mene, Skopje, Kultura 1958
Jovanovski, Meto: Meni na mojata mesečina, Skopje, Kočo Racin 1958
Mazov, Ivan: Dodeka topovite pukaat, Skopje, Kultura 1958
Martinovski, Cvetko: Kvečerini i razdneuvanja, Skopje, Kočo Racin 1958
Momirovski, Tome: Čekori, Skopje, Kočo Racin 1959
Točko, Ivan: Prsten, Skopje, 1959
Solev, Dimitar: Po rekata i sproti ena, Skopje, Kočo Racin 1960
Urdin, Kočo: Smea niz sokacite, Skopje, Kočo Racin 1960
Jovanovik, Zoran: Mačka vo dvorot pod balkonot, Skopje, Kočo Racin 1960

PREGLED PRIČA BRANKA VAROŠLIJE

(Priče Branka Varošlije su 1950-ih bile dostupne samo u periodici, te stoga mislim da je korisno da se navede gde i kada su objavljene. Neke od njih su se kasnije našle zastupljene u njegovoj zbirci Osameni minuvači /Usamljeni prolaznici/, Skopje, Kultura 1975)

“Dvajca”, Razgledi br.7/1953 (Nova Makedonija od 12.03.1952.)
“Pesna”, Razgledi, br.29/1953 (Nova Makedonija od 13.08.1953.)
“Srce”, Nova Makedonija, br. 2776, od 10.10.1953. str.12-13
“Raskaz za denot”, Razgledi, br.40/1953 (Nova Makedonija od 29.10.1953.)
“Izložbata e rasprodadena”, Nova Makedonija, br. 2838, od 1.2. i 3.01.1954. str. 11
“Toj silen topol vetar”, Razgledi br.12/1954, str.6-7
“Pri vrakanjeto e tažno”, Razgledi, br. 19/1954
“Zalez”, Mlad borec, br. 22/1954, str. 6
“Tripati esen”, razgledi, br.1 (27), (2.01.1955.( str.9
“Na dožd”, Mlad borec, br.4/1955 str.5
“Spokojstvo”, Razgledi, br.9/1955, str. 8
“Vrakanje”, Razgledi, br.15/1955, str. 6
“Stapica”, Nova Makedonija, br. 3319, od. 24.07.1955., str.5
“Pleteni raboti”, Razgledi, br.22/1955, str. 8-9
“Dve odlomki”, (iz neobjavljene proze), Mlada literatura, br.10/1955, str. 29-38
“Ponedelnik”, Razgledi, br.5/1956
“Prva večer” (odlomak), Razgledi, br. 14/1956
“Ja nema”, Mlad borec, nr.19/1956, str. 8
“Doma”, Mlad borec, br. 22/1956, str. 7
“Suvo zaboraveno steblo”, Razgledi, br. 23/1956, str. 7-8
“Najdolg den vo godinata”, Mlada literatura, br. 8-9/1957, str. 68-84
“Sekavanje na gavolot”, Razgledi, br. 17/1957, str.9
“Mrtvi ribi”, Mlad borec, br. 20/1957 str. 7
“Popladne”, Razgledi, br. 8/1958
“Edna puknatina na bezizleznosta”, I, II, Razgledi, br. 8 i br.9/1958-59, str. 1015-1038
“Otkritie”, Mlad borec, br. 20/1959, str. 8-9
“Presmetka”, Razgledi, br. 3/1959-60, str. 227-244.

LITERATURA

Boškovski, Petar T.:”Aspekti vrz makedonskiot raskaz”, u: Makedonski raskazi (predgovor antologiji), Skoplje, Kultura 1979, str.5-34
Vladova, Jadranka: Makedonskiot raskaz od 1945-1955, (magistarski rad), Filološki fakultet, Skoplje 1990
Georgievski, Hristo: Poetikata na makedonskiot raskaz, Skoplje, Misla 1985
Domazetovski, Vecko: “Neramnomerniot čekor na minuvačite”, Sovremenost, 2-3/1976, str.120-123
Giljen, Klaudio: Književnost kao sistem, Beograd, Nolit
Drugovac, Miodrag: “Aspekti na makedonskata kniževna konfrontacija” I-IV, u: Sovremenost, 1,2,3-4 i 6/1980
Drugovac, Miodrag: Povoeni makedonski pisateli I, Skoplje, Naša kniga 1986
Gurčinov, Milan: Sovremena makedonska kniževnost, Skoplje, Misla 1983
Estetika kratke priče, tematski broj (prir. Mirjana Popović-Radović), Književna kritika, br.2, 1979
Ivanov, Blagoja: Soočuvanja, Skoplje, Misla 1971
Kletnikov, Evtim: “Temata na osamata”, Stremež, 3-4/1976, str.293-297
Konstantinović, Zoran: Uvod u uporedno proučavanje knjiženosti, Beograd, 1984
Makedonskiot raskaz (prir. Vele Smilevski), Skoplje, Makedonska kniga 1990
Mitrev, Dimitar: Kriterium i dogma, Skoplje, Naša kniga 1970
Mickovik, Slobodan: Razmisluvanja, Skoplje, Misla 1969
Petković, Novica: Od formalizma ka semiotici, Beograd 1984
Rađanje moderne književnosti – Roman, (prir. Aleksandar Petrov), Beograd, Nolit 1975
Slamnig, Ivan: Svjetska književnost zapadnoga kruga, Zagreb, Školska knjiga 1973
Solar, Milivoj: Ideja i priča, Aspekti teorije proze, Zagreb, Znanje 1980
Solar, Milivoj: “Teorija novele”, tematski broj “Književni rodovi i vrste”, u: Književna kritika, br-5, 1985
Solev, Dimitar: Ljuo vadis scriptor, Misla 1071
Spasov, Aleksandar: “Razvoj na literaturnite rodovi i vidovi vo sovremenata makedonska literatura”, u: Za makedonskata literatura, Skopje, Misla 1969, str. 50-58
Stalev, Georgi: “Vtoriot krug makedonski prozaisti”, Predavanja na XXII Seminar za makedonski jazik, literatura i kultura, Skopje, 1990, str.117-126
Stardelov, Georgi: Povoeni makedonski prozaisti, (predgovor antologiji), Skopje, Kočo Racin 1960
Stardelov Georgi: Doba na protivrečnostite, Skopje, Makedonska kniga 1971
Šklovski, Viktor: “Razvijanje sižea – izgradnja pripovetke i romana”, u: Uskrsnuće riječi, zagreb 1969
Teorija novele, tematski broj, u: Dometi, br. 11/1981

CIP Katalogizacija vo publikacija Narodna i univerzitetska biblioteka Kliment Ohridski, Skopje
82.091(082)
ISBN 9989-43-074-8


Copyright © by Anastasija Đurčinova & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Prevod sa makedonskog Copyright © by Predrag Crnković

Nazad