DUŠKO NOVAKOVIĆ

Rođen je 25. oktobra 1948. godine, u Podgorici. Otac mu je bio pilot-telegrafista u Engleskom kraljevskom vazduhoplovstvu (RAF) za vreme Drugog svetskog rata. Preci po očevoj liniji doselili su se u Strumicu iz Egejskog područja, odnosno ostrva Tasos. Majka potiče iz stare podgoričke građanske porodice. Izuzetnog glasa bila je poznata kao vrhunski interpretator crnogorskog, srbijanskog i muslimanskog melosa – proganjana i šikanirana u periodu kada je pesnikov otac robijao, kao politički zatvorenik, u staljinističkom logoru Žilava u Rumuniji. Pesnik je u svojoj šestoj godini prvi put video oca, što je, kasnije, ostavilo trag u njegovoj poeziji – svojevrsnom analogijom vlastite sudbine, sa mitom o Odiseju i Telemahu.
Novaković se školovao u Strumici, Podgorici i Beogradu. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i svetsku književnost. Dugo je radio u Jugoslovenskom aero transportu i paralelno uređivao poeziju u listovima i časopisima Književna reč, Književnost, Književne novine, Ovdje i dr. Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra.
Zbornik radova Poezija Duška Novakovića objavljen je u izdanju Matice Srpske (1999) i publikaciji „Disovo proleće“ (2003).
Duško Novaković je dobitnik više književnih nagrada, među kojima su Zmajeva, Disova, Rakićeva, Branka Miljkovića i nagrada Vasko Popa.

 

DAKTILOGRAFKINJA

Svi su je hteli povaliti, ili stojećki
Nju malu punačku daktilografkinju
S kojom sam radio u istom ofisu
I pravio se da ne primećujem
Njeno pecnuto odskakanje sa stolice -
Kao prepelica očijukanje iz ugla je slala

I onda jačajući u preplašenosti
Kao ždrebica, uokolo, nasumice je tukla
Nasrtljivce iz upravnog klana
U burag bi nekog od njih strahotno bubnula
Dvadeset otprilike godina...
Odbegla od klanja iz Bosne

Sve sam o njoj znao i kroz obruč
Vatrenog joj stegna prolazio
Poluslužbenim pogledom kolege
Kad sunčev bi je slap sa prozora
U promicanju kraj moga stola magnoveno skenirao
Kako se ono zvala... Ko će mi pomoći?


SUMNJIČAVI I JA I BENITO

Ovo je, ništa ne lažem, način na koji osećam sebe
Kroz usukanog Benita koji skače iz mirnog ležanja
Kao oprljen, s parapeta, gde je celo pre podne
Na svoj osoben egipatski način, pozajmljen od mene
Bio uskrslo božanstvo februarskog semenjenja
I sad se nakostrešeno tare o azileje , uz njih klobuča
Rep podiže i spušta, okreće ga, navigava njime
U pravcu odakle prilaze signalne orkestracije juga
I tresak oborenih gajbi za pivo... Meni se učinilo
Da je to neki Veliki šamar ozvučio primorski gradić
On je gledao u mene, ja u njega, i samo smo sumnjali.
Mada je znao šta hoće, da uđem u kuću i smućkam nešto
Za klopu, njegova zavisnost od mene bila je apsolutno
Ljudska, bio je slepac, a ja njegov štap za vođenje kroz svet


TRENUCI

Trenuci dođu i odu, vizitiraju
Ko lekar patronažni
Brzo osluškuju ne bi li utvrdili
Kakvo je mentalno stanje
Umetnosti koja živi na tuđ račun
I zbog toga je neprirodno večna
Trenuci baš pričljivi nisu, Ofelijo-dušo...

Ni povoljni u iskušavanju
Ako si labilan na tračke svetlosti
Samo se oslanjaju na spontanost
Čulnog krzanja jezika
A sati im pomažu da se vidi
Koliko je neko slab, neko zapušten, neko lud
A neko se brije u njima jer hoće da se udvara ružama.


JEDNOM SEKRETARU

Da sam te bio rodio posle te nagradne pijanke
Rekao bih ti pri grupnom podoju:
Nadničaru mojih obmanutih dojki
Na slučajni subotnji stiskavac u klubu
Mučeniče moje havarisane stidnice
Užasno će biti da budem ti u višku mladih očeva
Umornih od svega, a dolaze meseci cvetanja

Ali neko celog života za takvim sekretarom čezne
Koji vremena ni da se počeše nema
Ni kad ga u poslu zasvrbe ukleštene mošnice
Mada u svakoj od tih poželjnih pisarskih perfidija
Najgora stvar biva, ne to nadničenje iscrpljujuće
Nego što te poslodavac, neprestano, lošim poukama zasipa
A ti mu moraš povlađivati kako su ingeniozne

Pa stoga, neka moje prenemaganje završi bez buke
Stari druže i posinku, degustatoru mojih gaziranih podriga
Od ovog časa si libero i možeš mi okrenuti zadnjicu
Boljeg potrčka od sebe ja ne nađoh za sebe
I radujem se što ni mlad ni poželjan ni svež neću više biti
I neće me kao tebe sad juriti, po kancelarijama i nužnicima
Da me smažu ko pečeno pile, te stare akademske kite.


U NOĆI

Tih nekoliko nervoznih, s rotirajućim žaruljama
Parkiraju se preko uz škripu točkova
I stoje, ugašenih motora i prekidača na motorolama
Srdito kao presuda, prepuni šaržerske tišine
A sasvim gore sazvežđa nekako divno pulsiraju
I ko da ih spreči u tome, u violenciji himne koja se diže
Iz stare jednote sveta koji je uvek dobar, jer je klimav
I zbog toga opstojan u davanju intonacije
Svirepima da zapevavaju svirepima, da bi neki
Još svirepiji obrtnik reči, nalakćen na visoke prozore
Uživao što mu je pištolj u jednoj a meci u drugoj ruci.

 
 

Copyright © by Duško Novaković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad