PETAR LAZIĆ

(Kosjerić, 1960.)
Jedan od najuglednijih satiričara današnjice, prevođen na tridesetak jezika. Zastupljen je u preko pedeset svetskih zbornika i antologija.
Za svoj književni, publicistički i novinarski rad, kao i za radijsko stvaralaštvo dobio je desetak uglednih nagrada, i isto toliko puta je privođen, u periodu pre i za vreme režima Slobodana Miloševića. Podizane su i krivične optužnice, uvek sa istim obrazloženjem:"Vređanja imena i dela predsednika države".
Karijeru počeo u studentskom radio programu "Index 202" kao redaktor (od 1982. do 1984.)
Od 1984. do ukidanja, 1996. bio je autor tekstova, reditelj i "doživotni" urednik "Indeksovog radio pozorišta".
Od 1996. do 1998. bio je glavni i odgovorni urednik satiričnog lista "Naša krmača".
Od 1999. do 2004. bio je direktor i glavni i odgovorni urednik satirično-političkog magazina "Bre!"
Od 2004. do 2005. bio je direktor i glavni i odgovorni urednik dnevnog lista "Glas javnosti".
Pisao je stalne kolumne za "Književnu reč", "Nin", "Crtu", "Marku" i "Glas javnosti".
OBJAVLJENE KNJIGE: Zaustavite planetu hoću da siđem (1982), Na zubatom suncu (1988), Heroji Bulevara revolucije (1990), Opelo za mrtvo more (1994), Godine zapleta (1997), Izabrana satira (1998), Kratka istorija duše (2001), Nema malih uloga (2002), Breleške (2002), Mali veliki ljudi (2004), Carstvo zemaljsko (2005).

Sabrana dela Petra Lazića možete naručiti preko ove adrese.



 
KUPANJE ŠARANA

Šaran je jedna od najrasprostranjenijih slatkovodnih riba. Obično dostiže dužinu do 1 m i težinu do 20 kg, mada postoje podaci o šaranima teškim i preko 30 kg. Telo mu je prekriveno krupnim krljuštima. Na gornjoj usni ima dva para brčića, pri čemu su brčići koji se nalaze u uglovima usta duži. Leđno peraje ima dugu osnovu. Nastanjuje sporotekuće otvorene vode, jezera i ribnjake. Podnosi slanitet vode do 1,5%.
Prema Fan Liju, šarani su u Kini uzgajani i 2000 godina pre naše ere. Aristotel je ostavio podatke da su se u njegovo vreme Grci i Romani bavili uzgojem šarana jer je bio veoma tražen na ondašnjim trpezama. Poznato je da su Teodoriku Velikom (u 6. veku n.e.) redovno donošeni šarani iz Dunava u Ravenu. U Evropi, šaran je introduciran, kasnije, oko 1150. Pojava hrišćanstva doprinela je širenju šarana u Severnu i Srednju Evropu, jer je to riba koja prikladno zadovoljava verske propise o postu.
Po "Srpskom mitološkom rečniku", u podunavskim selima u istočnoj Srbiji verovalo se da zmaj postaje od šarana, kada doživi četrdeset godina. Tada mu izrastu noge i krila, i on izleti iz Dunava u nebo.

Mnogo puta su pokušavali da me uhvate. Na udicu, mrežom... jedanput čak i na ruke. Zimus, dok sam mirno dremuckao na dnu čkalje neki ludak je pokušao da me uhvati rukama. Ej, mene?! Koji bi se normalan čovek po onakvom mrazu zavlačio u vodu? To je mogao da učini samo ludak. Današnji ribari kao da ne znaju da je šaran najinteligentnije stvorenje među ribama. I ne samo među ribama. A među šaranima se izdvajam ja! Nije to samo moje mišljenje. Svima je to u jatu jasno, zato me ili obožavaju ili preziru.
Jedared, kada sam se upecao na udicu, moje jato se nije razbežalo kao što bi to uradile normalne ribe. Ne. Sve su plivale oko mene i čekale šta će da se dogodi. Jer, znale su, nešto se moralo dogoditi; nisam ja obična riba. Kada se struna sasvim zategla i počela da me vuče ka obali, čak je i mene zahvatila panika. I odjednom... proviđenje! Umesto da zatežem strunu na suprotnu stranu, da se bacakam levo-desno kao što bi to uradio svaki prosečan šaran, ja sam se zaleteo i svom snagom udario u obalu. Toliko je puklo da su se sve ribe razbežale. Čini mi se da je i obala naprsla. Mora da se zemlja pod nogama ribara zatresla. Koliko li su se tek oni uplašili, kada su se ribe onako prestrašile?! Strah me i da mislim o tome. Pukla mi je usna, to je tačno, ali sam se skinuo sa udice. Oni koji su me do tada voleli, počeli su da me obožavaju. U meni su videli svog vođu, šta li?! Oni koji su me do tada nipodaštavali počeli su otvoreno da me mrze. Obična riblja zavist. Takav je život u vodi. Ili - ili! Ravnodušnih nema. Tamo, na kopnu, valjda je drugačije.
Razjeda me dosada. Nekada je ovde bio dinamičniji život. Bilo je više riba ali i više ribara. Svaki dan se nešto zanimljivo dešavalo. Neko se upeca, neko odluta da se nikada ne vrati. S vremena na vreme pojavilo bi se novo jato. Niti zna odakle ide, niti kuda je pošlo. Kao muve bez glave. Ranije je bilo više i utopljenika. A sada je sve nekako zamrlo. Evo, pola leta je prošlo a u ovom delu Dunava još se nijedan čovek nije utopio. Nijedan čamac s kukuruzom nije se prevrnuo. Stvarno, šta je s tim kukuruzom? Da nisu ljudi prestali da ga gaje?
Koliko šarani mogu da žive? Sto godina? Hiljadu? Kako ću to izdržati? Ako se ovako nastavi ja ću biti jedina riba koja je umrla od dosade. I hrane je sve manje. To je čudno, što je manje riba u vodi, manje je i hrane. Nema tu logike. A nema ni ribara. Nekada, ovde nije moglo da se živi od mreža. Koliko sam se samo puta spasao ležući na dno pobočke dok mreža klizi preko mene milujući me po perajima. Ovog leta samo sam tri puta video mrežu. Neki entuzijasta bacao je tri dana zaredom nekakvu pocepanu mrežu kroz koju bi najveći i najgluplji som pobegao a nekmoli najpametnija dunavska riba, to jest ja. Više ni bežanje od uspaljenih ribolovaca nema onu draž koju je imalo nekada.
Ovo je najvrelije leto u mom životu. Temperatura je tolika da je sve postalo mlako. Voda, drvo, kamen... Ceo svet je mlak. Sparina iznad vode je takva da se nebo samo nazire. Svima je vrućina udarila u glavu. Ovih dana glavna tema su nekakve zmije ljutice. Potiču iz nekih dalekih kamenitih predela a kako su dospele na obale Dunava, to niko ne zna. Sigurno su ih ljudi doneli da imaju s kim da se druže. Priča se za te zmije da u vreme parenja, dok mužjak u ekstazi ispušta seme, ženka mu grize vrat i ne prestaje dokle god ne zamre i poslednji trzaj partnera. Kasnije kod porođaja, zmijad danima grizu utrobu majke sve dok ne izađu napolje. Trenutak koji označava rođenje potomstva u isto vreme je trenutak smrti majke. Nikada nisam verovao zmijama. Gadna su to bića. Ista su kao ljudi. Samo bez nogu.
Možda bi trebalo negde da odem. Šta me još veže za ovo ovde? Uspomene? Od uspomena se ne živi. Ovde sve poznajem, svaku čkalju, svaku vrtaču, svaku hrid. Da li me to zadržava da ne odem? Bilo gde da se nastanim, upoznaću sve ispočetka. Ionako je svuda isto. Dole mulj, gore nebo, uz obalu šiblje i pokoji kamen. Zašto bih onda išao? Dunav je svuda Dunav. Možda bih mogao da odem do mora. To još nijednom šaranu nije uspelo. Sačekaću još ovu zimu a onda... zbogom! Samo da mi je jednom da se okupam u moru. Ali, kakva je svrha kupanja u moru ako za to ovde ne saznaju? Koliko su zlobni, ovi moji bi prvo pomislili da sam usput upecan. Otići, okupati se u moru i vratiti se među ove ribetine! To je ono što bi šaran mog kova trebalo da uradi. Odem, nestanem i jednog dana iznenada se pojavim. Pa zaplivam lagano između njih kao da se ništa nije dogodilo. Onako nonšalantno, samo zadnjim perajem, kako sam čuo da to velike morske ribe rade. Bez uvijanja telom. Plivam i nikoga ne primećujem. A miris soli se širi oko mene. Kada me već mrze da imaju i razloga.
Šaran i more. Kako to poetično zvuči.
Oteglo se ovo leto. Otegao se Dunav. Više i ne teče kao normalna reka. Gega se kao onaj čamac koji po ceo dan prevozi ljude između obale i onog ostrva.

Veliko ratno ostrvo netaknuti je deo prirode, na kilometar-dva od samog centra Beograda. Pogled koji se pruža sa ostrva opkoljen je sa jedne strane drevnim gardoškim zidinama, kolevkom potonjeg grada Zemuna, s druge novobeogradskim neboderima, s treće kalemegdanskim zidinama - matericom Beograda, negdašnjeg Singidunuma, s četvrte dunavskom obalom ogrezlom u šiblje i šipražje... a odozgo komarcima. Veliko ratno ostrvo oduvek je bilo ničija zemlja, na sredokraći između Austrougraske i Tuske, Balkana i ostatka Evrope. Takvo je ostalo do dana današnjeg, ogrubelo od dunavskih talasa i ljudskih navika.

Kroz rojeve komaraca nazire se nebo. U ovom metalnom bazenčiću voda je čista, sam sam, niko me ne uznemirava. Smeta mi jedino to što je tesno. Plivanje mi otežava obilje povrća. Toliko je povrća oko mene da me pomalo hvata strah. Ješću danima, mesecima... Naješću se, kako se nikada nijedan dunavski šaran nije najeo.
Imam utisak da je voda nešto toplija. Sunce peče. Ovako vrelo leto sigurno ni Dunav nije zapamtio. Mora da će zima biti hladna. Ledena. Kako ću preživeti zimu? Ja ne mogu bez toplote. Nemoguć sam, brinem o zimi a sve moje iz jata su pobili. Uhvatili smo se u mrežu kao somovi. Svi. I nismo samo mi stradali. Pored nas, šarana, bilo je tu i nešto bele ribe, dva-tri smuđa, bilo je i kečige... čak se uhvatio i jedan grgeč. Ribari su sve pobili. Glave su im odsekli, utrobe povadili i pažljivo isekli kako to samo alasi umeju. Gledao sam svojim očima. A mene su ostavili! Ubacili su me u ovaj metalni bazenčić. Stalo im je da ostanem u životu. Očigledno je da sam ja nešto posebno. To su čak i ljudi primetili. Ja sam izabran!
Oduvek sam se pitao šta je to što me izdvaja od ostalih šarana, da li moji pokreti prilikom plivanja, da li lepota mojih peraja, da li instinkt? A možda i pamet... zašto da ne pamet? Možda je trebalo da se rodim kao neka velika morska riba pa se sudbina sa mnom poigrala. Ali... nemam razloga da se žalim. Evo, ostao sam u životu i to u trenutku kada sam čak i ja poverovao da je sve gotovo.

* * *

Nemoguće da je voda ovoliko topla zbog sunca. Mora da ljudi znaju da sam zimogrožljiv, pa je greju. I po tome sam se oduvek izdvajao od ostalih dunavskih riba. Ne podnosim hladnu vodu. Zimi sam bežao u najdublje čkalje i nikada nisam uspevao da se dovoljno zagrejem. Sve zime sam skoro prespavao drhteći od hladnoće. Čuo sam da ima životinja koje prespavaju zimu. Izgleda da je trebalo da se ja rodim kao jedna od tih životinja.
Kako da plivam od ovolikog povrća? Mesecima ću morati samo da jedem, e da li bih raščistio svoj novi životni prostor. Šta ako se prejedem? Šta ako pokvarim stomak? Nisam navikao na ovoliku hranu. Dešavalo se i po nekoliko dana da gladujem. Takav je život u Dunavu. A sada, ljudi su samo za mene spremili ovoliko povrće?! Do zime neću moći da ga pojedem.
Nemoguć sam. Sve moje su pobili a ja razmišljam o hrani. Gledao sam kako alasi jednu po jednu ribu vade iz mreže i udaraju njome o kamen. Glava bi po pravilu prsla odmah. Oči su ispadale na travu i kao ikra meškoljile se u lokvicama krvi. Ali, šta je bilo, bilo je! Ne vredi žaliti za onim što je prošlo. Ko im je kriv što nisu izabrani?! Ja sam ostao u životu i to je dovoljno. Svaki čas nad bazenčićem se nadviruju ljudske oči. Neka ih, neka gledaju kako se u hrani kupa izabrani šaran!
Deca mi bacaju novo povrće. Možda misle da sam još gladan. Jedna ručica je pokušala i da me dodirne. Deca ljudi su divna. Šteta što nemaju peraja.
Ovo grejanje počinje da preteruje. Toliko čak ni ja nisam zimogrožljiv. Moraću brže da plivam. Iz pravca Kalemegdana dopiru glasovi ljudi. Kao da neko recituje. Da li sam to ja počeo da haluciniram?
Iz povrća izlaze mehurići. Plivam najbrže što mogu ali i dalje je vruće. Osećam da bi trebalo još brže da plivam. Ne mogu. Mora da sam se prejeo.
Da li sam počeo da sanjam ili mi toplina vode udara u glavu? Sigurno sanjam. Biću prva riba koja sanja ljudske snove. To je zato što sam izabran.
Priviđaju mi se riblje oči u lokvicama krvi. Proklete ribetine. Ko im je kriv što nisu kao ja.
Iznad mog bazenčića miriše drvo. Osećam to. Ljudski glasovi se mešaju sa pucketanjem vatre. Šteta što se ljudi ne razmnožavaju kao zmije ljutice. Bilo bi lepše i njima i meni. Ne vidim više komarce. Svuda napolju je dim. Kao da celo ostrvo gori.
Ne smem prestati da plivam. Brže. Još brže!
Vrelina vode mi se, kao sečivo, zabija ispod krljušti. Pokušavam da je ne primećujem. Ipak ja nisam obična riba. Šaran jesam, ali izabrani šaran!

Alaska riblja čorba
Od slatkovodne ribe mogu se spremiti veoma ukusne riblje čorbe. Za pripremanje alaske čorbe potrebno je 500 grama sitnije rečne ribe, jedna veća glavica crnog luka, jedan čen belog luka, jedna paprika, ostalo povrće po izboru, najmanje pet vrsta plemenite ribe (šaran, kečiga, smuđ, štuka, som... grgeč obavezno!), jedna kašika pirea od paradajza, decilitar belog vina, so i biber.
Pripremanje
U vodu staviti sitno seckan crni luk, papriku i drugo povrće po želji. Kada uzavri, spustiti očišćenu belu ribu, kuvati na umerenoj vatri dok sve ne omekša, a zatim propasirati. Dodati očišćenu plemenitu ribu, belo vino i pire od paradajza, koji ne dozvoljava da se riba raspadne. Kuvati još oko dvadesetak minuta, zatim po ukusu soliti i biberiti.
U kotlić, zajedno s povrćem može da se ubaci i omanji živ šaran. Što se voda više greje on brže pliva i samim tim bolje meša povrće. Kada voda proključa šaran ugine, vadi se iz kotlića i baca. Tek tada se ubacuje očišćena bela riba i kuva na umerenoj vatri. Ovakav način spremanja riblje čorbe specijalitet je na Velikom ratnom ostrvu.


(Iz knjige “KRATKA ISTORIJA DUŠE”)


 

Copyright © by Petar Lazić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad