JELENA PAVLOVIĆ

Rodjena 1957 u Beogradu. Završila XIV beogradsku gimnaziju. Slikala i vajala u Šumatovačkoj ulici. Studirala sociologiju na Filozofskom fakultetu. Grafiku završila u Terre Haute, Indiana, USA. Objavila knjigu Čubura sa morske strane u okviru Čuburskog brega.
Ja sam slikar koji piše i pokušavam da slikam rečima. Da li je to moguće?
Kao što je vreme pojam beskonačnosti, tako je i izraz nemerljiv. Ne verujem u ograničenja. Granice kontrolišu slobodu, a bez slobode, nema umetnosti. Bez slobode, nema ni čoveka.
Moj Blog: http://beogradskasavana.blogstream.com

 

ČETIRI SKICE

 

 

SLIKA

Ništa mi nije.
Čudno, nije mi ništa....
Fizički....
U glavi....svašta: zarđao šraf, požutela slika uokvirena drvenim ramom...
Požuteli portret.. Slikao je neko, ko zna kad. Ne pamtim fotografa, ali se sećam njegovog oka. Krug u teleobjektivu, video me je izvrnuto. Baš onako, kakvom sebe vidim sada.
Ne, nije mi ništa. Malo me guši osećaj da se okvir slike raspao od stajanja. Trebalo je ranije da ga popravim. Kriv je jebeni šraf, zarđao od vlage i memle. Pa i nije neka fotografija. To, što beše uokvireno, odavno je ispalo iz rama. Kiselina je nagrizla i hartiju i lice koje je gledalo oko teleobjektiva.
Ostale su letvice i samo jedan zarđao šraf.
Nije mi ništa.
Malo me guši iznutra, crv, mali, malecki, manji od najmanjeg crvica koji me uporno ubeđuje da se fotograf nikada nije nasmejao.


KAPELA

Doneli su ga u kapelu i stavili na drveni sto.
Ljudi su prolazili u tišini. Pucketale su svece i mirisao je vosak. Čekalo se na popa. Prisutni su šaputali. Mrmljali su nerazumljivo. Ženske štikle su lupkale po kamenom podu. Sveće su pucketale i vosak se polako slivao u pesak. Oko glava prisutnih zujala je muva sluđena toplotom i tajnim signalima vatre. Ona je jedina razumela šta to sve znači.
"Zzzzzzzzzzzzz......!"
Pravila je vratolomije. Survavala se na noseve, glave, ruke, sanduk....
Tela su se pomerala u polumraku. Niko nije mahao, a kao da jeste. Niko nije odmahivao, a kao da jeste.
Neko je nameštao cvece. Jos uvek se čekalo na popa.
Pop se pojavio u dvanaest. Ubrzanim korakom prišao je sanduku, vratio se do krsta i pročitao ime.
Opelo je počelo. Sveće su se smanjivale od vreline. Od šapata je ostalo Šššššuskanje. Zzzzunzara je zujala pored glava ožalošćenih. Pucketanje sveća postalo je vatromet, a vatromet se obrušavao u parafinsko jezerce.
Čim je otvorio usta, pop je progutao muvu: "Zzzzzzzzzzam."
Umesto opela:" ZZZZZZzzzzzzum."
Prisutni su prišli sanduku i unezvereno počeli da grabe bukete. Niko nije mahao samo je mlatarao cvećem. Ljudi su udarali jedni druge. Udarali su popa. Cvetovi su se odvajali od buketa. Ljudi su gazili bele rade, ruže i karanfile. Gladiole su odolele pritisku mase. Nastao je opšti metež. Muva je i dalje zujala, nevidljiva svima, a prisutna popu. Golicala ga je po nepcima.
Jezero od sveća pretilo je da izbaci varnice kao lavu. Miris voska je bio još intenzivniji..
Umesto popa pevala je muva. Kako može da peva muva, kada ona samo zuji?
Đakon je stajao i zamalo se smejao.
Kada je konačno došao do daha, pop je pustio zunzaru da odleti. Muva je poletela prema svetlu koje je dopiralo od spolja. Samo je ZZZumnula prema izlazu. Ljudi su unezvereno pošli za njom noseći u rukama stabljike bez cveća.. Štikle su luplale po kamenom podu. Pop se gušio od kašlja dok ga je đakon tapšao po leđima i to sve trčeći.
U kapeli je ostao ogoljen sanduk.
Sveće su se pretvorile u voštanu krastu..


JEDNA SASVIM OBIČNA SLIKA

Dosadno mi je. Nemam šta da radim. Na TV-u ništa. Na ulici, nikog nema. Kniga je otvorena na pedesetoj strani. Mrzi me da čitam dalje.
Da odem da spavam....šta ću noćas da radim? Ima vremena za ležanje.
Lenja sam, mrzi me, dosadno mi je.
Sečem debelu krišku hleba i mažem je puterom od kikirikija. Posle zadnjeg zalogaja, sa punim ustima, konstatujem da sam još uvek gladna.
Pijem vodu.
Gledam kroz prozor.
Nikog nema
Opet sam gladna.
Otići cu da legnem. Sanjaću mozda nešto interesantno.
Sve u svemu......
Ništa......

IZMEĐU CRVENOG I ZELENOG

- Imate lepu mačku, a gde ste je poveli? Pitam ženu koja sedi pored otvorenog prozora na mestu pored starije žene koja vozi.
Ja sedim pored otvorenog prozora i vozim.
- Kako samo mirno sedi? Zar joj ne smeta buka?
- A, ona je navikla na vožnju. Odgovara žena, putnica, dok drži crnu mačku na krilu. Oko mačkinog vrata presijava se crna, kožna ogrlica na koju je zakačen crni, sjajni kaiš.
Mačka je sedela mirno i prezrivo, mačeci, gledala svet oko sebe.
Nastavljam da pričam sa ženom pored otvorenog prozora.
- Zar se ne boji ovolikih automobila?
- Ne, ona je jedna pametnica.
- A gde je vodite?
- Putujemo na sedam dana, pa je ostavljamo u pansionu.
Crveno je postalo zeleno. Ulica krivuda sa automobilima koji se skoro dodiruju. Mašem ženi kroz otvoreni prozor i ona meni kroz svoj.
Zeleno je opet crveno.
Svi stoje.
Ograničenja brzine na svakih pedesetak metara.
Još dve krivine, pa će glavna raskrsnica.
Benzin smrdi sa svih strana.
Crveno svetlo. Na semaforu šinterski, beli kombi. Vidi se mreža kroz zadnji prozor. Na prozor, sa unutrašnje strane, naslonjena je bela žičana omča. Pored omče žuta, čupava glava i dva čupava uva. Podiže se prvo jedno, pa drugo uvo. Glava se okreće levo i desno.
Crveno se pretvara u zeleno.
Dozvoljena brzina četrdeset pet milja na sat.
Svi vozimo šezdeset.

 

Copyright © by Jelena Pavlović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad