BOŽIDAR VASILJEVIĆ

KOSOVO 1389. – 2006.

 

 

 

 

 

 

Prožet radošću i strepnjom što ću posle mnogo godina posetiti Kosovo, sedeo sam na jednom od osamnaest sedišta vozila sa kosovskim registarskim tablicama sa još desetak pisaca i posmatrao Srbiju svu u zelenilu. Autoput prepun automobila, autobusa, kamiona. Na jednoj livadi primetio sam i jedan traktor sa prikolicom u koju su dvoje utovarivali seno.
U Merdaru lične karte nam prvo pregledaju srpski policajci, a onda albanski. Albanski policajac pita da li imamo nešto da prijavimo za carinjenje i odmah po odrečnom odgovoru dozvoljava vozaču da nastavi put.
Na jednoj njivi izbrojim devetoro kopača i kopačica kukuruza, u bašti kafića pored puta vidim skoro sve same devojke.
– Albanke su emancipovane – kaže neko.
Onda nailazimo na hiljade novoizgrađenih kuća, od kojih su mnoge velike i po hiljadu i više kvadratnih metara - čitava naselja niču uz put.
Kod skretanja za Prištinu ugledam prvi pinzgauer. Drugi tek na ulazu u Gračanicu. Dugačka glavna ulica prepuna dece i omladine. Domaćini nas odmah odvode u suteren Doma kulture na ručak. Glavno jelo, primereno situaciji – đuveč. Posle ručka nas nekoliko odlazimo u Babin Most. Pored crkve koju je kneginja Milica izgradila i gde su pokopane kosti neznanih junaka Kosovske bitke, tribina na otvorenom, napravljena od metalnih nosača i jakih drvenih fosni prekrivenih tamnocrvenim platnom. Pred ulazom u crkveno dvorište, treći pinzgauer. Nekoliko veoma mladih Šveđana i Slovaka osmatraju skup od stotinak meštana, među kojima je puno dece svih uzrasta. Prvo prisustvujemo molebanu za ratnike iz Kosovske bitke i ratnike Prvog svetskog rata, a onda preko razglasa govorimo poeziju. Pošto u publici ima mnogo dece, čitam pesme za decu. Moja namera da ih obradujem i zasmejem je uspela. Prilaze mi roditelji sa decom da im potpišem poklonjene knjige. Jedan od roditelja je bivši policajac, koji je posle borbi na Kosovu čuvao, kako kaže, neke ambasade u Beogradu, a sada pokušava da radi nešto kao civil. Svi imaju najmanje po troje dece. Otac desetoro dece kaže da je za realnu politiku i da nema nameru da se seli, pa kako god da bude. Dok razgovaramo njegova devojčica trči livadom nizbrdo, gde se na stotinak metara nalazi albansko selo. Na zabrinuti pogled odgovara da je sve u redu, da ne dozvoljavaju jedino odrasloj deci da igraju fudbal sa albanskim mladićima, da ne bi došlo do nekog incidenta. Kažem pravoslavnom svešteniku da bi bilo dobro da proslavi prisustvuju i komšije Albanci.
- Pokušavali smo - veli on - ali ne ide.
- Ne ostaje ništa drugo nego da pokušate ponovo - kažem na polasku.
Tri devojke koje kraj pinzgauera razgovaraju sa Unnmikovcima, veselo me pozdravljaju i pozivaju da opet dođem.
Uveče, u dvorištu manastira Gračanica - "Pesničko pričešće". Patrijarh Pavle izaziva divljenje, kako te večeri, tako i sutradan na liturgiji, kada bez pokreta stoji dva sata u pretoplom prepodnevu, devedesetogodišnjak, koji samo što se oporavio od bolesti pokazuje svu moć svoga duha, dok se ja malo-malo premeštam s noge na nogu, stideći se svog umora i bola u nogama.
Osećam nelagodu što je moja poezija za ovu priliku različita od poezije ostalih pesnika u svom slobodnom obraćanju Bogu i raduje me što me nema na spisku devetorice "vitezova poezije" koji čitaju pred dodelu četiri nagrade: Zlatnog krsta kneza Lazara, Kondira Kosovke devojke, Pera despota Stefana Lazarevića... Posle dodele nagrada Patrijarh odlazi, tako da nas desetak preostalih pesnika govori po jednu pesmu, bez njegovog prisustva, publici koja je ispunila dvorište manastira i s pažnjom nas sluša do kraja, ne razilazeći se.
Zadovoljan sam onim što čujem od pesnika iz Beograda. Jedan pesnik iz unutrašnjosti ipak narušava podnošljivu atmosferu, nadahnuto izvikujući svoje stihove koji govore da jednu veliku silu treba uništiti. Jedan sveštenik se moli za spas pravoslavnih Srba. A šta je sa ostalim Srbima? Zar se ne treba onda pomoliti i za spas pravoslavnih Roma i svih drugih pravoslavaca? Zar se onda ne treba pomoliti za spas svih ljudi? Za spas i onog Albanca što pred ulazom u manastir sa jednim Srbinom ugovara nekakav posao pozdravljajući ga sa „živ mi ti“. Mi, koji svoje reči izgovaramo sa tribina, pozornica i drugih javnih mesta, morali bi da učinimo veći napor i izmerimo svaku svoju reč, kako ne bi doprineli da teška situacija u kojoj živimo bude još teža.
Na ulici razgovaram sa policajcem. Pitam da li je policija mešovitog etničkog sastava. Potvrđuje.
– Funkcioniše iz nužde. Funkcioniše nekako – kaže.
Znam da pacifizam može delovati naivno, ali svetu je potrebno mnogo naivnosti za opstanak. U trenucima kada se moramo nadati da posedovaoci kofera sa crvenim dugmetom, čijim se pritiskanjem može uništiti planeta i sam vaskoliki život, potrebno je mnogo čiste, naivne vere da čuvari kofera nisu znatiželjnici koji bi u jednom trenutku mogli, poput dece, ako ne poput manijaka, da se poigraju smrtonosnom napravom.
Dvojica mladih Valjevaca koji kažu da imam čudan način razmišljanja, jer neće, ne žele da pročitaju u kamenu urezana slova na kuli na Gazimestanu, koja govore da su "ljuti Arbanasi zajedno izginuli sa svojim amidžom Musić Stevanom boreći se protiv zajedničkog neprijatelja", kao i moj komšija, bivši milicioner iz Krnjače, koji kaže da "pesnik Boža izmišlja da su se Šiptari borili zajedno sa Srbima na Kosovu", ipak će se, nadam se, spustiti iz lažne mitologije u svet činjenica, koje kažu da su se ljuti Arbanasi na Kosovu borili zajedno sa Srbima, da zajednička policija funkcioniše, makar iz nužde, i kada dobije batine od onih Albanaca koji su protiv zajedničkog življenja, na prostoru koji je zajednički i koji će biti zajednički ne samo Srbima i Albancima, nego i mladim Unmikovcima - Slovacima, Italijanima, Šveđanima, koji nas za sada čuvaju jedne od drugih, a sa kojima ćemo, nadam se, u najskorije vreme živeti u istoj zajednici - Evropskoj zajednici.


27-28. juna 2006. godine

 

Copyright © by Božidar Vasiljević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad