DANIJELA KAMBASKOVIĆ SAWERS


Rođena u Beogradu 1971. godine. Književni kritičar, prevodilac, novinar, pesnik, i, kad god se ukaže prilika, jazz vokal, a zvanično doktorant univerziteta Macquarie u Sydneyju, gde kao stipendista radi na tezi iz oblasti sonetnih venaca italijanske i engleske renesanse.
Diplomirala je (1994.) i magistrirala (2000.) na katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Pesme, pripovetke, prevode poezije, književne studije i kritiku objavljivala je u časopisima Književne novine, Književni list, Mostovi, Teatron, Ludus i Treći Trg (Beograd), Diwan (Gradačac-Tuzla), Album (Sarajevo), Kolaps (Mostar), Litkon (Zagreb, stvaralaštvo zemalja bivše Jugoslavije), New South Wales Law Journal i Masthead (Sydney), The Wolf Poetry Magazine (London) i Renaissance Studies (Oxford).
Atlantida, njena prva zbirka pesama izašla je juna 2006. u izdanju Povelje iz Kraljeva.
Izvršni urednik Balkanskog književnog glasnika za Australiju.

 

OTHELLO


 

Urgentni Centar, Beograd
IZVEŠTAJ LEKARA SPECIJALISTE
12. 3. 1991.

Pacijent: Milorad Rakić, 1973.

DG: Luxatio mandibulae
Haematoma sinus maxillaris sin
Vulnus lacerocontusum reg. supraorbitalis dex et labii superioris dex
Haematoma reg pectoralis et cruris bill


Primljen u hitnu službu u 14:30 nakon što se potukao u školi i zadobio povrede glave i grudnog koša.

Svestan, kontaktibilan, nije bio u nesvesti, događaj rekonstruiše u celini. Grubi neurološki status uredan. Lacero - kontuzna rana supraorbitalno desno veličine 3 cm te u na gornjoj usni desno veličine 2 cm. Bol i hematomi u području grudnog koša. Abdomen mekan, bezbolan, jetra se ne palpira. Kardiopulmonalno kompenzovan. NC status uredan.

RTG: kraniogrami, kosti lica, toraks, torako-lumbalna sekcija kičme

TH: primarna obrada rane
šavovi kože i sluzokože
prevoj
repozicija i imobilizacija


kontrolni RTG: položaj zadovoljavajući

Mirovanje, hladni oblozi, analgetici prema potrebi. Moli se pregled maksilofacijalnog hirurga.


Dušanka Komadinić
Specijalista ortopedske hirurgije


Prima: Dragoljub Arsić
Direktor
Treća beogradska gimnazija

Poštovani g. direktore,

Shodno Vašem zahtevu od 17. 3. 1991. godine te zahtevu roditelja učenika Milorada Rakića, podnosim sledeći

I Z V E Š T A J

o incidentu koji se odigrao u školskom dvorištu dana 12. 3. 1991. godine, a u kome je učeniku Miloradu Rakiću (IV-3) ozbiljne fizičke povrede nanela učenica Katarina Radulović (IV-1), nosilac crnog pojasa i član republičke reprezentacije u karateu.

Podaci o incidentu

Dana 12.3. 1991, u toku trećeg časa, maturanti su u školskoj biblioteci imali vežbu popunjavanja formulara za polaganje prijemnih ispita za fakultet. Milorad Rakić zadirkivao je učenicu Sanju Katunarić (IV-3), nakon čega je Katarina Radulović, u toku velikog odmora, napala Milorada Rakića u školskom dvorištu. Sukob je završen za nekoliko minuta. Niko od prisutnih učenika nije se umešao.

Dana 18.3.1991. obavila sam razgovor sa Miloradom Rakićem, a dana 19.3.1991. sa Katarinom Radulović i Sanjom Katunarić.

Zaključak

Uprkos odličnom uspehu, vladanje Katarine Radulović je neprihvatljivo, kako u ovom incidentu, tako i inače. Mišljenja sam da Katarina Radulović ima neprijatnu narav i kriminalne sklonosti, i da redovno zloupotrebljava svoje poznavanje borilačkih veština. Ovo, naime, nije prvi put da se ponaša agresivno i nanosi fizičke povrede drugim učenicima. Predlažem mere ukora direktora i isključenje iz škole, po vašoj odluci.

Srdačan pozdrav,

Mirjana Marinković
Školski psiholog
U Beogradu, 24. 3. 1991.


Zbornica je prijatno prohladna i prazna u kasno prolećno jutro. Stanislava Mikić, profesor srpskog jezika i književnosti, vrpolji se ugnežđena iza šoljice jake crne kafe.

”Čujem da si juče imala razgovore s onom poludelom decom”, reče ona. “I šta ti kažu? ”

”Ma pusti, da ne poveruješ.” Mirjana Marinković, školski psiholog, ispušta ženstveni uzdah i gladi svoju dobro krojenu suknju od letnjeg štofa boje ljuske jajeta. ”Miki je pretučen, kao što znaš. Napala ga je ona Katarina Radulović. Dobro se oporavlja, mučenik. Tako jedno pametno, lepo i zrelo dete, iz dobre kuće. Šteta što je vrlodobar, to treba videti da li možemo da mu pomognemo sad pred maturu. Bili su mi njegovi roditelji, jedna fina advokatska porodica, unezvereni. Pa nije to šala, bogati, voditi dete u urgentni centar iz škole.”

”I šta je to bilo u biblioteci, sa onom jadnom malom, kako se zove, Sanjom? ” pita Stanislava, i odmotava omot sa pogačicama.

”Ma znaš šta, pitala sam i nju i Mikija”, slegnu Mirjana ramenima. Ona se uopšte ne seća kakvo je bilo Mikijevo zadirkivanje, i vidim da se ne ljuti na njega. Kaže da ne zna zašto ga je Radulovićka napala. ”

”A Miki? ” upita Stanislava.

”Ni Miki ne može da se seti tačno, ali kaže da sigurno ne bi bilo ništa ozbiljno.”

”I je l' mu veruješ?” pita Stanislava.

”Ma da, čoveče, verujem mu. Da vidiš samo kako se zbunio kad sam ga pitala za to”. Mirjana raširi plave oči. --- ”Priznao mi je, znaš, u poverenju, da mu se Sanja već dugo vremena dopada, i da je pokušavao da je osvoji, ali da je ona ohola i nezainteresovana za njega. Siroto dete. Ej, zamisli” – dodaje Mirjana uz vragolast osmeh -- ”pogodilo ga, kaže, što ga neće, pa ju je zato dirao. O, Bože moj blagi. Kaže dete da nema opravdanja za takvo ponašanje, ali da nije baš baš zaslužio batine u dvorištu. Ej, još je i duhovit u toj situaciji”, Mirjana se smeje srebrnim smehom. ”Jao, Stano, da se takvom momku dopadne ona Sanja. Mislim, to je stvarno jedno čudo.”

”Čekaj, to mi je stvarno malo neverovatno. A šta Sanja kaže na to? ” pita Stanislava i žvaće.

”Ma ona ti je malo sluđena i nesigurna u sebe, rekla bih. ” Mirjana gleda u besprekorne nokte premazane mat bojom mesa. ”Što me ne čudi, s obzirom na situaciju, znaš već, ” dodaje uz značajan pogled. ”Izgleda da nema ni drugaricu, a kamoli momke. Kaže, jadnica, da nije primetila nikakvu posebnu pažnju sa njegove strane”. Mirjana se sada već kikoće. ”Zamisli tek to, meni to jednostavno nije jasno”.

”I zna li se, molim te, šta bi Kaći da ga napadne? ” pita Stanislava preko ivice čaše jogurta. ”Šta ti kaže? Znaš šta, ja predajem četvrtom-tri, to ti je jedna retko pametna devojka”.

” Ma da, dobro, pametna, okej, ne kažem”, reče Mirjana. ”Ali, ovo sad između tebe i mene. To ti je jedan sasvim drugi soj. Roditelji razvedeni, majka alkoholičar. Vidi se to. Da se malo dotera, obuče. Sva je izgužvana i prljava, neuredna. Molim te lepo, na šta to liči, da jedna devojka trenira karate svako veče i mlati mladiće po školskom dvorištu. Dobro, oni sada odrastaju i traže sebe, ali ipak, što je previše, previše je.”, govori Mirjana, i nabira svoj lepi nos kao da se pod njega podvukao neki smrad.

”Ma čekaj, pa ne bi ga valjda napala bez razloga”, reče Stanislava.

”Znaš šta, da ti kažem nešto, ja više ne znam šta da mislim”, kaže Mirjana odbrambeno. ”Čitav naš razgovor mi je provela ćuteći. Ni na jedno pitanje nije mi odgovorila, samo me gledala s visine. A kad je polazila, skresala mi je s vrata: ”Vi niste nikakav psiholog”, i zalupila vratima” -- kaže Mirjana

”Mhm”, žvaće Stanislava.

.-- ”A ja se mislim, Stano: idi, dete, u peršun. Pa kako, molim te, da budem psiholog, kad mi tu ćutiš pola sata?” -- Mirjanin srebrni smeh opet zazvoni zbornicom.

”Mrmlj”, odgovara Stanislava.

”Znaš, Staki, ja sad mogu s tobom da se smejem, ali bilo mi je muka od nje. Radiš bre težak posao, trudiš se, mizerno smo plaćeni, a deca te maltretiraju gde god stignu. ” Mirjana pali cigaretu.

Stanislava čujno guta u znak odgovora i gužva papir u kome su bile pogačice.

”Miki kaže da Radulovićku cela generacija izbegava jer je agresivna. On to zove nadrndana. Drže se podalje od nje, kaže, otkako je prošle godine napala Vojkana Gajića, znaš onog malog iz četvrtog-pet što je pokupio nagradu na gradskom iz biologije. Na kraju krajeva, stvari uvek ajbolje saznaš od same dece”, kaže Mirjana sa ubeđenjem.

”Jao, da, sećam se. To s Gajićem je bilo gadno”, reče Stanislava, dodajući kocku šećera u svežu šoljicu kafe.

”Radulovićka je tad prošla samo sa ukorom razrednog starešine. Mala Jelena je stvarno bila uznemirena, pa smo progledali kroz prste, mada mi cela ta priča s Gajićevim prvobitnim napadom ne deluje baš ubedljivo. Ali sad je baš prekardašila. Miki je izjavio da smatra da je nedopustivo da učenici u školskom dvorištu budu izloženi napadima, i mogu ti reći da se slažem sa njim. Tu stvarno odmah treba nešto učiniti”, kaže Mirjana, vrti ljupko isfeniranom glavom i gasi cigaretu elegantnim pokretom.


Dnevnik Katarine Radulović

2. 1. 1991.
Vratili smo se u školu posle Nove Godine. Gledam stalno Sanju. Malo sam se raspitala kod Marine iz njenog razreda. Koliko sam uspela da shvatim, nema momka, nije neki naročiti đak, i ne druži se ni sa kim. Razmišljam kako bi bilo biti jedina crnkinja u školi. Gadno.

Majka joj je sasvim bela, toliko da joj je čak i kosa oblajhana i nokti sedefasti. Ima neki vrištav glas, čula sam je kad je bila kod direktora. Kad su zajedno, izgledaju ko Stanlio i Olio na crno-beloj fotografiji.

Tetka mi kaže da joj je majka Hrvatica. Nisam nikom rekla.

Gledam belaj oko Vukovara na TV-u.

Kasnija ispravka. Sanja je onda dakle mulatkinja. Ali meni se čini baš prilično crna. Gledam okolo ovih dana i mislim da je jedina crnkinja u kraju, možda jedina u gradu. Od dva miliona ljudi?

Nije, ima onaj doktor u zoološkom vrtu.

Butine su joj teške a pokreti lenji. Uvek je sama. Oči su joj velike i tužne. Grudi joj se ne pomeraju, ima neki jak brushalter, ali vidim kolike su. Neverovatno.

Čoveče, mogla bih na jednu usnu da joj položim dva prsta.

Ajde, Kaća. Oladi malo. Vreme je za trening.


17. 2 1991.
Nisam sto godina pisala dnevnik.

Nekad zamišljam da sam stranac koji gleda u naše školsko dvorište. Škola nam je super. Super je arhitektura, a i super izgleda dvorište kad je Sanja tu. Svi u raznim nijansama belog, a ona Crna. Onda je sve totalno šmekerski. Internacionalno. Kao, velegradski. Šatro američki. Kao, eto, mi imamo crnce u školama. Onda je njima sve je normalno i prepoznatljivo.
Videla sam juče Milorada Rakića kako joj podiže suknju. Jao, kako ću da ga razbijem.


1.3. 1991.
Čujem od Marine da je Sanjina majka potpuno bez para. Sanja nije nikad bila u inostranstvu i nema veze s jezicima. Totalni duduk. Navodno, njen engleski ima najgori srpski akcenat u razredu. Bizarno.

Čujem da, za razliku od nas, planira da upiše sociologiju ili novinarstvo, a ne jezike. Pa dobro, šta fali.


5.3.1991.
Opet sam videla Rakića i još dvojicu. kako drpa Sanju. Bilo ih je nekoliko, vikali su joj u uši.

Što, bre, uvek ja vidim takve stvari. Kad sam prošle godine izmlatila Gajića trebalo im je godinu dana da prestanu da me zezaju. A Jelenica je bubašvabe u kosi brzo zaboravila i našla drugog dečka.

Ajde, bre, Kaća, smiri se. Ne treba ti to u životu.


8.3.1991.
Rakić opet oko Sanje sve vreme. Vidim da je počela da beži po budžacima. Neki dan sam je videla ispod stepeništa, sedi tamo ceo odmor. Posle sam je pratila na putu do kuće, za svaki slučaj. Nije me videla. Kad me vidi, sklanja se.

Volim da je gledam dok hoda, sporo i tužno. Gleda pravo ispred sebe. Stigla je kući bez incidenata.

Kaća, jesi se ti to opet zaljubila. Sram te bilo. Ajde na trening.


12.3.1991
Danas sam prebila Rakića. Odveli ga u bolnicu. Sad će opet svi da me zezaju, a možda će i da me izbace iz škole.

Ali neka, vredelo je. Pisali smo prijave za fakultet. I Sanja zaokruži u formularu da je Srpkinja.

A Rakić kako je pobesneo. Šta joj sve nije siktao. I, kako smeš ti to da napišeš. I, African Serbian. I majmunica pravoslavne vere. I Jefimija iz Gane. Šta joj nije rekao.

Ja sve mislim, prestaće. Pokušavam sa oštrim pogledima upozorenja. A on sve gore.

Uga buga, debela. Mrcino crnačka. Vidi kolike su ti te crne sise. Marš u Zambiju.

A ona ćuti, i gleda ga. Skupila formulare i otišla. A on za njom.

E kad je rekao, 'ajde samo probaj, kaži nekome, razbiću te ko zvečku, poludela sam.

Krenem ka njemu, a Marina me hvata za ruku i šapuće: Nemoj, Kaća. Smiri se, Kaća, smiri se, molim te. I ja se tu zbog nje nekako smirim.

Posle izađem za Sanjom u dvorište da vidim je l’ sve OK.

Vuče noge, opet. Viri joj malo sjajne crne kože i sala na struku ispod majice. Naslonila se na drvo, i čita, i ne gleda nikoga. Ja se muvam malo podalje i pravim se blesava.

Onda odjednom vidim Rakića sa bandom. Okružili je. On je jednom rukom hvata za lice, a drugom je drpa za grudi. Unosi joj se u facu. Ona plače. A one budale se keze i viču joj nešto, nisam čula šta.

E onda sam ga lepo ubila od batina.

I sad sam mirna.

Normalno, niko ga nije branio.


19.3.91
Danas sam bila na razgovoru kod one glupače. Izgleda da će da me izbace iz škole.

Ništa, kad krene rat, odoh u London. Bice valjda neka stipendija za nas iz istočne Evrope.


20. 3. 91
Čoveče, to Sanjino stanje mu dođe još gore nego kad želiš devojke. Ona je crna, pa ne može baš da se pravi da nije. A i jedina je, pa ne može baš da se nada da će možda nekad naći nekog. Totalni bedak.


 

Copyright © by Danijela Kambasković Sawers & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad