DANIJELA JOVANOVIĆ

(1975) Istoričar (Filozofski Fakultet, Beograd); živi u SAD (San Antonio, Texas)
Za priču Igra dobila treću nagradu na konkursu Scene Crnjanski, Beograd, Priču o usponu jedne prezenterke informacija objavila u Književnom žurnalu, Sarajevo, Sin Satira i nimfe u BKG.
Izvršni urednik Balkanskog književnog glasnika (Severna Amerika).
.





 

 

 

POPODNEVNA DREMKA

 

Svakoga dana u 16 časova, tačan kao voz iz centralnog Tokija za malo zapadniji Hino, Milan, otac porodice koja je po broju članova bila više nego skromna, jer su je činili samo otac i sin, odlazio je u “crnu” sobu, kako ju je zvao šestogodišnji Nikola, drugi član te više nego skromne porodice, na svoju popodnevnu dremku. Nikola je tu sobu zvao “crna” jer su roletne u njoj uvek bile navučene, čak i noću. U 18 časova otac je izlazio, namrgođen i sav izgužvan, a kako se Nikoli činilo, i nekako stariji.

Svakoga dana u 16 časova, tačan kao njegov otac, Nikola bi doneo svoja crvena vatrogasna kola, žuti bager, tri limena voza kojima nisu trebale šine da bi lepo išli, i jednog plastičnog mašinovođu mrkog lica, stavio bi ih na šarenu krparicu ispred vrata “crne” sobe, a zatim bi i sam tu seo. Onda bi bager počeo da kopa, vozovi da jure, mašinovođa da uskače iz voza u voz, gotovo uvek bi se desio i sudar pa bi i crvena vatrogasna kola morala da dođu. Sva ta dešavanja su pratili prigodni zvuci, koji su izlazili iz Nikolinih stisnutih usta, ali su bili prigušeni, jer je otac, tu, iza vrata, dremao. Posle nekog vremena, Nikola bi pogledao na sat i uvek bi prošlo samo pola sata. Onda bi se naslonio leđima na vrata i zatvorio oči. Tada bi video sebe i oca kako gaze kroz travu. Sunce je jako, jedva gleda, a i trava je visoka, muči se dok hoda. Ali, srećan je, smeje se, i s vremena na vreme pogleda oca koji nije ni namrgođen, ni sav izgužvan, a ni star, i koji se isto tako smeje. Otac u ruci nosi veliki štap i isto toliko veliku torbu. Da, idu na pecanje, priseća se. Onda seda u čamac, otac prvo vuče čamac, jer je voda suviše plitka pored obale, pa kad odmaknu dovoljno, uskače i on i pali motor. Penta, tako se zove taj motor, nije zaboravio. Pa se voze, dugo, dugo, kapljice vode ga prskaju po licu, bocka ga to malo, i oči ga peku od Sunca i vetra, ali lepo mu je. Onda jedu sendviče. Zna da ih je mama napravila, ali nju nikada ne vidi, samo sebe i oca.

Zimi, dok je sedeo na krparici, oslonjen na vrata, obično bi video sebe na sankama. Otac ga vuče, penju se uz brdo, veliko kao kuća. Sneg pada, sitan, hladno je, mrznu mu se ruke iako ima rukavice. Otac posrće i pada, ali ne stvarno, zna Nikola to, kao pada, jer hoće da Nikola dođe kod njega pa da ga onda svog natrlja snegom. Ali on svejedno dolazi. Svaki put. Smeju se, smeju, sitno, kao sneg što pada.

Od tih misli mu bude nekako toplo, i svakoga dana, negde pred završetak očeve dremke, on odluči da će mu baš tog dana reći da ga vodi na reku, gde će ga bockati kapljice vode, gde će ga peći oči od Sunca i gde će jesti sendviče iz kojih uvek nešto curi i koje je napravila majka koje više ne može ni da seti. Ili na sankanje, na brdo, veliko kao kuća, gde će se smejati sitno. Ali kada otac u 18 časova izađe iz sobe, namrgođen, izgužvan, i nekako star, Nikola svoje reči ostavi za sutra. A sutra, opet sve isto.

 

Copyright © by Danijela Jovanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad