BOJAN BOSILJČIĆ

Roden je oktobra 1957 u Beogradu u znaku Škorpiona
Novinar, pisac (nikako književnik), muzičar, stolar, putnik.
Napustio Pravni fakultet na trećoj godini.
Objavljene knjige: »Uzaludni«, roman, 1992,; »Moraš me jednom opet ovde dovesti«, priče, 1993; »Đavolji kolosek«, roman, 1995.
Oba romana u godinama objavljivanja bila u užem izboru za NIN-ovu nagradu.
Dvadeset godina radio u Televiziji Beograd. Početkom devedesetih prelazi u Redakciju za kulturu. Tu pokrenuo magazin Metropolis, novembra 1993, najstariju i najbolju emisiju iz kulture u medijskom prostoru Srbije, koja se emituje do danas (februar 2006).
Autorski serijal Razgolićeni grad u čijih se dvanaest epizoda, od februara '97. do septembra 98, moglo pratiti arhitektonsko, urbanisticko i kulturno degradiranje Beograda bio i ostao jedini u svojoj vrsti.
Petog oktobra 2000, kao član štrajkačkog odbora sindikata Nezavisnost, prvi se pojavio na ekranu Nove RTS čime je započela njena sadašnja istorija.
U decembru 2001, pokrenuo i godinu i po dana uređivao magazin Ex Yu kult, u kome su gledaoci u Srbiji, kroz ekskluzivne priloge dopisnica ( žene drže do kulture, da se ne zavaravamo) iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva i Skoplja mogli da prate kulturnu produkciju, fenomenologiju i stanje duha u zemljama nekadašnje Jugoslavije. Takve emisije ni do danas nema ni na jednoj od televizija pomenutog prostora. Na TV Beograd Ex Yu kult prestao da se emituje zbog nedostatka novca za honorare...
U maju 2005, zbog intervjua u kome je kritikovao aktuelnog direktora RTS-a, otpušten. Beše to prejaka reč za direktora. Tužio je kuću, i taj spor dobija. U međuvremenu slobodni novinar - bez staža, bez zdravstvene knjižice - za privatnu producentsku kuću snima minijature o ribolovu. Pantha rei, moj Heraklite!
Gitaru svira od dvanaeste godine (klasična tehnika). Na Stradunu, leta '77, pevajući na Onofrijevoj česmi, zaustavio pešački saobraćaj od Pila ka Pločama. Više od polovine slušalaca mislilo da je to taj Ibrica.
Sa horom »Ivo Lola Ribar«, leta '88, pevao u lionskoj operi, u predstavi »Aida« u rimskom amfiteatru iz I v.n.e.
Od orahovog i hrastovog drveta ume da napravi svakakve stvari.
Više od četrdeset puta prošao maršrutu od Kopra do Dubrovnika i Kotora. Boravio na većini ostrva hrvatskog primorja, kao i na poluostrvu Pelješcu.
Poseduje mašinu za kucanje ROYAL, model 1937.
Knjige su mu mahom u prvom licu; novinski tekstovi nikada.
Žena mu se zove Bojana.
Od ukidanja viza letuju u Rovinju.
Poznaje svaku ulicu Beograda.




 

SMRT VENECIJE
Roman u nastajanju, odlomci

 

Arsen i Augusta. Beogradski saksofonist i Australijanka, operska pevačica koja živi u Lionu, Francuska. Svetski dan muzike, krajem osamdesetih. Posle ove priče koješta će se dogoditi, devedesetih. Što junaci nisu mogli znati, kao što niko od nas to ne zna. Ali su nešto naslutili...


»To je vrlo dobar engleski«, rekao sam brišući rosu sa hladne flaše. »Bez francuskog akcenta«. Levu nogu prekrstila je preko desne i lagano klatila njome po vazduhu. »Well«, rekla je, »actually, I'm Australian.«
Bila je kasna noć Svetskog dana muzike a trg je vrio od ljudi. Jugoslovenska posada se odmarala za jednim od stolova koji su bili posvuda. Augusta i ja sedeli smo za svojim stolom. Imao sam utisak da kelner više ne broji piva. Ne znam otkud se stvorila Augusta. Pila je crno vino, u malim gutljajima, i crvena cipela od meke, prevrnute kože sa plavim vrhom spala joj je sa pete.
»Australijanka!?« rekao sam kao da više niko ne može biti Australijanac. »Da«, potvrdila je, »ovde sam šest godina. Ali maternji je ipak maternji. Kaži mi nešto na tvom maternjem.«
»Imaš divnu petu«, rekoh.
»A...hm«, klimnula je sa razumevanjem. »Šta to znači?«
Nisam znao kako se kaže »peta« na engleskom. Sagnuo sam se i zavukao šaku između njene poluizuvene cipele i tabana. Koža joj je bila meka.
»Ovo«, rekoh. Beautifull.
Da bi mi dlan lepo legao na Augustinu petu izvrnuo sam ruku u ramenu. Ličio sam na Kvazimoda. Augusta me je odozgo posmatrala sa zanimanjem.
»Ahil je imao lepšu«, rekla je.
Lagano sam izvukao ruku pazeći da joj pritom ne izujem cipelu.
»Čisto sumnjam«, rekoh. »Ta peta je samo poznatija«.
»I veoma ranjiva«, dodala je Augusta.
Pomirisao sam dlan:
»Paris Ives Saint Laurent?«, rekoh. »Gde ga stavljaš, na stopala ili u cipele?«
»Razumeš se u mirise«, odvratila je sa zanimanjem. »Na stopala.« Pogledala je moje ruke, počivale su na stolu: »Ti imaš lepe šake. Nikada nisam videla tako duge prste.«
Kelner je doneo novo pivo i čašu crnog vina. Niko ništa nije morao da naručuje.
»Dobro dođu oko saksofona«, složio sam se. Razmišljao sam ko će platiti sva ova piva. Noć je bila topla.
»Augusta«, rekoh da odagnam zebnju, »dolaziš sa Toske; kako se pevalo?«
»Dobro, veoma dobro«, reče Augusta okrećući glavu ka meni. Plava kosa još se nije smirivala od tog pokreta kad je nastavila rečenicu: »Furvije su podigli Rimljani. Od bine nije ostalo ništa, za ovu predstavu je napravljena. Ali je auditorijum sačuvan, i akustika s njim.« Osmehnula se kao devojčica: »Opera pod zvezdama donosi izvesno uzbuđenje.«
I potom je Augusta, dok su pored nas promicali mladići i devojke u crnim kožnim odelima izbodeni rajsnadlama i gospoda u lanenim odelima, govorila o detinjstvu u predgrađu Perta u roditeljskoj usamljenoj kući kojoj je jutrom prilazila mladunčad kengura, potom o londonskim godinama učenja, teškom i lepom savladavanju tehnike solo pevanja, o tome kako je slušala svoj glas dok se podiže i oblikuje, o zanosu tom sposobnošću da sebe stvarno slušaš dok pevaš, to ne umeju svi, i o tome kako se Džonatan, njen profesor, polako povlačio što je više njen glas izbijao na površinu, postajao njeno drugo lice, lice važnije od lica, telo važnije od tela. Moj sopran, kaže Augusta, sećajući se tog dana kada Džonatan više nije imao šta da doda njenom glasu, pa je samo doneo konjak i njih dvoje, zaboravljajući na stroga pravila, ispili flašu u čast novorođenog.
»I tada si«, rekoh ustajući jer je Gile zvao sa susednog stola i pokazivao prema bini, »došla, pretpostavljam, u lionsku operu? Hoćeš li sačekati da odsviram ovu turu?«
Gledala me odozdo plavim pogledom.
»Da«, rekla je, »tada sam došla i čekaću te.«
Stajao sam nad njom, ćuteći i posmatrajući je. Hteo sam da još nešto kažem pre nego što se odvučem da duvam u saksofon. Topli vazduh uskovitlao se oko mog lica.
»Pevaš li u horu ili si solista? Šta pevaš u Toski?«
Zvezde su treperile, osećao sam to.
»Ja sam Toska«, rekla je Augusta.



Do jutra su se svetla na Furvijeu polako stapala sa zvezdama i kad je pred svitanje zahladilo a pivo već uveliko teklo ulicama ostalo je još samo da svi zajedno, Amerikanci, Belgijanci i Jugosi, otpevamo »Old Man River«. Amerikanac će pevati, pa je njegov razglas stavljen na maksimum. Američki bubnjar je bio nešto poput dirigenta za sve nas, raspoređene na tri strane trga. Crnac je zapevao, Misisipi Rona Soma Dunav Sava plantaže pamuka i bola ljudi na trgu su zanemeli, baš su odvrnuli taj razglas, moj saksofon i Amerikančeva truba, belgijski vibrafon i Giletov kontrabas, sve ugašene zvezde i one koje su se još videle, Kelti, Rimljani, Francuzi pevali su sa nama dok su reke tekle i nebo bivalo sve tanje. Aplauz je trajao dugo; čak toliko da Augustu i mene krivudavom ulicom isprati sa trga na kojem je, odbivši da naplati račun jer je takav dogovor sa organizatorom, ostao nasmejani kelner a u prohladnom mraku se, spuštajući se sa vrletnih zidina, kovitlale senke mrtvih operskih ljubavnika.



Popeli smo se uz stepenice i pešačkim mostom prešli Ronu. Augusta me je vodila uskim ulicama, kroz pasaže i dvorišta sa balkonima. Sada je već svitalo. Kod Opere je stala.
»Ako već sutra uveče odlazite, mogao bi da prethodno dođeš kod mene na ručak. Koliko ćeš spavati?«
Nebo je bivalo sve bleđe, u junu su takve stvari burne. Stajali smo i gledali se. Jutarnji vetar mrsio je Augustinu kosu.
»Ne mnogo«, rekoh. »Nisam jak u snovima«.
Zamišljeno je klimala glavom gledajući me u oči. Bili smo sasvim sami na tom skliskom platou. Onda je Augusta iz tašne izvukla blokčić i ispisala svoj telefon. Gurnuo sam list u džep od košulje. Čule su se ptice.
»Javi se kad se probudiš. Ješćemo špagete a imam i sireve«.
»Ptice«, rekoh ne skrećući pogled, »isto zvuče kao i u Beogradu«.
Augusta je zavukla pramen kose iza uha:
»Gradove u kojima su ljudi, zagledani u sebe, s čuđenjem se pitali gde su, nose i prekrivaju velovi velikih priča. Mitovi nastaju ne tamo gde to ljudi vole, nego gde se osećaju najnelagodnije. Naše bajke vraćaju nas mestima na kojima su nam srca mogla pući.«
»Da«, rekoh, »bajke ili ne, ali uvek se vratiš«.
»Elizabet Dženings«, reče Augusta, »engleska pesnikinja«. Okrenula se i uhvatila me za mišicu. Ruka joj je bila topla. Pokazivala je glavom:
»Poznaješ ovu ulicu? Dole ti je hotel.«
»Želiš li da te otpratim?« upitao sam smušeno.
Odmahnula je glavom i nasmešila se:
»Huligani više nisu budni. Nemoj da košulju izbaciš kroz prozor!«
Stavio sam dlan desne ruke na džep i odrečno klimao glavom. Augusta je polako krenula preko trga koji se belasao od jutarnje svetlosti. Stajao sam sa tom rukom na srcu iako niko nije svirao himnu. Ali ptice jesu pevale i to me je tešilo. Srce će pući kasnije, znao sam to.


Rue de la Republique je bila uobičajeno ispunjena ispeglanim svetom dok sam ja, mimoilazeći se sa mladićem na specijalnom motorciklu opremljenom automatskim lopaticama za skupljanje psećeg izmeta, pokušavao da u sopstveni ritam koraka uvedem neki red. Nešto je bilo poremećeno, kamene ploče su mi izmicale, nešto veće htelo je da stane u nešto manje, i kao da je unutar mene počelo podvajanje, vrlo duboko da bi bilo primetno za okolinu ali nezaobilazno za mene uhvaćenog u raskorak između bolesne čežnje za nepovratno izgubljenom ljubavlju u gradu koji je moj, i obećavajuće svežine novoraspuknutih horizonata u gradu koji, avaj, osim jednog pradavnog sufiksa nije imao više ništa zajedničko sa mestom gde je moje srce imalo prepući. Sluh se rascvetao, polifone linije su se množile, ali nijednu više nisam razumeo, jezik koji sam voleo da slušam pokazao je svoje drugo lice, lepak se stvrdnjavao i odvajao od podloge, više nisam mogao da sastavim delove, Janus-jezik mi je bubnjao u glavi, kotrljajući svoje »r«, terajući me da shvatim kako koraci koji su se produžavali podamnom neće biti dovoljni za razdaljinu koja me je čekala.
Dok smo, dan kasnije, proveravajući prozore i ringle, osvrćući se za mojim zaboravljenim sitnicama, izlazili iz stana, mali, crni Cezar besno je frktao na nas. Gurao je njušku kroz vrata, hteo je da me ujede. Augusta ga je ćuškala nazad i umirivala, »Flora će doći kroz dva sata da te vodi kući, Cezare, šta ti je?!«, ali on je divlje mjaukao. Zalupili smo mu vrata ispred nosa i prteći saksofon i male kofere odvijugali niz ćutljivo stepenište. Uneli smo stvari u »sanbima«, ja sam išutirao gume, dobro su izgledale, a Augusta je, pružajući mi ključeve stala ispred mene:
»Hoću još malo radosti, nećemo se sad slamati od tuge. Imamo još ovo putovanje, i ono treba da bude lepo. OK?«
Klimnuo sam tromo. Stavila je dlan na moj obraz. Poljubio sam taj dlan i strovalio se na vozačko sedište. Sunčevi zraci iskosa su padali na ulicu kad smo se udaljili sa nje.
Neodoljivo osećajući da će bilo šta što uradim biti pogrešno, dozvolio sam Augusti da me nagovori na ovo putovanje. Pa i nismo mogli tek tako da se rastanemo. Tek, ostavljajući špansku hacijendu pustom, ne mareći za lionske tunele i katedrale, uputili smo se na istok da, kako je rekla Augusta, bar jedan deo puta učinimo »našim«. Iako sam, dan ranije, u objašnjenjima zašto odjednom moram nazad koristio samo rudimentarne izraze kao što su »ne znam... moram«, i nesuvislu tvrdnju kako me francuski jezik počinje da guši i da mi se oglašava kao tuđ i preteći, Augusta me je razumela. Žene to umeju. Ali ja sam, sedeći u kuhinji u kojoj se dnevna svetlost gasila, neprestano pokušavao da objasnim neobjašnjivo. Augusta me milovala po ruci dok sam brbljao.
I tako smo, tog jutra, pošli. Lungdunum je ostao za nama, Francuska se otvorila, lokalnim putevima, pretičući bicikliste i male automobile uputili smo se ka Italiji. Hteli smo neki grad gde će agonija našeg besmislenog rastanka izgledati prirodnije. Augusta je otvorila kartu i diktirala pravac. Vozio sam prema Veneciji.


Zvonik je tukao kao mahnit dok smo se, ulepljeni krpicama vlage koja se dizala iz kanala, probijali ka molu. Prepunih hotela, Venecija nam je ostavila samo svoje ostrvo. »Tamo je ionako mirnije«, rekla je Augusta. Golubovi su u talasima poletali i sletali na trg. Lepet je bio zaglušujući. Prihvatio sam Augustinu torbu. Bilo je toplo. Lido di Venezia, pisalo je na tabli. Čekali smo brod. U sumaglici morskih isparenja, menjajući lik, varljivo se ukazivala Santa Maria della Salute. Topli vetar hučao nam je oko ušiju dok je brod spuštao svoje mostiće i venecijanski mornari se dovikivali bacajući jedni drugima mokre konopce. Jedan spečeni, bezubi starčić sa masnom kapetanskom kapom na glavi prihvatio je Augustinu torbu. Ona se nasmešila i zakoračila na palubu. Zapeti luk njenog stopala i haljina uskovitlana na vetru. Mornar je sijao očicama. Augusta je sela na drvenu klupu i rekla »grazie«. Mornar se naklonio, pogledao me i namignuo. Vrteći glavom kao neko ko se setio davnih uspomena, otirući dlanove pogleda uprtog u drvenu palubu, vratio se svojim konopcima.
Na brod su ulazili Japanci, Amerikanci, Česi, Nemci... Iz unutrašnjosti su turobno brundali motori. Na sivom moru belile su se kreste talasa. Augustina sandala, otkačena sa pete, njihala se u vazduhu. Blago nasmešena, smirenih crta lica, blistavog tena, posmatrala je kupolu velike crkve. Ulazili su Englezi, Poljaci, Rusi, brod se punio, brod je bivao sve teži, Venecija je počela da se udaljava od nas. Svi su na brodu govorili glasno. Pomešanih jezika, na ulubljenoj barci, primicali smo se ostrvu.


Noći su bile sparne, samo smo se gledali, noćima, Augusta i ja, dok je kroz prozor sa mora dolazio zvuk brodskih sirena i ženski smeh iz pobočnih ulica što su izbijale na more. Neoprostivost završnih dana natapala je sobu više nego znoj iz naših tela. Mali privatni hotel sa vrtom po kome su rasle pinije i čempresi, bio je opremljen sobnim klima-uređajima. Ali Augusta nije mogla da podnese zatvoren prozor. »To je naš vazduh«, rekla je kad sam pokušao da joj objasnim kako funkcioniše uređaj, »to ćemo, dakle, disati. Uostalom, pogledaj zvezde.« Erkondišn je ostao nem, skoro koliko smo to bili i mi, zagledani u svetla Venecije koja su u daljini varljivo titrala u mraku.
Danju smo se po skrajnutim ulicama, i mostovima, sklanjali od turista. Crvenkaste fasade kuća koje su krile vlažne i tamne stanove obasjane mutnom svetlošću muranskih lustera, večne u svom šljapkavom trajanju, unosile su nam se u lice dok smo tražili pogubljene smerove. Zvonilo je sa zvonika, teška i uporna zvona u gnjecavom vazduhu uzdizala su se nad Venecijom, tresući njene zidove, uzdrmavajući trule stubove pobodene u mulj. Pili smo pivo. Augustina plava kosa zadenuta iza uha. Due birre alla spina. Krigle su bile velike i teške. Augusta me držala za ruku. Restoran je, na platformi od dasaka, počivao nad vodom. Dok smo jeli picu sa gorgonzolom i đavolji sir se rastezao sa naših viljušaka, Santa Maria della Salute, na drugoj strani kanala, kupolasto se uzdizala ka nebu.
Karnevalske maske okačene po dovratcima prodavnica voštano su se kezile na nas dok smo u predvečerje sedeli na toplom zidu. »Kad će se upaliti svetla?« pitala je Augusta. Gledali smo u vodu. Procesija gondola vršila je mimohod Kanalom Grande. »Ne znam, Augusta. Ali upaliće se svakako.« Dogovor je glasio da je to poslednje veče.
Bolest, mislio sam. Toliki bol, to mora da je bolest. Dok je pesma suludog gondolijera zamirala u daljini, znao sam da je bilo pogrešno što sam pošao u Lion. Daljina ne može tu ništa da učini. Augusta se kao umorno dete naslonila na moje rame. Video sam je kako kleči pevajući Toskinu molitvu. Oprosti, majko sveta. Ona nije bila kriva. Niko nije. Ogoljen kao zrno kikirikija, u trulom venecijanskom sumraku, žaleći borove naših gora, klimatao sam se na tom zidiću i ćutao. Prateći prokletstvo pogrešnih usmerenja moraću da pođem odavde. Augustina glava na mom ramenu. Lepše je ovaj ne vide vid. Paranoja mi je nagrizala mozak. Slepi miševi sudarali su se u vazduhu. I opet zvona. Augusta, lepoto, kajem se pred tobom. I idem bestraga. Utekoh mudro od sreće, lud. Oči su me pekle. Nije bilo tog razuma kome bih mogao da se obratim za objašnjenje zašto ostavljam Augustu da se mirisnim »sanbimom« odveze sama u Lion a ja odlazim u grad koji osim keltskog korena u svom bivšem imenu ne krije u sebi ništa više od onoga što su u stanju da pruže sparušene ljubavi. Augusta, pokušavam da budem tvrd, da ne mislim, itd. Samo što dušom probije zrak. I svetla, baš tada su se upalila. Neko se, negde, nasmejao. Santa Maria della Salute. Zureći u crnu vodu rekoh: »Hoćeš da te odvedem na riblju večeru?« Samo je sklopila kapke. U kanalima ispod nas, pijani gondolijeri su se svađali, i zvezde, iznad nas, tupavo su svetlucale.
Operetski klavirista je u restoranu sa čijeg su plafona visile mreže izvodio verzije operskih arija. Koristio je crni pijanino i stalno namigivao kelnerima koji su trčali oko stolova, davao im je signale. Na zidu je visila preparirana riba razjapljenih čeljusti. Pijanista je svirao »Hor Jevreja« u marševskom tempu kad je Augustinom i mom stolu prišao kelner. Nisam primetio ništa neobično; kelneri jednostavno postoje a ja sam, sa druge strane, pokušavao da u grotesknom restoranu jednoj bledoj ženi čije su oči blistale priuštim još tračak nade u pogledu naših moći da se odupremo nadolazećoj uzaludnosti. Ali Augusta je gledala u kelnera. »Prego«, reče taj. Pogledao sam ga i ja. Odsekle su mi se noge: bio je to visok, koščat mladić čiji su crnpurasti prsti obilovali zglobovima. Jagodične kosti lica pravile su na obrazima duboke senke. Gledao nas je. Zakošene oči bile su delo odmetnutog šminkera japanske »no« drame. Činilo mi se da mu obrve zalaze do slepoočnica, da će dodirnuti vrhove ušiju. Ali nije bilo šminke. Glečerske beonjače sevale su u mraku. »Niste odavde«, rekao je na engleskom. »Odakle ste?«
Augusta se stresla kao da se budi: »Kako ste znali da nismo?«
Osmeh mu je ličio na otvaranje peroreza: »Ovo je Venecija. Niko ovde više nije odavde. Hoćete školjke?«
»Hoćemo špagete sa plodovima mora«, rekoh pomerajući pikslu. »Za početak.«
Izvadio je naliv-pero iz unutrašnnjeg džepa smokinga: »Plodovi mora!« zapisao je u blokče. »Tako ćemo, znači, početi. Vrlo dobro.« Šibnuo je očima na Augustinu ruku koja je bila upletena sa mojom: »Ljubav ne prašta?« Gledao je mene.
»Ne«, rekoh. »Ne prašta«. Unforgiving love.
Gledali smo se. Bilo je kao da zurim kroz prorez tenka koji stoji u mračnom depou.
»Da vas upitam za vino...«
»Ništa nas ne pitajte, nego donesite buteljku crnog. U mom jeziku ono je stvarno crno, a ne crveno, kao u engleskom.«
Šmrknuo je i trepnuo: »Neću vas pitati koji je to jezik. Sviđa vam se Venecija?«
»Toliko mostova koji nikud ne vode«, bio sam rezigniran. »Kao završetak sveta...«
Držao je penkalo na način na koji se drže pikado strelice i gledao me preko njega: »Sasvim tačno. Osetili ste kako smrdi iz kanala?«
»Osetio sam. Zna li se razlog tolikom smradu?«
»Da li ciljate na prirodu materije koja se u dubini podvrgla raspadanju, ili...«
»Ciljam na razloge smrada.«
Oblizao se vrhom jezika po uglovima usana:
»Onda su, za vas, razlozi na strani ljudske nemogućnosti da se organizuje jedno solidno čišćenje.«
Augusta nas je netremice posmatrala, mrdajući glavom levo i desno.
»Plodovi mora«, zainteresovao sam se, »nisu iz kanala?«
»Nipošto«, odgovorio je oblizujući se neprestano, »sa pučine su.« Sklopio je penkalo držeći pritom male prste odvojene od ostalih prstiju: »Sad je najveća gužva u kuhinji. Uživam da ih isprepadam.« Namignuo nam je: »Pijanista je moj čovek, nemojte pucati u njega. Nikome nije lako. Ali vi«, prerezao me je horizontalnim pogledom, »vi ćete ga bar razumeti.«
Udaljio se od stola okrenut licem nama, dopuštajući da mu ruke vise niz telo. Na nogama je imao bele lakirane cipele sa debelim gumenim đonom. Nestao je iza paravana a onda se odatle začuo urlik: DUE SPAGHETTI CON FRUTTI DI MARE!!! Iz kuhinje su se začule psovke. Pijanista je svirao O, sole mio, u nemogućem, tročetvrtinskom ritmu, laktovi su mu skakali. Četvoro Japanaca za stolom u uglu zagledalo je ćutke ribu koja je stigla na njihov sto. Samo su ćutali i posmatrali. Augusta je mrdala ramenima kao da otresa nešto sa sebe. Pomilovao sam je po ruci:
»Kakvo mesto!«
Ona je vratila stisak piljeći sve vreme u neku tačku stola. Onda me pogledala. Izgledala je umorno. Lepo i umorno. Rekla je: »Jesi li mu ti rekao da smo mi muzičari?«
Jedna zidna lampa imala je progoreli abažur. Svetlost mi je tukla u oči. »Ne sećam se«, odgovorio sam. Japanci su stali da oprezno seku ribu. »Jesi li primetila njegov akcenat?«
»Nema akcenta«, reče Augusta. »To je savršen engleski.«
»Neuobičajeno za jednog Italijana«, odgovorio sam.
»Neuobičajeno i za Engleza«, reče Augusta.
Na zidu optočenom furniranim drvetom visila je slika sa okeanskim motivom: pučina i nebo. Ničeg više nije bilo na slici. Slika je mogla da stoji i naopačke. Obuzela me je krajnja potištenost. Augusta se spremala na plač. Samo da stignu špageti. Ali Augusta nije zaplakala. Rekla je:
»U Australiji sam imala kengura.«
Kap znoja cedila mi se niz slepoočnicu. Otro sam je palcem. Rekoh:
»To mi razumno zvuči.«
Augusta je vrhom prsta dotakla špic svoje kragne. Nosila je mušku belu košulju zakopčanu do grla, izvučenu iz pantalona, dugu skoro do kolena. U njenom glasu osetio sam nešto sažaljivo: »Misliš li da svi tamo imamo kengure?« Napravio sam neku prigodnu ne-ne-zaista-ne grimasu ali ona se nasmejala: »Kenguri su divlje, plašljive životinje, klone se ljudi. Skaču po pejzažu i klone se ljudi.« Cimnula je kragnu. Gornje dugme joj se popelo do uha. »Ali tog jutra mali kengur sa prebijenom stražnjom nogom uskakutao je u naše dvorište. Ne mogu da ti opišem kako je izgledao skačući na jednoj nozi dok mu se druga, krvava, vukla po prašini.«
Davao sam znake da ću pokušati to sam sebi da predstavim. Bilo je toplo, znojio sam se po grudima. Znoj mi je kapao na stomak. Augusta je uvrtala kragnu sve dalje. Rekla je:
»Pogodili su ga noćni lovci, ali on je uspeo da pobegne iz snopa svetla. Video si, pretpostavljam, te ljude sa terenskim vozilima i svetlima, noćne lovce?«
Klimnuh glavom. Ventilator na zidu je mirovao.
»Kengurčić je tada pao«, nastavila je Augusta, »jer je nama morao da veruje; nije imao više snage. Otac je predložio da mu prekratimo muke. Muškarci uvek imaju takve ideje. Ja sam ga pomilovala po njuškici; ništa, samo je disao. Pomislila sam da ta noga može da zaraste. Samo sam na to mislila. Previla sam mu nogu i odnela ga kod veterinara. 'Nisam nikad u gips stavljao kengurovu nogu. To se ne radi', rekao je veterinar, 'te se stvari rešavaju drugačije'. Znala sam kako se te stvari rešavaju, imala sam oca, i objasnila sam to veterinaru. Rekla sam da ne izlazim bez gipsa na kengurovoj nozi. Veterinar je slegnuo ramenima, očistio ranu, i delove noge spojio nekom šinom oko koje je obmotao teške flastere. Pošli smo kući, mali kengur i ja.«
U dnu sale, zaklonjen senkom lučnih svodova i paravana, stajao je naš kelner i zurio u nas. Probao sam bar da udahnem duboko; nisam mogao. Pluća su bila plitka. Augusta je cimala kragnu na drugu stranu. Pijanista je svirao »Torna Suriento« u ritmu seoske igre. Augusta me pogledala:
»Zatim je kengur krenuo sa oporavkom. Brat i ja smo ga hranili, majka je stalno ponavljala 'jadni mališa, jadni mališa'.« Poor lad. »A otac je bio sve zadovoljniji što se onog jutra nismo odlučili na prekraćivanje muka.«
Augusta je ukrstila prste i položila ruke na sto, kao da mi ih je nudila na uvid. Kažiprst joj je neprimetno poskakivao.
»Jednog dana povela sam ga u šetnju. Držala sam ga za prednju nogu a on je skakao na zdravoj nozi. Šina mu je smetala, pokušavao je da je odbaci. Ali šina je stajala. I tako smo danima skakutali po dvorištu. Batrgao se kao krpeni lutak, ali išlo je.«
Glava mi je gorela, i usta, bila su suva i škripava. Trebalo mi je vode, ali nisam želeo da zovem kelnera. Čekao sam. Augusta je uzdahnula:
»Pre skidanja šine veterinar je rentgenskim aparatom snimio nogu. 'Neverovatno', rekao je i rasekao prljave, iskrzane flastere. Kost je srasla! Danima sam potom pomagala kengurčiću da se privikne na novu nogu. Stalno je skakao na jednoj, bio je začuđen, gledao me i pružao prednju nožicu kao dete koje hoće u šetnju.«
Topli vazduh mi se kao testo svaljivao niz vrat, i lice. U očima mi je tuklo bilo. Zašto kelner ne donosi vino? Znojavim dlanom pomilovao sam Augustinu nadlanicu. Nastavila je priču:
»Otac ga je zavoleo. Nazvao ga je Čarli i vodio popodne u šetnju do našeg voćnjaka. Čarli je skakao pored njega. U martu su otac i brat izvezli teški traktor za jesenje oranje. Čarli je bio s njima. Predveče, otac je vukao poslednje brazde. Čarli je čučao na haubi. Ličio je na stražara. Ali otac je bio umoran; pri okretanju, zadnji točak spao mu je u jarak. Čarli nije uspeo da održi ravnotežu a otac nije uspeo da zakoči. 'Taman zavoliš malog govnara a on ti se baci pod traktor', rekao je otac kad su se to veče vratili sa polja. A onda me pogledao, sećam se tog pogleda, i rekao: 'Ali kćeri, ti ga jesi spasila', i otišao na spavanje. Nije večerao. A nismo ni mi.«
Japanci su, međutim, beskrupulozno večerali ribu. Na pladnju se nazirao kostur. Znoj mi je štipao oči. Rekoh:
»Otac ti je čvrst čovek.«
Augusta se nije pomerala. Reče:
»Ne možeš u čvrstom svetu da igraš na tu kartu. Nežnošću možeš više. A otac ima plave oči. To mi je od njega.«
»A nežnost?«, upitah, »od koga je to?«
»Od Verdija, Pučinija, od prvih violina.« Pomerila se, pogledavši me: »Od života kojeg sam na taj način zadobila, kad sam već mislila da više nikad neće biti moj.«
Kamikaze su strelovitim pokretima satirale poslednje zalogaje ribe. U restoranu je vrilo.
»Ne verujem«, rekoh, »da se život tako zadobija. Čini mi se da si ti ta koja ovde poklanja život: Verdiju, Pučiniju, pa i violinama.«
U tom mraku i vlazi i otpacima ribljeg mesa, u poslednjem depou vasione, zasijale su Augustine oči.
»Zaista tako misliš?«
Samo sam je gledao. Borovi naših gora pomamno su se njihali u noći. Gledao sam Augustu dok se noć spuštala i zakošene oči zurile u razbacane igličaste kosti. Utom je prišao kelner. Na okruglom poslužavniku, visoko ga držeći jednom rukom, nosio je vino i špagete i posudu sa parmezanom i čaše i karafindl. Posmatrali smo ga kao probuđeni. Uputio nam je osmeh posmrtne maske i naglo klecnuo rukom u laktu spuštajući poslužavnik na sto. Čaše se nisu ni pomerile. Uspravio se i ispravio ruke kao u dečijoj gimnastici. Pogledao me je i namignuo. Uopšte nisam reagovao. Onda je stao da raspoređuje čaše i tanjire. Roza salvete ispeglane u harmoniku. Ostali gosti imali su bele. Krenuo je da sipa. Zaustavio sam ga:
»To ću sam.«
Samurajski me pogledao, kao pred useknuće. Činilo mi se da reži na mene. Gledao sam ga i čekao da ode. Nije odlazio. Povratio je duševni mir i bušio moje rožnjače. Upitao sam:
»Otkud vam savršen akcent engleskog?«
Pokazao je kažiprstom u pravcu sopstvenih grudi:
»Savršen?«, upitao je. »Interesantno...«
»Da«, rekoh, »interesantno. Gde ste usavršavali jezik?«
»U Stonhendžu«, reče on.
»Ne budite smešni«, odvratio sam. »Taj odgovor može da prođe kod Japanaca. Stonhendž je gomila kamenja na ledini...«
Zaškripao je zubima i sagnuo se pokretom gumenog Miki Mausa ka meni:
»Stonhendž je druidski hram, glupi skote! Uživaj u večeri.«
Iskezio se i uspravio. Načinio je blagi naklon ka Augusti i nestao u pravcu kuhinje. Gledao sam za njim. Augusta se zainteresovala:
»Šta ti je rekao?«
»Ništa«, odgovorih, »nešto u vezi sa plodovima mora. Primakni tanjir da ti sipam.«
Račići školjke lignje sipe u kolopletu testa u tišini su pronalazili put do naših usta. Samo bi pokatkad Augusta podigla svoj plavi pogled prema meni. U pauzi sviranja, pijanista je sedeo sa nekom ženom obučenom u crvenu haljinu i pričajući joj nešto mahao rukama. Žena ga je gledala preko čaše i klatila nogom. Dok je more upumpavalo plodove svojih dubina u moju krv, kafanska svetlost progorelioh abažura plazmatično se zavlačila u nevidljive pukotine zidova. Koža lobanje mi se na milionima hladnih trnaca odvajala od glave. To mora da je od vina, pomislih. Augusta me je gledala. Ništa, Augusta, ništa. Gromadna, mljackajuća tišina otvrdnjavala mi se u ušima. Nikakva harmonija ne bi tu mogla da se primi. Močvarnog sluha, žvakao sam mesnato more ali suze rastanka su bile te koje su određivale ukus.
Nekako smo pojeli večeru. Augusta je bila bleda, stisnutih usana osmatrala je svodove restorana. Kelner je, nagnut nad sto, razgovarao nešto sa Japancima. Morao sam da ustanem. Na putu do klozeta, u prolazu, visila je slika nekog starog ribara. Gledao je u prolaznike, osećao sam njegov pogled. Sve bliže japanskom stolu, Japanci su udivljeno slušali našeg kelnera. Zapara iz kuhinje je rasla. Kelner je govorio japanski. Morao sam da se umijem. Iz klozeta je tukao zadah. Odozdo se čuo klokot. Duvaće jugo, pomislio sam. Nešto nije bilo u redu sa plodovima mora. Stomak mi se dizao. Umivao sam se dugo. Ali ruke, kao da nisu mogle da stignu do mog lica, ono je ostajalo daleko. Okrenuo sam se i pošao u susret dovratku i stubovima koji su tupim udarima pronalazili moja ramena. I neka brojna svetla, palila su se i gasila u zatamnjenom prostoru, samo su se palila i gasila, oblak svitaca sa greškom u napajanju, naslonio sam se na zid, čulo se tandrkanje sudova iz kuhinje, neko je kreštavo vikao, i baš kad sam skupio snagu da se odvojim od zida, predamnom se stvorio koščati kelner, neonski bled, sa žuitim odsjajem iz nevidljivih očiju. Neki talas me prikovao nazad uz zid i čuo sam svoj jezik, nije bilo zabune, u podusparenom kotlu mrtvih jegulja zli kelner govorio je srpske reči. Sevali su mu zubi: »Naoštri ne znaš duvaš duvaš hladno visoko i daleko, ne vrdaj mrdaj beži ne znaš vazduh sveži, nema ništa stani mirno da nisi svirno, ne znaš uz bunar niz žilet tutanj tutanj tutanj zvrc prc kvrc!!«
Zatresao je glavom kao pokvašen pas i dubljim glasom dodao, na engleskom:
»Beži kući! Imaš posla.«
Odgurnuo sam ga i on se zaklatio na petama:
»Kelneru poligloto, otkačio si, sredi se!«
Zaobišao sam ga dok je on samo stajao, kolutajući očima. Ne okrećući se prišao sam stolu i seo. Augusta je uzdahnula:
»Mokar si.«
Imala je tugu u očima. Nisam znao šta da joj odgovorim.


U hotelskoj sobi oblivenoj noćnim svetlima sa mora, pred jutro, skočio sam iz kreveta, znojan. Miris otpadnih voda širio se kupatilom dok sam se naginjao nad klozetsku šolju i, zgrčenih kolena, vraćao moru njegove trule plodove. Augusta je došla, golih grudi, u pidžami, video sam njena alabasterska stopala, ljupka crvena polja noktiju kako se od hladnoće pločica odižu od tla, prišla je i bojažljivo stala da mi pridržava čelo. Obično kad povraćam to radim sam; Augustu, međutim, nisam oterao jer sam u toj poslednjoj noći bio svestan da mi zgrčeni stomak više neće dozvoliti nikakav dodir sa prelepim njenim telom pa sam tako, umnožen odrazom muranskih ogledala, svoju preostalu telesnost svodio na čelo. Kroz Augustin dlan, ravno u moju glavu, brizgala je poslednja poruka naše strasti. Bela ruka. Vrelo čelo. I ništa drugo.
Ne sećam se da smo više govorili. Augusta je ujutru, kad sam, milovan cele noći njenom blagom rukom, konačno zaspao, krenula još jednom sama pored poznatih crkava i dok sam ja popodne pravio prve korake po sobi ona je sa trajekta na ostrvsko tle izvezla našeg »sanbima«. Brzo smo se spakovali. Na venecijanskoj železničkoj stanici sam posmatrao golubove dok je Augusta kupovala jednu kartu do grada koji je putnicima namernicima garantovao osveženje iz staničnih česmi. Gurnula mi je u džep neke novčanice. Pomilovao sam je po obrazu. I mada tgradicija u materiji železničkih rastanaka nameće određene klišee, Augusta i ja smo, čekajući da voz cimne, izbegli iskušenja verbalnih opraštanja. Dok su italijanski železničari mahali svojim zastavicama i buljuk devojčica sa rančevima uz vrisak uskakao u voz, i dok je sunce zamicalo za horizont bojeći nebo purpurnim bojama nagoveštavajućih jutara, i dok je napokon voz neodlučno pokretao točkove, Augusta i ja smo, oslobođeni obaveze da bilo šta definišemo, posvećivali jedno drugom dubinsku energiju očiju koje su, u nedostatku bilo čega što bi nagoveštavalo makar početak divnog prijateljstva, ostajale jedini vidljiv trag u raspadajućoj scenografiji pustog kolodvora. Voz je krenuo; Augusta je stajala tamo, mirno, kao madona koja se ne raduje rađanju iz morske pene; uvukoh glavu u kupe. Onemogućen da jednostavno posegnem rukom za onim što mi se samo nudi, svakim udarom točkova uviđao sam pogrešnost svog izbora. Ali voz je već bio na mostu. Isturih glavu kroz prozor: položen na kratke stubove koji su virili iz plitkog mora, most kao da nije imao kraja sve do mase crnih oblaka u daljini. Okrenuo sam se da još jednom vidim Veneciju. Ali više je nije bilo. Samo elipsa mora koje se dizalo ka nebu. Bio sam sam u kupeu.

 

 


Copyright © by Bojan Bosiljčić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad