HENRIK NORDBRANDT

Dobitnik nagrade Nordijskog književnog saveta za godinu 2000, za pesničku zbirku Mostovi sna (Drommebroer). Debitovao 1966. Pesmama i za kratko vreme potpuno razvio lirski rukopis. Inspirisan i američkom i evropskom poezijom, Eliotom i Ećelefom.
Početkom 1970-ih napušta Dansku i živi najviše u Turskoj i Grčkoj. Osećanje prolaznosti, krhkosti sećanja i savremene metafore karakteristike su njegove poezije.
Objavio i dve zbirke eseja, dve knjige za decu, orijentalni kuvar, krimić i dnevnik.

 

 

 

Razmišljanje po navici i utopija (Vanetankning og utopi)


1.

Pre mnogo godina napustio sam zemlju u kojoj sam rođen i odrastao, zato što sam osećao da sam okružen idiotima.

Ovu rečenicu u to vreme verovatno jedva da bih bio u stanju i da zamislim, i nikada je ne bih napisao. Moje vaspitanje mi je usadilo efikasnu autocenzuru. Upravo zato mi rečenica sada izgleda kao odgovarajući uvod.

I sam sam govorio jezik idiota, ali i taj uvid sam stekao u vreme kada sam morao da priznam, i ne samo ja, da i dalje njime govorim i da je prekasno da se tu nešto promeni. Ne mogu da pređem na drugi jezik. Za uzvrat mogu da ga kritikujem, zato što ga uprkos svemu poznajem iznutra.

Filozofski, čovek može reći da je valjda Bog stvorio taj jezik idiota, inače Boga ne bi ni bilo. Jer, nemoguće je da Bog bude negde drugde.

Tako ja to izražavam i dan-danas, ali mora biti da sam stekao slično shvatanje veoma rano u svom životu, jer sam osećao da odrasli lažu kada govore o Bogu. Ili da pokušavaju da mi usade nešto u šta ni sebe ne mogu da ubede da veruju. Što su više pokušavali, to sam se ja tvrdoglavije opirao. U tajnosti, mogu da dodam, jer sam znao da nemam neke koristi od otvorenog izražavanja svoje skepse. To bi samo pojačalo njihove napore.

Sada bi neko možda poželeo da me pita: “Kako malo dete može da razmišlja tako logično?”

E, tu mogu da odgovorim, da je to zbog toga što još nije usvojilo jezik idiota u tolikoj meri. U svakom slučaju ne toliko, da bi izgubilo razum.

Svako može da se seti svog ranog detinjstva, zna se kako logično razmišlja malo dete, i kako ga je teško prevariti.
Tek kada im unište mozak verbalnim virusima tipa “Bog naš je čvrst zamak” ili ”Otac je naš pastir” itd., mogu ih navesti da prihvate sve moguće monstruoznosti.

Imao sam tatu, (ili “oca”), i znao sam u osnovi da su očevi daleko od savršenih bića. Tako da je izraz “Oče naš koji si na nebesima” zvučao zdravo glupo u mojim ušima. Nisam mogao da prihvatim da onaj što je stvorio sve na svetu, celu zemlju, vrtove i zvezde na nebu treba da bude - otac. A kako je Isus nagovestio da je i sam sin istog tog nezamislivog oca, i njega sam počeo da shvatam kao izopačenu, napumpanu veličinu. Moj pogled na povest o njegovim patnjama prilično je odgovarao onome što su Monti Pajtonovci kasnije izrazili u filmu “Brajanov život”.

Dobro znam da ima onih za koje će ove opaske biti provokativne. Moj zadatak nije da bilo koga provociram, već da utičem na razumne. Onako kako danas stoje stvari u svetu, osećam da je to apsolutno neophodno.

Za svaki slučaj ću dodati da, iako imam vrlo malo poštovanja za religiju, poštujem osećanja ljudi, pa i ona religiozna.


2.

U pauzi između zapisivanja ovih zapažanja, seo sam u jedan kafe i razmišljao da nisam izabrao sasvim pogrešan pristup temi Sever i EU. Kada sam, pomalo odsutan duhom, otvorio novine koje su bile na stolu kafea, pogled mi je pao na članak u kojem je pisalo o novim snagama unutar EU, koje bi uvele i Boga u neku rezoluciju koja se upravo priprema.

Isus, Devica Marija i Sveti duh treba da stoje u tom dokumentu. Hoće li i Đavo s njima, ili...? Možda bi tu neko mogao da priupita i Amerikance za savet, kad su se već toliko fiksirali za đavola, malo više od Evropljana u svakom slučaju. Pa nije valjda slučajno da su SAD prozvane “Velikim Satanom”.

Prema istom članku jedan predstavnik Vatikana je uostalom izrazio mišljenje, da kada Veliki Otac konačno postane član EU, da će to pomoći da se izbegnu budući ratovi. Izgleda da je skroz prevideo činjenicu da se više od 1000 godina većina svetskih ratova vodila upravo u ime Oca.

Iz posete kafeu vratio sam se zato mirne savesti jednoj epizodi iz detinjstva:

Na “času hrišćanske nauke”, kako se to u stvari tada zvalo, učitelj me je pitao: "Šta je Isus rekao učenima u zamku?"

Naravno, nisam imao pojma. Čovek nije bio samo poznat po jakom religioznom ubeđenju već i po svojoj posvećenosti kada se radilo o sprovođenju kazne šibanja po prstima, toj tada ne nezamislivoj pedagoškoj meri u državnoj školi. Pa sam se vrlo zamislio i rekao potpuno u saglasju s istinom:

"To se ne zna. Jer je prošlo mnogo vremena od tada, i niko od tada prisutnih danas nije živ."

Zaradio sam jak šamar i bio sam udaljen sa časa. Ovo poslednje je bilo vredno šamara.

Svejedno, osećao sam se uvređen. Na isti način na koji bih se i danas osećao uvređen ako bi neko pokušao da me ubedi da živim po pravilima za koja su bliskoistočni nomadi pre hiljadu godina mislili da im je naložio veliki Otac sa nebesa. To je i čudo i tužna činjenica, da veliki deo svetskih lidera pokušava da opravda svoje postupke upućivanjem na volju istog nebeskog oca.

Isti ljudi koje viđam na ulici i pričaju telefonom preko satelita i na TV-u gledaju slike sa udaljenih nebeskih tela otposlate sa kosmičkih sondi napravljenih ljudskom rukom, veruju u sliku sveta konstruisanu u prastaro doba. Nasleđeno razmišljanje po navici je očevidno snažnije od razuma.

Religija je relativno previđen problem. Fokusiranje na islam koje se dešava kasnijih godina, samo je izmestilo problematiku, ne pokušavajući da zagrabi u njenu srž.

Religija ističe da ima znanja o višim silama, čije postojanje nijedan čovek od početaka vremena do sada nije uspeo da dokaže. Država, koja uključuje takvu instituciju u svoju strukturu će, koliko mogu da vidim, neizbežno da se nasuka na mistifikaciju, i tako će sadržavati manje ili više skrivenu hijerarhiju. Stoga društvo u kojoj ne postoji potpuna razdvojenost države od religije nikada neće da postane potpuno demokratsko.


3.

Nordijske zemlje i njihova situacija u proširenoj EU je trebalo da budu tema ovog napisa. Kada sam izabrao da u ovom tekstu položim toliko na svoje lične doživljaje, to je zato što se lično u ovom kontekstu u velikoj meri poklapa sa nečim principijelnim.

U mojim očima je EU sa svim svojim zastranjenjima i manama - lepa utopija. Stoga je važno izbaciti sve kosture iz ormana. Ali vlasnici ormana nemaju uvek običaj da uoče te kosture. Zamišljam da ja mogu, zato što sam bio toliko dugo bio daleko od evropskih ormana. Kada ovo pišem, ponovo doživljavam svoje nordijsko poreklo sa tridesetogodišnjeg odstojanja, i u maglovitom novembarskom mraku kosturi svetle sami od sebe.

Na ulici vise girlande. Božić se približava. I pošto sam celog života mrzeo tu svečanost, mislim da sam konačno počeo da je prihvatam, ne nužno kao proslavu Isusovog rođenja, već kao nordijski zimski praznik, nazovimo ga paganskim, kako god. U njemu bih da učestvujem, da se pomirim s njim, da dopustim da me proguta mrak i da vidim kako se nova svetlost probija.

Ovih dana šetam se ulicama Kopenhagena, i uvek ispočetka otkrivam kako se radujem svetlećim božićnim ukrasima. Dobro znam da predstavljaju komercijalizaciju koju ne mogu podneti. I čitava ta kupovna histerija je uistinu odvratna. Ali kako je ipak veličanstveno kad su sva svetla upaljena! Kako bi bilo tužno bez njih!

Najmanje je onih psalama koji mi mogu bilo šta reći. Veliki deo naših psalama u meni izaziva nešto što, nažalost, ne mogu da opišem drugačije nego kao odvratnost, ali pojedine božićne himne su mi sasvim dobre. S vremenom sam postao u stanju da ignorišem njihov hrišćanski sadržaj i da ih shvatam kao neku vrstu šamanističkih himni mraku, godišnjim dobima i ponovnom rađanju svetlosti.

Ali budući da je Božić i vreme pomirenja, zamoliću simpatične teologe koje sam tokom života sreo da mi oproste teške reči o religiji. I onda možemo zapevati u jedan glas: "I ubrah ružu jednu/sa zaleđene zemlje”

(Op.prev. stara katolička pesma Devici Mariji sa melodijom iz oko 1600. g.)


4.

Sportske fanatike ću, naprotiv, nastaviti da mrzim u najboljoj veri:

Kada su me u školi terali da igram fudbal, zapazio sam da je to to ružna i nasilna igra. I samo to šutiranje je izraz nasilja. Moji protesti ne samo da su ignorisani, već su doveli do toga da me zlostavljaju.

Dokle god mi sećanje dopire, bio sam mišljenja da su sport i rat dve strane iste stvari, i da jedno ne bi moglo da postoji bez drugog. Tek nedavno sam otkrio da moje stanovište nije tako originalno kao što sam mislio: stari Grci su na sport gledali kao na pripremu i obuku za rat.

Neretko sam dolazio u ozbiljne teškoće kada sam izražavao svoje mišljenje o sportu uopšte a o fudbalu naročito. Poslednji put, kada sam bio u Istanbulu pre mesec dana, kada sam, upitan za koga navijam, odgovorio da mi je nemoguće da navijam za grupu idiota bez obzira da li nose crvene ili plave dresove.

Nekoliko dana nakon tog puta, četvrt u kojoj živim razneo je bombaš samoubica. Nisam mogao a da ne mislim koliko me mnogo gledaoci na fudbalskoj utakmici podsećaju na fanatike i ludake koji sebe i svoje bližnje dižu u vazduh. Tema je toliko osetljiva da je bolje ne izjašnjavati se javno o tome.

"Pobedili smo!", viču ljudi, iako su bili samo posmatrači i ni na jedan način nisu sudelovali u igri, koja je uostalom u suštini totalno besmislena. Ali ako ukažete na apsurdnost situacije, gledaće na vas kao na idiota ili, u najgorem slučaju, možete postati i objekat fizičkog nasilja.


5.

Američka istoričarka i spisateljica Barbara V. Tačmen (Barbara W. Tuchman), opisuje u knjizi "The March of Folly" četiri perioda u istoriji u kojima se ljudi ponašaju naročito glupavo. Ona to radi, mislim, zato što, uprkos pesimizmu, gaji slabu nadu da čovek ipak može da uči od istorije.

Kada pogledam svoju generaciju, ne znam koliko je naučila od istorije. Generacija je prošla od siromaštva do bogatstva, od amerikanizma do antiamerikanizma, od religioznosti do materijalizma, od revolucionarne romantike do totalitarizma. Ali ja sigurno nemam prava da joj sudim, jer nikada nisam osećao da joj pripadam.

Kada su studenti koji su još 1967. sedeli u amfiteatrima i bez reči prihvatali sve što su im profesori govorili, čak i kada su to bile čudovišne bezvezotine, samo godinu dana kasnije u gomili skakali na barikade i vikali u horu, bilo mi je dosta. Ne zato što se nisam slagao s njima, to jesam, mnogo i u celini, već zato što sam osećao mnogo falš tonova u tom horu.

Otputovao sam na svoju stranu. Bilo mi je dosta idiota i njihovog "Pobedili smo" i "Mi smo u pravu"-mentaliteta. Sada su mogli da uzmu tog njihovog Oca i Sina i njegovog Grundtviga i njihove bicikliste i njihov fudbal i njihove džez i plehane orkestre i Elvisa i Bitlse i Roling Stounse i francuski egziztencijalizam i Marksa i Maoa i da landraju unaokolo a uskoro će se pokazati da će dobiti tačno onu splasnutu svinjsku paštetu koja im je u stvarnosti značila čitav život!

Eto to prilično verno odslikava moje tadašnje razmišljanje iako bih sigurno koristio druge reči, da sam, dakako, razmišljao u rečima.

Prošle su godine pre nego što sam počeo da razumevam da sam tako reagovao zato što sam i sam razmišljao na jeziku idiota, ili u svakom slučaju postupao po njihovim premisama. Umesto da logično analiziram stvari koje su me mučile tokom detinjstva i da učinim nešto konstruktivno da ih izmenim, ja sam pobegao na svoju stranu. Dopustio sam da me moje idiosinkrazije odvedu u eksapizam. Tako zaslepljeno sam blenuo u greške moje sopstvene zemlje, da sam fenomene kao što su religija i sport shvatao kao naročito danske.

Uticalo je malčice i to, da još nisam bio video mnogo sveta. Kada sam prvi put došao u Grčku, osećao sam to kao čudo, kao oslobođenje od svega nordijskog: blatnog mraka u kojem sam unutrašnjim okom gledao sveštenike i fudbalere kako gamižu poput belih crva. I da nisam otputovao, moguće je da bih zadržao tu iskrivljenu predstavu i srećno zaboravio kako sam u detinjstvu i ranoj mladosti upravo obožavao ono nordijsko, Astrid Lindgren, Selmu Lagerlef, Knuta Hamsuna, Johanesa V. Jensena a i njegovu sestru, Tit i sabrana dela Palea Lauringsa o istoriji Danske. Da nasumce navedem samo neka imena.


6.

Studirao sam kineski i zaboravio ga. Kasnije turski i arapski, što sam produžio. Sričem Koran na arapskom. Zadržavajući dah, tako reći. Formalno, ta knjiga može biti jedno od najvećih dela na svetu, a ipak sadrži tako okrutne delove da ni sami muslimani nisu radi da ih čuju. (To je, između ostalih, Salman Rušdi morao da iskusi.)

"Kazna za one koji ratuju protiv Boga i Njegovih apostola i teže da stvore sukobe u zemlji je pogubljenje ili raspeće ili odsecanje ruku i nogu uzduž i popreko ili proterivanje iz zemlje. To je njihova nemilost u ovom svetu i sleduje im bolna kazna na onom svetu.". 5/33

"Oni koji poriču naša otkrovenja goreće u vatri. Kada im se koža oguli, daćemo im novu kožu tako da mogu stvarno da osete bol. Bog je velik i mudar." 4/56

Tako sam naučio da nismo samo ja i moji sugrađani govorili jezik idiota. To je internacionalna pojava, ili "transfromacionalna", kao gramatika Noama Čomskog.

Kada je 1972. bio raspisan referendum o ulasku Danske u EZ, glasao sam za, što je rezgnevilo moje levo orijetisane prijatelje. Na osnovu onog što sam ovde napisao, valjda je jasno zašto sam bio zagovornik EU. Shvatam Dansku kao malu klaustrofobičnu ćeliju. Hteo bih veću kuću, koja se sastoji od ogromnih soba.

Sada znam da će kuća imati mnogo soba, i velikih i malih. I privatnih i onih koje su tako uređene da svako može da uđe.


 

Copyright © by Henrik Nordbrandt, Norden 2004. & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.