GORAN MIMICA

Rođen sam u Novom Sadu 1958. Od 1985. živim van zemlje. Radio sam i živeo u Poljskoj (lektor srpsko-hrvatskog jezika u Katovicama), Americi (Fulbright lektor na Yale univerzitetu) i Engleskoj, a od 1995. u Trevizu, Italiji. Prozu objavljujem još od sredine 80-ih: u Književnoj reči, Sveskama, Letopisu Matice srpske, Poljima, Dnevniku, Piu Luce (Milano). Do sada sam objavio knjigu kratkih priča pod nazivom Kratka motka za neposlušne (Serkl, 2000, Novi Sad), dva romana, Korografija (Stylos, 2002, Novi Sad) i Svinado (Futura publikacije, 2005, Novi Sad) kao i scenario za kratki film Wait a Minute (Italija/Austrija 2004) u režiji Mihala Kosakovskog (Beč).
Pišem na srpskom i engleskom.


BALKANIBAL

 

Treba mu oko jedan sat da završi pun krug. Kreće se polako, pedalj po pedalj, jedva primetnim micanjem stopala. Njegova glava se pomera brže, u robotskim pokretima, čas levo, čas desno. U pravilnim razmacima, tri po pedlju, prinese polaroidnu kameru oku i pritisne okidač: skoro istovremeno sjajni kvadrat filma iskoči iz proreza na aparatu. Izvuče ga sasvim i ne čekajući da se osuši, ispusti na pod, uz noge. Nastavlja da se okreće, mic po mic, sloj fotografija deblja oko njega, podseća na osušeno lišće u podnožju oćelavelog drveta.

Mesto na kojem stoji, i polako se okreće, nalazi se korak ispred trokrilnog ormana. I jedna i druga vrata su širom otvorena, a njihove unutrašnje stranice obložene su ogledalima. Srednji deo ormana je prazan i svega dvadesetak centimetara dubok. Njegovo dno, ploča koja prianja uza zid, takođe predstavlja ogledalo. Vrata na ormanu su otvorena pod uglom koji mu omogućuje da vidi svaki deo svog golog tela.

Prikačene raznobojnim špenadlama, zidove sobe prekrivaju hiljade polaroidnih fotografija, njihovi redovi blago zatalasani, ostavljajući samo glavna vrata i jedini prozor slobodnim. Okružen je svojevrsnom istorijom sopstvenog tela. Njegova namera je jednostavna: želi na ovaj način da dokumentuje svaku poru, dlaku, mladež i boru na svom telu. Želi da zapamti svaki detalj, jer ovo telo će od sutra pripadati prošlosti.

Ono na šta se sprema, bolje reći za šta je bio spreman, zahtevalo je strpljenje, pasiju za detalj i nepokolebljivu odlučnost. Nije sumnjao da sve to poseduje. Ipak, znao je da, samo po sebi, to nije bilo dovoljno i da mu je potrebno nešto drugo. Znao je da i to ima, iako ga je samo naslućivao, maglovito osećao njegovo prisistvo. Kada bi morao da objasni to “nešto”, rekao bi da ga oseća kao mesto u glavi, nalik tunelu ili nekoj vrsti prolaza gde su vladale moćne promaje, divljali vetrovi, i gde bi njegove misli često zabasale i gde ih on nije mogao pratiti. Drugi bi, znao je, to olako nazvali
ludilom. On ga je zvao kismetom.

Ono što mu u celom poduhvatu nije trebalo, bila su muda. Njegova su bila mala, jedva primetna. Ličila su na dva lešnika u naboranoj i smežuranoj duvankesi.

Dve godine ozbiljnog rada je prethodilo ovom trenutku i Bal K. N.-ski je osetio čisto zadovoljstvo. Možda se tu potkralo i po koje zrnce pakosti, ali je i ono bilo deo opšteg osećanja ispunjenosti i samopouzdanja. Jer, konačno je, uprkos svom dvojniku koji ga je dugo izjedao sitnim nedoumicama, postigao to što je želeo: operacija je bila zakazana za sutradan ujutro.

Dve godine njegovu su dnevnu rutinu činili mukotrpni sati u gradskoj i nacionalnoj biblioteci, gde je ukočenost leđa i utrnulost nogu lečio kratkim šetnjama do polica sa knjigama, samo da bi pročitani menjao novim naslovom. Čitao je sve što bi mu došlo pod ruku, a što je imalo makar i najmanje veze sa njegovim planom: od radova Hipokrata, Aristotela i Galena, do Mašeka, Batueva, Cvetkovića i modernih univerzitetskih priručnika za studente medicine; tonuo je u De Liuzzijevu “Anatomiju”, gubio se u čudesnim ilustracijama Vesalijusovog anatomskog atlasa “De Humani Corporis Fabrica” i neumorno pratio, sve do njihovih izvora, hiljade referenci koje je R. Burton tako nemilosrdno posejao svuda po svojoj gigantskoj “Anatomiji melanholije”, kao da je time želeo da obeshrabri buduće sledbenike. Čitao je neumorno istorijske knjige i beletristiku, tragajući za likovima, slavnim ili zaboravljenim, stvarnim ili izmišljenim, koje je priroda, ili udes, obeležila na neki način: od Hanibala, Demokrita i kralja Dragutina, do Lojole, admirala Nelsona i Moše Dajana. Njegove beleške su rasle aritmetičkom progresijom, a u njima su našli mesto svih 150 rana koje Homer spominje u Ilijadi, vinska fleka na glavi Gorbačova,
Kvazimodova grba i bolne transformacije doktora Džekila.

Vulnus non penetrat animum, zaključio je po ko zna koji put Bal pred svojim trostrukim odrazom i pun samopuzdanja okrenuo se sutrašnjem danu.

*

Iako nije sasvim uspeo da sakrije iznenađenje pred Balovim zahtevom, hirurg, čiji mu je oglas zgodno uokviren pletenicom od kostiju zapao za oko u nekom medicinskom časopisu, je prihvatio posao i zatražio razumnu sumu novca. Najvažije od svega, nije postavljao suvišna pitanja. Na zidu njegove ordinacije, iznad stola, stajao je niz tankih, osvetljenih ekrana, a svaki je nosio rentgentski snimak lobanje, kostiju i organa. Bila je to mala galerija preloma, progutanih predmeta, iščašenja i mutirajućeg tkiva. Hirurg je Balu skrenuo pažnju na promene koje ovakva operacija nosi sa sobom: njegov će kostur neminovno proći kroz izvesne modifikacije, ali one će se odvijati postepeno i, što je najvažnije, bezbolno. Moraće se navići na upotrebu štapa pri hodu, ali nije isključeno da vremenom i on postane izlišan.

Bol ga je dočekao kada je povratio svest i shvatio da leži u bolesničkom krevetu, ali ni tada, ni tokom prvih dana postoperativnog perioda, nije prešao granice podnošljivog. Tri nedelje nakon operacije Bal je napustio kliniku sam, šepajući i oslanjajući se na štap koji je doneo sa sobom. Iste večeri, sa trostrukog ogledala ormana posmatrao ga je čovek drugačijeg držanja, čija je prilika istovremeno predstavljala epitaf dvojniku kojeg je ostavio na pragu klinike i krštenicu novorođenog Bala.

Naredni dan proveo je u gradu. Po reakcijama ljudi bilo mu je jasno da je njegova pojava, ovako, sa štapom, dobila neku novu dimenziju, nagoveštaj onog autoriteta i poštovanja koji je davno priželjkivao i zbog kojeg se podvrgao operaciji. U banci, samoposluzi, knjižari, u autobusu, poklanjana mu je pažnja koju do nedavno nije dobijao.

Istina, bila je ona diskretna, tek vidljiva, ali samo neizvežbanom oku. Ne i njegovom. Pridržana vrata, ustupljeno mesto u autobusu, ljubaznost prodavačice posvećena samo njemu; čitav niz malih, ali zato jasnih znakova jednog te istog: pažnje. Proisticala je ona, zaključio je, iz autoriteta kojim je njegova nova prilika odisala.

Skoro tri meseca Bal je proveo u stanju bliskom blaženstvu. Veći deo dana kretao se po autobuskim i železničkim stanicama, prisustvovao otvaranjima velikih i posećenih izložbi, nedeljom odlazio na fudbalske utakmice. Drugim rečima, bio je na svim onim mestima koja su garantovala svetinu. Ali promene koje su pratile njegov novi hod, donele su zanemarljive komplikacije: svaki par njegovih cipela bio je prepravljen, leve nogavice na pantalonama skraćene, a upotrebu štapa je savladao brzo i umešno.

Možda isuviše brzo i isuviše umešno. Jer na kraju trećeg meseca njegov je početni entuzijazam bio ozbiljno uzdrman. Bal više nije bio zadovoljan pažnjom koja mu je bila ukazivana. Ponekad je ona sasvim i izostala. U gužvi njegovo je šepanje prolazilo nezapaženo, a štap, koji je gotovo postao izlišan, nije više privlačio pažnju prolaznika. Balovo telo se prilagodilo na dva centimetra kraću nogu brže i bolje nego što je on to zamišljao i želeo. Počeo je da izbegava mesta na kojima se okupljalo mnoštvo sveta i okrenuo malim, jedva posećenim muzejima, parkovima po predgrađima gde su dolazile domaćice praćene musavom decom i prigradskim filijalama Glavne pošte, gde se njegovo šepanje činilo smešnim u poređenju sa raznovrsnošću nezaraslih preloma, nezaceljenih rana i kožnih bolesti, koja je “krasila” penzionere pred šalterima. Osetio se zastrašenim i postiđenim. Na ovim mestima, brzo je uvideo, mogao je naći jedino sebi slične usamljenike, patetične osobenjake kojima nije trebao hirurg: njegovu ulogu efikasno je odigralo vreme. Bili su oni isuviše zaokupljeni ličnim problemima i nedostacima, da bi obraćali pažnju na njega.

*

Ako je na skraćivanje kostiju pristao, shvativši to kao kapric jednog ekscentrika, onda je Balov zahtev da mu se izvadi savršeno zdravo oko, ništa drugo do zahtev ludaka, i on nema nameru da žrtvuje svoju karijeru ni za svo blago ovog sveta. Hirurg je bio nepokolebljiv. Bal K. N.-ski se vratio u svoju stan, ne znajući kako da nastavi sa ostvarenjem svog planom, ali zato ništa manje odlučan u nameri da stvar istera do kraja. Nije mu trebalo dugo da shvati kako mu preostaje samo jedno.

Alarmirani kricima koji su dopirali iz njegovog stana, i ličili na životinjske, komšije su pozvale policiju i hitnu pomoć. Dok je te noći Bal ležao u veštačkoj komi, inspektor koji je prvi ušao u Balov stan zapisao je u svoj izveštaj: subjekat je zatečen na podu, na sredini sobe, gde se divlje koprcao u snažnim grčevima i trzajevima. Svuda po podu videle su se velike lokve krvi, kao i krvavi tragovi razmazani svuda po sobi, što svedoči da se subjekat u bolnoj agoniji bacao i vukao svuda po prostoriji u vremenu koje je proteklo od poziva stanara do našeg dolaska (12 minuta). Subjekat je zatečen bez odeće na sebi, a na lice je pritiskao peškir natopljen krvlju. Trojici mojih ljudi je uspelo, nakon čitavog minuta rvanja, da ga primiri na trenutak, tek toliko koliko je paramediku bilo potrebno da subjektu da injekciju. Gotovo istovremeno telo subjekta se opustilo. Zatim je stavljen na nosila i kolima hitne pomoći prebačen u Urgentan centar. Sudski veštak je tada započeo posao i završio ga dva sata nakon dolaska na mesto uviđaja. U sobi je pronađeno i subjektovo oko. Soba je zapečaćena, a uviđaj će se nastaviti i tokom sutrašnjeg dana.
Bal je otpušten iz bolnice posle dve nedelje. Bled i nesiguran na nogama, sa povezom preko oka, do stana se odvezao taksijem. Tokom narednih godinu dana Bal K.N. - ski se u istu bolnicu, gde je njegov bolnički karton narastao do impozantnih četrdeset stranica, vratio nebrojeno puta, svaki put sa novim prelomom ili sa svežom ranom. Iako je njegovo telo brzo propadalo, činilo se da je njegova ruka dobijala na sigurnosti: povrede koje je sebi nanosio sakatile su ga zauvek, ali pojedinačno nisu bile opasne po život. U sve kraćim periodima između dva boravka u bolnici Bal je viđan na javnim mestima vukući za sobom stopalo na kojem je prerezao Ahilovu tetivu, u potrazi za onim što je oduvek želeo: pažnjom i poštovanjem. Ono što je našao bilo je jedino što mu je svetina mogla dati: prezir. Na poslednjoj fotografiji, pronađenoj pored onog što je nekada bilo njegovo telo, a sada ličilo na gomilu izbrazdanog mesa i inficiranih rana, Bal K. N.- ski sedi na stolici pred ogledalima. Lice mu je prekriveno dubokim ožiljcima, a na mestu nosa zjapi zagnojena, tamna rupa. Patrljkom jedne ruke pridržava polaroidnu kameru, a na dlanu druge, besprstne šake, drži svoja muda. Liče ona na dva lešnika u naboranoj i smežuranoj duvankesi.

 

Copyright © by Goran Mimica & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad