DRAGANA NIKOLIĆ

Rođena 1982. u Aleksincu. Završila grafički dizajn na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Trenutno živi i radi u Beogradu.
Prvi put objavljuje u Balkanskom književnom glasniku.


GOSPODE, KAKO SE OVDE BRZO SMRKAVA

 

LJUBAVNI VIKEND ROMAN

Lep je u belim pantalonama.
I ja sam obukla belo.
Kosa mu je drukčija.
Sad je aerodinamičan.

Baš mi je drago što te vidim.

Dajem se lako, njemu se uvek dajem lako
Posle dva pića
Glumimo par.
On bude curica, ja budem dečko
Ajde dušo, daj malo guzu, samo da pipnem
Ne može, neee, ja moram da budem kući do dvanaest
O nemoj dušo, ti znaš da te volim, dušo, znaš da sam samo tvoj,
Ma nemoj da pipaš, bre,
Ja nasrćem i gnjavim ga i divljam,
Nemoj ovde, videće nas,
Mmm, bejbi, ne mogu, baš sam se napalio, mmmm
Oboje smo egzibicionisti
Zavlačim ruku pod njegovu majicu, ne mogu da se uzdržim, ljubim ga po vratu, plešemo spojenih kukova, i onda se samo pustim unazad dok me drži
Smucamo se i tražimo tv po kafićima da vidi rezultat utakmice srbija - urugvaj. Ej, vodimo jedan nula!

Potrebno mi je, ko zna zašto

I poskidamo se, goli i bosi
Neprestano vodimo ljubav
I opet se oblačimo

I poispadaju mi sve šnalice i minđuše

I rolna toalet papira kojom pokuplja spermu
I briše me kao da me prepovija

Zamor u uglu usana
Neke nove senke
Linije što se dublje urezuju u lice
Gledam ga dok spava
Sanja.
Diše.
Ne mesečari više.
Ne govori u snu.
Ne hrče.
On
spava
go
I jablanovi šume.
I ptice. Nekud napolju.
I budim se
Trzam
Gledam u jedini prozor
Sviće
Meškoljim se
Ustajem da pijem vodu
Šetam gola kroz zajednički hodnik studentskih soba
Bockaju nekakve mrvice po podu

Nalaktim se na prozor
I protežem
I mislim sve nešto bezveze
I klatim nogom
U ritmu Aboridžina sa diska

Negde gde sanjaju zeleni mravi... negde...

u toj studentskoj sobici

dva kreveta, na prozoru zelena mrežica protiv komaraca zbog koje nema dovoljno vazduha, umesto zavese - zastava Novog Sada koju je skinuo odnekud, rasklimani nameštaj, gitare, pikado na vratima ormana, tabla za šah i figure na stolu na rasklapanje, i prazne flaše piva, knjiga Brus Li - metode borbe.
Da, on je odlučio da postane majstor kung-fua
Nervozni rukopis i nekakve mudrosti po zidovima, nindža haikui.

Znam sve mladeže po njegovom telu
Sve sam ih poljubila
Volim to. Volim taj oblik.
Dok spava
Klizim kosom preko njegovog lica kože ruku
Pričao je večeras kako su mu slomili nos
I krivi mu se malo u jednu stranu
I usne mu se krive
Pa ipak
Lep je i nežan
I sunčan dan
Nekud napolju
I opet padam u san sanjam kako ga gubim kako ga nema budim se opet i on je tu pored
Spava go.
Često se trza.
Mirna sam i nemirna pored njega.
San mi je lak. Iskidan i strašljiv. Bestežinski

I sve liči na ljubav.

Mazi me po kosi

Golicam ga
Brani se
Ne da

Ruke pregibi
Jagodice njegove ovlaš po mojoj koži
Stopalom ga dodirujem i klizim duž njegove noge
Lepim žvaku na sto.

I nežno i nežno i nežno i nežno...

Zajedničko kupatilo, umivam se, on me čeka dok piškim, ne mogu da piškim dok je tu, on odvrće slavinu, trošim ogromne količine toalet papira... vraćamo se i spavam ponovo i sanjam kako ga nema i budim se u užasnom strahu i on je tu i grlim ga i nemoj nemoj da odeš i plače mi se i vodimo ljubav, i krevet užasno škripi, i čujem ljude u sobi do njegove i znam da oni čuju nas, zašto li su budni u pola šest, tuširam se u mini tuš kabini predvojenoj plastičnim zavesama od kupatila jedne i druge sobe, odozgo kaplje sa nekih cevi i brišem se toalet papirom, pored njega navikla sam se da ne koristim peškir ni stid, i usko je i prljavo i bosa gazim po prljavim pločicama i bacam uložak, i pred parčetom starog upljuvanog ogledala trljam zube prstima i pastom, tu je i žica za sušenje veša, kaplje njegovo tai-či odelo, i pretrčavam u sobu, oblačimo se, kuva čaj, u zajedničkoj kuhinji je pregorela sijalica i rešo je spor, uzimam jednu od drvenih šahovskih figurica sa stola i gledam u parčence zelene čojice sa donje strane i čekam ga, prelistavam neku knjigu, igram pikado,

I opet vodimo ljubav

Svaki put mi govori o ženama koje je imao
Priča mi o njihovim mrljama od depigmentacije
Kako ih bole grudi pre nego što dobiju
Kako želi da nađe neku devojku i da bude samo s njom, i sve s njom
Treba da nađeš nekog, kaže mi, stvarno,
Svaki put mi to kaže

Nisam bila ni sa kim... od kad smo se poslednji put videli... nisam mogla...

Lažem, ali to se ne računa, bilo je bez emocija

(Fuck. I'm stucked.)

Svejedno mu je

Sedi na krevetu u drugim pantalonicama, ponovo se presvukao. Lepe su te pantalonice. Njegova bedra su kao kamen. Sve mišići.

Dosta mu je svega.

Ne znam... ne znam... ja sam... rastrzan... ja sam emotivno...rasplinut... ja sam...

Ne dovršava rečenice

...Ne mogu... ne znam... ja sam...

i ja sam.

Preplavljuje me neka užasna nežnost
nasmešim se pogruženo, klonulo, i kao da, okej,
ja sam drugar s fudbala

Opet taj mutni pogled
I razum koji se brani
A njegovo telo me obožava.
I uživam dok svršava ponovo i ponovo

Ja ga volim,

I ja ga žalim.

Ili je to dosada i usamljenost.
To uzaludno...

Kako smo nemoćni i nesrećni.
Tu, sada ili bilo gde bilo ko.

Ma dosta mi je da trčim za njima, da se trudim
A šta ako ona trči za tobom?
To se ne računa, treba ja da trčim

Aha...

Mi nemamo ništa
Samo jalovu utehu tela
I nemamo kud

Mi smo dosta slični na neki čudan način


Ovo mora da je neka bolest. Zarazna.



Želi da odem. Prećutno. Uzdahnem i uzimam tašnu




Između melanholije i flegme





Ostaje zagledan






Okrenut leđima







Dugačak predugačak hodnik








Moji koraci


***

– Pa, kako se osećaš, buduća gospođo Stenton?
Zanemela je. Nije mogla da veruje da ju je zaprosio. Srce joj je ludački tuklo, htela je da vrisne od sreće.
- Roberte!
Onda ju je snažno privukao sebi, i počeo strasno da je ljubi, ona mu je odgovarala istim žarom, topeći se u njegovom čvrstom zagrljaju, a telom su joj prolazili blagi drhtaji.
- Oh, Roberte, volim te...
- i ja tebe volim, Ketrin. Želim da provedem ostatak života sa tobom.

Te noći kao i sledećih njihova tela su se složila u savršenom ritmu, i zaspali su blaženim snom, znajući da je njihova ljubav velika snaga koja će trajati kroz sva iskušenja ovog života.

KRAJ


BAPSKA PRIČA

(istorija, putovanje)

pričala mi baba, uvek tu jednu istu priču, a i nju sam eto zaboravila, pričala mi s večeri, kad nisam htela da spavam, ajde baba, i šta je onda bilo, opet sam htela da slušam a znala sam je napamet... govorilo se o lisici, o kanti masti, masla; uglavnom o životinjama, o nekakvoj prevari, neko je pojeo tu kantu masti i ne znam...
a i mi kao da smo tamo na selu bili u nekoj priči, u doživljaju s letnjeg ili zimskog raspusta, toga više nema; seoski običaji, prela, crvena slova u kalendaru, sveci, zadušnice, odlasci na groblja, u crkvu, na slave i svadbe i sahrane, pečenje rakije, klanje svinja, životinje i biljke, šuma i kuća, sujeverje i paganstvo, bajalice protiv straha od mraka; baba mi je bajala sećam se bosiljka i vodice, narodni lekovi, priče starih ljudi, rad u polju, branje kukuruza, vršenje pšenice, sunčana sunčana leta, plameno žuta, van-gogovska vrućina, prašina seoskih kolskih puteva, predmeti koji okružuju, dobrodušni ljudi, insekti i bube, trava, cveće, polja i sunce, sunce, puno sunca koje tako velikodušno sija; radost i blagost, čistota trenutka, pregršt svetla koje može da se uhvati da se drži da se sipa iz ruke u ruku, čestice svetla, nepregledna polja. ošamućenost od sjaja nadohvat ruke pružam se trčim visoka trava ne skidam pogled da ga ne nestane
zvoni negde iz crkve daleko preko brda
nigde nije bilo toliko sunca kao tada, tih leta, tamo, nikad toliko neba.
crtam, reči koje čujem, reči koje se skladaju u celine, reči koje žele da izađu, ćutanja, vrenja, reka i most, železnička stanica, vozovi, teta gorica koja živi u staničnoj zgradi, jedina mlađa žena u selu, oko 35-40, jedina koja nije nosila maramu na glavi, prijateljica moje babe, gospođa, takođe udovica.
njena kuća! i čitava stanična zgrada, jedina zgrada u selu, izgrađena u vreme socijalizma, posleratna, sa mermernom pločom posvećenom nekom heroju koji je poginuo u drugom svetskom ratu.
išli smo joj ponekad u posetu, kuća puna različitih mirisa, kuća čudnih duša, biljaka, predmeta; kuća žene sa tajnom, moja baba i ona su stalno imale neke svoje poverljive razgovore, došaptavanja do kojih nisam dopirala, nisam ih razumevala,
kao sad da gledam: njih dve sede smeškaju se i srkutaju kafu,
a mi smo zabavljene nečim, sestra i ja, raznim stvarčicama u njenom domu i neprimetno obavijane velovima mirisa koji omamljuju
čuli bi se vozovi, prozori su podrhtavali kao i poslužavnik sa šoljicama i slatkom od dunja, gledali bismo neke fotografije, bilo je i slika njenog muža, uvek mi je bilo na neki način žao, bila je sama, i tako tužno lepa, sa jakim izvijenim obrvama, i malim nausnicama, izrazita crnka, beskrajno ljubazna i pažljiva... moje sećanje putuje po selu, kao ptica, pratim taj pogled, sada je na njenom prozoru, prozor je otvoren, to znači da je ona kući, da prima posete, prozori su jednostavni, dvokrilni, tavanica je visoka, otud možda pomisao o otmenosti njenog trošnog doma, dok je babina kuća stara, čakmara, pravljena od zemlje, neravnih zidova, punih nekih tajanstvenih putanja i pukotina, niskih tavanica, seljačkih. ne znam šta je bio njen muž, ostala je mutna slika crnog muškarca sa brkovima po nekim albumima.
bili smo dugo u selu za vreme bombardovanja; babe više nije bilo, ja sam lutala po selu, crtala okolo, neke pačiće u teta goričinom dvorištu, svraćali smo ponekad, bilo je tako umirujuće, imala je zanimljivu biblioteku i davala nam je knjige.

pamtim neke ljubičaste boje, prekrivače i sakrivače, materijale koji su se slivali sa predmeta, teget i braon, neobični enterijer, toplinu, zvukove, zveckanje porculana, kašičica, dinje u tanjirićima, nekih neobičnih slatkih ukusa, domaćeg soka, boje njenog glasa, smeha, sve je to bilo tako strano i prekrasno, ličila mi je na neku glumicu, samo mnogo lepša, fotografija njenog sina, sa takođe jakim crnim obrvama, on je tada studirao, oh to je bilo tako daleko, tako udaljeno, tako ozbiljno, gomile njegovih stripova koje smo ponekad uzimale da čitamo...

njena kuća je ona sama, njen bogati unutrašnji život, intimnost i sakrivanje, ranjivost, gomilanje, znam da je baba uvek imala primedbe o njenoj urednosti, sanduci, zapuštena kuća, teški mirisi, opkoljena, zatrpana ili zaštićena stvarima, osećajna duša,
nesređenost, haotičnost, i patnja, pometena i sakrivena ispod tepiha, iza kreveta, po ćoškovima,
i ta samoća koja noću iskače pa steže i davi, ne popušta

ali oh njeno dostojanstvo i njen zvonki smeh, držala se dobro

živeti na železničkoj stanici i nikud ne putovati, posmatrati sve te vozove koji dolaze i odlaze, i nikad ne doći u iskušenje... otići nekud odatle, zauvek, ipak je to bila zabit kojoj ona ne pripada, šta je vezuje da ostane, to je samo jedno mesto kroz koje se prolazi, iz kog se odlazi, u kome se ne ostaje, i put je otvoren, stalno, zar se nije dogodilo da iznenada, u neko doba noći ne poželi da sedne u prvi voz koji naiđe, ne znajući čak ni kuda, samo dalje... u nepoznato, onamo iza onih brda...

zašto je ostala? iz pijeteta prema mužu, iz nejasnih razloga; i nikad mi nije bilo jasno kako su moja baba i ona bile tako dobre prijateljice, bile su tako različite, i nijedna se nije ponovo udala... možda im je život slobodnih žena bio privlačniji, imale su ljubavnike, u to sam sigurna, čak se i sećam da je jednom neki čovek rekao babi kako je bila najlepša devojka u selu, na šta se baba nasmejala i odmahnula glavom...

svuda se u selu čuje voz, tiho je, staviš uho na šinu i čuješ da ide iako kilometrima daleko, šina je vrela, pragovi drveni, upekla zvezda, pruga vodi pored napuštenih njiva, pored starog bugarskog bunkera po kome je obrasla trava i mahovina, ptice obleću iznad puškarnica te reckave preteće kocke, koja sada služe kao gnezda, mašemo, uvek mašemo kad prolazi voz...

prozor se zatvara
ptica poleće,
voz nailazi, škripa kamenja, peroni, čekaonice, dolasci, polasci, pištaljka; preko pruge šljivaci i asfaltni put, preko polja reka, preko reke uzani viseći most- klimava i stara klackalica, preko reke u šumu, u brdo, preko brda, i tu se gubi u dalekom, u nepoznatom, ne mogu da joj uhvatim trag...


JEZEBEL


Muzička pratnja:
petit - Miles Davis, Bitches Brew
kurziv - Keith Jarrett, live, 1975. Keln

Mrzim to

On je jedan od onih divljaka sa kojima volim samo da se odgledam u prolazu
Dovoljno da znam kakav bi to promašaj bio
Iscrpljivanje

Sve ono što ne volim
Postajem drska

A on -
Nepristojan, pijan, star, bez mere, zapušten, nasrtljiv i nemaran, glasan i smešno buntovan, isproban u svemu lošem, kakav kliše… kao karikatura Bukowskog u najgorim danima
Čuje moje ime, pa zaboravi, a kako ono, Izabela beše…

neki preglasni jazz u klubu… šta, šta kažeš…

Uživam u tome, u toj ulozi koju sam odabrala večeras. Umorna sam od svog identiteta, od svog imena. Dobro je osetiti se drugom s vremena na vreme, novom…
Uživam dok on izgovara to lepo zvučno ime jedne kraljice i igra se njim,
Šapuće Džezabel, Jazz-a-belle, padam na plavuše sa plavim očima…
Kao da gledam film, to nisam ja…

Osećam se neranjivo, bezbedno
Sakrivena…

Pesnik, i to mu kao daje za pravo, tvrdi da zna sve svoje pesme napamet, recituje mi… Na kraju to tuđinsko ime prelazi u hercegovački meko i prisno Đezbel, Đezbel, viče, glupira se, žalosno je gledati…

‘rastočene olupine, kao ti i ja…’

osakaćeni, oboje
posle ćemo pisati svako svoj doživljaj, svako potpuno drugačiju priču, jer ljudi kao mi grabe svaki utisak da bi od njega nešto napravili, napisali
kao klikeri, samo ćemo se odbiti, i to ne naftaši nego staklenci, najjeftinije drangulije s vašara…

Grozno se ponaša, viče da sam ja njegova riba, kao neki matori mužjak, gnjavi i truća o svom životu, a meni je već pun kurac takvih priča, na sve načine želi da privuče pažnju, i čas mi ga je žao, čas mi je drag, kao što blagonaklono gledamo na neko dete: ”on je mali, još ne zna”… vuče me za rukav, samo što ne počne da se baca na pod i udara rukama i nogama kao čaplja što lepeta nespretno krilima zalutala među patke u plićaku, podiže nezgrapno dugačke noge, sva krupna sva smešna; on je svoju različitost doveo do savršenstva izmotavanja i prkosa. Baš kao dete. Može da mi bude ćale, ali i sin. Neprilagođen. Osećam neku simpatiju jer toliko tuge i razočarenja izbija ispod tog laprdanja i vulgarnosti. Neka dečačka iskrenost u očima, prostota i sirovost Majakovskog, ali Majakovski je živeo 20 i neku godinu, nije dočekao da gleda dekadenciju svog buntovništva koje se izvrće u grotesku, koje gubi svoj smisao i razlog…
tako stoji kao ostareli bokser u jednom od svojih poslednjih mečeva, klati se, zanosi, ne može ni pljuge da izvuče iz džepa, i spreman je da dočeka udarac, a ja stvarno ne mogu da ga nokautiram… kao kuglica u fliperu, besomučno udaram u pogrešne zidove. A nije da sam u nekoj zabludi, znam ja dobro, ali opet, ima u njima nešto što privlači, to posrnuće, pad, senka propasti i ponora, obavezno alkosi, marginalci, oni sa ožiljcima…sa žuljevima… sa drumovima… sa svetovima… bez budućnosti… oni što su već sve iskusili…
Nikad nisam volela uspešne, samouverene, nadobudne… oni uvek nešto rade, oni su ozbiljni, prezauzeti, okupirani sobom, oni su humani, oni su civilizovani, imaju na stotine ljubavnica ili su pak zakleto verni samo jednoj ženi, oni su gej, uglađeni, usklađeni, sređeni, ljigavi hvalisavci, nervira me lakoća njihove slatkorečive ljubaznosti dok mi govore da imaju devojku ‘ali mogli bi povremeno da se viđamo, jel’da’, srećo, dušo, srce, i uvek nalaze zamerke: kilogrami, te šminka, pa odevanje, ponašanje, oni su jebeni dripci, oni se prikazuju kao fini a nisu, a ovi se prikazuju kao najgori ološ a ustvari…

Pomišljam na bivšeg: na ulici dama, u društvu intelektualka, u krevetu kurva, to on želi… biće da sam ja zamenila te uloge, u krevetu sam dama, a uvek sam se gnušala da se prikazujem samo kao intelektualka
Psujem ga u sebi. I kajem se. I govorim: evo biću to što želiš, evo, biću samo tvoja, molim te, neću da pravim sranja… obavezno se rasplačem, raspadam mu se pod nogama, biću baš onakva kakvu si želeo… a znam da ne mogu i tako u krug

‘hm, pisanje je masturbacija…’, rekao bi on ležerno, čitajući moj novi tekst,
setila bih se kako smo tako lepo zajedno noćima masturbirali nad mojom tastaturom, i bučno orgazmirali u bespućima virtuelnih prostora,
preko telefona…
ili bih mu slala origami ždralove-pisma,
mrtva pijana pisala madrigale po skicen-blokovima za stolovima nekih kafana, a ni ne znam kako se pišu madrigali,
pevala sa Ciganima i plakala,
uveravala ga da mogu svaki put da budem druga žena dovoljno za njegov promiskuitet,
plesala bosa u tanušnoj haljini bez gaćica
ili bih baš htela da se kresnemo u nezgodnim situacijama, čega se užasavao…

svako priča svoju priču
svako ima svoju priču koja je najvažnija na svetu, primetili ste to u vozovima
mi smo tako lepo ćutali.
neko tako kad završi svoj monolog zahteva ‘ajde sad ti meni pričaj malo o sebi’ ko da se ja uključujem na dugme, pa ću sad da ispričam moju recitaciju.
Neki pričaju o svojim bivšim devojkama
A on je umeo tako glasno da ćuti
Znala sam da je voleo
I da nije želeo da priča o tome, pa je tako bivalo i interesantnije otkrivati iz njega, slutiti. Čeprkati po tom ćutanju. A ćutanje nije isto što i tišina. Ćuti se iz srca. Delikatno stanje. Vrlo lako se dalo uznemiriti i prekinuti. Kao meditacija.
Zato sam i razumela njegovo nepoverenje, oprez, sumnju, krutost, izbegavanje
Odbijao je da se otvori
Nije mi verovao
A i što bi
Pola godine je živeo u uverenju da sam Jevrejka, i to zaručena, u to vreme čitala sam Stari Zavet pa mi je bilo zabavno da se tako predstavljam

Kuća u Sremskim Karlovcima. Nečiji rođendan. Lokalno vino. Neko mi je dodao džoint… pijana sam se jedva doteturala do kupatila u prizemlju. Crno vino. Teško. Ne volim. Muka. Muka mi je. Od želje mi se vrtelo u glavi. Neke devojke su komentarisale veličinu svojih grudi. Sedele smo na ivici kade. Ja jedva da i imam grudi, nasmejah se. Jedna je bila nezadovoljna svojim, a ova druga je ponosno zadigla majicu ‘uuu, ja baš volim svoje sise, da vidiš kad se napalim kako mi pocrvene bradavice…’ ‘…stvarno, super su…’ priznale smo nas dve zapanjene i neobdarene.
U tom prostranom kupatilu bila je i fotelja ispred tv-a. Ko li se samo dosetio? Sručih se u nju. Pokunjeno. Čekala sam samo kad ću početi da bljujem. Išao je National Geographic. Okretalo mi se. Lavovi su zadovoljno šetali prerijom, ili je to bila savana. Muzika je gruvala, tamo, negde, ja sam duboko disala. Jel ti dobro, hoćeš nešto da ti donesemo? Ne, ne, samo ću malo da posedim ovde. Došao je i on da pita, čaj? - imam veliki izbor biljaka, imam sve… - onda hoću čaj od mandragore, pogledala sam ga zlobno i bezobrazno zapovednički…
(Zašto ponekad imamo želju da tlačimo one koje najviše volimo…)
zastao je, pogledao me čudno, e samo to nemam… zaključao je vrata i seo pored mene na pločice. Tačnije, skljokao se. Pravila sam se da gledam u ekran, znala sam da sam doprla do nekog tajnog najtajnijeg dela, to je ono, u pijanstvu smo ponekad proroci, ponekad mogu sve da osetim. Ponekad sve znam.
mandragora je bila ključ
Samo je sedeo i gledao me. Ćutali smo. To je bilo naše najlepše ćutanje. Znam da je mislio o Njoj i pitao se koliko nje ima u meni, koliko Nje je u njemu ostalo, koliko drugih, otkud to prepoznavanje, otkud to meni, pitao me je, sve me je pitao. Ta Ona, ah, bila je ustoličena na najvišem vrhu. Kraljica njegovog srca. Verovatno nezasluženo.

A ja sam njegova dvorska luda, zabavljač. Akrobata i cirkuzant.
Balerina. Nimfa i konkubina.
I Don Kihot i Kristofer Kolumbo, i Julija i drangulija
Imaginuša i namiguša.
Džoker u špilu iz koga je dama srce pobegla sa žandarom karo, i dok kralj plače ja pokušavam da ga razveselim. Neutešni moj kralj...

Nikad mi nije bio bliži, takav, sav loman kao najfinija porculanska figurica
Otkrivao mi se.
želela sam da pomilujem tu glatku gleđ keramike njegove poze, nalik na jednu od njegovih skulptura… Izdužene bledoružičaste mace, ćutljive dostojanstvene sfingice sa tajnom i dalje miruju na svojim mestima, zatvorenih očiju, sa sećanjem na njegove dodire…
i bilo je teško uzeti to na sebe. A mislila sam da mogu. Mislila sam da mogu sve tada. Govorio je ćutanjem ‘pročisti me…’ - mislila sam da je to lako -
Ćutala sam i ja:
Znam da se sa uspomenama ne mogu nadmetati
znam da se nećemo stići voleti
ali mogao bi na trenutak da, recimo, postaneš balon
veliki balon
i otisneš se
opustiš
dižeš

vidi

pusti taj teret koji te ne da nebu

pusti

pusti

odjednom on je iza mene, počinje da mi raskopčava dugmad i zavlači ruku pod košulju. Prvi dodiri. Naježenje. On voli moje male grudi. On je lud za mojim dečjim grudima kao i ja za njegovim podlakticama. On ima najlepše podlaktice… U tom trenutku, ja ne mogu više da izdržim, ustajem i povraćam u kadu. Ne znam šta se potom desilo. Mora da su me odneli kući.

obala Dunava… on je sav bež, ja u crnom, lepršavom… ležaljke na plaži… ćutimo… zavlačim stopala u pesak… ne smem da ga pogledam dok izgovaram: poljubila bih te večeras… on se nasmeje: poljubićeš me…

hajde molim te da me češljaš, govorim mazno… kao mačka… on prelazi rukama niz moju kosu… ogledamo se… pričam gluposti i neke moje sitne tajne… sve je tako usporeno… aha, mhm… ne neću nikome da kažem… smejemo se… sedimo, razgovaramo… bela mačka u mom krilu… mimoze na stolu… polumrak… meni se spava… sve je tako dobro…

On zna sva moja lažna imena i sve uloge. On bi uvek rekao ‘Ti ne lažeš, ti izmišljaš. Glumiš. Sanjaš.’

Ah, to kao da nisam bila ja. Kao da sam izmislila. I sebe i sve oko sebe.
Tako beskrajno gladna, gladna, gladna ljubavi, nežnosti, života, svega, dok je on kao Ferdinand kulirao, i govorio: ‘kanališi, kanališi energiju…’
otvorio se nekakav ponor u meni koji on nije nikako mogao da napuni, zatrpa, ustvari niko nije mogao, znala sam to, ponor je kao crna rupa uporno zjapio beskrajno nezasit i željan, ponor koji je hteo sve ili ništa, imala sam snage za bar pet velikih ljubavi odjednom, nisam znala šta se sve može činiti sa tolikom energijom, većom od mene, nisam umela da je kanališem… kao da su mi dali uzde hiljadu divljih konja… o kako sam taj ogromni ponor želela da zatrpam peskom tuniskih obala, zrelim urmama, narovima i uglačanim komadima ćilibara, da urlam sa vrhova planina i nadvikujem se sa vetrovima, osećala sam se svemoćnom, krilatom, i taman mi se činilo da sam poletela,

ljosnula sam pravo na zemlju.

sad smo drugari, pa se ponekad i kresnemo, onako ‘drugarski’, ha. Elektro-šokovi kojim pokušavamo da povratimo našu mrtvu ljubav. Više ni to. Tako se razbijaju preostale iluzije, krhotine ogledala Snežne Kraljice upadaju u oči i lede srce, gazim po staklićima koji se zarivaju u tabane, i krvarim, a ne osećam ništa, i ne ostaje ništa, čak ni strast. ‘Porasle su ti grudi’, prošapuće tako jednom. Hahaha nemoguće, ‘ma veruj mi, bar ih ja poznajem dobro...’

Sve to sevne kao flashback-misao u jednom majušnom treptaju oka, dok navodno slušam svog sagovornika:

- A to ti nije prirodna boja? Odmah da prestaneš da se farbaš. Tako je moju staru ćale zvao ‘moja mala sijalice’, sva je bila žuta. I nemoj da nosiš ove sintet’čke marame, ja to ne volim, samo prirodne

O, Gospode…šta ja radim ovde…

- Ja nikad ne muvam ribe, one mene muvaju!

- Molim?

- Znaš ti da sam ja još hiljadudevetstosedamdesetdevete… ti tad nisi bila ni u planu,
radio to i to… ja ti to sve znam… i onaj mali malopre, on te muva, a?

- E, znaš šta, moram kući.

- Pa idi!


***


- Džezabel, a gde je otišla Džezabel?


DUHOVI GRADA

Have a pleasant journey...

(suveniri)

Dan kao stvoren za promenu, za neočekivano.
Nešto me je gonilo u grad, u ulice, u lice grada. Prođem, primetim nešto, pa se vraćam. Vidim scene. Vidim sve u fotografijama. Sve pored čega prođem je fotografija. Može biti. Razdire me uzbuđenje. Toliko da srce užasno jako lupa. Goni na lutanje. Negde sam krenula. Noge vode drugde. Osećam nešto. Samo osećam. Desiće se. Ne smem da propustim. Krećem za impresijama.
Prepodne sam videla dobru izložbu jednog francuskog fotografa. Spavači.
Nikad toliko neobičnih stvari u jednom danu. Naizgled skrivenih. Ali danas je sve bilo otkriveno. Na dlanu. U svoj lepoti i prostoti.
Obožavam one pasaže u Jevrejskoj ulici.
One otvorene, i one iza ogromnih drvenih kapija.
One zavučene i nevidljive, utihnule u neko svoje vreme. Sa atmosferom sličnom onoj u kome Vermerova vezilja zadubljeno i večito ubada iglu u komad tkanine, u nemom i čistom holandskom enterijeru. Tajanstvena dokolica i blažena dosada gradskih soba. Pauze između časova muzike ili časova nemačkog i ručka. Bez gostiju. Neki dani kada vreme mili, neosetno, dani kada primećujemo nove bore na licu i naslage oko stomaka, kada podmukle bolesti neopaženo napreduju. Tiho osvajanje vremena. Čedna prepodneva, doručci za stolićem od mahagonija, zveckanje pribora za jelo, drška viljuške o ljusku jajeta; kućni ogrtači, šuštanja haljina, sklopljeni dlanovi, tihi domovi, svakodnevni poslovi, proticanje dana, pomirenost stvari.
Prožima nekakvo ludačko uzbuđenje. Jedan potpuno drugačiji, skriveni svet. Duboko u samom srcu grada.
Uznemiruje taj njihov mir, ta tišina i nepokretnost,
zapuštena, tesna dvorišta, isprepletena žicama za veš, mali stanovi sa memljivim zidovima i tesnim hodnicima, nepoznati i zbunjujući mirisi podsećaju na nešto davno zaboravljeno, pričaju i zaogrnjuju i šapuću, nečije prošlosti izbijaju iz zidova i vazduha, čudna strujanja; sklepana stepeništa i sićušne zanatske radnje, krojači, voskari; pozamanterije sa trakama, tračicama i vrpcama i pantljikama i dugmetima, i zakrpama za kolena i laktove, divota jedna od malih stvari, komada čipki i satena, konca i vunica; fotokopirnice i radnje za prodaju venčanica,
tašneri i mašneri; to su starinske šivaće mašine, to su porodični nasleđeni poslovi, to su mali izlozi sa leptir-mašnama i čipkanim rukavicama, to su kutije sa iglama, zihernadlama, rajsferšlusima, ogromnim gvozdenim makazama...
starinski nameštaj, gobleni, reprodukcije, potamnele slike, teške zavese, staklene vitrine, stolovi za pisanje, svećnjaci, biljke, fotografije, glomazni lusteri i visoki plafoni

Ušla sam u zgradu Jevrejske opštine. Prvi put. Bilo me je strah. Mnogo. Išla sam uprkos, u susret. Fotografisala, kao da nešto kradem. I ta zelena, masna i teška farba na fasadi i unutar zgrade, zelena, koje nema, ona zelena koja je upila strah, i sad njime emanira ispod novih slojeva. I opijao me. Vukao. Moj strah koji se mešao sa strahom tog mesta. I neka grozna jeza, jeza koja podilazi do kostiju, poput vrtloga.
Pored jevrejske opštine je Sinagoga, godinama već koncertna dvorana.
Jak i nepogrešiv osećaj. Energije prostora. Uzbuđenje pred arhitekturom.
Dan koga se sećam.
Taj dan je danas.
Živim danas i živim sebe unapred i živim svoje sećanje.
Živim sebe u krugu i
Znam.
Prodiranje u sebe i pronalaženje sebe budućeg i sebe prošlog, celog sebe, budnog i uspavanog.
Imala sam opet taj osećaj Sumatre. Onaj crnjanskijevski osećaj sveta i svega u njemu.

Ljudi koji spavaju na ulicama u Kini, Kubi, Beogradu, Kuala Lumpuru, širom sveta, Tako živi i tako neprisutni. Prosjaci na klupama, ljudi zaspali na palubi, na verandi, iza tezgi, dignuvši kaubojke na sto, deca u majčinom naručju, na podu, na travi, betonu. Gle, čovek zaspao posle karnevala, polugo, pijan i veseo negde u Havani, a isto tako spavaju bakice premorene od šetanja po Tiljerijama u Parizu, ili čistač ulica dremnuo usred Knez-Mihajlove.
Svi spavaju.
Zajedno, u svetu, u jednoj galeriji u Pašićevoj ulici u Novom Sadu.

Prođimo tiho, da ih ne probudimo...

Ovo je grad spavača, rekao si mi jednom, ali to je bilo mnogo kasnije...
Tada sam odlazila iz grada, a sada, još uvek sam tu

Čini mi se da se najviše zaljubljujem u gradove
Grad je to težište oko koga se okreću sve uspomene, svi dragi ljudi,
Kao oko Ciganina koji pokreće motor na ringišpilu.
Ta zaštićenost boravka na jednom mestu
Opisan krug. Opasujem zamišljenim koracima napamet, prebrojavam:
stare kuće, pijace, trgovi,
mesečarenja po ulicama, zaljubljena noćna tumaranja, skitanja, poljupci, uzdasi povešani po nekim kapijama, ogradama, pločnicima, stubovima, prozorima, drveni rolovi, reljefi i skulpture po fasadama, mermer, voda, labudovi, vazduh, terase, roletne, svetlo, svetlo...
Čamci, brodovi, vetar, ples
taksiji, bulevari, drvoredi...

utkano i ostavljeno.
Penelopa u meni uporno veze i rasparava. Ona želi da ostane. Ona želi da konačno dođeš.

Nož za otvaranje pisama sa drškom od hrastovine. Rezanje hartije.
Oprane ruke.
Umiveno lice.
Otečene oči.

Ćutim
Grizem usne do bola. Do krvi.

U nekom bifeu u Futoškoj, oko tri popodne, neki čovek je tako zadremao na stolici, istog dana.
Duh grada. Poverio mi se.
Pomalo melanholičan i kao da žali zbog nečeg, duboko...
Onako kao što tiho žale neki, u sebi
Nosi neku tugu odnekud blisku
U sumornim danima, bez sunca...

Gospode, kako se ovde brzo smrkava...

 

Copyright © by Dragana Nikolić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad