MARIJA KNEŽEVIĆ

Rođena u Beogradu, 1963.
Preko 200 bibliografskih jedinica registrovanih u Narodnoj biblioteci Srbije - poezija, proza, prevodi, prikazi knjiga, književne kritike. Zastupljena u mnogim antologijama savremene srpske poezije i proze. Poezija i eseji objavljivani u stranim časopisima (od čega je jedan deo dostupan na Internetu).
Objavljene knjige: “Hrana za pse” (1989.), “Elegijski saveti Juliji” (1994.), “Stvari za ličnu upotrebu” (1994.), “Doba Salome” (1996.), “Moje drugo ti” (2001.), “Querida” (2001.), “Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna” (2003.), “Knjiga o nedostajanju” (Beograd, 2003.), “Das Buch vom Fehlen” (2004., dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković), “Kasni sat” (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, 2000.), “Ekaterini” (2005), »In tactum« (2005).


 

 

DVADESET PESAMA O LJUBAVI I JEDNA LJUBAVNA

  POČETAK KARTOGRAFIJE

Biti stvar
bez upotrebne vrednosti.
Biti stvar koja vremenom dobija na vrednosti
a niko ne zna zašto.
Dozvoliti da te nazivaju
ukrasnim predmetom.
Čuti da si višak.
Čuti da se bez tebe ne može.
Disati u sebi.
Menjati vlasnike.
Biti neposedovan.
Biti predmet
divljenja.
Premeštati se,
izbeći seobe.
Biti dovoljan.

Biti brod.
Licem okrenut dnu biti
na oba kraja dubine.
Ostavljati trag
ne večan.
Uplovljavati.
Isplovljavati
na isti način.
Biti voljen u lukama.
Biti brod.
Voleti
veći deo života na otvorenom moru
sanjati o lukama.
Izbeći čekanje. Kretati se
uvek istom stazom
od luke ka njoj.
Zabavljen mrežama na palubi.
Pretvarati tovar u priče.
Biti brod.
Nositi sebe bez napora.

Biti rod. Svakome.
Muškarcima, ženama, algama,
tigrovima u skoku na jelena,
lotosima nastanjenim u sopstvenim suzama,
ostrvima, pećinama čija je bar jedna
odaja neispitana
biti orođen.

Voleti tebe
a to nikad ne saznati.
Biti uvek iznenada
nova radost i neočekivani bol.
Izbeći postojanje.
Kap
na tvojoj koži
koja je već sećanje na dodir.
Kap je već druga kap.

Biti zapravo nikad.
Biti sad.
Jednina u prolazu.


JUTARNJA KAFA

Ljubavi, kako si se danas probudila?
Kao žena? Školjka? Dečak? Pas?
Lepa si.
Volela bih da se tako osećaš. Da li?
Želiš da mi prepričaš san?
Da li ti smeta što si Crnac
ili si očajna što tvoja bela koža ima 102 godine?
Brazil? Danas?
Prija li ti, kamenčiću, prvi jutarnji talas?
Nemoj da obraćaš pažnju na crvene repove,
obožavani koralu.
Svaki deo koristi pravo da bude telo.

Ipak kaži.
Želim i uvek o tebi sve da znam.
Jesi li prehlađena? (citat iz Almodovara)
Da li te više nego juče boli politička situacija? Kako kičma?
Hoćemo li danas da oplakujemo? Šta?
Kitove ili decu Avganistana?
Ono što odlažeš o majci? Opet bosa?
Banana, jabuka, ananas? Ne?
Zbog tebe verujem u sve. Reci.
I kada ćutiš reč je.
Samo ti možeš bilo šta.

Kao i da popiješ ovu kafu ćutke.
Kuvala sam je na vreme - čitave noći.
Uzavrela je u pravi čas - zorom.
Kafa od mora ili od ljubavi. Kako god.
Tek su naslovi nevažni
sada kada si se probudila
u obliku ljubavi,
vratila vreme.

Ima ljubav oblik,
kao i svaka zamisao oseke i plime.
Ljubav ima sat
u opuštenom disanju peska.
Toliko zna, toliko davno
da je svako malo pospana.


T E B I

Ljubavi
reklo bi se da smo i njih dočekali,
mada izostaje potvrda. Kao zarez

iza tvog ljubavi imena. Vizija jednog znaka. Bez obznane.
Zamišljali smo ih kao pleme, očekivali tela, staromodno.
Sada, ako je verovati sili zvuka i onemelosti koja tako

izvesno hara sa ove strane zidina, nespojivosti ostataka
oružja i naših pogleda uperenih u nebo, ako je uzdati se
u ono što nam bivša bića svojim iščeznućem dvosmisleno

poručuju, ako još bol opšteg nedostajanja prepoznajemo,
reklo bi se da nasrću, osećamo, sa čistim bolom bez dokaza,
premda ne znamo ko, ni otkuda, niti jesmo li mi

ti na koje su se namerili ne znamo
jer varvari nam uskratiše lik.

Sećaš se ljubavi kako smo se, vazda drevni,
još pre hiljadu godina, svakako juče, sutra pitali:
šta je strašnije: njihova najezda ili samo čekanje?

I kako nas je pesnik, opevajući Tvrđavu molitvom
upozorio da je neprijatelj uvek nevidljiv
ukoliko je pravi.

Drugi, pak, da se samo mir može osvajati. Prognanik
da osim ljubavnog, nema ropstva. I da se poezija ne piše,
već dopisuje nadolazeća kao prethodnica papirusa.

Sada, u zamci sopstvenog Mi saznali smo i to:
ne postoji strašno, kao što ne postoji strah.
U trajanju ne biva ništa, ništa što nije strast.

A ona se, o da! osvaja lagano ljubavi
uz preduslov tišine. Sobom nastaje.
Ništa vredno oblika, zapravo, što oduvek oblik nije.

Ljubavi sada znamo: i vera je osećanje. Nada samo
sećanje na mladost ostarelog doba, ali kojim se i jutros
i noćas i sutra tako ponosimo, starošću naspram nedozrelog besa.

Nema ni zidina. Okruženi smo čistim postojanjem
na čijoj periferiji slutimo ono što zgađenost čula
odbija da imenuje.

A tamo gde naše poimanje zastaje,
čujemo kako se bolest i praznina bore za prevlast
nad našim mirom totalnog nerazumevanja.

Razabiru se reči, slušamo kako zapravo oni, te utvare pošasti,
oni nas varvarima nazivaju. Sebe proglašavaju žrtvama,
mada ni čekanjem, ni maštom poimanja, ni znanjem o vremenu,

osobito lunarnom, nipošto nisu to zaslužili. Mi smo oni
koji i u iščekivanju rugobe pomora lepotu izmišljamo. Mi,
ti koji alhemijom ljubavi ljubav u ljubav pretačemo

i tek uzgred reči. Reči zarad jezika. Taj zvuk slavlja
postojanja, oni, uporno saopštavaju, dojavljuju, pomno
prate i sklapaju i pretražuju. I opet nisu zadovoljni.

Nama je jezik da bismo se voleli.
Izgubljeno je što nije stvoreno. Nema šifre
za ovaj mir i stoga je bezbedan. Ovaj mir nema mesta. Tu je.

Gubi mu se trag u stalnom začetku, na putanji između ti i ja
ljubavi uvek poklonjena, sada znamo i to: što imamo
ne posedujemo, već ono jeste dar sopstvenog trajanja.

Volim kako radost tvog mira u svemu prepoznaje darodavca.
Ostani takva, otvorena u darivanju, bez međa nepokoriva.
Njihovo je Znanje, ali mi poimamo da nema ni zidina, ni kapija,

nema varvara sa bilo koje strane ovoga mira savršeno
obezrečenog, obznanjenog nemošću pokreta, neizvesnog
kao što je neizvestan svaki trenutak koji želim da pamtim.

Vreme uvek odabrano: niska od viđenja tvoga lika
u čijem zaklonu je svaki čas
poslednji u nastupajućem.

Grlim te totalno, kako kažeš, a naše telo
nemirom biva spomenik zagrljaja, bez konačnog
oblika, zauvek, buduće, od najmanjeg trzaja. Stalnost

raskoši boja ovog godišnjeg doba uslišava
želju da u zagrljaju do kraja ostanemo, a priču,
ne napisanu već jezikom upijenu, naslovimo Gozba.

I dok tihujemo tako ispunjeni ciljem koji ispunjavamo,
dok krvotokom molim tvoju krv da teče kako bi nas bilo,
dok te ljubim a dodir usana želju novog dodira draži,

dok te stvaram,
dok me stvaraš,
dok čula prirodno previđaju obmane,

slušamo kako ih eksplozije sopstvenog besa izobličuju
u mete koje nepogrešivo pogađaju sebe
i ne likujemo, ne pomišljamo na pobedu

suviše drevni da bismo u poraze verovali,
i u ovom trenutku predani rečima starijim od jezika:
Volim te, i to je zapravo sve.

Ali ja već, znaš me, ja moram i da se osmehnem,
ovoga puta neodoljivom prizoru Velike Zablude:
samoj pomisli onih koji nas varvarima nazivaju

da mi, ovakvi, ljubavni, u zagrljaju okamenjeni,
koji samo za ovaj tren živimo, da mi
možemo biti bilo kakvo rešenje.

 

 




Copyright © by Marija Knežević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad