DANIJELA JOVANOVIĆ

(1975) Istoričar (Filozofski Fakultet, Beograd); živi u SAD (San Antonio, Texas)
Za priču "Igra" dobila treću nagradu na konkursu "Scene Crnjanski", Beograd, "Priču o usponu jedne prezenterke informacija" objavila u Književnom žurnalu, Sarajevo. Prvi put objavljuje u Balkanskom književnom glasniku.




 

 

 
SIN SATIRA I NIMFE

U martu, dva meseca pošto se doselila u taj kraj, svi su je već zvali Berta. U tom kraju se jedino nadimak mogao dobiti za džabe. I odmah, nekad je bio dovoljan samo pogled na čoveka pa da njegov nadimak počne da kruži od usta do usta. Niko nije znao njeno pravo ime. Ono debela, koje je išlo uz njen nadimak su svi izostavljali onda kada bi joj tražili pola kilograma isečene junetine i isto toliko džigerice, ali kombinovano – pola svinjske i pola juneće, za gulaš, u mesari koju je otvorila na kraju ulice čiji je prevod imena bio Crvena ulica. Ali, u očima im je videla to debela koje su s mukom zadržavali da im ne izleti iz usta. Zato su, znala je ona to vrlo dobro, između sebe, puštali svom jeziku na volju. A i mašti. Deca naročito, koja su prepričavala najstrašnije priče o “Debeloj Berti.” Kao što je priča da je ona, Berta, ubila muža, da ga je zatim iseckala sitno, sitno, kao junetinu za gulaš, i onda ga prodavala, tako usitnjenog, svojim mušterijama. Policiji nije ostao nikakav trag, ni rebarce od muža, kao dokaz da ga je ubila. A onda se doselila ovde, kod njih, u njihovu crvenu ulicu. Čak i deca, onako malecka, nisu mogla da nađu drugi razlog zbog kojeg bi neko pri zdravoj pameti došao da živi u njihov kraj. Sem ako ne beži od nekog ili nečega strašnog. Pa čak su ga i đubretari zaobilazili. Ili ona priča da Berta, naoružana samo ribarskom mrežom, izlazi noću i hvata kučiće po ulici. I onda ih, natrpane sve u jednu mrežu, i velike nemačke ovčare i opasne rotvajlere, ali i male pekinezere pa čak i pufnaste pudle, donese u radnju gde ih, naravno, secka sitno, sitno, satarom i prodaje kao meso za gulaš. Svakakve su priče deca izmišljala o njoj da bi plašila jedna druge. Često ih je Berta videla kako je, zalepljenih i spljoštenih noseva uz staklo izloga, gledaju uplašenim očima i kako se na prvi zamah njene satare razbeže uz vrisku. U svim njihovim pričama vezanim za Bertu tri reči su bile ključne: seckanje ili sec-sec što je zavisilo od pripovedača, satara i gulaš. Seckanje i satara, naravno, zbog Bertinog posla, a i zbog toga jer su te dve stvari bile neophodan sastojak svake iole pristojne horor priče i filma. Ali gulaš, zašto gulaš? Zato jer su deca gotovo svaki dan ručala gulaš. Odlično jelo, uz malo džigerice i još manje mesa, ali puno luka i još više testenine, stomak je deci, ukoliko bi jela gulaš za ručak, ostajao pun do sutradan. Večera tada nije dolazila u obzir, što je njihovim majkama davalo malo predaha i vremena da smisle kako da ih nahrane sledeći dan.

Tačno u sedam, Berta je zatvorila radnju. Kako je zima zvanično bila počela, već je uveliko bio mrak. Ulične sijalice su slabo osvetljavale ulicu, ali dovoljno, sasvim dovoljno da čak i slučajnom prolazniku koji se po prvi put našao tu i koji ne zna kako se ulica zove, prva pomisao bude – crvena ulica. Večeras, crvene fasade okolnih zgrada su se ogledale u barama koje su se prostirale duž cele ulice jer je ceo taj dan padala sitna kiša. Bilo je malo kaćiperstva u tom ogledanju, kao da su se stare zgrade nemo divile svojoj oronuloj raskoši, koju više niko nije čak ni primećivao. Pošto je zaključala vrata i maramicom obrisala staklo oko kvake na kojem su njene mušterije ostavile tragove svojih prstiju, duboko je udahnula vazduh i uputila se teškim korakom ka stanu. Kako je volela vazduh te ulice, otežan mirisom memle koji je dolazio iz okolnih zgrada, mirisom prženog luka, iskipelog mleka. . . mirisom ljudi. Posebno je volela miris memle koji je ukazivao na starost građevina, na prošle generacije koje su nekad naseljavale njihov prostor, na večnost. Za nju, to je bio miris istorije, istorije ljudskih života.

Dok je hodala, celim telom je osećala delovanje gravitacije. “Mora da moja masa ima neke veze s tim” nasmejala se u sebi. “Berta! Debela Berta! Eh, ta deca!” nastavila je da se bezglasno smeje.

Dodatak, onaj opisni, koji je bio zalepljen uz njen nadimak, ustvari joj uopšte nije pristajao. Berta nije bila debela, samo je bila velika, krupna žena. Savremena Valkira, ili bolje – Delakroova Sloboda, žena-boginja, krupnih, dugih kostiju, širokih kukova, grudi koje su jurišajući oslobađale prostor ispred sebe, guste, duge, tamno plave kose. Njeno telo jeste bilo telo okrutne ratnice, ali njeno lice to nije bilo onako meko, krupnih jagodičnih kostiju i vilice, da, ali ipak nekako meko, paperjasto, valjda zbog mekoće pogleda.

Dok je teškim korakom gazila kroz crvenilo ulice, osetila je kako joj se nečiji pogled penje uz leđa da bi joj se zaustavio negde na potiljku. Naglo se okrenula, ali jedino što je videla je bila silueta, senka crvenkastog odsjaja kako nestaje u ulazu neke od zgrada.

*

U stanu je dočekala tišina i miris jafe, kolača od pomorandže koji je jutros ispekla. Ceo dan je zamišljala kako odgriza komad tog kolača, kako joj se zatim malo gorka čokoladna glazura lepi za zube i kako je malo neprijatna ta gorčina ali kada počne da se topi u ustima, zajedno sa patišpanjom i slatkim pomorandžinim filom, dobije se savršen ukus, ni sladak, ni gorak već baš kako treba. Prvi zalogaj kolača je zaista bio takav, baš kakav treba da bude.

U Bertinom stanu nije bilo ni traga od ratnice, a ni mesarke. Sve je u njemu bilo nekako paperjasto, meko i udobno. Malo i magličasto zbog boja zidova. Naime, boje su se nekako prelivale jedna u drugu – bela u bež, pa bež u svetlo žutu, pa svetlo žuta u malo tamnije žutu, ne oker, već malo tamnije žutu, možda kao zlatni-delišes žutu, pa zlatni-delišes žuta u pastelno zelenu i tako u krug. Sve je u tom stanu bilo nekako prozračno što je bilo u potpunoj suprotnosti sa Bertinom robusnom pojavom, a i njenim zanimanjem. U uglu u spavaćoj sobi, nasuprot zida sa prozorom, stajala je orhideja, Bertina velika ljubav. Kao i uvek kada bi gladila svojim mesarskim prstima njene nežne latice, i sada se setila priče o nastanku njenog imena. Priče o onom sinu nimfe i satira, koji je silovao sveštenicu pa su ga zbog toga, za kaznu, rastrgle zveri, a onda su se bogovi smilovali njegovom ocu i dopustili mu da ga sahrani. Iz njegovog tela je zatim izrasla orhideja. Grozna priča, pogotovu jer orhideja na grčkom znači testisi, znači biljka je dobila naziv po testisima tog nesrećnog sina satira i nimfe, koji su ga i doveli u nevolju. Ali njoj cvetovi orhideje uopšte nisu ličili na testise, ni malo. “Malo ljudi, čak i među obožavaocima orhideja, zna da orhideja ustvari znači testisi! Verovatno bi se uvredili kada bi im neko rekao da vole miris testisa, ili da je njihov parfem napravljen od testisa. Šta bi bilo da sam od one bakice od koje sam kupila orhideju zatražila, recimo, par procvetalih testisa? Ne mogu to ni da zamislim! Eh, ljudi i reči... Isto kao ljudi i istina… Samo ako im ne odgovara, i reči i istinu će doživeti kao uvredu... da...”

Skinula je žičanu mrezicu sa staklene vaze koja je sprečavala listove da dođu u kontakt sa vodom, a zatim je izvadila orhideju da bi zamenila vodu. Njena prva orhideja se osušila baš zato što je dopustila listovima da uđu u vodu zbog čega joj je koren istrulio. Ova sada, da kucne u drvo, već devet meseci je živa i zdrava. Prvi njen cvet je trajao čitava četiri meseca, a ovaj sada traje već dva. I savršen je, sa malim cevčicama i velikim belim laticama. Neki su tu orhideju još zvali moljac, jer su ih njene latice podsećale na oblačić moljaca u letu.

Berta je gajila orhideje iz dva razloga. Prvi je bio iskrena, čista ljubav, dok je drugi bio nešto sebičnije prirode. Naime, Berta je čezula za bebicom, malom devojčicom ružičastih obraščića i paperjaste kosice. Ukoliko cvet orhideje ima male cevčice i ukoliko žena pre nego što zatrudni pojede koren takve orhideje, onda će sigurno roditi devojčicu. To je bio taj drugi, sebični razlog – devojčica ružičastih obraščića i paperjaste kosice. Ali kako su godine prolazile, Berta je sve više zaboravljala na taj drugi razlog.

*

Da, deca nikako nisu mogla da shvate zašto bi neko pri zdravoj pameti došao da živi u njihov kraj, sem ako ne beži od nekog ili nečega strašnog. U njihovu crvenu ulicu, ulicu koja smrdi na memelu i luk, gde su sve zgrade crvenih fasada bile stare bar jedan vek, čitavu večnost, mada je deci i jedna godina izgledala baš kao večnost. Gde su živele njihove majke i, povremeno, pokoji otac, lopovi, pijandure i “probisveti svih fela” kako su njihove majke zvale sve muškarce kojih baš i nije bilo puno u njihovoj ulici. Njihov kraj je ostao jedini koji još uvek nije bio srušen. Svi ostali, stari, delovi grada su bili pretvoreni u ruševine, a na njihovom mestu su se pojavile visoke zgrade-kutije bez prozora, ali ukrašene divnim, neonskim svetlima. Nekad je bilo dovoljno svega nekoliko dana pa da ceo jedan kraj bude potpuno zbrisan, zajedno sa svojom prošlošću i mirisima. Novi krajevi, koji su nicali na njihovim mestu, su bili potpuno lišeni ikakvih mirisa, pogotovo ljudskih. Ali deci su ti novi krajevi bili zavodljivi baš zato jer su bili novi, ispolirani i svetlucavi, kao tek kupljena plastična jelka za Božić.

Međutim, Berta nije bežala ni od čega strašnog. Ne, nije se ona zato doselilila u njihovu ulicu. Berta je jednostavno došla tu jer je to bio jedini preostali stari deo grada, bogat mirisima istorije ljudskih života i ljudima koji su još uvek davali nadimke jedni drugima, koji su galamili i plakali, koji su i tugu i radost pokazivali javno, koji su ogovarali jedni druge, da, ali u tome je Berta, ispravno ili ne, nije bila sigurna, videla u stvari brigu jednih za druge. Sem toga, bio je to siromašan kraj sa puno gladne dece čije je stomake trebalo što bolje popuniti. A ko će to bolje da uradi nego jedna mesarka.

Gde god da se selila, Berta je sa sobom vukla jednu vagu za merenje. Ta vaga je bila baždarena tako da pokazuje manje, i to 200 gr manje. I tako, kad je prodavala meso, njene mušterije su u stvari uvek dobijale više a da to nisu ni znale. I niko nije bivao uvređen. Davno je ona naučila lekciju da nikad ne treba otvoreno pomagati ljudima, niti davati bilo šta za džabe, jer ljudi i to, takođe, shvataju kao uvredu, čak i onda kada im je pomoć više nego potrebna. Zato je njena vaga pokazivala manje. Naravno, posle nekog vremena, sve njene mušterije bi primetile da dobijaju više mesa, ali su ćutali, jer Berta ničim nije pokazivala, čak ni mrdanjem obrva, da im čini uslugu. A nije da oni nisu, pogotovo u početku, pažljivo posmatrali njeno lice i tražili na njemu najmanji pokret zbog kojeg bi mogli da se uvrede. Ali Bertino lice je ostajalo lice velike sfinge iz Gize. Da Berta poklanja hranu je bila tajna koju su svi znali i o kojoj niko nije pričao.

Berta je oduvek želela da pomaže ljudima. Bila je ono što bi mnogi nazvali filantrop, mada ona nikad o sebi nije mislila na taj način. Pomaganje ljudima je bilo nešto što je radila, ne misleći mnogo o tome, za razliku od zvaničnih filantropa. Davala je drugima jer je imala, zašto da neko gladuje kad već ona ima toliko hrane, još je i zarađivala da plati stan i sve što joj treba. Kao sasvim mladu, ta njena potreba da pomaže drugima, koje tada nije bila potpuno svesna, odvela ju je u manastir. Želela je da postane časna sestra, ali ne da služi Bogu, već ljudima, jer u Boga nije verovala, mada ni toga tada nije bila svesna. Često je zbunjivala ostale sestre pitanjima: “Pa kako je Bog stvorio svet? Šta, napravio je vodonik od kojeg je sve nastalo, ili je učinio da se vodonik pretvori u helijum, kao što je vodu pretvorio u vino? Ne razumem! Ma nije moguće da je Bog ubrzao ceo taj proces stvaranja i evolucije i sve stvorio za samo par dana! Ti procesi traju mnogo, mnogo duže, verujte mi sestre!” Njena pitanja i termini koje je upotrebljavala, kao što je vodonik ili helijum ili ugljen-monoksid ili mezozoik i sl. za koje sestre nikad nisu ni čule, neke sestre su čak tvrdile da to onaj loš anđeo, onaj sa mnogo imena, progovara na nekom čudnom jeziku iz nje, činile su da se sestrama sve zavrti u glavi. Zato su sestre donele odluku da Berti nije mesto sa njima. Posle toga je Berta morala nekako sama da pronađe svoj put, svoj poziv i vokaciju i da ujedno zadovolji onu svoju potrebu. Sve to je ona našla u svom poslu mesarke.

*

Opet je tačno u sedam zatvorila radnju. Ovaj put, crvenilo ulice je bilo ublaženo nestankom pet sijalica sa uličnih svetiljki. “Opet su se deca igrala – ko može kamenom da pogodi sijalicu! Sve su bolja i bolja u toj igri! Uskoro nećemo imati nijednu sijalicu!” uzdahnula je i krenula ka stanu, prethodno obrisavši maramicom staklo oko brave. Posle nekoliko koraka opet je osetila isti onaj pogled kako joj se penje uz leđa. “Ovaj put se neću okrenuti!” poluglasno je rekla. Svaki sledeći korak joj je bio sve teži zbog tog pogleda koji joj je pritiskao potiljak. Kada je pritisak postao nepodnošljiv, okrenula se. I videla je par najdivnihih očiju a zatim i čula najmekši muški glas kako je pita: “Mogu li da vas ispratim?” “Da! Da!” viknula je glasom ratnice, žene-boginje, mesarke i nežne odgajivačice orhideja u isto vreme.

*

U tom kraju, istom brzinom kojom se dobijao nadimak i vesti su se širile od usta do usta, možda čak i nešto brže. Sledećeg jutra, celom Crvenom ulicom je odjekivalo – Berta se zaljubila! Debela Berta se zaljubila, letelo je od malih usta do velikih, od grozničavih do ispucalih, od punih do tankih, od nakarminisanih do bezbojnih. Sva ta usta su ponavljala jedno te isto – Berta se zaljubila! Onda je nastupilo zatišje jer su svi čekali da Berta dođe u radnju i da na njenom licu vide da li je vest tačna. Kada se u devet sati Berta nije pojavila, svima, čak i onim retkima – onim unesrećenim sumnjičavom prirodom, bilo je jasno da je vest tačna. Opet je usledio grozničavi rad usta: “U koga? U koga?” Grozničavi odgovori: “U onog lepog! Onog što nije iz naše ulice! Onog što je svako veče sedeo u Crvenom Fenjeru, preko puta Bertine radnje i cevčio džin!” Grozničavi komentari: “Ah, znači zato je dolazio u Crveni Fenjer!” Opet pitanje: “A šta lepi hoće od naše debele Berte?” To šta lepi hoće je ostalo bez odgovora.

Ni sledećeg dana Berta nije došla u radnju. Majke su se već zabrinule da će ostati bez Berte. Ko će im onda hraniti decu? Čak i ako se vrati u radnju, teško da će to biti ona stara Berta jer sada ima čoveka koji, znale su one to vrlo dobro, košta puno. A možda će imati i decu, a tek ona koštaju puno. Dok su sledećeg dana čekale da Berta otvori radnju, sve ih je mučilo isto pitanje – da li će Berta biti ona stara? Ali ni tog dana se Berta nije pojavila. Rano ujutru četvrtog dana, sledeća vest je projurila ulicom – Lepi je napustio Bertu! Opljačkao je i napustio! Tačno u devet, dok je vest i dalje jurcala od zgrade do zgrade, od ulaza do ulaza, od stana do stana i od usta do usta, Berta je otvorila radnju. Žene, koje su se okupile ispred radnje, su u trenutku kad je otvorila vrata, sve pohrlile da uđu istovremeno, gazeći i gnječeći prste jedne drugima. Kako im nije pošlo za rukom da sve uđu u isto vreme, uspele su ipak da nekako formiraju red i da se, zatim, napakuju u toj radnjici tako da bude mesta za sve. Nijedna žena nije ostala ispred ulaza. One niže su se propinjale na prste kako bi videle Bertu. U radnji je zavladala tišina arktičke noći. Sve žene su očekivale da će videti slomljenu Bertu, Bertu koja ima crne polumesece ispod očiju, Bertu koja je od tuge počupala svu kosu. Ali, na njihovo iznenađenje, Berta je sijala! Da, baš tako, Berta je sijala! Nekim ženama je čak prošlo kroz glavu da je i nekako lepa, naravno, za ženu njene veličine. Očigledno, Berta je bila srećna. “Kako?” pitale su se bezglasno u toj arktičkoj tišini. Onda se začulo mrmljanje – Ona je trudna, koje je u vidu talasa prošlo iznad glava svih žena, a zatim svom silinom izletelo napolje i zapljusnulo celu Crvenu ulicu. Silina tog talasa je zatresla i zidove Bertinog stana, nateravši i poslednju laticu orhideje, nasilno lišene korena, da otpadne.


 

Copyright © by Danijela Jovanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad