DANIJELA JOVANOVIĆ

(1975) Istoričar (Filozofski Fakultet, Beograd); živi u SAD (San Antonio, Texas)
Za priču Igra dobila treću nagradu na konkursu Scene Crnjanski, Beograd, Priču o usponu jedne prezenterke informacija objavila u Književnom žurnalu, Sarajevo, Sin Satira i nimfe u BKG.
Izvršni urednik Balkanskog književnog glasnika (Severna Amerika).
.





 

 

 

ROMI U JEVREJSKOM LOGORU ZEMUN 1941-1942.

 

Više od polovine veka je prošlo kako je završen Drugi svetski rat a još uvek se vode rasprave o tome da li su Romi bili žrtve holokausta. U našoj zemlji, radova koji se bave ovom temom gotovo da nema, autori, uglavnom, samo usputno pominju zločine koji su izvršeni nad Romima. Upravo to je razlog nastanka ovog rada jer žrtve ne smeju biti zaboravljene, naročito ako se radi o pripadnicima naroda koji već vekovima žive sa nama, ili bolje reći pored nas, i koji su stradali samo zbog toga što su proglašeni „nižom rasom“.
Tačan broj poginulih Roma nije poznat, jer živeći na marginama evropskih društava, nisu ni ulazili u zvanične statistike. Pretpostavlja se da je broj njihovih žrtava veći od pola miliona. U Srbiji, takođe, ne postoje zvanični podaci. Prema nekim procenama broj nastradalih je oko 12.000.
Razlog što nije poznat tačan broj poginulih nije samo zbog toga što ne postoje zvanične statistike, već i zato što ne postoji stvarno interesovanje da se sazna. To najbolje potvrđuju reči Ernesta Rinalda, Roma iz Salamanke, logoraša Buhenvalda:

“240.000 mrtvih, to je ipak mnogo. Na kraju rata su mi rekli milion mrtvih. 240.000 je mnogo! A Cigani to ne znaju. Ali stvari se danas menjaju. Mnogi žele upoznati svoju istoriju. Deca idu u školu. S nomadizmom će biti gotovo za pedeset godina. Onda će drugi pisati istoriju našeg naroda. Naših patnji. 240. 000 mrtvih, to je mnogo, ali to nije ništa šta se s nama događalo posle dolaska iz Indije. Jednog će dana moja deca otići u Indiju. Nije to ništa, jer su nas uvek ubijali. I bez kažnjavanja. Nemci su bili kažnjeni, jer su izgubili. Da su dobili ceo bi im svet aplaudirao. Niko ne voli Cigane. Niko se ne zanima za Cigane. Danas je bolje, ali na nas se uvek popreko gleda. Kada bi znali za naše mrtve, naših 240. 000 mrtvih, ili jedan milion, to ne menja stvar, drugačije bi na nas gledali. Zaboravlja se da smo ljudi, kao oni. Jednostavno. Nakon svega što se dogodilo, imamo pravo da živimo kao drugi. Na slobodi. Kao Cigani.”

Danas su prisutne tvrdnje da Romi nisu proganjani iz rasnih već iz društvenih razloga. Izgovor, koji je često prisutan jeste da su oni bili poslati u logore kao kriminalci i asocijalni, drugim rečima da su sami krivi za to što im se desilo. Nažalost, ovo shvatanje je veoma rašireno, kako u svetu, tako i kod nas.
U našoj zemlji se o ovom pitanju uglavnom ćuti, što čini da ti događaji dobiju još tragičniju dimenziju. Kao dobar primer se može navesti to što se u knjizi Otpor u žicama, koja sadrži svedočenja logoraša, u poglavlju o logoru Sajmište koji su priredili Lazar Ivanović i Mladen Vukomanović, Romi uopšte ne pominju. Takođe, u mnogim radovima, kao žrtve nemačkih odmazdi nad taocima, uglavnom se navode samo Srbi. Važno je reći i to da u Enciklopediji Jugoslavije, u izdanju iz 1983.g., uopšte ne postoji odrednica “Romi”, i to da se oni ne pominju čak ni u tekstu o manjinama, iako je 1977.g. Komisija za ljudska prava u Ženevi izdala Rezoluciju po kojoj su Romi indijska istorijska, kulturna i jezička manjina, i da shodno tome, uživaju zaštitu i prava koja su utvrđena dokumentima Ujedinjenih Nacija. U istoj enciklopediji, u izdanju iz 1961.g., pod odrednicom “Cigani,” stoji kratak tekst o njihovoj istoriji, a što se tiče njihovog stradanja u Drugom svetskom ratu na teritoriji Jugoslavije, navedeno je samo sledeće:

“Nemački okupatori i njihove domaće sluge masovno su uništavali Cigane u koncentracionim logorima. Na teritoriji Hrvatske, spaseni su samo oni koji su se zatekli na oslobođenoj teritoriji” .

Svuda u svetu, kao i kod nas, ekstremne desničarske snage ponovo vrše zločine nad ovim narodom. Da bi se to sprečilo, neophodno je vratititi se u prošlost i učiniti sve da žrtve rasističke ideologije budu priznate, ali i obeštećene. Romi, kao narod, dobili su malo, gotovo ništa po osnovu reparacija za ratne zločine koji su izvršeni nad njima, od vlade bilo koje evropske države.
Švajcarski Specijalni fond za žrtve holokausta, 24.08.1998.g., doneo je odluku da samo oni Romi koji su bili u logorima tokom Drugog svetskog rata, imaju pravo na novac iz ovog fonda, i pored prethodne izjave da će fond dati materijalno obeštećenje svim osobama koje su bile proganjane iz rasnih, religijskih, političkih i drugih razloga, kao i svima onima koji su na bilo koji način bili žrtve holokausta. Ovaj fond je osnovala glavna Švajcarska banka 1997. g. posle kritika da je švajcarska država ostvarivala veliki profit za vreme rata. Prva isplata romskim žrtvama iz ovog fonda je data 1997.g., kada su nemački Romi dobili 2.420 maraka po osobi. Takođe, nemačka vlada je isplatila Romima, ali samo nemačkim državljanima, 3.000 maraka po osnovu reparacija . To je sve što se tiče obeštećenja.
12.01.1998.g. vlada Nemačke je objavila da je osnovala fond od 200 miliona nemačkih maraka za isplatu onima koji su preživeli holokaust, ali je naglasila da novac neće biti isplaćivan ne-jevrejskim žrtvama, kao što su Romi i homoseksualaci .
1985.g. gradonačelnik Darmštata, Ginter Metzger, je izjavio pred Centralnim većem nemačkih Sinta i Roma da je njihov zahtev da se i romske žrtve priznaju, naneo uvredu žrtvama holokausta .
Ovakve odluke i izjave najbolje svedoče o današnjem odnosu prema Romima i njihovim žrtvama, odnosno o tome da se gotovo ništa nije promenilo u pogledu tog odnosa. Romi i njihovi zahtevi se i dalje ignorišu, kao i pre pedeset godina, kada nijedan Rom nije pozvan da svedoči na Nirnberškom procesu u ime svog naroda , iako su Romi, zajedno sa Jevrejima, bili osuđeni na uništenje u “konačnom rešenju”.
Prvi deo ovog rada daje kratak prikaz istorije Roma, od njihovog doseljavanja na Balkan do početka Drugog svetskog rata. Drugi deo se bavi fašističkom ideologijom rase i time kako je ona bila prihvaćena u Srbiji, dok treći prikazuje stradanje Roma u okupiranom Beogradu i u logoru na Sajmištu. Nažalost, nedostatak izvorne građe i literature je onemogućio da svaka od ovih tema bude bolje obrađena.
Izvorna građa je nesistematizovana i rasuta po različitim arhivima. U Arhivu Vojnoistorijskog Instituta, Nedićevom fondu, mogu se naći podaci koji se odnose na ovu temu, ali oni su fragmentarni i nedovoljni. Nemački fond, iste ustanove, pruža veliki broj podataka, ali sadržaj većine dokumenata nije preveden sa nemačkog jezika. Zato se u Zborniku dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, mogu naći dokumenti nemačkih okupacionih vlasti, odnosno objavljeni deo građe ovog fonda.
U Istorijskom Arhivu Beograda, značajna je zbirka M.G. - sećanja zatočenika logora Sajmište, zbirka plakata i fotografija, i fond opštine grada. Iz plakata, uostalom, kao i iz onovremene štampe i svih sredstava propagande, može se videti da su tadašnje vlasti Jevreje stavljali na prvo mesto kao svoje neprijatelje. Razlog toga je što su Jevreji, u međuratnom periodu, zauzimali značajne položaje u srpskom društvu, i bili nosioci privrednog života. Romi se, pak, retko pominju, jer oni su bili isključeni iz državnog i društvenog života, pa se stoga, verovatno smatralo da njihovo ubijanje neće izazvati veće nezadovoljstvo u narodu. U zbirci M.G. nalaze se izjave samo tri pripadnika romskog naroda - Pavla i Milorada Dekića i Stevana Kostića. Sve tri su date osamdesetih godina prošlog veka. Postavlja se pitanje zašto ih nema više, i zašto su uzete tako kasno kada je veliki broj očevidaca događaja već umro. U istom arhivu se čuvaju i logorske knjige Banjičkog logora. U njima nema spiskova ubijenih Roma, jer oni su najčešće vođeni na streljanje bez prozivke imena, već samo uz naredbu: “Svi Cigani napolje”. Logorska administracija se nije trudila da zavede njihovu nacionalnost.
Dragoceni podaci se mogu naći i u Arhivu Jevrejskog istorijskog muzeja, takođe, sećanja logoraša i izjave svedoka date Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, ali i tu ne postoje izjave Roma.
Onovremena štampa, isto tako predstavlja značajan izvor informacija.
Domaća literatura je vrlo siromašna podacima o ovoj temi, za razliku od strane. Nažalost, strana literatura je nedostupna, pošto se kod nas jako malo radi na prevođenju i izdavanju radova ove i slične tematike.
Danas je u svetu sve prisutnija tendencija, zahvaljujući pre svega zajedničkim naporima jevrejskih i romskih udruženja, da sve žrtve holokausta imaju jednak tretman, odnosno, da svaka žrtva holokausta bude priznata kao takva, bez obzira da li je pripadnik jevrejskog ili romskog naroda. Kod nas, to još uvek nije slučaj.
Kao što je na početku navedeno, naši autori samo usputno pominju zločine nad Romima. Verovatno je razlog to što ovaj narod još uvek živi na margini našeg društva, što još uvek nije dovoljno emancipovan, možda dovoljno “važan”, da bi se neko bavio tom temom. Ipak, u poslednjih nekoliko godina vide se neki pozitivni pomaci u tom pogledu, ali prvenstveno zahvaljujući zalaganju romskih udruženja u Srbiji.
1995.g. u Beogradu je osnovana Romska izdavačko-informativna organizacija “Rrominterpress”, čiji je osnovni cilj upotpunjavanje praznina u oblasti informativne i izdavačke delatnosti na romskom, kao i tretiranje svih pitanja i problema vezanih za Rome. Za sada, ovo je jedina organizacija ovakve vrste u Jugoslaviji. Do danas, ova organizacija je pokrenula sledeća izdanja: “Romano Lil” (Romske novine); “Chavrikano Lil” (Dečje novine); “Romološke studije”; “Khrloe Romengo” (Glas Roma); edicija “Posebna izdanja” i “Romano Them” (Svet Roma). Nažalost, delatnost ove organizacije i pored toga što ona postoji već sedam godina, nije poznata široj javnosti.
Jedini radovi naših autora, koji opširnije govore o stradanju Roma u okupiranoj Srbiji jesu – Nemački logor na beogradskom Sajmištu 1941-1944.. autora Milana Koljanina, i Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944., autora Venceslava Glišića. Tatomir Vukanović, u svom delu Romi (Cigani) u Jugoslaviji, iako prati istoriju Roma na našim prostorima od dolaska pa sve do osamdesetih godina prošlog veka, o njihovom stradanju u Drugom svetskom ratu, navodi svega nekoliko rečenica.
Rajko Đurić, u svojim radovima objavljenim u našoj zemlji, uglavnom se bavi kulturnom istorijom Roma, kao i njihovim društvenim položajem danas.
Prvi rad koji za centralnu temu ima stradanje romskog naroda jeste autora Dragoljuba Ackovića, Ašunen Romalen, Slušajte ljudi, objavljen 1996.g. Ali sam autor je pripadnik romskog naroda, a izdavač knjige je Rrominterpress, čiji je on glavni i odgovorni urednik, tako da se ne može reći da je u našem društvu došlo do pozitivnih promena u pogledu odnosa prema Romima, već da se romski narod u našoj zemlji polako emancipuje.


ROMI NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU

“Neki mag je upozorio indijskog kralja da će neprijatelji napasti njegovu kraljevinu i uništiti mu porodicu. Međutim, napadač će biti nemoćan, napadne li Rome. Kralj zato pozva romskog poglavara i u tajnosti mu poveri jedinicu kćer, Ganu. Nju je trebalo da poglavar odgaji u bezbednosti kao svoje pravo dete. Gan je odrasla u istom šatoru sa poglavarovim sinom Čenom. Jednog dana, umre stari poglavar, a romsko pleme salete novog poglavara Čena da se odmah oženi. Čen je redom odbijao da uzme ijednu od devojaka koje su mu nudili i zapretio je da će se ubiti pošto voli smo svoju sestru. Čenu je majka tada saopštila da Gan nije njegova sestra, ali da mora čuvati tajnu, jer bi inače osvajač ubio Gan kao kraljevu ćerku. Pleme se podelilo u dva tabora. U prvom su se okupili oni koji su u svemu podržavali novog poglavara, a u drugom oni koji su ga zbog braka sa sestrom osuđivali, ne priznajući takvog plemenskog vođu. Drugi tabor je proterao Čena i njegove sledbenike iz indijske zemlje. Od tada Čen i njegovi sledbenici lutaju zemljinom šarom, jer ih je veliki mag prokleo da nikad ne prespavaju u istom mestu, da ne piju vodu dva puta iz istog bunara i da nikad ne pregaze istu reku dva puta u istoj godini”.

Ovaj romski mit, kao i mnogi drugi, pokušava da objasni događaje iz njihove istorije. Nažalost, Romi su narod koji nije ostavljao pisane tragove o sebi, već samo usmene, tako da je njihova istorija velika nepoznanica kako drugim narodima, tako i njima samima.
Etnolozi, lingvisti i istoričari su saglasni da je njihovo poreklo indijsko, ali nisu sigurni koji deo Indije je bio njihova postojbina. Pretpostavlja se da su razlozi njihove seobe iz zemlje matice bili česti ratovi i upadi raznih osvajača, prvenstveno Mongola, u Indiju u IX i X veku. Pravac njihove seobe je bio sledeći: Severna grupa – ka Iranu i Avganistanu, do Kaspijskog mora na severu i Persijskog zaliva na jugu. Jedna grupa je prešla u Armeniju gde se, sudeći po leksici, duže zadržala, a onda, podelivši se u više grupa, krenuli su u različitim pravcima. Jedna skupina je preko Kavkaza otišla u Rusiju, a druga je nastavila put prema Grčkoj i zemljama Balkanskog poluostrva. Južna grupa se kretala tokovima Tigra i Eufrata. Jedan broj plemena iz ove grupe se uputio ka Crnom moru, a drugi prema Siriji. Najveći broj plemena je stigao u azijsku Tursku. Najjužnija grupa je nastavila put uz Sredozemno more, preko Palestine i Egipta, duž severne afričke obale, sve do Gibraltara i Španije. Grupa koja je ostala u Turskoj je prešla Bosfor i stigla na Balkan.
Na našim prostorima, Romi su se pojavili već u XI veku, mada masovno dolaze tek sa turskim osvajačima u XIV veku.
U srednjevekovno feudalno doba, na jugoslovenskom prostoru, Romi su bili ravnopravni žitelji, mada se u dokumentima uz njihovo ime uvek navodila narodnosna oznaka “Ciganin”. Takođe, u tom periodu, oni su živeli izmešani sa ostalim stanovništvom u naseljima. Znači da se u to vreme ne može govoriti o nekom socijalnom i etničkom neprijateljstvu prema njima.
U periodu od XV-XIX veka dolazi do velikih društvenih i socijalnih promena. To je doba vladavine turskog feudalizma, kada mnogi Romi u jugoslovenskim zemljama primaju islam, prvenstveno zbog povlastica. Tada počinje i njihovo odvajanje od lokalnog stanovništva, čak i fizičko, jer počinju da žive u posebnim mahalama. Sem toga, to je period stvaranja nacija i buđenja nacionalne svesti, što je veoma mnogo uticalo i na odnos lokalnog stanovništva prema Romima. Takođe, na njihovu podvojenost su uticale i turske zakonske odredbe kojima je bilo zabranjeno mešanje Roma muslimana i hrišćana.
U srednjem veku, na jugoslovenskom prostoru Romi su se uglavnom bavili zanatstvom i trgovinom. U turskom periodu, takođe, najrasprostranjenije zanimanje među Romima je bilo zanatstvo, i to prvenstveno kovački zanat, zatim, sitna trgovina i bavljenje muzikom.
U XIX veku najviše Roma je bilo u beogradskom okrugu, a potom u kragujevačkom. Pretpostavlja se da je u Srbiji polovinom XIX veka njihov broj iznosio 12 000.
Iz pisma kneza Miloša Obrenovića, upućenog beogradskom mitropolitu 1819.g., u kojem stoji da mitropolit ne uzima “divnice od Cigana, koje pre nikada bivalo nije, da se nama stid ne pričinjava sravljujući Cigana s nama”, jasno se vidi kakav je bio odnos prema Romima već tada.
Ustav iz 1869.g., član 46, i Skupštinski izborni zakon, član 18, zabranili su Romima-čergarima učešće u biranju narodnih poslanika, jer nisu plaćali porez već harač. 1884.g. je ukinut ovaj tzv. ”Ciganski harač” i time su Romi izjednačeni sa srpskim stanovništvom. Ali o stvarnoj jednakosti se ne može govoriti, jer, Romi su predstavljali potpuno izdvojenu narodnu skupinu. Tome je u velikoj meri doprinelo to što su oni u vreme turske vlasti živeli u posebnim mahalama, što je imalo i izvesnu pogodnost, jer su sačuvali svoju etničku jedinstvenost, ali s druge strane, postali su izolovani od drugih socijalnih sredina.
Po popisu stanovništva, 1921.g. u Srbiji je živelo 34 919 Roma, mada se veruje da je njihov broj bio mnogo veći, jer mnogi se nisu izjasnili kao Romi. Najviše ih je bilo u severnoj Srbiji – 16 670, zatim u južnoj Srbiji sa Kosovom i Makedonijom – 14 489, Banatu – 3 104 i Bačkoj i Baranji – 652. Većina ih je živela u gradovima i bavila se trgovinom, zanatstvom i naravno, sviranjem. Postavlja se pitanje kakav je tada, u periodu Kraljevine, bio njihov položaj.
Ustavom Kraljevine SHS iz 1921.g., pitanje manjina je bilo regulisano na sledeći način: svi državljani Kraljevine su proglašeni jednakim; svi su uživali ista prava; bila je zagarantovana sloboda vere i savesti, a članom 16, manjinama druge rase i jezika je dato pravo na osnovno školovanje na njihovom maternjem jeziku. Znači, formalno, manjinama su bila zagarantovana sva prava. Međutim, to se nije sprovodilo u praksi, što potvđuje i Oktroisani ustav iz 1931.g., u kojem manjine uopšte nisu pomenute. Verovatno je razlog bilo to što je osnovno školovanje na jezicima manina uređeno tek 1929.g., Zakonom o narodnim školama. Ovim zakonom, nastava na jezicima manjina je bila izuzetak, sem u mestima gde su u većini živeli državljani drugog jezika. Jedina škola koja je bila predviđena za romsku decu, i u kojoj je nastava bila vođena na romskom jeziku, osnovana je u Apatinu 1913.g. Ona je radila samo do početka Prvog svetskog rata. Nekoliko puta, u međuratnom periodu, bilo je pokušaja da se njen rad obnovi, ali bez uspeha.
Ovde je važno reći da Romi nisu ubrajani u nacionalne manjine, znači da čak ni formalno nisu mogli da ostvare svoja prava. Kraljevina je priznavala samo mađarskoj, nemačkoj, italijanskoj, rumunskoj, slovačkoj i češkoj narodnoj grupi, status nacionalne manjine.
Ideologija integralnog jugoslovenstva koja je imala primat u unutrašnjoj politici Kraljevine, gotovo kroz ceo njen život, morala je imati uticaj i na romsku populaciju. Verovatno je ta politika bila razlog što se mnogi pripadnici romskog naroda nisu izjašnjavali kao Romi, jer ova ideologija je podrazumevala negiranje nacionalne individualnosti naroda Jugoslavije, i nasilno uticanje na razvijanje osećanja jugoslovenstva kod tih naroda. Ovu ideologiju je uveo kralj Aleksandar i on je bio njen dosledni sprovodnik sve do svoje nasilne smrti. Stojadinović, kao predsednik vlade od 1935.g., nastavio je da je sprovodi, i pored velikog narodnog nezadovoljstva, naročito Hrvata. Knez Pavle, namesnik, prvi je državnik koji je pokušao da raskine sa tom politikom. U tom cilju, on je oborio Stojadinovićevu vladu i poverio je Dragiši Cvetkoviću, koji je uspeo da postigne dogovor sa hrvatskom opozicijom, sklapanjem sporazuma 26.08.1939.g. o stvaranju Banovine Hrvatske. Time je započet proces decentralizacije i preuređenja države na nacionalnom principu, ali rat je prekinuo svaku dalji rad u tom smeru.
I pored svih ograničenja, Kraljevina Jugoslavija je bila prva država u kojoj je izašao prvi, privatni list za Rome na Balkanu. To je bio “Romano Lil”, čije se prvo izdanje pojavilo u Beogradu, marta 1935.g. Njegov vlasnik i izdavač je bio Svetozar Simić, Rom, u to vreme student prava, a kasnije jedan od rukovodilaca akcije za emancipaciju Roma u Jugoslaviji. On je 1938.g. formirao Prosvetni klub jugoslovensko-ciganske omladine, romsku omladinsku organizaciju, koja je zbog početka rata bila kratkog veka.
“Romano Lil” je izlazio dvojezično, na srpskom i romskom, i može se reći da su prvi novinski članci na romskom jeziku na Balkanu, objavljeni upravo u tom listu. Nažalost, posle izlaska dva broja, list je ugašen zbog nedostatka materijalnih sredstava.
Značajno je pomenuti i prva romska udruženja u Jugoslaviji. To su bila: Prva srpsko-ciganska zadruga, osnovana 1927.g. i Društvo tetkice Bibije, osnovano iste godine (oba iz Beograda), kao i Veternica, sportski klub leskovačkih Roma.
Dvadesetih i tridesetih godina se mogu primetiti pokušaji organizovanja Roma i u okolnim zemljama. 1933.g. je održan kongres u Bukureštu radi osnivanja međunarodne organizacije Roma. Tada se javila i ideja o vraćanju u stari zavičaj, Indiju, i stvaranju romske države na obalama Ganga ili u severnoj Africi. Međutim, 1936.g. rumunske vlasti su zabranile svaku dalju delatnost ove organizacije.
Tekst Tihomira Đorđevića iz 1904.g na najbolji način prikazuje kakav je bio položaj Roma, kao i odnos odnos države prema njima početkom, ali i kroz ceo XX vek.

“Što ima u Cigana grešaka, ne treba za sve kriviti njih same, jer za njih nikada ništa činjeno nije. U svim zemljama oni su samo ponižavani, proganjani i kažnjavani. Pokušaji civilizacije nisu nigde, pa ni u Srba činjeni. Ako je što i činjeno, to je bilo nasilno ili protivno njihovoj prirodi.
Danas je njih zakon izravnao sa Srbima, ali oni nisu naviknuti na ta prava, oni ih ne poznadu, jer im ne znadu ni sištinu, ni korist, a o tome niko ne vodi računa. Njih traže za vojsku, porezu, kuluk, itd., ali im se deca slabo ili nikako ne traže za školu, a oni sami prećutno se isključuju iz uživanja mnogih prava. Njih niko i nigde ne zastupa jer ko bi još i o Ciganima vodio računa. Onda nije čudo što su Cigani u svemu drugojači, što veru ne smatraju kao nešto stalno i potrebno, što imaju osobina koje štete okolini, što ne poimaju što drugi pojima, što im otadžbina Srbinova nije ideal, što ne uživaju u onome u čemu Srbi uživaju. Sve je to njima tuđe, sve strano, pa su i oni drugojači i tuđini”.

Pokušaja organizovanja Roma, naročito u međuratnom periodu, u našoj zemlji, kao i u okolnim, je bilo, ali izbijanje Drugog svetskog rata je prekinulo svaku njihovu dalju aktivnost, i to na veoma dug period.

FAŠISTIČKA IDEOLOGIJA RASE

Početkom prošlog veka dve ideologije su izbile u prvi plan: ideologija koja je tumačila istoriju kao prirodnu borbu rasa i ideologija koja je tumačila istoriju kao prirodnu borbu klasa. Obe ove ideologije su dobile široku podršku i u njihovo ime su počinjeni najstrašniji zločini.
Ideologiju rase nisu nacisti izmislili, oni su samo iskoristili postojeće raspoloženje i shvatanja. Podstičući kod ljudi strah od biološke ugroženosti, shvatili su da je to najlakši način da ih kontrolišu i manipulišu njima. Nacisti su gubitak Prvog svetskog rata i ekonomske probleme jednostavno tumačili time da je došlo do slabljenja nemačke nacije usled mešanja sa „nižim rasama“ i to je naišlo na opšte prihvatanje nemačkog naroda.
Mnogo pre nego što su oni došli na vlast, Rome su u gotovo svim evropskim državama njihovi sunarodnici smatrali građanima drugog reda. Uzrok takvog shvatanja je najverovatnije bio strani izgled Roma, njihovi običaji, jezik, nomadski način života, jer sve u vezi njih je bilo u suprotnosti sa etabliranim društvenim konvencijama. Takođe, Romi su narod bez svoje vlade, zemlje, teritorije, što je veoma mnogo uticalo na marginalizaciju njihovog položaja. Ovo neprijateljstvo prema njima je dostiglo vrhunac neposredno pre, i za vreme Drugog svetskog rata, prvenstveno u Nemačkoj. U Bavarskoj je još 1926. godine bio donet Zakon o borbi protiv Cigana, lutalica i neradnika. Po ovom zakonu pripadnici romskog naroda su morali da imaju dokumenta kojima su mogli da potvrde da su zaposleni, u suprotnom bivali su kažnjeni na dve godine zatvora i teškog rada.
1936. godine, Himler, kao Rajhsfirer SS i šef policije je osnovao Centralnu službu Rajha za borbu protiv „Ciganske napasti“, u okviru Kriminalne policije. Uz postojeće zakone (Zakon o prevenciji protiv naslednih bolesti i Zakon protiv kriminalaca, oba iz 1933) Romi su hapšeni i sterilisani. Najveći problem je bio kako odrediti ko su pripadnici Romskog naroda. Doktor Robert Riter se posvetio proučavanju ovog pitanja. On je ubrzo postao vodeći ekspert rase. Njegov predmet izučavanja je bila tzv: kriminalna biologija, to jest istraživanje biološko-genetske osnove ljudskog ponašanja.
Riterovo objašnjenje kako su Romi postali "inferiorna rasa" je najbolji primer nauke izvedene iz ideologije. Po njemu, Romi koji su napustili Indiju u desetom veku su bili čisti Arijevci. Ali kako su kretali prema zapadu i mešali sa „inferiornim rasama“ (prvenstveno Slovenima), izgubili su svoje čiste arijevske karakteristike. To mešanje krvi je dovelo do toga da svi pripadnici romskog naroda imaju predispoziciju da budu kriminalci. Zato je dr. Riter predložio segregaciju svih Roma i sterilizaciju onih koji su očito „nečistog porekla“.
1937. godine Nirnberški Zakoni o zaštiti nemačke krvi i nemačke časti su prošireni i na Rome, iako oni nisu bili posebno pomenuti u ovim zakonima 1935. godine, kada su doneti. Septembra 1939. godine u Berlinu je održana konferencija o rasnoj politici. Iako je osnovni zadatak konferencije bilo planiranje deportacije Jevreja u Poljsku, odlučeno je da se deportuje i 30.000 nemačkih Roma. Doneta je i odluka da se osnuju posebni logori za njih da bi se to sprovelo. Svih 30.000 nije odmah iseljeno, ali nekoliko hiljada jeste.
16.12.1942. godine Himler je naredio deportaciju svih Roma u Aušvic. To je bio zvanični početak „Konačnog rešenja“.
Posle aprilskog rata u Srbiji je uvedena vojna uprava. Na njenom čelu se nalazio nemački general sa svojim štabom. Upravne poslove je obavljao Upravni štab na čelu sa licem vojno-službeničkog zvanja. Vojni poslovi su bili u nadležnosti Komandnog štaba. Pri štabu Vojnog zapovednika Srbije bio je Generalni opunomoćenik Ministarstva inostranih poslova koji je savetovao Vojnog zapovednika o stvarima iz svoje nadležnosti. Tako je stvorena čitava mreža nadleštava koja su bila potčinjena svojim višim ustanovama u Berlinu.
Stvaranjem okupacijskog sistema Nemci su uveli svoje zakone, a samim tim i rasističke. Jedna od prvih uredaba sa snagom zakona, ovog tipa, je bila doneta 31.05.1941. godine od strane Vojnog zapovednika Srbije, kojom su Jevreji i Romi izgubili građanska prava.
Postavlja se pitanje kako su ove mere bile prihvaćene i da li su već postajale političke grupe i pokreti u Srbiji koji su podržavali ovu ideologiju.
Još dvadesetih godina u Kraljevini su počeli da se javljaju pokreti i organizacije koje su imale fašistička obeležja. U tom periodu oni su bili autohtoni, što znači da su se razvijali potpuno nezavisno od uticaja spolja. To su bile sledeće organizacije: „Organizacija jugoslovenskih nacionalista“ (Orjuna), „Srpska nacionalna omladina“ (Srnao), „Hrvatska nacionalna omladina“ (Hanao) i druge. Tridesetih godina neke od njih padaju pod uticaj nemačkog i italijanskog fašizma. Centralno mesto u ideologiji svih ovih organizacija i pokreta je imao nacionalizam, koji je, uostalom, već dugo bio dominantan princip većine ideologija u tom periodu. Uzrok toga treba tražiti u društveno-ekonomskim prilikama, jer zemlja je bila nerazvijena, agrarna, sa industrijom tek u začetku i društvom čiju je većinu činilo patrijarhalno seljaštvo. U takvom društvu, nacionalizam je postao neka vrsta ventila za regulisanje nagomilanih problema. Ipak, o fašizmu kao sistemu vlasti u dvadesetim i tridesetim godinama u Jugoslaviji, ne može se govoriti. Može se reći da su postojali neki elementi fašističkog modela u pogledu upravljanja, kao što je militarizacija vlasti, ukidanje parlamentarizma, zabrana rada strankama i sl. Ali režim u tom periodu nije bio fašistički, prvenstveno zbog toga jer nije dobio širu podršku. Sem toga, on se nije oslanjao na fašističke pokrete, što je osnovni preduslov nastanka fašističke države. Tek sa okupacijom fašizam postaje osnova sistema vladavine.
U okupiranoj Srbiji, organizacija „Zbor“ postaje najfanatičniji pristalica, ali i sprovodnik politike „Novog poretka“. Ova organizacija je osnovana 1935. godine spajanjem nekoliko organizacija i grupa-Jugoslovenske akcije , Boja i grupa oko listova „Zbor“, „Otadžbina“ i „Buđenje“. Godine 1937. pridružuje im se pokret folksdojčera, odnosno otcepljeno desno krilo „Kulturbund“-a. Članovi „Zbora“ su bili uključeni u okupacijski aparat kao oružane dobrovoljačke jedinice potčinjene direktno SS snagama.
Vodeću ulogu u organizaciji je imao Dimitrije Ljotić. On je „Zboru“ privukao i deo pravoslavnog sveštenstva. Ovim oslanjanjem na deo sveštenstva i nakalemljivanjem na nacionalni program nekih pravoslavno-mističnih osobenosti, fašizam „Zbora“ je dobio sasvim specifične karakteristike koje su ga razlikovale od nemačkog i italijanskog fašizma. U narodu, ova vrsta religijskog rasizma i fanatizma je naišla na pogodno tle.
Deo govora, održanog na Vidovdan 1939.g., Nikolaja Velimirovića, žičkog vladike, (danas kanonizovanog kao Sv. Nikolaj) koji je organizovao pokret bogomoljaca, nazvan “Hrišćanski narodni pokret”, i koji je bio veliko Ljotićevo uporište:

“Mi smo članovi velike porodice slovenske, koja je kroz mnoge vekove budno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena slabije rase i niže vere ne bi uznemiravala krštenu Evropu u njenom mučnom razvijanju i napredovanju. Mi smo narod kršten, mi smo po krvi Arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu hrišćani.”

Ipak, pored razlika, postojale su neke zajedničke odlike koje su objedinjavale fašistički pokret u Srbiji sa tim pokretom u svetu. To su sledeće odlike: apsolutizovanje ideje nacije i države, zalaganje za korporativno (staleško) uređenje, antikomunizam i antisemitizam, suprostavljanje demokratiji i građanskom parlamentarizmu i naravno, rasizam.

„Iz osnova je pogrešno smatrati porodičnu zadrugu koja je kroz vekove robovanja turcima održala narod, nekakvim primitivnim, zaostalim oblikom plemenskog predržavnog života. Ona je originalni, nenaučeni iz rasnog karaktera proizašli oblik, u kome su Srbi ostvarivali svoje poglede na društveno uređenje, na red u društvu, na poredak u svom nacionalnom životu.“

U većini članaka i govora, pristalice Ljotića i Nedića, ne govore izričito protiv Roma, ali njihovo isticanje “srpske rase” i njihov san o etnički čistoj srpskoj državi, daju jasnu sliku o tome kakv je bio njihov odnos prema Romima.


ROMI U LOGORU NA SAJMIŠTU
1941-1942.

Posle okupacije Srbije, jedna od prvih mera koja je doneta protiv Jevreja i Roma je bila naredba Vojnog zapovednika Srbije od 31.05.1941. godine kojom je određen njihov položaj, odnosno kojom su lišeni građanskih prava. Tom naredbom Romi su izjednačeni sa Jevrejima, što je značilo da su bili obavezni da na levoj ruci nose žutu traku sa natpisom „Ciganin“, zabranjeno im je da budu u javnoj službi kao i da obavljaju niz različitih zanimanja, bili su obavezni da svi u starosti od 14-15. godina, oba pola, idu na prinudni rad, zabranjeno im je posećivanje pozorišta i svih mesta za razonodu, ograničena im je sloboda kretanja - u periodu od 20-06 časova morali su da ostanu u svojim stanovima, i još niz drugih zabrana. Naredbom je tačno određeno i koja se lica imaju smatrati Romima. To su bila sva ona lica koja su vodila poreklo od najmanje tri romska pretka. Sa Romima su izjednačeni i melezi koji su vodili poreklo od jednog ili dva romska pretka, kao i oni koji su bili oženjeni sa Romkinjom. Romi su bili obavezni i da budu ubeleženi u takozvane „Ciganske liste“. Izvršenje ove naredbe je bilo povereno srpskim vlastima. Kvinsliška komesarska uprava je od lokalnih vlasti tražila da ne hapse stalno nastanjene Rome već samo čergara, ali to se nije poštovalo.
Posle 22.06.1941.g., i napada Trećeg Rajha na Sovjetski Savez, počelo je masovno uništavanje Roma i Jevreja u Srbiji uz jaku propagandu u medijima da bi se ti zločini opravdali. Članak iz Novog vremena od 27.09.1941.g., čiji je naslov “Srbi, stupajte u redove dobrovoljaca”:

“Vi ćete spasti zemlju od anarhije, pustošenja i gladi. Plaćenici i poklonici Crvene boljševičke Moskve, predvođene Jevrejima, sa bandama odbeglih robijaša, Cigana i drugih pljačkaša, ruše i pale, ubijaju nevine ljude, pljačkaju i odnose privatnu domaćinsku narodnu imovinu i hoće da u crno zaviju zemlju Srbiju – našu Otadžbinu, i da u punu propast bace ceo srpski narod. Do 22. juna Srbija je bila mirna, narod se vraćao radu i obnovi teško nastradale zemlje. Tek posle 22. juna, posle početka rata sa boljševičkom Moskvom, počele su sabotaže, ubistva i zločini. Jasno je onda za čiji se račun sve to radi.”

Izveštaj komandanta feldkomandature 599 od 18.09.1941.g., predat komandantu Srbije, o vojnopolitičkoj situaciji u Beogradu za period od 9-18. 09. 1941. godine. glasi: „Besposličari, Cigani i skitnice, takođe su pohapšeni i jednim delom proterani“. Znači da je već u septembru veći deo Roma bio uhapšen. 21.09.1941.g. savetnik dr. Turner je podneo referat generalu Bemeu u kome predlaže hapšenje Jevreja i Roma: “Takođe bi trebalo izvršiti u pooštrenom obliku hapšenje svih Jevreja, koje je već u toku, a jednovremeno i hapšenje Cigana.” U skladu s tim, usledila su dalja hapšenja Roma, u oktobru, nizom racija u Beogradu i njegovoj okolini - Marinkovoj bari 27.oktobra, Čuburi i Jatagan-Mali; 29.oktobra na Bulbuderu, Pašinom Brdu, Mirijevu i Višnjici; 30.oktobra na Žarkovu i 31.oktobra u Boleču. Zarobljeni Romi su uglavnom smeštani u logor na Autokomandi, a poslednja grupa uhapšenih je smeštena u Banjički logor.
Veoma je značajno naređenje doktora Turnera, opunomoćenog komandujućeg generala u Srbiji, od 26.10.1941.g. kojom su Jevreji i Romi, muškarci, stavljeni trupama na raspolaganje kao taoci.

„Treba poći od načelne postavke da su Jevreji i Cigani uopšte nepouzdan elemenat i da samim tim pretstavljaju opasnost za javni poredak i sigurnost. Jevrejski intelekt je taj koji je začeo ovaj rat, on se mora uništiti. Cigani ne mogu biti korisni članovi zajednice naroda s obzirom na njihovu duhovnu i fizičku građu. Utvrđeno je da je jevrejski elemenat uzeo znatnog učešća u vođstvu bandi a da su baš Cigani odgovorni za naročita zverstva i za obavljanje obaveštajne službe. Stoga se načelno u svakom slučaju imaju staviti na raspolaganje trupi kao taoci svi muškarcu Jevreji i Cigani. Uostalom, postoji namera da se žene i deca Jevreja i Cigana uskoro prikupe u sabirni logor i da se ovaj element nemira iseli i time ukloni iz srpskog prostora. Po ovome treba preduzeti potrebne pripreme.“

Međutim, iz izveštaja nemačke policijske službe od 09.10.1941.g., može se videti da je streljanje Roma i Jevreja, kao taoca, već postalo praksa, pre naređenja dr. Turnera.

“Pri akciji čišćenja koji je preduzela nemačka vojska na prostoru Šapca, dosad je dovela zarobljenih 22 000 muškaraca. Oni su smešteni u jedan privremeni logor, gde ih sad proverava jedno odeljenje policije bezbednosti uz pomoć beogradske policije.
U cilju odmazde za 21 nemačkog vojnika, koji su pre nekoliko dana ubijeni kod Topole, biće streljano 2100 Jevreja i Cigana. Streljanje će vršiti nemačka vojska. Zadatak je policije bezbednosti samo da stavlja na raspolaganje potreban broj.”

Izveštaj broj 2. o delatnosti 704. pešadijske divizije od 27.oktobra 1941.g. svedoči o streljanju Jevreja i Roma u Beogradu, uzetih kao taoca, u cilju odmazde za poginule i ranjene nemačke vojnike.

“Deveta četa 433 pešadijskog puka strelja u Beogradu Jevreje i Cigane kao odmazdu za poginule i ranjene nemačke vojnike”.

O masovnom streljanju Jevreja i Roma, kao taoca, uzetih iz beogradskog logora na Autokomandi, svedoči i izveštaj poručnika Voltera iz 9. čete 433. pešadijskog puka, koje je izvršeno 27. i 30.10.1941.g. na mestu koje leži severno od Pančeva, neposredno uz put Pančevo-Jabuka.

“U sporazumu sa nadležnim organom SS dovezao sam probrane Jevreje, odnosno Cigane, iz beogradskog zarobljeničkog logora. Kamioni iz feldkomandature 599, koji su mi za ovo bili stavljeni na raspolaganje, pokazali su se nepogodnim iz dva razloga:
Voze ih civili, usled toga nije zajemčena tajna.
Svi su bili bez krova ili cerade, tako da je gradsko stanovništvo videlo koga smo na vozilima imali i kuda smo se zatim vozili. Pred logorm su se bele skupile žene Jevreja, koje su urlikale i vikale pri našem odlasku.
Mesto na kome je izvršeno streljanje, vrlo je podesno. Ono leži severno od Pančeva, neposredno uz drum Pančevo-Jabuka, na kome se nalazi jedna uzvišica, čiji je nagib toliki da se na nju može čovek samo s mukom uspeti. Prema toj uzvišici nalazi se močvarno zemljište, a pozadi je reka. Pri visokom vodostaju voda dopire skoro do uzvišice. Prema tome, može se s malo ljudi sprečiti bekstvo zarobljenika. Isto tako, tamo je i podesno peskovito zemljište, što olakšava kopanje jama, a time se skraćuje radno vreme oko kopanja.
Po dolasku na oko 1,5-2 kilometra ispred izabranog mesta, zarobljenici su sišli s kamiona dok su kamioni s civilnim šoferima podataka za neka podozrenja.
Zatim sam, da bi bila obezbeđena sigurnost i tajna, obustavio svaki saobraćaj drumom.
Streljanje Jevreja je jednostavnije nego li streljanje Cigana. Mora se priznati da Jevreji vrlo pribrano gledaju smrti u oči. Oni se drže vrlo odmah vraćeni natrag, da bi ovi imali, po mogućnosti, što manje mirno, dok Cigani jauču, vrište, iako se nalaze već na mestu streljanja. Neki su čak pre plotuna poskakali u jame i pokušali da se pritaje kao mrtvi.
Ovo streljanje u početku nije ostabvljalo na moje vojnike neki naročit utisak, ali se već drugog dana primetilo da poneki od njih, pri vršenju streljanja na duže vreme, gube živce. Za vreme trajanja streljanja, po mom ličnom zapažanju, ne osećaju se nikakve duševne smetnje. One se, međutim, pojavljuju onda kada se posle nekoliko dana uveče i u miru o tome razmišlja.”

Čini se da početkom novembra 1941.g. skoro da nije bilo više živih muškaraca Jevreja i Roma koji bi poslužili kao taoci. Pretpostavlja se da je u jesen 1941.g. u Srbiji stradalo najmanje 2.500 romskih muškaraca.
Plan nemačkih vlasti je bio da posle streljanja Jevreja i Roma, muškaraca, njihove porodice interniraju na „srpsko ostrvo Mitrovica“, gde bi se podigao sabirni logor.

“Ovaj logor podići će organizacija Tot. Za prvo vreme imao bi kapacitet za 50.000 lica, da bi se mogao povisiti na 500.000. Logor će biti izgrađen prema uzoru na nemačke koncentracione logore. Uprava logora će biti u rukama ajnzac-grupe političke bezbednosti i službe bezbednosti.“

Međutim, zbog visokog vodostaja Save i pretvaranja zemljišta u močvaru, odustalo se od toga i Komandujući general u Srbiji, Beme, naredio je 28.10.1941.g. da se za logor upotrebe paviljoni na beogradskom Sajmištu.

„Svi Jevreji i Cigani biće prevedeni u jedan koncentracioni logor kod Zemuna. (Za sada je u pitanju oko 16.000 lica.) Može se dokazati da su oni vršili obaveštajnu službu kod ustanika.“

Ovo je deo izveštaja nemačkog Vojnog zapovednika u Srbiji od 5.12.1941.g. iz kojeg se vidi da je doneta odluka o osnivanju logora na Sajmištu. Interniranje u ovaj logor je počelo 8.12.1941.g.
U desetodnevnom izveštaju Operativnog odeljenja opunomoćenog komandanta u Srbiji od 20.12.1941.g. stoji da je „u novoformirani logor za Jevreje i Cigane u Zemunu do 15.12.1941.g. dovedena 5.281 osoba.“
Da bi Sajmište pretvorili u logor, Nemci su morali da se obrate vlastima Nezavisne Države Hrvatske za saglasnost, pošto je prostor Sajmišta kao i ceo istočni Srem od 10.10.1941.g. ulazio u teritoriju ove novoformirane države. Nemci su dobili dozvolu, s tim što su se obavezali da će se snabdevanje logora vršiti sa srpske teritorije, a ne hrvatske. Logor je finansiran novcem od opljačkane jevrejske imovine, kojom je raspolagao štab Generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Sajmište je dobilo naziv Jevrejski logor Zemun.
Komanda logora je bila u rukama Gestapoa. Komandant je bio SS potporučnik Herbert Andorfer i SS podoficir Edgar Enge. Logorsku administraciju su Nemci predali Jevrejima, a za sebe su zadržali nadzor. Jevrejska logorska uprava je morala da se stara za spremanje hrane od namirnica koje je logoru dopremalo beogradsko Gradsko poglavarstvo, da vodi računa o redu i održavanju čistoće, vodi prepisku sa Nedićevim vlastima oko nabavke hrane i sl. Socijalni odsek Gradskog poglavarstva u Beogradu je imao zadatak da nabavlja namirnice i da ih šalje u logor, ali količinu su određivali Nemci.
U logor je dovedeno oko 600 Roma, najviše iz Beograda, ali i čergara i Roma iz Vojvodine. Oni su popisani i smešteni u II paviljon.

“Smestili su nas u jedan hangar, to je bilo od aviona, velike prazne, u vidu neke šupe, vidi se gore nebo, polupano sve. Imalo četiri ili pet spratova kreveta, ne mogu da se setim, samo se sećam da smo mi bili na trećem spratu. Drveni, daske u krug i ništa više. Pored Jevreja, da, veliki paviljon, ali to je sve bilo otvoreno, nije imalo ni furune, ni peći. Bio je pun već, oni su otišli ranije, imalo je familije. Samo Roma u tom paviljonu, samo za Rome jedan poseban. Pa onda, i tadašnje vreme, ja mislim da je bilo negde oko 700-800 sa decom i ženama. Žene i deca, i bili su neki redari za davanje hrane. To su bili okolina Beograda, bilo je samo Žarkovo, Mirijevo, Resnik i Višnjica, koliko se sećam. Pa i oni isto nezagarantovano. Selo nije garantovalo.”

Kako nisu imali svoju posebnu upravu, jedna zarobljenica iz jevrejske uprave logora je određena da se stara o „Ciganskom logoru.“
Većina Roma iz Beograda je imala stalno mesto boravišta, ali opštine nisu htele da garantuju za njih, tako da je veliki broj Roma iz tog razloga doveden na Sajmište, kao čergari. U logoru su bile žene sa decom, dok su deca preko četrnaest godina starosti bila odvođena u logor na Banjici.
Uslovi života u romskom delu logora su bili mnogo teži nego u jevrejskom. Izjava Šarlote Rot, data Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 19.06.1947.g.:

“Hrana je bila veoma loša. Za vreme dok sam se nalazila na Sajmištu, tj. decembra meseca i početkom januara – hranu je slala beogradska opština. Kasnije sam čula da je još bilo mnogo gore. Izjutra – šolja tople vode koju su Nemci nazivali kafom i za koju smo satima morali čekati na red. Za ručak oko četvrt litre, najčešće kupusa, obično trulog i kuvanog na loju. Trebali smo primati i večeru, ali zbog nedostatka dovoljnog broja kazana, bilo je uređeno tako da jedan deo prima ručak, a drugi večeru, samo tri-četiri puta mi se desilo da sam primila i ručak i večeru istog dana. S početka smo primali i hleb, ali već posle nekoliko dana, Nemci su nam izdavali proju, najviše do 150gr, po pravilu buđavu i nepečenu”.

Pošto je kuhinja bila udaljena od “ciganskog paviljona” oko jedan kilometar, hrana im je dononošena, i to samo jednom u toku dana u dva sata posle podne. Glad je bila stalno prisutna. Romska deca čak nisu dobijala ni mleko u prahu, koje je inače davano jevrejskoj deci. Obrok se najčešće sastojao od retke čorbe od krompira ili kupusa i od oko 100gr proje ili hleba. Hranu su delili zajednički Jevreji i Romi-redari, sa štapovima, da bi smirivali izgladnele ljude.
Logorašima je danju bilo dozvoljeno kretanje po logoru, do osam sati uveče. Po krevetima, tzv. „boksovima“, je bila nabacana slama koja je trulila i puneći se parazitima, bila leglo zaraze. I pored velike iscrpljenosti logoraša, često su terani na rad koji se sastojao iz nabacivanja zemlje i šljunka u logoru. Na paviljonima nije bilo prozora, a od bombardovanja su zidovi i krovovi bili toliko oštećeni da je stalno ulazila kiša i sneg. Postojale su peći, ali ogreva skoro da nije bilo, sem toga usled tolikog oštećenja paviljona nije ni bilo moguće ugrejati ih.
Izjava Šarlote Ćosić data Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 14.05.1947.g.:

„U paviljonu broj pet nalazile su se žene Jevrejke koje su bile dovedene iz unutrašnjosti, naročito ih je mnogo bilo iz Šapca. U tom paviljoni je moglo biti 2.000 duša. Pored toga u jednom paviljonu-broja se ne sećam tačno bile su smeštene i Ciganke koje su živele pod još gorim uslovima nego mi.“

Pored očajnih uslova života još više je logorašima otežavano svakodnevnim torturama, kao što je stajanje u stroju nekoliko sati po hladnom vremenu da bi se „vetrili paviljoni“, zatim iživljavanje nemačkih čuvara nad njima, svakodnevna batinjanja i druga mučenja.

“Naročito je teško bilo jutro kada smo po naređenju Nemaca morali puna dva sata da čekamo napolju da se paviljon vetri, što je bio samo jedan oblik mučenja koji su izmislili Nemci, jer se paviljon vetrio ceo dan i celu noć jer, niti je bilo prozora, a i zidovi i krov su bili toliko oštećeni od bombardovanja da je stalno ulazio čist vazduh, nego i sneg i kiša, tako da je beton u paviljonu bio pun bara ili leda, već prema vremenu.”

Usled ovakvih uslova bila je velika smrtnost među Romima. Sačuvan je izveštaj v.d. Pretstavnika jevrejske zajednice upućen Gradskom poglavarstvu grada Beograda, Statističkom odseku, u kojem se vidi da je u perodu od decembra 1941.g. do aprila 1942.g. u Jevrejskom logoru Zemun umrlo pedesetšest Roma. Iz ovoga proizilazi da je smrtnost Roma bila oko 10%. Međutim, pretpostavlja se da je ona bila znatno viša, jer prema brojnim svedočenjima dnevno je umiralo preko pet osoba.

“Preko dana, po noći, umiru deca, žene po 5-6, neki put jedno, dvoje, neki put deset. Ujutru se čuju da kukaju, neko od familije, onda jave, sestra dođe, utvrdi smrt i onda se nosi.”

Uglavnom su ih sahranjivali pored Save, o čemu svedoči izjava Kostić Stevana data Istorijskom Arhivu Beograda 25.06.1986.g. :

„Prema Savi je bila krečana, van ograde, tu je bila jedna kapija da ne bi išli okolo, tu nije bilo straže, i na tu kapiju smo iznosili one koji su umrli i bacali ih u tu krečanu. Jedan od zarobljenika je bio zadužen da te umrle posipa sa krečom. Krečana je bila ogromna.“

Takođe, leševi su bili prenošeni i u Beograd, gde su sahranjivani na različitim mestima.

„Jedno popodne u zimu 1941-1942.g. dana i meseca se ne sećam tačno, video sam Jevreje (poznao sam ih po traci koju su nosili preko ruke) kako na nosilima prenose leševe koji su bili uvijeni u beo čaršav, preko zaleđene Save, sa logora na Sajmištu, na drugu-beogradsku stranu Save.Video sam dalje da je na beogradskoj obali stajao veliki kamion u koji su već bili utovareni leševi isto tako uvijeni u belo platno.“

Ovo je izjava Pavlović Radisava data Državnoj komisiji za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača 28.04.1947.g.
U januaru 1942.g. počelo je puštanje Roma iz logora na osnovu molbi koje su se prihvatale samo ako su ih napisali rođaci zatočenih. Ove molbe su važile do prvog marta 1942.g. Oni Romi za koje nisu napisane molbe, kao i čergari, bili su ubijeni zajedno sa Jevrejima prilikom „čišćenja“ logora u aprilu 1943.g.
U maju logor je dobio novo ime i novu namenu. Postao je prihvatni logor Zemun u koji su dovođeni uglavnom zarobljeni komunisti, i odatle slati na rad u Norvešku.
Nažalost, Nemci su su spalili logorsku arhivu tako da nije moguće utvrditi tačan broj ubijenih i umrlih.

Zemlja Romsko stanovništvo 1939. Broj poginulih u toku II svetskog rata
Austrija 11.200 6.500
Belgija 600 500
Češka 13.000 6.500
Hrvatska 28.500 28.000
Estonija 1.000 1.000
Francuska 40.000 15.000
Nemačka 20.000 15.000
Holandija 500 500
Mađarska 100.000 28.000
Italija 25.000 1.000
Letonija 5.000 2.500
Litva 1.000 1.000
Luksemburg 200 200
Poljska 50.000 35.000
Rumunija 300.000 36.000
Srbija 60.000 12.000
Slovačka 80.000 1.000
SSSR 200.000 30.000


Usled nedostatka kompletnih i sređenih arhiva, konačan broj poginulih nije poznat. Do gotovo svih navedenih podataka se došlo na osnovu procena, sem za Rumuniju, jer ona je jedina država koja je preduzela akciju da se utvrdi tačan broj stradalih Roma. Podaci koji su navedeni u ovoj tabeli za Rumuniju, rezultat su rada rumunske državne komisije za ratne zločine.
U našoj zemlji, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača je osnovana 30.11.1943.g., odlukom AVNOJ-a. Takođe, osnovane su i zemaljske komisije za utvrđivanje zločina u Sloveniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Srbiji, Hrvatskoj, i pokrajinska komisija Vojvodine. Ove komisije su sprovele istraživanje za utvrđivanje broja poginulih, međutim, posebni podaci za Rome ne postoje, dok za Jevreje postoje. Samo je Zemaljska komisija NR Srbije izradila referat o zločinima nad Romima koji su počinjeni na teritoriji Srbije. Ostale zemaljske komisije ni u jednom dokumentu nisu pomenule stradale Rome, čak ni Zemaljska komisija Hrvatske, iako je najveći broj stradao upravo na teritoriji Hrvatske, u Jasenovcu.
Postavlja se pitanje zašto se drugačije tretiraju romske i jevrejske žrtve, jer nemačke vlasti su za vreme okupacije izjednačile Jevreje i Rome, i jedino su njih proganjali i ubijali iz rasnih razloga. Možda to pokazuje drugačiji odnos države prema Romima i prema Jevrejima.
Pravljenje razlike između jevrejskih i romskih žrtava nije karakteristično samo za našu zemlju, već i za sve ostale. To se najbolje vidi kada se uporede obeštećenja data pripadnicima jednog i drugog naroda. Naime, 1952.g. vlada zapadne Nemačke se obavezala da će državi Izrael isplatiti 845 miliona dolara u roku od dvanaest godina na ime obeštećenja jevrejskom narodu. 1978.g. je osnovan fond u zapadnoj Nemačkoj, iz kojeg je isplaćeno 85 milijardi maraka jevrejskim žrtvama holokausta. Treba pomenuti i fond od 200 miliona maraka, koji je, takođe, osnovala vlada Nemačke 1998.g. samo za jevrejske žrtve. Obeštećenja data Romima, kao što se moglo videti u predgovoru ovog rada, u odnosu na obeštećenja data Jevrejima, više su nego ponižavajuća. Ovo upoređivanje nema za cilj da izvaga koji od ova dva naroda je više stradao, već da podseti da su svi ljudi jednaki ( bar formalno), i da svaka žrtva ratnog zločina mora biti priznata kao takva i da shodno tome mora imati isti tretman.


ZAKLJUČAK

Deklaracija prava čoveka i građanina s kraja osamnaestog veka, koja je ušla u većinu ustava evropskih država, definisala je ljudska prava kao „neotuđiva“, što znači da je čovek njihov izvor i njihov cilj, i da su ona nezavisna od svih vlada i vlasti. Drugi svetski rat je pokazao da je to nemoguće ostvariti, jer kada ljudska bića nemaju svoju vladu, državu, ne može ih niko zaštiti niti je ijedna institucija voljna to da učini. Ono što se desilo Romima i Jevrejima je potvrda toga, jer kao dva naroda koja nisu imali svoju državu, bili su osuđeni na smrt u „konačnom rešenju“.
Neprijateljstvo prema romskom narodu u Srbiji, koje se može nazvati rasizmom, bez straha da će ta reč zvučati prejako, oduvek je postojalo i još uvek postoji. Nisu Nemci za vreme okupacije uveli rasizam u Srbiju, on je tinjao i tada je doživeo kulminaciju. Nisu samo Ljotić i kvinsliške vlasti bile pristalice ove ideologije, masa naroda je podržala, jer kako inače objasniti potpunu ravnodušnost i nezainteresovanost za romske žrtve. Sem toga, kako objasniti činjenicu kada su Romi odvedeni u logore, da su njihove kuće i imovinu opljačkali Srbi, njihovi susedi.
Kao što se moglo videti u prethodnom delu teksta, Romi su odvođeni u logore uglavnom zato što opštine nisu htele da garantuju za njih, jer nemačke vlasti su propisale da samo Romi-čergari budu uhapšeni, a ne stalno naseljeni Romi. Znači da se može reći da su lokalne, domaće vlasti bile mnogo revnosnije u sprovođenju nemačkih naredbi, nego što se to od njih tražilo.
Možda u Srbiji, nemačke mere protiv Jevreja i Roma nisu izazvale oduševljenje naroda, kao u Poljskoj, ali ne može se negirati izvesna odgovornost običnih ljudi koji su ćutke sve to prihvatili.
Karl Jaspers u svojim predavanjima o duhovnoj situaciji u Nemačkoj, održanih tokom zimskog semestra 1945-1946.g. u Hajdelbergu, upravo se bavio ovim pitanjem, pitanjem krivice običnih ljudi. Po njemu, postoje četiri pojma krivice: 1. Krivična odgovornost; zločini su objektivno dokaziva dela koja nesumnjivo krše zakon. U ovom slučaju instanca je sud; 2. Politička krivica; do nje dovode postupci zvaničnika i građana jedne države. Svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast; 3. Moralna krivica; za sve postupke koje pojedinac počini, on sam snosi moralnu odgovornost, uključujući tu i sprovođenje političkih i vojnih odluka, jer zločini ostaju zločini i onda kada su naređeni; 4. Metafizička krivica: u ovom slučaju treba naglasiti da postoji solidarnost među ljudima kao pripadnicima ljudskog roda, koja svakog čini saodgovornim za svaku nepravdu u svetu, a posebno za zločine počinjene u njegovom prisustvu ili s njegovim znanjem.
Po ovoj podeli, može se reći da su u Srbiji kvinsliške vlasti krive u pogledu sva četiri pojma odgovornosti i krivice. Za običan narod se to, naravno, ne može reći, jer nisu obični ljudi direktno vršili zločine, niti su bili odgovorni za postupke svojih zvaničnika jer ih nisu oni izabrali, već ih je nemačka vlast nametnula. Ali zato se može govoriti o metafizičkoj krivici svakog pojedinca sa stanovišta ljudskosti.
O metafizičkoj krivici se može govoriti i danas, u smislu odgovornosti ljudi koji ne žele da se o stradanjima Roma u Drugom svetskom ratu, govori i piše. Veoma je važno pitanje zašto do danas ni jedan istraživač nije uradio studiju o romskom stradanju u Jugoslaviji, i zašto nisu uzimane izjave od Roma, svedoka zločina.
Romi kao manjina nikada nisu tražili teritorijalnu autonomiju, separacija nikada nije bila njihov cilj. Oni samo žele da sačuvaju svoj identitet i da budu drugačiji, što je osnovno ljudsko pravo. Da bi se to ostvarilo, nužno je da se država obaveže da će suzbiti rasno nasilje. To je jedini način da svako društvo ima zdrav razvoj, naročito naše, koje posle nacionalnih ratova u devedesetim godinama, mora da se bori sa nacionalnom isključivošću i netolerancijom prema svima i svemu što je “drugačije”. Takođe, to je i jedini način da se događaji iz Drugog svetskog rata nikad više ne ponove.

Što se tiče našeg društva danas, na žalost, ne može se reći da se išta promenilo u pogledu odnosa prema Romima. I dalje su prisute iste predrasude kao i pre jednog veka kada je Tihomir Đorđević, istaknuti srpski naučnik, prvi koji je pisao o Romima na našem prostoru, govorio o tome kako Romi “ciganizuju” odnosno, kvare muziku, pa shodno tome i sve druge oblasti koje je “civilizovan” čovek izgradio. U predgovoru knjige Ašunen Romalen, Slušajte ljudi, autora Dragoljuba Ackovića, dr. Rajko Đurić navodi da istorija Roma izgleda kao koža Luisa Simona, Roma - zatočenika Buhenvalda. Luisovo telo je celo bio istetovirano. Po naređenju logorskih vlasti, u telo mu je ubrizgavana nekakava tečnost od koje mu se koža nadula. Onda je ta, simbolima išarana koža, skinuta sa njega, a zatim preparirana kako bi njome bio prekriven pisaći sto komandanta logora. Kako istorija Roma ne bi i dalje ličila na ovu priču, ili enciklopediju smrti, kako je još naziva dr. Rajko Đurić, nužno je boriti se protiv predrasuda, protiv rasizma iako se mnogi protive da u nasilju nad Romima počinjenim u Srbiji vide rasno nasilje, protiv “anticiganizma” koje je po rečima Rajka Đurića “prizivanje nečoveštva i legalizacije zločina i zločinštva”, a za istinu kako o prošlim tako i o sadašnjim događajima vezanim za ovaj narod.

Ovaj rad, svakako, daje samo delimičan odgovor na mnoga pitanja koja postoje u vezi ove teme. Nadam se da će na čitavom Balkanskom poluostrvu biti uloženo malo truda na tome da se na njih odgovori, i da taj rad neće na sebe preuzeti samo romska udruženja.


IZVORI

Neobjavljena građa:
Arhiv Vojnoistorijskog instituta, Fond Milana Nedića
Istorijski Arhiv Beograda, Fond Opštine grada; MG-sećanja logoraša; Zbirka plakata; Zbirka fotografija
Arhiv Jevrejskog istorijskog muzeja, Dokumentacija
Objavljena građa:
Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom I, knjiga 1, tom XII, knjiga 1, tom XIII, knjiga 1.
Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Beograd, 1957.


Štampa:
Novo vreme, Beograd, 1941.
Srpski narod, Beograd, 1942-1943.

Literatura:
Rajko Đurić, Seobe Roma. Krugovi pakla i venac sreće, Beograd, 1985.
Tatomir Vukanović, Romi(Cigani) u Jugoslaviji, Vranje, 1983.
Tihomir Đorđević, Fizičke i duševne osobine Cigana Kraljevine Srbije, Srpski književni glasnik, Beograd, 1904.
Kristijan Bernadak, Zaboravljeni holokaust, Zagreb, 1981.
Hana Arent, Izvori totalitarizma, Beograd, 1998.
Karl Jaspers, Pitanje krivice, Beograd, 1999.
Todor Kuljić, Fašizam, Beograd, 1987.
Todor Kuljić, Fašizam i istraživanje fašizma u Jugoslaviji, Marksistička misao,broj 3, Beograd, 1986.
Branko Petranović, Fašizam u Jugoslaviji-istoriografski sporovi,Marksistička misao, broj 3, Beograd, 1986.
Branislav Gligorijević, Osobenost fašizma u Jugoslaviji dvadesetih godina, Marksistička misao, broj 3, Beograd, 1986.
Mikloš Lacko, Fašizam u istočnoj i srednjoj Evropi, Marksistička misao, broj 3, Beograd, 1986.
Anžej Mirga, Nikolae Georgi, Romski narod u istorijskom kontekstu, Romološke studije, broj III-IV, Beograd, 1997.
Milan Koljanin, Nemački logor na beogradskom Sajmištu 1941-1944, Beograd, 1992.
Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944, Beograd, 1970.
Sima Begovuć, Logor Banjica 1941-1945, Beograd, 1989.
Lazar Ivanović, Mladen Vukomanović, Dani smrti na Sajmišti. Logor na Sajmištu 1941-1945, Novi Sad, 1969.
Muharem Kreso, Nemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941-1944, Beograd, 1979.
Dragoljub Acković, Ašunen romalen, Slušajte Ljudi, Beograd, 1996.
Otpor u žicama. Sećanja zatočenika, knjiga 2, Beograd, 1969.

Članci:
Harold Tanner, The Roma Persecution, Patrin Web Journal, 1997.
Ian Hancock, Genocide of the Roma in the Holocaust, Patrin Web Journal, 1997.
United States Holocaust Memorial Museum, Sinti and Roma („Gypsies“): Victims of the Nazi Era, Washington, 1996.
Wolfgang Benz, The Other Genocide: The Persecution of the Sinti and Roma, 1997.
Bill Delanoy, Gypsies Refuse to be Forgotten, CNN, 4.12.1997.
Developments in Romani Holocaust Politics, European Roma Right Center, 1998.
Swiss Fund Restricts Eligbility for Roma Holocaust Survivors, European Roma Right Center, 1998.
Reparations and Restitution, Simon Wiesenthal Center, 1997.

Enciklopedije:
Enciklopedija Jugoslavije, knjiga 2, Zagreb, 1961.
Enciklopedija Jugoslavije, knjiga 6, 7, Zagreb, 1983.
 

Copyright © by Danijela Jovanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad