LJUBOMIR LEVČEV

Jedan od najznačajnijih bugarskih pesnika. Rođen je 1935. u gradu Trojanu, u Bugarskoj. Završio studije na Filozofsko-istorijskom fakultetu u Sofiji. Bio urednik i glavni urednik lista Literaturen front, prvi zamenik ministra kulture Bugarske i predsednik Saveza bugarskih pisaca, urednik izdavačke kuće i međunarodnog časopisa Orfej.
Prvu pesničku knjigu Zvezde su moje objavio je 1957. godine, a poslednju, Pepeo od svetlosti 2005. Između njih izašlo je više od trideset drugih pesničkih knjiga. Takođe, objavio je i romane Ubij Bugarina!, i Ti si sledeći. Više od šezdeset njegovih knjiga objavljeno je na stranim jezicima.
Knjiga Semantičko semenje u prevodu Rista Vasilevskog, iz koje objavljujemo izvod, je prva njegova knjiga na našem jeziku.


 

 

 

 

 

ZEMLJA UBIJENIH PESNIKA

Između arktičkog kruga
i ruke Tropike
(između strasti
i misli)
i tolike daljine od neba! -
cveta jedna zemlja
prelepa
i bogata -
zemlja ubijenih pesnika...

A dopiru stihovi.
Nadiru tamni.
Razjedaju me.
I eto,
po tradiciji,
žetelica zamahuje
da požanje
rukohvat sunčevih zraka...
- Pa, ti si živ! -
negoduje orlica,
Vuk vreba rane očima.

Zemlja za mene!
Zemlja duboko u meni!
Vičeš iz besanih časova.
Luda Marica krvi
podriva mi obale
srca.
I ja učim
da pišem sithove
u zemlji ubijenih pesnika.

(1962.)


POSLE SVRŠETKA KONJAKA

Idite svi
koji mi želite dobro,
svi savetnici,
zabrinuti kakav ću biti!...
...Hoću da budem limeni poklopac
sa flaše za limunadu.
Hoću da me kći,
dok se ujutru oblači,
sakrije
u džepiću na svojoj kecelji.
Da ima nešto tajanstveno
iz kuće u dečjem vrtiću.
Jer nije dozvoljeno
da se takve stvari unose.
A one su tako neophodne!...

Kad zatreba,
ja ću odjednom zasjati -
ozaren,
posrebren,
kao zvezda.
I moja će se kći osmehnuti...

Pa nek se prekrši zabrana!

(1967.)


SUTRAŠNJI HLEB

Nekada sam grdio sina
da ne zna
gde se kupuje hleb.
A sada...
On prodaje hleb.
U Americi.
U Vašingtonu.
Tokom uobičajenih radnih dana
predaje na Univerzitetu.
Noću piše stihove.
A subotom i nedeljom
prodaje hleb
na raskršću između avenije Nebraska i Konektikat.

Bugarska je njiva opustela.
Ovdašnje žene, koje
su žnjele i hranile potomstva,
odlaze kao završena pesma.
Političari igraju melodramu
"Ko je oteo rodnu pšenicu?!"
Ali ostavljaju sličnost između hleba i čoveka,
skrivenu iza različitih imena,
drukčiji ukus,
i, takođe, drukčiju cenu.

Moj sin prodaje hleb za sendviče,
pogačice sa ruzmarinom i peciva s maslinama,
pitu "zaatar"
špansku "semolinu" sa susamom,
orahov, pšenični hleb, posut suncokretom,
italijansko "pane bello"
"paladin" umešen sa maslinovim uljem, kvascem i
mlekom,
kukuruzni hleb i hleb od bundevinog semena,
turski hleb i hleb od oblaka...
Samo bugarskog
i jučerašnjeg hleba
nema.

- Svakog dana ostaje neprodat
hleb - priča mi sin.
Daju da se uveče uzme.
Neki ga ubacuju
u kese
i bacaju...

Umor obara moga sina.
Hleb prodaje američkom snu.
(Te reči znače i "Američkom idealu").
Bože, čuješ li, moj te sin nešto moli!
A opasno ga prokletstvo kao aura opasuje.
Ako imam pravo na molbu -
na poslednju želju, Bože,
uradi ono što želi moj sin!
Posle možeš i da ga posiniš!
U Sofiji
u sumrak jezde
senke starica.
Prevrću kante za smeće - skupljaju hleb.
Pokazuju mi jednu - bila je profesor
istorije i bugarskog jezika.
- Ne žuri! - kaže. - Ne uzbuđuj se!
Ona ne traži hleb za sebe.
Ona hrani
razne kučiće i ptice.
Ove moje reči su takođe hrana
za kučiće i ptice.

Bože! -
Zašto ja živim?
Zašto lutam sam po Rodopima?
Zašto nadničim po zapuštenim bunarima?
Zašto se zavlačim u pećine, zatrpane ljudima?
Zašto noćim na zavetinama, kojih si se ti odrekao?

Tražim put
ka boravištu poslednjeg čarobnjaka,
koji je zaboravio da umre,
ali nije zaboravio tajnu hleba.
Ne današnjeg hleba koji se prodaje.
Ne jučerašnjeg, koji se baca...
Tajna sutrašnjeg hleba mi treba.
Hleba, koji se ljubi.
Koji hvata decu za ruke
i vraća ih kući!

(1999.)

 

 


Copyright © by Ljubomir Levčev & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Prevod sa bugarskog Copyright © by Risto Vasilevski


Nazad