NIKO SEJMAN


Rođen 1965. Tri puta napuštao studije pozorišne režije. Prevodilac duhovne literature. Živeo u Zagrebu, Beogradu, Budimpešti, mađarskoj pusti, indijskoj pustinji i na Fruškoj Gori. Nedovoljno se trudio da objavljuje poeziju.

NEVOLJNO OBJAVLJENA POEZIJA


  MAT BEZ POTEZA

puklo je čelo da ne pukne srce
podešen sam za božanske prste

košta ko ništa, a dobi se sve
drugačije je, eto kao pre

i senka na svoj način blista
s novim pogledom sve postaje novo

i prašina je ponovo čista
zaboga, pa ovo je ono



TO JE JEDINA IGRA

mi igramo kratku igru
što se zove To
vajamo u jednu čigru
iz glava nam so

ta se čigra uvek vrti
kad je ima Ko
nekad čigra, teško, padne
pa se sanja To



UĐITE U PESMU

Uđite u pesmu, svi vi zbunjeni,
pa i vi koje smatraju nedarovitim
i koji mislite da ste beznadno obični.
Uđite u pesmu, svi koji se bojite,
ludi od odgovornosti i mraka i smrti,
i vi koji ste mučiti znali,
i koji patite dokazujući sebe.
Uđite u pesmu, vi koji prezirete,
i vi iscrpljeni dosadom,
i koji gorite od ljubomore.
Uđite u pesmu, vi satrveni tugom,
i vi sa zverskim očima,
i vi koje pohota mota.
Uđite u pesmu, svi koje nagriza bolest,
i otimači i lukavci i prevaranti,
i vi koji nemate gde da uđete.

Uđite u pesmu i pevajte
slobodi koja vas beskonačno,
i beskonačno strpljivo, čeka.



ČEMU PESMA

Samo da pevam
bez ijedne izrecive misli
Da stih zamiriše na mlado lišće kraj vrela
Da nam po jedna zvezda nepoznata
zablista nasred hladnog čela
Da progutaš tu pesmu u jednom dahu
pa da je variš dok joj se srž
ne probije do temena glave
Možda ceo život, možda tri života
Da ti iz petnih žila nežno izraste lepota
Da od nje zapevaš bez ijedne misli
A ja da slušam i da mi suze stvore more
Da se ceo pretopim u njega
a ti da plivaš, a ti da roniš
i da ne tražiš obalu koja nesta
Da prihvatiš svoje pesme posledicu
jer samo tu za tebe celog ima mesta



ŠKOLA PLESA

Više ne brinem o stilu, ni o inovaciji, ni o šoku
Ne hajem za prokletstvo praznoga papira
Ovde pišem, tamo negde letim
Ne vidim razliku između mene i vodenog klavira
Koliko me, evo, samo danas ima!

Sjajem prostreljen se prostreh
Savršenstvo belog tad se raspalo na spektar,
bez računice ispilo je nektar
Lepezo raširena, ja bezuslovno jesam
A ti, svete, dvojniče moga plesa?



JESTIV

Iz haosa u drugi utekoh haos,
i tako jedno milijardu puta.
Ovo što otkrivam red je neuređen,
rupa spolja crna, spremna da proguta.

Dok sam putovao zvezdanim kamenjem,
smatrao sam da je u kretanju čar.
Kad shvatih da samo raznovrsno stenjem,
pronikoh u ovo ozareno 'zar'.

Bezbrojna su znanja što neznanje snaže,
ostavljajuć čamac bića nasukan.
Od svih njih mi jedno znanje posta draže
- kako biti jestiv, ceo progutan.

Jer ta usta silna nisu smrtna jama,
već prolaz u život što se večno širi.
Rastače se najzad vajkadašnja tama,
i svetlost pronosi duše moćni miris.



DANAS

Sve se to danas dogodilo.
Jeli su me lavovi, jeli su me crvi.
Jeo sam crve, jeo lavove.
Zavijao sam na mesečini,
graktao pred kišu.
Zavlačio se u pećinu, u zimski san.
Galopirao pod gospodarem od sela do grada.
Leteo na jug usred našeg jata.
S drugim se petlom borio bodren povicima.
Iz gustiša trovao nesmotrenu nogu.
Usred zalogaja udicom bio trzan.
Nasukavao se na obalu iz majke vode.
Bežao pred puškama u stampedu.
Obrušavao se s visine na zeca.
Gledao kako mi prve mačiće dave.
Palio se i gasio kraj noćne staze.
Stvarao biser u svome mraku.

Sve se to danas dogodilo.
Zaprepastio sam se kad pronađoh vatru.
Crtao sam krdo bivola u spilji.
Kad pronađoh točak bio sam van sebe.
Na bojnom polju ne bi mi ravnog,
a ostah na njemu sa zemljom sravnjen.
Na pirinčanom polju ispi me sunce.
U bekstvu me uspori gust sneg,
pa mi i tragove zatre.
Sve mi se kćeri srećno poudavahu.
U ropstvu sam otkad znam za sebe.
Opijao se da zaboravim, ma da se setim.
Izgradih kuću, drum, grobnicu.
Izgradih filozofiju na pitanju zašto.
Imenovao sam sve svoje damare.
Slušao glas zapaljenog grma.
U svetoj se reci kupao u zoru.
Molio, bdio, postio, zrio.
Rađao pesmu ushićen od bola.

I sve se to danas dogodilo.
Juče je, rekoh, bila samo tama iznad voda.
Sutra će, slutim, biti večno jutro.
Čim se probudim. Čim prihvatim da sanjam.



ROZINSKI VIOLET

Bez tvoga stasa ja sam pasat,
Bez glasa tvog sam ćuk.
Bez tvoga vrata – u divljini vratar.
Bez zenice ti – crni krug.

Anđelova najdublja bora
ja ne bih bio bez čela tvog.
U žutoj travi zagubljen orah
ostah do tvoga koraka zbog

slutnje jedne samotne zime
s čije putanje skloni me barka tvog dlana.
Bez tih ti usana koje ljube mi ime

sitni sam sat na srušenome zidu.
Da nisi kum mog sna, ni Kumova mi slama
ne bi pružila ležaj nego zavesu dimnu.



BITNO PITANJE

onome koji svojim se rukama broji
onome koji svoj skelet vaja u plesu
pustinjaku što sadi se u pesku
moldaviji i troji i nazaretu

onoj koja na glatkoj stepenici stoji
onoj čija se senka žustro bokori
i onoj što upravo tiho napušta burlesku
vavilonu i kritu i saragosi

onome koji se baš sad spazio u svetu
onome koji se cakli i sunčev krčag nosi
i onom što ispija vodu u koju je skrenut
lakedemoniji i opni i skritom blesku:

ma ko su ti kaskaderi čije skokove-slomove
uzimamo za svoje uloge-domove?



SMERNIJIM SMEROM


Priroda će odšuštati pokraj mene
Ne mamite me okeanima,
ni lišćem ni snegom

Nanovo čuvši pesmu konačnicu,
znaću da nisam čovek više
kad nebo se spusti i do ove niše

Praznina i praznik moj su par
Sreća je više nego mlada
Nadohvat eksplozije, u srce sklada
- smernijim smerom



ZLATOPIS

Tišinom toplinom oktobar me pazi
Orahe grožđe jabuke mi da
Povlašćen, kroz sebe meko gazim
Budan se krećem predelima sna

Klikćem kad detlić teme žirom strefi
Otkada sam umro, radost kulja čista
Nijedan treptaj više nije jeftin
Nek šumi prolaznost iz opalog lista

Nedaleko, čuješ, neko oštri kosu
Volim ta dva petla što slave popodne
Prepoznajem najzad ovu dušu bosu
Njen sazreli osmeh sred sezone rodne



BOŽE

Dome, u kome često nisam
Beskućništvo, za koje ne nalazim hrabrost

Danja Svetlosti, tvoj najbolji deo da prespavam umem
Noćna Tmino, čiju prisnost razgonim ludo

Punoćo, za kojom žudim opirući se
Praznino, ka kojoj težim mucavim korakom

Pesmo, od koje tvrdokorno štitim srce
Tišino, što kao razorni vodopad zvučiš

Planino, u kojoj ne nalazim naviklu udobnost
Dolino, za 'moj ukus' suviše pitoma i krotka

Ljubavi, od čijeg opijanja strepim
Samoćo, čiju lekovitost više hvalim no tražim

Bestrasnosti, čijoj spoljnoj krutosti sudim
Radosti, čije temelje ne mogu da istražim

Razume, čiju neumoljivost ne mogu da smekšam
Ludilo, čiju neodoljivost ne mogu da ne volim

Bože, ne daj mi da se pitam i biram
već me zarobi, da budem slobodan

 


Copyright © by Niko Sejman & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad