MARICA PUŠKAŠ

Kad god nesto pišemo, pišemo autobiografiju; sva takva štiva su zapravo naše nade i očekivanja u kojima ispadnemo dobra mamina deca.
Dakle, rođena sam 23. jula 1975. godine u Novom Sadu. Diplomirala 2000. godine na grupi za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu Novosadskog univerziteta.
Znam sva slova azbuke i abecede i, kako kažu, prilično uspešno ih raspoređujem.
Kao novinar radila sam za "Nezavisni" i "Danas", potom u "Blicu", a sada sam urednik magazina o životinjama.
Pišem kratke priče, drame "u pola čina" i eseje o filmu.
Objavljivala sam u "Stanju stvari".
Često se predstavljam kao nezaposleni mediokritet, jer sam načula da je ironija odlika humora inteligentnih ljudi, pa hoću da zametem tragove.
Životni moto mi je: nemojte biti na mojoj strani – prevnuće se čamac!
Volim fudbal, filmove, knjige i Novi Sad.
Ne volim produžetke od 15 minuta, ruske klasike i Novosađane ponedeljkom ujutro,
Novosađane u gradskom autobusu...
Omiljena životinja – mačka.
Omiljeni kliker – bezbojac.
 

NARUČENI ROMAN
(ODLOMAK)

 

... Znao je da će njegov ubica jedanput ipak doći. Iako nije mogao ga kaže ko će to biti i kada, osećao je da će mu se zlikovac prikrasti i, posle toliko godina strepnje, već je mogao da oseti kako mu oštrica noža para kožu i kako se savija među rebrima koja rskaju. Znao je da će ga napasti mučki, sa leđa, tiho i bez svedoka, kao što ubijaju kukavice. Zato nije želeo da ga taj nitkov iznenadi, da ga dočeka nespreman i da mu on ne zada bar jedan udarac. Rečju, nije želeo da umre bez borbe i posle toliko godina strepnje, iako se već bio približio pedesetim, postao je pažljiv, prepreden i okretan kao mačka. Žena ga je još prve godine njihovog zajedničkog života pitala za razlog tog njegovog, kako je kazala, besmislenog straha. Rekao je da mu uzrok nije poznat, ali veruje da ima zavidljivaca i zlih ljudi koji bi se radovali da ga vide mrtvog. Ja nisam ludak ili bedna kukavica! Znam da me prate, posmatraju i čekaju pravu priliku! Zašto, zaboga, niste bogat čovek, nikome ništa niste skrivili... Zašto, zaboga? Odmahnuo bi glavom i slegnuo ramenima. Ne znam, zaista... Vidite, kakvog sveta ima... Cinkaroši i bitange na sve strane, a takvi su spremni na sve: i da kradu i da lažu... Čak da ubiju! Da onim poganim komunističkim smradovima svašta slažu i da čoveka prosto pojede mrak... Smirite se, molim vas... Smirite, se... Miran sam...
Ipak, strepnja, zbog koje je izbegavao mračne ulice i nepoznate ljude, nije ga napuštala. Nakon sutona, nikada, čak ni zimi, kada noć pada rano, nije izlazio napolje, niti je puštao ljude u kuću. Dok bi odlazio na posao, pomešao bi se u gomili, u nadi da ga onaj koji želi da mu naškodi, neće prepoznati u masi prljave, bučne gamadi što se tiskala prema fabričkim halama na ivici grada... Kada bi vireći kroz špijunku video nekog nepoznatog da se vrzma na hodniku, kroz vrata, zamandaljena sa nekoliko brava i reza, doviknuo bi da se „goni ispred njegovog stana, jer će zvati miliciju”. Neznanci bi odmah nestajali.
Žena je svoju upornost pravdala brigom za devojčice. On nije znao šta bi joj rekao. Naša deca će odrasti, ne želim da ih prati glas da imaju ludog oca... Ćutao je, jer znao je da će devojčice odrasti vrlo brzo, pre nego što to iko primeti. Takođe je znao i da će uskoro svoje prljave šape na njih stavljati razni nametljivci, koji takođe mogu da budu i njegovi krvoloci.
Na kraju, ipak je pristao da ode kod psihijatra, njenog rođaka, koji je pre rata radio u bolnici, ali ga je komunistička gamad izbacila na ulicu i sada radi kao čuvar. Pristao je posle nekoliko meseci ubeđivanja, pa i čak i oštrih svađa, zbog kojih su devojčice počele da spavaju sa jorganom preko glave. Možda je to bila samo njena laž, jer nikada nije ulazio u njihovu sobu da bi to proverio, tek, pristao je da ga poseti i ona ga je nazvala telefonom. Zamolio ga je da dođe kod njega na posao jer radi po ceo dan i vraća se kući tek kasno uveče.
Tog jutra, kada je krenuo put zapuštenih fabričkih hala, da u portirnici broj 13 pronađe ženinog brata od strica, koji će ga, kako je obećao „lepo saslušati i porazgovarati sa njim da bi videli gde leži problem”, padao je sitan sneg. I nebo i zemlja su bili beli, samo se u daljini nazirala silueta fabrike sa visokim dimnjakom. Tu, usamljenog na vetrometini, mogli su ubiti i raskomadati, a da to niko ne primeti. Njegove ostatke bi na proleće, kada okopni sneg, pronašle životinje... Zato se stalno osvrtao i kroz uzani prorez između oboda kape i šala osmatrao okolinu. Vetar je nosio sneg je u naletima. Nikoga unaokolo nije bilo. Samo se u jednoličnoj belini isticao put pokriven raskvašenim, uprljanim snegom. Najzad je pronašao kapiju, portirnicu 13 i u njoj prosedog čoveka, koji je na novinama aranžirao doručak - slaninu, hleb i crni luk. U maramici je imao dobar prstohvat krupne industrijske soli. Čovek je obrisao ruke o masni peškir koji je visio kraj male pećice i srdačno se pozdravio sa njim. Možda malo previše srdačno, s obzirom da ga nikada ranije nije video.
- Magda mi je ispričala o vašem slučaju... Nije to ništa neobično, prijatelju, i ništa čega bi se trebali stideti ili to kriti... Ljudi smo, zar ne? Rat je u svima nama ostavio duboke posledice. Magda mi je ispričala štošta o vašem slučaju, ali bih voleo da to čujem i od vas...
- Šta to?
- Pa, vaš problem... Dakle, kako ste?
Tu je počeo razgovor, kojeg će se on kasnije sećati samo u fragmentima, jer je većinu vremena proveo zureći kroz mali, čađavi prozor što je klepetao pod naletima olujnog vetra. Seća se da mu je ovaj preporučio da ga ponovo poseti... On je rekao da hoće, iako je i pre nego što je to izgovorio, savršeno dobro znao da ga njegove oči više neće videti. Savetovao mu je da što pre počne da izlazi među ljude, da pronađe zaboravljene prijatelje. Većina je završila u komunističkim logorima i on je jedan od retkih koji je čudom izbegao tu sudbinu. A da počne da peca? Ne voli pecanje, a i suviše je rizično. Ovaj, je žvaćući komad slanine i hleba počeo da odmahuje... Ne, ne, ne, utvrdili smo da nema ni jednog jedinog objektivnog razloga za strah! To je početak uspešnog lečenja! Recite: nema objektivnog razloga da strahujem! Recite to, prijatelju! Mrzovoljno je to izgovorio.
Kada je izašao iz portirnice, koja se kao neko malo ostrvo uzdizala na poljani, nije bio ni utešen, ni izlečen. Bio je samo malo iznerviran jer je izgubio popodne. Kako je uskoro već trebalo da počne da se smrkava, požurio je kući.
Obavestio je ženu da više nikada neće posetiti njenog rođaka šarlatana. Kao što je i očekivao, izbila je svađa. Ona je pretila da će se vratiti majci i povesti decu. Rekao joj je da požuri. Ovo je neizdrživo! Užasno! Moj život je... moj život je... Molim vas, ja vas molim da učinite nešto. Ja ne mogu više ovako. Učinite nešto zbog naše dece! Ćutao je. Nastavila je svoj besmisleni dijalog u kojem je prepoznavao reči onog njenog slaninara... Očekivao je da će mu na kraju, kada prestane sa vriskom i kada se smiri, pokloniti ribolovački pribor... Ja vas molim... Molim vas...
- Šta želite da učinim? – prekinuo je njeno prenemaganje na ivici suza.
Prenula se jer nije očekivala da će njena parada izazvati takvo pitanje.
Bilo šta, bilo šta, samo da se prekine ovo besmisleno skrivanje...
Na kraju je pristao da ode crkvu. Znao je da i to potiče od onog pijavičara iz pseće kućice.
Bilo je nedeljno jutro, verovatno prvo sunčano, nakon duge i iscrpljujuće zime. Prolazio je radničkim kvartom prepunom neprijatnih mirisa i plača dece. Sa visokih prozora kapljao je veš, a žene sa kukovima širokim od rađanja, vraćale su se sa pijace, noseći poluprazne zembilje. Mrzeo je ovu ulicu jer je bila puna besposličara, mutnih tipova i nakaza, kojima su mašine otkinule udove. Sada su svi oni sedeli po stepeništu, pušili krdže i pili iz malih fraklića. Gledali su ga sa prezirom, i još je, zamičući za betonske kosture poluizgrađenih solitera, mogao da oseti njihove pogane poglede. Znao je da su im se svima žvale ovlažile kada su mu videli leđa i da bi ga, čak i onako obogaljeni, ubili i raskomadali. Samo da im je dao prilike. Požurio je prema staroj pruzi, odakle je skrenuo prema sada već potpuno zapuštenoj crkvi. Pre nego što će zakoračiti u mračna usta crkve, zastao je. Jeza mu je protresla svo telo. Trebao je da zakorači u potpunu, gluvu tamu... (Sećao se kada je poslednji put ušao u crkvu sa ocem, još kao dete, pre skoro četrdeset godina. Nekoliko trenutaka potpunog mraka. Nakon par koraka, visoka kupola se osvetljava i širi u tri visoka broda. A dole, u dnu, na oltaru, njegovo je ranjeno telo u krilima žena. Treperava svetlost sveća i šareni vitraj u visokim prozorima činili su ga još živim. Izgledao je kao da diše, da mu se bila još trzaju i da mu razderana rebra krvare.)
Prekoračio je prag i istoga trena u čula mu je udarila memla, ustajao vazduh i težak miris sveća. Stajao je u potpunom mraku i nije se usuđivao da krene dok mu se oči ne naviknu na tamu. Pokušavao je da smiri duboko disanje od brzog hoda, jer je želeo da oslušne šumove oko sebe. Potpuni mir. Samo njegovo disanje i šuškanje mantila.
Teme mu se naježilo. Jer, bio je laka meta. Bilo je dovoljno da neka kukavica čuči u mraku i sada još samo čeka da mu on okrene leđa.
Ipak je koraknuo i uplašio se bata svojih koraka. Stao je u senku stuba kod kojeg su počinjale klupe. Bilo je upaljeno samo nekoliko bočnih svetiljki. Nikog nije bilo, a i to nije bila crkva koju je očekivao. Jedan uzani brod, vitraži zamenjeni običnim staklom, pa svetlost dere kao na železničkoj stanici... Nekakva drvena građa na mestu gde bi trebao da bude razapeti Isus. Skrenuo je u tamnu vlažnu senku i kucnuo u ispovedaonicu. Pop ga je pozvao. Seo je na uzanu klupu i navukao zastor.
Sedeći u polumraku, pogledao je svoga sagovornika. Bezličan profil se nazirao iza guste rešetke. Mogao je to biti bilo ko... Mogla je to biti zamka i sada mu se prikradaju zlotvori da ga zakolju. U božjoj kući. Potpuno nezaštićen, gotovo izgubljen, ćutao je i osluškivao.
- Jeste li grešili, sine?
Ćutao je. Nije znao šta bi rekao, čak, nije znao ni zašto je pristao da dođe na ispovest.
- On će Vas razumeti...
- Poslednji put...
- Molim?
- Ispovedio sam se poslednji put... Pre tideset pet-četrdeset godina. Imao sam deset godina i onda nisam imao grehova.
Kroz uzani procep između dasaka načetih crvma, koje su već omekšale od njihovih zuba, probijao se oštar snop svetlosti. Mogao je videti prašinu kako svetluca i kako se lagano komeša u ritmu njegovog disanja.
- Jeste li grešili, sine? Ljudski je grešiti...
Jednim naglim izdahom, poremetio je blago komešanje iskri. Zastor se pomerio i snop svetlosti se zaklonio.
Nije znao šta da kaže. Zato je bez reči izašao i tiho, neupadljivo se pomešao u bučnu gomilu na ulici.
Jednoga mu se dana, iznenada, kao proviđenje, ukazao trag njegovog izlečenja. Listajući novine, primetio je ostarelo, ali prepoznatljivo lice. Starac, tupog, seljačkog pogleda. Visoki zalisci u sedoj, već proređenoj kosi. Široke jagodice i paorske bore od sunca. Bio je to on. Dole, masnim slovima žena, sin, snaha, unuke... Drhteći celim telom, novine je prineo lampi. Da, bez sumnje, bio je to on. Imenom prezimenom i svojim poganim licem. Isekao je taj komad hartije i poželeo da tu upiše nešto svojim plavim penkalom. Na brzinu i sav uzbuđen nije mogao da smisli šta. Zato je kraj njegove slike ucrtao mali krst. Popravio je linije nekoliko puta. Drhtavica nije prestajala. Komad hartije je savio i stavio u svoju beležnicu.
Otišao je u kupatio, gde je u obijeni, limeni lavor kapala voda. Umio se. U ogledalu je nekoliko trenutaka posmatrao svoje lice. Osmehnuo se. Koliko je vremena prošlo?... I on je već postao starac... Ostario je u tom iščekivanju...
Vratio se u sobu da još jednom pogleda u beležnicu. Nije odmah potrefio presavijeni papirić, pa je panično počeo da okreće stranice. Tu je, tu je... Prokleti stari gade!
Te večeri je, nakon toliko godina, prvi put izašao u dvorište. Žena je poslušno i nemo stajala sa druge strane prozora. U malom dvorištu, sa jednom potamnelom brezom nije bilo nikoga sem njega. Nije znao da će biti potrebno samo tako malo - samo jedan komadić hartije, bedni papirić... Jer osluškivao je šumove i daleke razgovore, ali korake svoga ubice nije čuo.
A toga dana kada je ispred vrata začuo korake, bio je ravnodušan, čak pomalo rasejan. Upravo je bio završio doručak, pa je ognut kućnim mantilom, hodao po kući, čekajući ženu da se vrati sa pijace. Pogledao je kroz špijunku i ugledao krupnu senku kako stoji kraj poštanskih sandučića. Otvorio je vrata da bi ga dobro osmotrio. Bila je to neka prljava skitnica. Nekakvi bogalj koji prosi.
- Šta tražiš tu?! – povikao je.
Čovek se prenuo. Video je njegovo unakaženo lice, obogaljenu nogu koja se u kolenu neprirodno savila ka unutra. U rukama je vrteo mali zavrtanj sa ventila, koji se sigurno ukrao iz podstanice. Prljava propalica!
- Šta hoćeš?
- Tražim Endrea Šarvarija...
- Kakva ti posla imaš sa njim? Marš odatle, bitango!
Zapretio mu je i zamahnuo rukom.
- Zvaću miliciju, pa će da ti ulepšaju njušku!
Hteo je da uplaši propalicu, da mu zapreti, pa da ga čak i izudara.
- Čisti se odavde! Šarvari nema nikakvog posla sa šljamom kao što si ti!
Iznenada je ovaj odskočio, zgrabio ga za rukav kućnog mantila i gurnuo u podrum. Pokušavao je da se zadrži na nogama, hvatajući se za gelender, ali je izgubio ravnotežu i razrogačenih očiju i sa polukrikom skliznuo je niz mokro stepenište. Dočekao se nezgodno na lakat i udario glavom u bicikl. Krv mu je oblila oči i jedva je video da se nad njim nadvija prilika. Udario ga je jednom u čelo. Od udara oštrog metala, koža je prsla i posle nekoliko trenutaka posekotina se obojila i krv je potekla.
- Imam ljubazni poklon Marije Puškaševe...
Podigao ruku, besciljno, čak ne ni da se odbrani, već samo kao da bi se zaštitio od njegovog pogleda. Odgurnuo mu je šaku i stao da ga udara po licu.
- Rekla mi je da te zatučem kao psa...
Lice mu se pod udarcima ubrzo izobličilo i postalo meko. Slomljeni zubi su probili usne i obraze, a oči prsle. Iz njega je tekla krv i jednolično tihi, promukao krik. Nije se branio, niti je pokušao da dozove u pomoć.
Sišao mu je sa prsa, skinuo kaput sav isprskan krvlju i bacio ga na gomilu uglja. Izašao je mirno, ne osvrćući se. Šarvari je umro trećeg dana.

Voz se sa iznenadnim trzajem i prodornim treskom metala o metal, zaustavio na železničkoj stanici u Doboju. Prvo su iskočila deca, koje su matere poimence zvale, psovale ih i pretile, u strahu da će se izgubiti među ljudima i stokom. On je izašao među poslednjima. Pogrbljen, sa starački usporenim pokretima, jedva se sišao sa visokog stočnog vagona. Bio je oznojan i prašnjav i stao je da otresa odelo, na koje se nakon dva dana puta nalepila slama sa poda vagona. Primetio je devera Stojana i njegovog starijeg sina kako žureći preko livade iza male zgrade stanice prilaze pruzi. Pozdravili su se ćutke, pa se mladić vratio po kola. Dok su čekali njegov povratak izvukli su sanduk iz vagona. Jedan železnički radnik pomogao im je da ga pomere u stranu.
- Bože mili, kako je lagan... - rekao je Stojan.
Ćutao je. Oči su mu se ispunile prizorima koje je viđao poslednih meseci. Skinuo je kapu i protrljao znojavo teme.
- Je li se zna šta je bilo?
- Šta će se znati? Gotovo je, šta god da je bilo.
Mladić je, jedva obuzdavajući konje, uspeo da priđe pruzi. Stojan je prihvatio uzda i konj je besno zagrizao metal. Podigli su sanduk, stavili ga na kola i krenuli. Rekao im je da ne žure, da ne zamaraju konje. Kuda će, preko Travnika ili Jajca... Kuda hoćete, samo polako, ne mučite konje.
Do podne su putovali ćuteći. Dečko je poslušno terao konje uz ivicu sveže nasutog puta. Stojan je kunjao klateći. Noge su mu visile preko ivice i klatile se kao u mrtva čoveka. On je sedeo skupljen uz sanduk. Od jednoličnog rskanja pržine pod točkovima učinilo mu se kako čuje voz koji klepeće. Isti onaj što je slušao svu noć, od kojeg mu se učinilo da zuji roj pčela. U neko doba, kad je sunce upeklo najjače, Stojan se prenuo.
- Ručati, prijatelju?
Slegao je ramenima. Ako je mali gladan...
Posle prve okuke skrenuli su na malu ravninu kraj puta. Stojan je razvio krparu i stavio kolut hleba i sira. Jeli su. Teško je gutao i nije poznavao ukuse. Kao da je žvakao komad kudelje, prevrtao je zalogaj po ustima i gnječio ga kutnjim zubima. Niz grlo je sa mukom prolazio.
- Iz kuće Todorića nema dvojice. Iz Miličića trojica, dva poginula u ratu, trećeg ubio brat uoči Uskrsa. Prošao rat, spasao glavu od ustaša, da ga brat ubije. Ne zna se ni zašto. Isekao ga u njivi, dok je kopao, prikrao mu se sa leđa i udario ga nožem samo dvaput. Mati im je, kad je čula, udarila kap. Umrla je prije ukopa. Rođeno najkrvoločije ujeda.
Posmatrao je dečaka, kako mu se kreću živci na vratu i obrazima dok žvaće. Mršavi obraz mu se zategao preko zalogaja. Na slepoočnici, gde preko plavičaste žile štrči gotovo bela kosa, biju mu damari. Mali Željo, nije mogao imati više od petnaest godina. Noge su mu još predugačke, a zubi preveliki. Gumeni opanci, na čijem je vrhu stao izbijati palac, lupaju mu oko mršavih stopala. Poslednji put ga je video pre rata. Bio je dečačić. Sada je, držeći u jednoj ruci komad sira, drugom, kao da ima pušku, nišanio u ptice koje su šuškale i kreštale u krošnji jednog graba.
- Medići su se podijelili i sada je od onog njiovog imanja i bogatstva svakome bratu dopanulo po parče zemlje koliko odavde do puta i po jedna šugava krava ili ovca. Uplašili su se da će im nova vlast uzeti zemlju, pa se podijelilo. Sada hramlju oni što su skakali: sorila im se kačica do u vr' puna kajmaka. A i znalo se da će to tako biti, prije ili kasnije... Jer, kada su se ljudi vratili iz zbjegova, od njih iskali, a oni su svima rekli da nemaju. Ma, jebem ti i to njihovo bogatstvo, kada si pod istim krovom jedni uvijek gladni, a drugi uvijek žedni. Ne daju gladni žednima da piju, ni žedni gladnima da jedu, jer će, vele, razvući imanje. Jebem im krušnu mrvu, ceo život samo skrivaj, davaj, grabi iz očiju... Znalo se da ni njima neće do zore goreti!
Bio je strašno umoran. Od Stojanovih reči tutnjalo mu je u glavi, od svakog njegovog pokreta ruke kao da je trpeo šamare. Želeo je da ga zaustavi, da mu kaže da prestane, ali on je širio priču, i već je bio stigao do Piljića koji su rat, otkada se zapucalo, cele četiri godine, proveli u pećini u Otokama.
Umesto da bilo šta učini, maramom koju mu je žena dala, obrisao je znojavo teme pod kapom. Kada su jeli, mladić se sa čančetom spustio uzanom stazom do rečice, koja je tekla u useku dvadesetak metara od puta. Zagrabio je vode i pio. Zatim je doneo i njima. Potom su krenuli.
Cele noći su se klackali, a zbog iznenadne svežine koja je, iako je bilo leto, u planini nastupila oko trećeg sata, pokrili su se konjskim ćebetom. Lice mu je bilo hladno, a oči prvo zaštipale, kao na mrazu, i onda zasuzile. Stao je da se brani od suza što su curile niz obraze i kapale po prašnjavom konjskom ćebetu, ali im se posle prepustio. Bio je potpuni mrak. Mesečina je naprasno utrnula. Ni zvezda nije bilo. Nije video lica svojih saputnika i, nadao se, ni oni njegovo.
U selo su stigli oko deset sati narednog dana. Dočekala ga je sestra njegove žene. U crnini, upalih obraza i očiju, zakukala je čim ga je videla. I ona je izgubila dete u ratu. I dva brata. Dete je umrlo od zime prve godine u zbegu, a braću su joj ubile ustaše. Jedan je poginuo u borbi, drugog su zaklali i zapalili više crkve. Pronašli su samo njegovu nagorelu usnu harmoniku.
Žene su zakukale na sav glas. Deca, u dugim, uprljanim košuljama i bosih nogu, zbunjeno su ih posmatrala. Nisu znali šta je njihovim materama. Mučno je bilo ući u njihovu kuću. Ipak, prekoračio je prag i u nozdrve ga je udario miris prokislog mleka i znoja.
- Sjedi prijatelju, odmori, pa da radimo što se mora...
- Voleo bi da pošaljete po popa Radomira. On ga je i krstio.
- Oćemo. Željo, de idi do sela i zovi popa Radomira.
- Drug Leto je rekao da krst i popa...
- Jebem li ti krušnu mrvu i tog zlotvora! Poleti dok nisam ustao sa sećije! O, kamen ti glavu razbio... Neibratniče!
Posle nekog vremena počeli su se skupljati ljudi. Došli su da ga pozdrave. Da čuju šta se desilo i kako je dve godine lutao obalama Dunava i prevrtao grobove, tražeći telo svog najmlađeg deteta.
- To je sudbina da od cijele Bosne ide u Bačku da pogine. Ovde ga nije ćelo zrno ni nesrećan ifsan, a tamo je samo njega tražio – rekao je jedan od komšija čučeći na tronošcu.
Pogledao ga je i video zver privučenu mirisom leša.
- Mjesto se zove Batina, na nekoj sremačkoj fronti u Bačkoj. Tu je najviše naših izginulo – šaputao je Stojan. – Kažu, sve su po njih stotinu u jednu raku trpali i zatrpavali. Tu je on svog malog pronašao. Nije puno ostalo, i već su im se kosti izmešale, a on ga je poznao ga je po janjskoj vezenoj ječerimi, što mu je mater dala kada je krenuo u borbu. Neke je reka izbacila daleko otalen, pa su ih saranjivali ljudi kako su i' nalazili, a nekima se ni za grob ne zna. Matere, kažu, dođu da zakukaju na tu vodu jer je to grob njiovoj deci.
- Jebem li im majku, šta uradiše od naroda... A oni koji su bili najveće ustaše, opet slobodno šeću. Zekonja Avdić, svi znaju šta je radio, i opet nam decu gađa kamenjem i psuje, kaže: „Jope ću ja doći da vam jebem mater kaursku!”.
- Sviju bi ih odveo na bare, i na istom mestu gde su oni vešali, sve podavio u Plivi. Malo, veliko, žensko... Je li tursko, sve u Plivu! Ni oni nisu birali!
- Oni koji nisu nosali puške i videli prosute drobine, sa najviše dragosti je uzimaju.
On je ćutao, pomalo začuđen jer se sastavilo jedva dve godine u miru, a ljudi pričaju kao da nikada nije ni bilo rata, kao da im kuće nisu izgorele i kao da svako od njih nije izgubio barem jednog iz krvi.
- Boga ti, Mile, gde sada živite u Bačkoj? Kakva vam je kuća? Jesu li ko naše brvnare? Ja sam čuo da je tamo sve blato i voda i da ljude izjedoše muve. Kažu, đe god nađu suvo mesto, oni nama' crkvu i groblje grade... Ja smiješnog svijeta... Međ sobom se uzimaju, i njima ništa nije da dva rođena brata uzmu dvije rođene sestre.
- Pa, jesu li Šokci?
- Ne znam ti ja to... Ivsan, ajvan, ko i ovde, a kuća ko kuća, goli zidovi. Prije su tu živeli Nijemci, sada nama dalo. Ravno k'o na dlanu, a muka k'o i ovde – rekao je mrzovoljno.
Nije razumeo kako sada mogu sve to da govore. Sada, dok piju rakiju za dušu, dok se njemu utroba raspada. Oni su, međutim, nastavili da pričaju o Bačvanima i bačkoj zemlji. O onima što ne znaju da zakukaju u žalosti, iako se krste kao Srbi, i onom zverinjem glibu što je njegovom detetu izjeo meso.
Nedugo zatim, stigao je pop. Nekoliko ljudi je odmah izašlo iz kuće. Došao je bez mantije. Ne da vlast da poje ni liturgiju ni opelo. Okadiće sanduk i grob, ali ne sme da zapeva.
Sanduk su poneli Stojan, njegov sin i dvojica iz sela, njegove prve komšije, dok nije odselio u Bačku. Krst je nosio Stojanov drugi sin. Na svaki njihov korak, u polupraznom sanduku je zvonilo. Ko zna čijeg je deteta kosti uzeo. Posle dve godine, sam bog zna. Možda je prsluk dao drugu, možda mu ga je neko uzeo. Možda su mu se šare sa ječerime učinile, jer su, posle stotina grobova, on i Živica Jakovljev, koji je takođe tražio sina, počeli da vide znakove i tamo gde ih nije bilo. Dok su tumarali kraj Dunava, od svežih mravinjaka po dno topola, videli bi humke, a korenje i granje na zemlji ličilo im je na kosti. Ćutali su, kao na Veliki petak, i osim imena, nisu znali ništa jedan o drugome. Ali, kada je on spazio parče trule ječerime, pa kao poludeo stao da kopa rukama, da lopatom ne povredi dete, taj zdepasti čovečić, za kojeg ovi kažu da živi kao bezboga stoka i ne zna da zakuka za svojim mesom, on mu je pod ruke podmetnuo džak, sa njim kopao i gazio po vodi i mulju do pasa, noseći njegovog dečaka. Sa njim je i zaplakao. Jer otkada su mu, po mutavom komesaru Lucanu, poručili da mu je sin pao za narodnu slobodu i socijalističku revoluciju, suze mu nisu išle u oči.
Iskopali su duboku raku u suvoj, žutoj zemlji prošaranoj kamenicama i položili sanduk. Pop je ipak, tiho ispevao „Gospodi pomiluj”.
- Izabrao si daleko mjesto, da saranite sina. Kako će ga ožaliti mater?
Nije mogao da odgovori. Nije ni znao šta bi rekao. Zakopali su raku, postavili mali drveni krst. Verovao je da će mu biti lakše kada čuje neki glas o sinu, kada ga pronađe, odnese u Bosnu, sahrani nedaleko od svoje zemlje. Sve je to uradio, ali se ništa nije promenilo.

Pitao je mater za ženu. Slegla je ramenima. Želeo bi da zna šta će mu ona reći, hoće li se otac ljutiti. Oženi je, ako će ti biti drago. Biće mi drago, matero. Oženi je onda. Otac i vi ne bi imali ništa protiv. Šta da imamo protiv? Zbog pokojnog brata... Čovek ubija čoveka, odvajkada i nema bolje pameti. Oženio bih je. Oženi, ako je daju Čizmari. Daće, ako ih pitam. Pitaj, sine. Srećno ti bilo. Pitaj ih, daće devojku za tebe. Lep si i imaš vredne ruke. Hvala vam matero, hvala vam, ljubim vas, draga matero, i izvinite što vam srce cepam... Oženi je, sine, ako će to usrećiti tvoje srce...
Na katolički Veliki petak je išao da upita Čizmare za njihovu Paulinu. Nisu je dali. Verena je za nekoga Lamparoša u Đurđevu. A i da nije, ne daju devojku nadničaru i Racu. Ti si bezzemljaš i otpadnik, pravi prljavi Unijata!
Od tada je nije video, sve do kraja jula. Sve do letnjeg kirbaja u selu, dok je kraj velikog gumna kod Žoldoša, igrala sa devojkama. Pravila se da ga ne vidi i još je par puta namignula nekome Ciganu iz Novog Sada. Momak je hrđavo mlatio po ofucanoj tamburi, a devojke su igrale. Vrtele su im se suknje, i digle su ceo oblak prašine. Guske su se razbežale kad su stale da podvriskuju i lupaju cipelama po skamenjenoj zamlji. Momci su počeli tek kasnije da se guraju kroz njihove suknje i malo su, dok nisu uhvatili korak, poremetili njihovu vrtoglavu trku. Jer na ćošku su stajala dva pandura, a iza njih, na malom trgu prema crkvi Bosanke, koje su sve to začuđeno posmatrale. Čežljivo. Zapravo, čak i sa malo avisti, jer nisu mogle da razumeju njihovu „tranc-nauku”.
- U Bosanskoj Dubci nema vakog skakanja...
- A kako se vi zabavljate na praznike?
- Vatamo se u kolo, šećemo i idemo crkvi. Dok je smelo... Sad ne sme.
- Što ne sme?
- Ne da vlas ući u crkvu. Kaže nema boga, to su ga bogati izmislili da jebu majku sirotinji...
Cigani nisu hteli da menjaju pesmu, dok jedan visoki Bosanac, pandur, nije došao i zapretio da je zabranjeno okupljanje i narodno veselje. Onda su isti ti Cigani počeli da sviraju o Kozari i materi koja je sahranila dva-tri sina partizana. Brka u rasparenoj uniformi se raznežio kao novorođenče. Pokazao je gole desni i dva prepolovljena sekutića. Ipak je posle nekoliko minuta rekao da se rasturaju. Devojke su krenule prema bunaru i onom krstu u centru sela, što su ga Rusi gađali iz pušaka kada su oslobodili mesto.
Posmatrao je kako namešta haljine i popravlja kosu na slepoočnicama, koja je, dok je igrala, počela da štrči iz marame. Drugarice su je vukle za ruke. Čuo ih je, i dobro razumeo da je zovu kod Erže. Njen otac će odvesti bandu kod sebe. Kada im komunisti ne daju da igraju na kirbaju, igraće u svom dvorištu. Smejala se na sav glas. Nije htela da ide kod Vaštaga. Erža ima brata. Erža ima visokog, plavokosog brata. Oporavio se od zarobljeništva i ponovo je lep. Nije izgubio zube kao drugi. Rusi ga nisu mučili, samo mu je obrva ogrebana u ratu. Tresla je haljinu i kecelju. Neće, ima neka posla, možda će doći malo kasnije. Možda neće. Umorna je. Ne može da dođe. Zaostala je i okrenula se prema njemu. Rekla je nešto, ali je nije najbolje čuo, pa joj je požurio u susret. Malo zadihana od tanca, zarumenjenih obraza, potpuno mu se približila. „Kuda idete, Pavla?”, pitao ju je, nervozno savijajući prste za leđima. Kući, tvojoj, ako me povedeš.
Zabolela ga je glava. Nije znao, nije mogao znati, da će biti tako lako. Priželjkivao je da će da mu kaže bilo šta drugo, da neće, da ne može. Kako će je sada odvesti kući, kako će je otac i mater gledati? Napipao je divlju kost koja mu je stala rasti na dlanu, otkad je onomad u besu razvalio vrata. Kako će je odvesti majci... Čekaj me u dudovima, na dolmi, kad se smrkne, ja ću doći. Doći ću. Otac me ne da, ali ja ću da pobegnem. „Čekaću te u dudovima, na dolmi”, rekao je tiho.
Stigao je u u suton. Ona još nije bila došla. Zašao je među drveće, sa kojeg je opadalo tamno, slatko dudinje. Pod krošnjama je bila prostirka, koja je već stala da vri. Mirisalo je teško, pa je kao u pijanstvu kroz nozdrve ispuštao opora isparenja zemlje i prokislog dudinja. Posmatrao je kosce koji su dole, u žitu, zamahivali sečivima. Kosili su do pasa goli, sporo se gegajući u belim čakširama. Njihova tela bila su smeđa od sunca i sijala su se kao kod onih Jevreja iz Biblije koji su robovali u Egiptu. Setio se još i kako je, kao dete, na veronauci, zamišljao Mojsija kao jedno garavo Ciganče, koje je muštralo zmije po gumnu. Pomalo prokisli miris knjige sa velikim slikama, iz koje je učio veronauk, ponovo mu je obuzeo u nozdrve. Odmah je pod sobom osetio i hladnu klupu, čija mu se ivica upila u žile pod kolenima. Malo se naježio, jer ga je skoro istovremeno prenulo rzanje konja.
Gore, na nasipu, neki je čovek razigravao konja. Pomalo nevešto, kao da ne zna šta će sa njim, mamuzao ga je i istovremeno potezao uzde. Šakom je zaklonio oči ne bi li ga prepoznao. Najzad, kada je ovaj prošao na suprot sunca, primetio je da je to bio jedan od oslobodilaca. Prepoznao ga je po šarenoj uniformi. To je onaj žuti što se hvalio da je zapalio sve crkve od Glamoča do Čuruga. Hteo je da zvizne, da mu poplaši konja, da se ovaj dočeka kičmom na kamen.
Kosci su izašli iz žita i, sedeći na ivici dolme, počeli čekićima da udaraju po kosama. Taj je zvuk pamtio oduvek. Jednolično, zvonko, udaranje metala. Prvo jedan, pa drugi... Koliko god ih je bilo. Svi jednako tuku, u istom odmerenom ritmu. Klep, klep, klep, klep, klep... Kada zatvori oči i samo to sluša, posle nekog vremena, u uhu mu se svi zvuci sliju i jasno čuje cvrčke. Pomislio je kako je pre skoro godinu dana, jednog sličnog ovakvog dana, njegov brat umirao u žitu.
Konj se propeo na nasipu i žuti je gotovo skliznuo sa njega. Jedva se zadržao šćepavši grivu, uzde i jabuku sedla. Zelenko je zarzao besno i otresao glavom. Bosanac je visio nakrivljen, ali se ipak zadržao u sedlu. Stao da ga udara pesnicom po plećima, a potom šakom, pljoštimice po vratu. Kosci su na momenat prekinuli oštrenje kosa i stali da se smeju na sav glas. Jedan je za konjanikom, na nasip bacio grumen zemlje.
- Zazrak! – viknuo je kosac.
Žile su mu bile rastrgane, krv je tekla iz njega. Od osušene krvi i roja muva, i on i povaljano žito oko njega bilo je crno... Jamu je pod sobom iskopao. Od muke je pregrizao usta. Ostavili su ga prijatelji da umre. Sunce mu je izgorelo oko. I miris koji mu je udario u čelo, kada je u žitu prepoznao brata. Slatkast i opor u isto vreme.
Pogledao je duž dolme i video kako je belasa zavežljaj na bedru Pauline Čizmareve. Hodala je lagano, bez žurbe, tek malo njišući se.
Neprijatan, istovremeno slatkast i opor miris u isto vreme. Ko kada žene imaju na sebi i taj miris za sobom nose u haljinama.
Požirio joj je u susret.
Prema kanalu je padao sunce. Dečak je jeo dudinje i sav ljubičast oko usta stao da se smeje na sav glas. Bosa stopala su mu visila odozgo, sa duda. Na palcu, koji je zbog nenošenja cipela već stao malo da se odvaja, kao u majmunčeta, do pola mu je bio izrastao novi nokat. Stari, koji je verovatno razlupao ganjajući loptu, visio je sav pocrneo i grbav, i video se na puškomet. Prošao je kraj njega i dečak ga je pozdravio. Dobro veče, druže. Oćutao je na njegovo bosansko zavijanje. Prišao je ivici puta saplićući se u visokoj travi na dolmi. Prihvatio je njen zavežljaj drhtavim rukama i nespretno ga prebacio preko ramena. Kuda ćemo, upitala ga je. Kući, mojoj kući, našoj kući. Moji znaju i rekli su da dođeš ako želiš. Hoću, za tebe sam pobegla. Ljubila ga je nenaviklo po obrazima i znojavom golom vratu. Stinula mu je lice i, ljubeći ga, zapovratila uši. On je zaplakao. Kleknuli su u nisko žito i stali da se ljube ne pazeći na kosce, konjanika na dolmi i dečaka u dudovima. Ljubio ju je suvog grla i ispucalih usana, sve ridajući kao kada je bio dete. Mislila je da on plače od sreće.
- Sada sam sa tobom, i niko me neće vratiti kući. Ostaću sa tobom dok ne umrem, a i kada umrem, hoću da nas pokopaju u istom grobu, da se, kada nas zemlja pokrije, izmešamo i postanemo jedno. Ja više ne mogu da se vratim.
Sve kao u magnovenju, kao u pijanstvu od prokislog vina, sada je prvi put video da ima šarene oči.

- Kaput, dobro očuvan, komada jedan, sukanja od običnog platna četiri komada, kecelje - dve, jedan, dva, tri… pet košulja belih, dve roze, jedna plava, marama… ukupnooo… osam, devet… jedanaest… dvanaest marama vunenih, običnih… pet… Zatim… stona lampa, komada jedan, ikona, mala, komada jedan, brojanica, raspeće, slika u zidnom ramu, komada tri, album sa fotografijama, jedan… Četiri gramofonske ploče. Novčanik, futrola za dokumente i jedna limena kutija… Stavki ukupno četrdeset sedam, slovima čeeetrdeeeseeet seeedam! Tako… Potpišite, moliću lepo… Na donju crtu, evo ovde…
Morala je nekoliko puta da zagrebe po istoj liniji jer hemijska nije radila.
- Umrla je mirno – rekao je starac.
Tek kada je povukla kratki luk prvog slova svoga imena, olovka je počela da ostavlja plavi trag.
- Smrt nam ju je uzela u snu... Smrt kakva se samo poželeti može. Tako bog dokazuje da smo mu mili. Divna, divna žena. Bila je pažljiva, uredna, tiha. Stroga, ali pravična. Jedno drago, vredno i čestito stvorenje. Dakle… vi ste...
- Pranuka.
- Da... Zovete se isto kao i ona...
- Ja sam dobila ime po Mariji Kalas.
Čovek, koji je najverovatnije bio mnogo mlađi nego što je izgledao, namrgođeno ju je pogledao preko naočara koje su mu visile sa vrha nosa.
- Potpišite i ovde.
Potpisala je.
- I ovde, ali jače stisnite da se jasno oslika indigo.
Jače je stisnula olovku i na drugoj strani je indigo jasno oslikao krupna početna slova njenog imena i prezimena.
- Ko preuzima telo pokojne gospođe?
- Dogovorili smo u pogrebnom preduzeću...
- Pogrebno?
- Da? Da li to predstavlja neki problem?
- Meni ne... Pretpostavljam da nemate vremena da dođete?
- U čemu je problem?
- Nema problema, gospojice. Kada smrt nastupi, više nema nikakvih problema... Recite im da dođu do tri. Radimo do tri, ako zakasne, ovde više nikoga neće pronaći.
Stvari su spakovali u kartonsku kutiju od televizora i izašli na ulicu gde im se sitni sneg zabo u lica.
- Kako je hladno...
- Sada ćemo stići kući, pa ću da ti kuvam čaj. Nemoj da se smrzneš – rekao je zabrinuto.
Posmatrala ga je dok je hodao ivicom kolovoza, pokušajući da zaustavi taksi. Bio je natruntan u sto džempera pa mu je jakna zategla preko ramena. Okrenuo se držeći kutiju i osmehnuo se, pokazujući krivudavu liniju gornjih zuba. Gotovo je zaplakala. Iz nekog neodređenog razloga, samo su joj se oči ispunile suzama koje su se jedva zadržale na luku donjih trepavica.
Posle gotovo sat vremena, nekako su stigli kući. Kuvali su čaj, pojačali pećku i zavukli se pod ćebe pokušavajući da ugreju smrznuta stopala.
- Ti uopšte ne znaš da piješ čaj, ženo. Čaj se pije tako što šapama obuhvatiš šolju. Ovako... Daj te ručice... Hladiš čaj, a greješ ruke...
Tako su sedeli neko vreme, srkali čaj i posmatrali neodređene tačke na zidu koji je našarala poplava od komšije sa sedmog.
Prolazeći kraj kutije, koju su jedva ugurali u taksi i dovukli kući, izvukla je album sa slikama i limenu kutiju od bombona, na kojoj je bila nacrtana velika crvena petica.
- Vidi ovo... Ovo sam ja kada sam bila mala. Nemam ovu sliku. Ovo je prababa.
- Malo ličiš na nju.
- Kako sereš...
- Stvarno. Malo podsećaš na prvi pogled. Oči i čelo.
- Nisi imao priliku da je upoznaš za života, veruj mi, nije bila ni malo prijatna... Ovo je moja mama. Vidi, bila je još devojčica. Ovo je, mislim, njen otac... On je poginuo poslednjih dana rata, kada su još svi nosili puške i pucali okolo. Sa prijateljima je išao putem i sreli su neke svoje pajtose. Dali su im cigarete, a kada su malo odmakli, ovi su počeli da prangijaju po njima. Njega su pogodili u leđa dum-dum metkom, a njegova dva prijatelja su pobegla. Setili su se da ga potraže tek sutradan. Genijalci! I tada nastupa taj čuveni momenat. Dakle, moju prababu obaveštavaju da joj je poginuo sin, a ona izajvljuje da organizuje veliko spremanje. Zamisli, molim te... Bogu dao, bog uzeo, to je opravdanje za bezosećajne i samoljubive ljude...
- Ljudi reaguju na različite načine. To ne znači da...
- Imala je i drugih momenata, koji sasvim jasno pokazuju da joj sve ovce nisu baš uvek bile na broju...
- Ženo, sada me obaveštavaš da ti je u familiji bilo svakojakih?
- Budalo, ja sam ozbiljna, a ti se sprdaš.
Neko vreme su još preturali po slikama, pili čaj i ćutali. Po glavi su počele da joj se motaju zgodne rečenice, koje će, ako ih ne zaboravi i zapiše u svoju beležnicu, možda postati deo neke njene buduće priče. Strpaće ih u usta svojim junacima, koji će sa prezirom da komentarišu postupke svojih predaka, što su propili i prokockal očevinu i svojoj deci nisu ostavili ništa. Ipak, dok je konstruisala mogući zaplet, u kojem se otac i sin sreću u memljivoj sobi punoj starih papira, paučine i prezira, pomislila je kako je strašno što većina ljudi sa fotografija više nije živa i ona posmatra njihova lica, a ne zna ništa o njima. Jedva da je znala njihova imena. Nekima čak ni toliko... Tek samo po slikama znamo da je nekada neko sa takvim likom postojao. Ko su ovi ljudi u jeftinim odelima, ove žene, što su rano zanele i izgubile zube? Njihova musava deca oguljenih kolena i cevanica... Šta su radili za života? Po svemu sudeći, ama baš ništa, kao da su rođeni samo da bi umrli...
- Vidi ovog što viri iz pozadine, ima brkove kao mungos... Ovo su neki drugari iz škole.
Na poleđini fotografije grafitnom olovkom bilo je zapisano: „Štrajher, Adam, Puškaš, Dobrilović”; u novom redu: „Tus para uno, uno para tus”. Slova sitna, kao kratkovidi kada pišu. Malo nevešt latinični krasnopis, nakrivljen u desno, sa izraženim kukicama i zavijucima pod „j” i „g”. Možda malo preteranim. Datum u gornjem desnom uglu, 28. decembar, godina nemarno uprljana, mogla bi da bude 1942. ili 1943. Po oblom vrhu poslednje cifre, mogla bi da bude i 1940. godina, što je možda i najverovatnije. Čitala je da je od Adama rat i Dahau preživelo samo nekoliko starije dece. ...U slučaju da se radi o istim, novosadskim Adamima. Slika: četiri momčića od jedno petnaest godina; u kaputima i sa zalizanom kosom izgledaju starmali, kao one batice iz „Bilo jednom u Americi”; jedan, prvi s leva, nešto je krupniji, jedar i, reklo bi se, koliko je to moguće videti na izlizanoj crno-beloj fotografiji, zdravo rumen; ostali su mršavi; drugi sa leva, malo savijenih ramena i sa naočarima, na licu ima blagi podrugljivi osmeh; ostala dvojica su obični i ni po čemu se ne izdvajaju.
- Ovaj je neki moj rođak...
- Isuse, kak je lepi...
- Baš i nije neki pedigre...
- Kako možeš ta sudiš o ljudima koje nisi upoznala, a sve što znaš o njima čula si kao dete i najverovatnije sve pogrešno povezala... Kao što inače umeš da uradiš...
Nije znala šta bi odgovorila i počela je kašičicom da gnjavi kesicu čaja.
- Stvarno verujem da mi ne poznajemo naše pretke i one njihove zere što nosimo u sebi, zaista mogu da budu mnogo zajebane – rekao je, najverovatnje pokušavajući da zagovori njenu zabrinutost, koja ju se s vremena na vreme, napadala bez određenog razloga.
- Ja nisam kao oni... Znaš, ja nemam dece, ali ja ne bih prala prozore kada bih čula neku tako strašnu vest...
Trice čaja počele su da kaplju iz probušene kesice.
- Nemoj da se ljutiš – rekao je tiho.
- Ne ljutim se... Gde su fotografije tvojih predaka?
- Mislim da ih više nema. Ja ih nikada nisam nešto preterano sakupljao i čuvao. Za to je u našoj porodici bila zadužena moj pokojna baka. Međutim, izgorele su u ratu...
- Kojem?
- Svakom po malo. U Drugom svetskom ratu, ustaše su upalile celo selo. Sve je izgorelo, pa su srećnu Novu 1942. godinu moji pokojni deda i baba dočekali u zbegu u planini. Deda mi je pričao da je te zime bio sneg do pasa, a u planini bukve su pucale od hladnoće. Sećam se tih njegovih priča vrlo živo, jer kao dete nisam mogao da shvatim svu njihovu tragediju i sve mi je to bilo zabavno, kao da se radilo o Plavobradom i njegovoj bandi u Karibima. Oni su se krili po šumi, a ustaše i Nemci su šetali drumom. Baba, koja je tada imala već četvoro dece, pričala je kako je kidala jelove grane i ređala na zemlju. Tu bi legla, a decu bi stavila na sebe, da ne ozebu. Deda je, kada su ustaše otišle, išao na zgarište i pronašao samo metalnu kašiku preklapaču, koju je njegov otac doneo iz Rusije, u prvom ratu. Sve ostalo, desetak godina njihovog zajedničkog života, bilo je na zgarištu. Deda je posle godinama govorio da bi dao kravu onome ko mu donese fotku njegove babe kada je imala 18 godina... U ovom našem ratu, izgorelo je sve što je fotografisano od rata na ovamo.
- Zar ta dedina kuća u Bosni nije ostala cela?
- Jeste, ali neku šaljivdžinu nije mrzelo da od inventara napravi lomaču ispred kuće. Stradale su sve gaće moje pokojne babe, slike, razni dokumenti...
Posmatrala je kako prelistava fotografije.
- Znaš, moj deda je honorarno radio za bosanski meteorološki zavod, pa je očitavao vodostaj na Janju i mesečno ga slao u Sarajevo. Radio je to duže od 40 godina i čuvao je sve duplikate svesaka koje je slao. Bila je cela gomila toga. Za svaki dan je imao ubeležen vodostaj, temperaturu, vazdušni pritisak i oblačnost. Kada je bio sunčan dan, u kockicu bi crtao malo sunce. Nekada, kada bi bio dobre volje, dozvolio bi meni da ga nacrtam grafitnom olovkom, a onda bi on pojačao penkalom... Šta mu je značilo to malo sunce, kada je bio nadrndani Bosanac od dva metra?
Vratio je fotografije u kutiju i zavukao se pod pokrivač, balansirajući sa šoljom čaja.
- Znaš šta, ženo... Ja nemam pojma ni šta je moj otac kao dečačić, pre kolonizacije, radio u Bosni. Zašto su se doselili ovamo, pa vratili u Bosnu? I uopšte, sve što se desilo pre mog rođenja, potpuno mi je nepoznato. Da li su bili kukavice ili su išli u rat? Ko zna šta su radili u ratu, pa su morali da kidnu odatle... Ko zna šta su ovde skrivili, pa su skupili pinkle i otišli nazad...
Ćutao je i glasno srkao čaj.
- Znaš šta mi se danas dogodilo?
Gurnuo je šolju na ivicu stola. Ponovo se sprdao praveći se da je pomno sluša.
- Kada smo izašli iz doma, gotovo sam zaplakala.
- Ipak te je sve ovo potreslo?
- Ne... Ne zbog toga... Posmatrala sam tebe i bila sam...
- Pa?
- Ne znam. Nešto mi je bilo jako drago i jako tužno u isto vreme.
- Ti si skroz zveknuta. Kažem ti, ženo, luda si sto gradi!
- Ozbiljno ti kažem.
- Pa da, žalosno je bilo gledati kako se patim sa onom kutijom, kao nosač Samuel...
- Nemoj nikada da me ostaviš...
- Budalo... Vidi sad ovo... Suza suzu stiže. Zašto bih te ostavio?
- Pa, ne znam. Ko zna šta može da ti padne na pamet...
- Baš si... Skloni te slike, vidiš kako porodično nasleđe utiče na tebe. Dođi ovamo. Luda mačko, gde god da odem, ja ću da se vratim, i čak ću ti biti dosadan. Jednom ćeš da popizdiš i da kažeš što sam bila luda, što nisam rekla: tutanj, čibe, marš i otarasila se ove budale na vreme.
- Baš si grozan.
Ponovo su ležali zbijeni jedno uz drugo pod ćebetom, dišući duboko i s vemena na vreme meškoljeći se, pokušavajući da iz sebe isteraju jezu. Kasnije su ponovo kuvali čaj, a potom je ona je prevrtala gramofonske ploče, pokušavajući da pročita ime muzikanata. Masna lova na odavno požutelom papiru bila su nečitljiva i slila su se u smeđu šaru. Preturajući ih, uspela je da ispusti jednu. Pala je pljoštimice, tresnula tako da su oboje odskočili i razbila na nekoliko velikih komada.
- Bože... Čovek da ti da nakovanj, i njega bi polupala... Štetočino!
Htela je da pokupi komade razbijene ploče.
- Nemoj bosa da hodaš po tim krhotinama. Odseći ćeš palac, pa ću imati ženu invalida... Daj, ja ću to pokupiti... Tvoje razjebano nasleđe... Dozvolite meni, ja sam brži i spretniji.
- Dok je stiglo do mene, moji revnosni preci sve su ostalo prokockali i propili.
- Bar su to uradili sa stilom. Nemaš šta da zameriš bogu. Zamisli da im je poplava odnela kuću ili da je izgorela. Svi naslednici bi celog života imali nešto protiv bradonje, onako, bar su ti dede uživale dok su krčmile njive.
Pokupio je komade ploče i bacio ih u kantu. Posle toga su gledali životinje na televiziji. Posmatrali stanare susedne zgrade kako razmeštaju krevete i spremaju se za spavanje. Na kraju su i oni otišli da spavaju.
- Celu noć si me davila. Sabila si me na ivicu kreveta. Visio sam kao džigerica – rekao joj je ujutru.
- Izvini.
- I hrkala si kao grizli.
- Sereš.
- Ne, stvarno.
Nekoliko trenutaka je stajao zamišljen kraj prozora, bledo zureći u sivo, snežno nebo.
- Hoćeš da ja odem u dom, umesto da zovemo ove iz pogrebnog.
- Ne... Zaista, nije potrebno. Oni će to srediti.
Na sahrani je bilo ukupno sedam ljudi. Pop, njegov pomoćnik i nekoliko daljih, uglavnom vremešnih rođaka, koje nije poznavala. I oni su se međusobno sa teškom mukom prepoznali. To je stric Jovgen. Onufrije mu je... Bratić? Kako se kaže...? Đura i pokojni Vlada su rođena braća. Imaju i sestru Jelenu. Njihova majka Cila je u Đurđevu i gaji zeta i patke. Vi ste... Od Miroslava. Zajapureni pop je otpevao nad rupom u zemlji, koja je svojim žutim mesom zjapila u snegom pokrivenoj ledini. Prekrstili su se, zemlja je tupo tresnula o sanduk i krenuli su ka kapiji groblja.
Uveče su ćuteći pili čaj i gledali televiziju.
- Hoćeš da pozovemo Nenine? Ako Živana ne boli glava...
- Može.
Pozvali su ih, ali su se na kraju dogovorili da ipak oni odu. Sedeli su do kasno, pili i razgovarali o mamurluku, knjigama koje Živan tek treba da napiše, i smrti. Podsetio ju je da već četiri godine čeka na njene obećane priče. („Sedi za kompjuter, umesto što igraš te bolesne igrice i istresi to iz sebe već jednom... Reči, reči meni trebaju! Reči su dela!!! Jebem mu mater, ti si jedini pisac u istoriji književnosti koji nikada ništa nije napisao! Ako nastaviš da se zajebavaš tako, postaćeš lik u mom romanu, koji neće imati sreće ni u ljubavi ni u tabliću, pa ćeš da se slikaš!”) U neko doba, Živan im je predstavio svoju teoriju relativiteta, („Teza je da je moja pokojna prabaka živela u pet država, antiteza je da nikada nije imala pasoš, i zapravo se nije makla iz svog šora iz Mokrina, pa i kada se udala, samo se preselila iza ćoška. Sinteza: dakle, elem... Rođena je reko' u Mokrinu daleke... Ne znam koje godine, ali je veliko selo Mokrin tada bilo u Austougarskoj. Posle Prvog svetskog rata, dakle, počela je da živi dakle u... ovoj... Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a onda u Kraljevini Jugoslaviji... To je već tri! Ondak, okupacija i Banat je direktno pod vlašću Rajha, da ne kažem Nemačke. I na kraju Titova Jugoslavija... Mogli bi da budemo bezobrazni, pa da navedemo i DNRJ, FNRJ, SFRJ i tako te gluposti, i onda bi moja pokojna prababa bila pravi svetski putnik, a da nikada nije napustila Mokrin! Ha! Eto ti sranja!”), nakon čega su se, već pomalo pripiti, smejali do iznemoglosti i kikotanja. Bila je odlučila da to zapamti i posle priča kao anegdotu ili, pak, uvrsti taj detalj u neku svoju buduću priču. Međutim, već posle nekoliko minuta zaboravila je sve. Živan je posle poslednje navale smeha popravio naočari i naprasno se uzobiljio. To je rezultiralo njegovom desetominutnom tiradom. Na kraju je, kao što ume, svima pokvario veče.
- Svi bi trebali da s vremena na vreme razmišljamo o svom kraju. Ja mislim da znam kako ću umreti. Znaš one rupe-kafane, kao u filmovima sa Hemfrijem Bogartom, u kojima na raštimovanom klaviru svira jedan matori crnac, sa krdžavom cigaretom na donjoj usni? Jedna takva, memljiva, zadimljena kafana u podrumu. Tek što nije svanulo, svi su već otišli kućama. Matori petlja neki džez, kelner izvrće stolice na stolove, briše šank. Kroz musave prozore počinje da se pomalja sunce. Pozovem još jednom „garson!”, popijem do dna i kažem: „Ej, dosta je bilo”.
- Nesnosan si kada ločeš – rekla je njegova žena, meškoljeći se neprijatno na maloj drvenoj stolici bez naslona.
Nakon toga su krenuli kući, preko malog parka, ostavljajući svoje krivudave tragove u plitkom snegu pod platanima. Lift se škriputavo uspinjao ka šestom spratu. Ispred vrata su čistili cipele od snega. Potom je preturao džepove, pa nizao ključeve po obruču proveska, a tek zatim počeo da čangrlja oko brave.
- Otključavaj brže, upiškiću se.

Ustala je pre svitanja. U daljini je tek počela da se ocrtava ravnica. Dvorište je još bilo pritisnuto svežim sumrakom, ali se podno krošnji višanja osećao topao dah isparenja iz bašte, neodređenog bilja što je raslo oko klupe i sladunjav miris zemlje. Izašla je na dvorište i počela da pumpa vodu u lavor. Nema oblaka, biće lep dan. Petao je kukuriknuo samo jednom, kratko, gotovo bolno mu je odjeknulo u grlu. Ubrzo nešto glasnije. Iz dvorišta preko ulice oglasio se još jedan.
Pumpala je polako, starački, gledajući u nebo i višnju u čijoj je krošnji od proletos spavala jedna mala sova. Posmatrao ju je pevac čučeći na ciglama poređanim u dnu dvorišta. Premetao se s noge na nogu i nešto šošorio u polumraku.
– Zlotvore živinski… O kakvoj šteti dumaš kada tako zlobno grgoriš u tmini. Sotonski soju! Crkni u lonac, bedo pileća. Od tebe nema koristi. Ni da kukuričeš ne znaš!
Pevac je tresao krilima, kljunom prebirao po perju, teglio nogu uz krilo… Bacila je jednu šepuriku na njega, tek da mu smiri tu poganu živinsku gordost, koju je ona mrzela iznad svega, a često ju je prepoznavala i kod ljudi.
Zatim je stavila lavor na panj, gde je njen pokojni muž celoga života cepao drva, i počela da se umiva. Dugo je sapunjala lice i vrat, a zatim je zadigla rukave i sapunicu razmazala sve do ramena. Potom se umila u hladnoj vodi iz koje je režao oštar miris metala. Trebalo je kopati novi bunar i danas će poslati sina da ugovori taj posao sa komšijom.
Još jednom je pogledala onog osornog petlića. Šoškao je iz dna dvorišta i klepetao krilima. Pljusnula je vodu prema ciglama i on je kukavički, krečeći kao vrana ustuknuo. Zatim je zašuštao perjem, razmahnuo krila i zakukurikao. Glasno, iz petnih žila.
– Bedniče! – rekla je ulazeći u kuću.
Uzela je češalj, onaj koji joj je još majka kupila dok je bila dete, i počela da se češlja. Pogubila je nekoliko zubaca na češlju, i mnogo kose na glavi. Seda. Potpuno seda. Ogledalo ju je odalo i pri čkiljavoj sveći.
– Babo! – rekla mu je. Gurnula ga je pod jastuk.
Želela je da veže novu maramu. Vezaće onu plavu sa modrim tulipanima koju je dobila od unuke. Otvorila je veliki trokrilni ormar. Gde je, gde si je stavila, babo zaboravna, gde si je ostavila… Ili ovu ljubičastu? Ne, plava je lepša, kupila joj je unuka i donela kada je došla na prvi raspust iz Novog Sada. Kakvi lepi tulipani… Evo je, a evo i džempera. Njega je tražila prošle nedelje, a tek sada se izgleda vratio iz skitnje… Plavi džemper i plava marama. Dobro ju je stegla da pokrije sedu kosu. Navukla je džemper i na velikom ogledalu nameštala kragnu. Suknja je lepa, dobro ispeglana. Majčin brošić, mala ručna torba. Rumenila na obraze?
– Babo! – rekla je.
Razmazala rumenilo po obrazima i stavila ga čak i na usne.
Kada je kretala, sunce je tek udarilo u prozore. Provirila je u sobu gde su spavali sin i snaha.
– Mišo, Mišo, ustani, krave se neće same poslužiti. Ustani da nahraniš živinu! Pet sati je, Mišo! Umi te krmenje, kako ćeš se pomoliti bogu. Obuci čistu košulju da ne smrdiš na jarca… Šta te briga gde ja idem? Da li me ti hlebom hraniš? Idem gde mi se ide. I ne laj na sav glas, probudićeš komšiluk.
Izašla je na ulicu na čijem je rubu, koji se gubio u dolmama, čučalo iskričavo ružičasto sunce. Kakav lep dan… Ovakvih nije bilo ove godine. Sve miriše na leto. Noćne ptice spavaju u granju i šuškaju krilima. One repate kljucaju višnje… Kakav lep dan…
Hodala je polako, posmatrajući ulicu koja se tek budila. Mlekadžija je škripao kolicima. Pozdravio ju je klimanjem glave. Neko dete je plakalo u Kovačevom dvorištu. Mladi Kovač je glancao farove na traktoru. Dobro jutro, dobro jutro, lep dan, tetka Marija, jeste, da znaš. Približavajući se centru sela, prolazeći kraj crkve, poželela je da se pomoli. Ušla je u crkvu u kojoj sem crkvenjaka nije bilo nikoga. Doručkovao je. Bio je zatečen i pokušavao je da rukama obriše mast sa brade.
– Bog s tobom, nesrećniče, od koga si oteo kada se tako daviš.
– Iznenadili ste me…
– Celo stado ti je pocrkalo, niko ti više ne ulazi u crkvu…
– Takva su vremena, šta će te Marija…
– Kakva vremena, nesrećniče?! Ljudi su pozverili!
– Nečastivi ih je uzeo pod svoje.
– Nije ih ni puštao! A tvoj je posao da se otimaš za njihovu dušu! Kukvče, možeš ih pridobiti za šaku dinara! Lakši posao ti nisu mogli naći, a ni njega nisi u stanju da izdelaš… Ostavi me sada, imam ovde, reč-dve…
Crkvenjak se, kao žbir, sklonio u vlažnu senku iz koje je sevala bela ruka svetoga Mihaila.
Kleknula je pred ispucalu ikonu Bogorodice koja je u naručju držala malog kudravog Hrista. Pomolila se kako ju je još majka naučila: „Oče naš, iže jesi na nebesjah da se svajti imja tvoja, da pridje carvstvja tvoja, da budet volja tvoja…” Tamjan ju je ujeo za grlo. Osetila ga je među očima i pod kapcima. Bogorodica ju je posmatrala. Dečak je bio razdragan i dečje nezainteresovan. Uzdahnula je i uplašila se da bi je neko mogao čuti. Gde je onaj zlotvor? Izašao je iz crkve? Izašao je. Pogledala je Marijine nežne kapke savijene preko krivine oka.
– Zašto me tako gledaš, imenjakinjo? Ja znam šta ti misliš, ti razumeš šta ja hoću. Razumeš me, zar ne?
Bogorodica je iz ispucalog platna i dalje svedenih očiju posmatrala Isusove kovrdže.
– To su naša deca. Našu decu su ubili. Muški su kao psi-kurve, zakukaju i zaborave čim se dohvate suknje. Majke pate celog života. Dok ne umru. I kada umru!
Ponovo je trgla jer se njen šapat pretvorio u kričavo siktanje. Zazvučala je kao Hudova Melana, đavo da je nosi, kao što ju je i poneo. Tiho, tiho…
– Daj da ja budem pravda za matere. Da dečja krv… Da njhova žedna usta… Oče naš, iže jesi na nebesjah da se svajti imja tvoja, da pridje carvstvja tvoja, da budjet volja tvoja… Neka mrtva sada padnem, neka me… Ako nema tvoje volje!
– Jeste li me zvali? – upitao je crkvenjak, s vrata.
Pokušala je da se pribere, ali ju je obuzela drhtavica.
– Zašto bih te zvala?
– Jesam li vam potreban?
– Kao kamen u bubregu.
– Oprostite mi. Ne žestite se u božijoj kući!
– Ne žestim se, da te…! Uklonite se više.
– Oprostite mi…
Mirne oči žene i mali osmeh dečaka u njenom naručju. Udahnula je nekoliko puta da povrati dah i da, kada je prođe drhtavica, može da ustane. Prekrstila se i još jednom pogledala ikonu. Tek tada je videla da joj dečak pruža jabuku, plavu jabuku sa zlatnim krstom. U drugoj bucmastoj ručici mu je malo žezlo. Ni to ranije nije videla.
– Hvala ti, Bože. Hvala ti – rekla je tiho i iz polumraka crkve izašla na žutu prašnjavu ulicu.
Prošavši preko malog trga ispred pisarnice, gde je do oslobođenja bilo Isusovo raspeće, skrenula je levo i uputila se prema kafani. Znala je da će ga tamo pronaći. Nije žurila, ali joj je korak bio lak. Prelazeći ulicu ugledala je Melanu Hudovu. Pozdravila ju je klimanjem glave, jer od kada su se posvađale, a tome ima već dvadeset druga godina, nisu progovorile ni reči. Melana Hudova joj je odgovorila na isti način. Iako je to bio njihov uobičajeni pozdrav, ona je zastala i, pošto su se već bile mimoišle, okrenula se.
– Melano Hudova, kako su ti unuci?
Žena se okrenula. Posmatrala ju je nekoliko trenutaka. Čelo joj se malo naboralo, a zatim je sa gotovo neprimetnim osmehom rekla:
– Dobro su. Kako su tvoji, Marijo?
– Dobro su. Unuka studira u Novom Sadu, a unuk završava osmi razred.
– Lepo. Doviđenja, Marijo.
– Doviđenja, Melano.
Zatim je skrenula na mostić kraj duda i stala pred prljava kafanska vrata. Nogom ih je gurnula i ona su se sama otvorila. Zazveketalo je labavo uglavljeno staklo i zapahnuo ju je težak miris alkohola, duvanskog dima i muškog znoja. Ušla je, a unutra nije bilo nikoga osim onoga koga je tražila.
– Sofrone Hodoliču, najbedniji ljudski otpatku, došlo je vreme da te zamolim da učiniš nešto za mene. Nije ništa lepo, ali će ti cena biti plaćena.
Nije ustao, niti ju je pozdravio. Premeštao je cigaretu u ustima i posmatrao je čkiljavom zenicom iz ugla oka. Razvraćene usne, pune čvorova od udaraca i poderotina, nečujno su se micale. Tanak grgurav ožiljak se gubi u spuštenom kapku levog oka, koje se osušilo, posivelo i sada mrtvo zvera iz jazbine.
Mali Hodolič je bio lepo dete, mali žuti dečačić. Ko bi znao tada da je rođen za zlotvora. Šta su mu uradili? Prebili su mu desnicu u zatvoru i odsekli palac na levoj ruci. Hrom je u levu nogu otkad je bežeći od policije skočio sa nadvožnjaka. Tada je valjda i oko izgubio.
– Prošlo je trideset godina otkako mi je Šarvarijev sin ubio dete. Bio si mali, ali znaš tog gada. Sudija ga je oslobodio i on sada živi u gradu. Ima ženu i decu…
Gledao ju je netremice, onim njegovim jedinim okom. Samo bi se na momenat, iz jame mrtvog svetla, nazrela beonjača.
– Hoću da ga pronađeš, Sofrone Hodoliču.
Govorila je poluglasno, ali razgovetno, tako da ne mora da ponavlja dvaput. On ju je pažljivo slušao. Kažiprstom je, kao da razbija nervozu, češkao badrljak palca. Približila mi se malo, tek da mu da do znanja koliko je ozbiljna.
– Hoću da ga ubiješ.
Osmehnuo se pokazujući velike bele zube. Na trenutak je ustuknula. Iznenadila se, jer je verovala je da su mu zubi, kao i usne, porazbijani policijskim pendrecima.
– Koliko košta taj posao? – upitala je.
Posmatrao ju je neprestano se osmehujući.
– Ovo je sve što mogu da ti dam. To je zlato, zlotvoru ljudski, pravo, živo zlato – rekla je i pokazala mu ono što joj je jedino ostalo od majke.
Opušak koji mu je visio na donjoj usni, užario se nekoliko puta, a zatim ga je on prihvatio vrhovima kažiprsta i palca, i ugurao u plavu limenu pepeljaru. Žar je stisao palcem i protrljao o dno. Tanak snop dima je još nekoliko trenutaka lebdeo nad njegovom šakom, zatim je i on nestao. Upitao je kako želi da to učini.
– Da li je to uračunato u cenu?
Ponovo je razvukao usne i zacerekao se i ona je, iako je prezirala ceo njihov zločinački soj, na trenutak videla onu dečju nevinost kao kada obore bokal ili razbiju čašu. Poželela je da mu na te izrazbijane usne metne mlaku praseću mast, da mu na čelo, na onu brazgotinu gde se sijala mlada ružičasta koža, privije bokvicu i nevenovo maslo. Uplašila se te svoje misli i njegove tršave crvene kose koja se naježila na temenu i odskakala naherena kao žbun.
– Pre nego što crkne, reci mu moje ime, ostalo učini kako hoćeš.
Iz marame je izbacila dva prstena i rekla mu da će ostatak dobiti posle. Koraknula je ka vratima. Mladi Hodolič ju je pozvao po imenu. U staklu na vratima je videla da ustaje od stola. Pružao je šaku sa dva majčina prstena. Nije želeo da uzme zlato. Nije želeo ni novac. Ubiće ga, ali neće platu. Ona ih nije želela nazad.

Ubili su joj dete. Na sunčanom pašnjaku nadomak sela. Pucali su mu u leđa i ostavili ga da umre. Pronašli su ga brat, stric i dečkić iz komšiluka. Nakon dva dana. U žitu, gde se izgubio dok je pokušavao da dopuže do kanala… Privukao ih je roj muva i nesnosan smrad.
– Kako lepa devojčica, kako lepo dete… Rašće bez oca. Jadno dete, jadna majka… Žena je mlada, udaće se… Siroti roditelji… Ne, hvala, ne mogu da jedem po vrućini… Dođi kod mene da te ljuljam. Ne stidi se, ja sam jedan žuti, stari, brkati čika… Ne mogu ni vina, dajte mi malo vode, molim vas. Ljubim ruke, ljubim ruke… To je tragedija kad ode mlad čovek. Žalim što ja, ovako mator, nisam otišao umesto njega. Hvala lepo, suviše je vruće danas… Kakva žega…
Ušla je u kuću jer nije mogla da ih gleda kako cmizdre i mudruju. Sela je na kanabe i posmatrala glinene galebove kako se ljube na penušavom talasu na komodi. Žega je rastopila sveću u prozoru, pa je plamen liznuo plavi okvir prozora i nacrtao jednu tamnu izduženu kap. Mali kudravi Isus u naručju plavokose Bogorodice i požutelo raspeće njišu se u titravoj senci podno plavičaste šare ruže i pupoljka. Malo dalje od njih bleda devojka sa citrom i žustra borba petlova koja se rasplinula u žutoj traci sunca. Pod plafonom, lelujavi i besciljni let muva.
„Nadut je ko lešina. Crći će, ne vredi truda.”
Začudila se što nije zaplakala kada je onaj mršavi dečak došao i rekao: „Tetka Marija, pronašli su Vam sina”. Rekao je „pronašli” i ona je znala da on leži u mladom žitu, krvav, u mukama i zove je ispucalim usnama. Posmatrala je suzne oči dečaka i tršavu crvenu kosu koja mu se naježila na temenu. Učinilo joj se da je stolica pod njom porasla i da joj noge mlataraju nad zemljom, nad masnim žutim ciglama, kao kada je bila dete. Visoko u krošnji, ptice su kljucale prezrele višnje i koštice su padale u baštu i sada je tamo bila gomila, kao kost belih semenki… Prenuo ju je pisak snahe. I dete je zaplakalo. Okrenula se drugoj snahi i rekla:
– Moramo da sredimo kuću, doći će mnogo ljudi ovih dana…
– Zašto sedite unutra sami? Molim Vas, mama, izađite napolje, ocu je teško… – rekao je sin vireći ispod teške zavese koja se klatila na vratima.
Ustala je i krenula ka vratima. Koraknula je u svetli trougao pod zavesom i sunce ju je ošinulo po očima. Na pragu joj je žega udarila u lice, zavrtelo joj se u glavi i dvorište sa višnjom, pod kojom su sedeli ljudi, okrenulo se. Da, te njegove nežne usnice, koje je vazda lizao kao zelenbać. Malo praseće masti da zaraste… Da se ne pretvori u ružnu žvalu, pa će ti se devojke rugati kada porasteš. Nežan kao pilence. Kada mu se rodila kćerka plakao je kao dete. I onaj sedi čuperak sa kojim je rođen…
Sunce je tako lepo, nebo bistro, ništa se nije promenilo: ljudi pevaju na njivi, jato golubova prevrtača visoko u nebu nazire se na trenutak, a zatim nestane. Škripi ručica od bunara u komšijinom dvorištu. Guske se bešumno gegaju. Dete je palo i razbilo koleno. Mati ga tuče jer je bilo nespretno. Gde su suze? Kada će doći da me utope…
– Ti si jedna lepa devojčica. Jesi, samo da znaš… Jadno dete, jadna majka… Ne hvala, udariće me vino po vrućini… Dođi da se igraš sa mojom unukom. Ona se zove Melana, Me-la-na, kao tvoja strina. Mi imamo guske, znaš, puuuuno gusaka. Moraš doći jednom kod nas, mi imamo svašta živo… Tragedija je to, prijatelju. Treba saznati ko je to uradio i razapeti ga nasred sela… Kao barabu, zakucati ga na đeram da visi dok ne crkne… Suviše je vruće, ali ne mogu da odbijem. Hvala lepo, ljubim ruke…
Sunce ju je tuklo po leđima, šibalo po crnini. Nije htela da sedne u hladovinu. Posmatrala ih je, ali nije mogla da ih sluša. Sedeli u debeloj hladovini pod višnjom i žamorili kao čavke. Čula je samo drhtavo disanje muža, koji je plakao sedeći na šamlici skvrčen uz stablo kao čvor. Disao je plitko, kao ptica, i cvileo dok je pokušavao da zadrži navalu suza. Zatim bi joj se potpuno prepustio i iz njega bi se začulo šištanje kao u rešetu. Nije brisao suze koja su sada tekle bez prestanka. Kako su blagosloveni neki ljudi, pomislila je.
– Nadut je ko lešina. Crći će… – rekao je lekar i pokrio ga čaršavom preko glave. Ona je još čula kako diše i kako mu trepavice dodiruju grubo platno. Pogledao ju je bledim očima preko cvikera i rekao da više ništa ne može da uradi. - Nosite ga u Novi Sad. Možda oni kostolomci mogu nešto da izmisle. Oni su vazda prepametni. Prokleti bili, mi smo doktori sa pijavicama…
Hteli su da upregnu kola. Stariji sin se okrenuo da ide kući i pripremi konja. Vrati se, sine, umro ti je brat. Zastao je na vratima. Rasprskavajući metak mu je prebio kičmu, i da je poživeo bio bi bogalj, rekao je doktor dok je prao ruke. Nervozno je zatim brisao nadlanice i ruke stavio u džepove mantila, iščekujući kada će svi oni izaći iz njegove ordinacije. Ponesite telo. Čekaćemo žandare. Ovde ga nećete držati, iznesite telo, pa ih čekajte na ulici. Moj sin je ubijen, doktore, molim vas, razumite, ne možete nas izbaciti odavde kao pse. Ne može da ostane ovde, deda! Širi se miris… Naš sin je mrtav, doktore… Ubili su ga skotovi kao ovaj ćoravi! Tiho, sine, tiho. Udario je o dovratak i izvalio vrata. Platićeš to, seljače racki! Udario je još jednom i vrata su tresnula o pod. Govnaru! Marš iz moje ordinacije! Nosite lešinu! Ti, govnaru švapski, visićeš! Marš, gamadi seljačka! Tiho, sine, tiho, umro ti je brat… Sunce mu je pojelo oči. I usne mu je izjelo. Celo lice mu se utopilo u jednu ranu. Kakve su to rane, bože? Njegove oči krvare, lice... Dečak je, Marija, čujete, dečak! Majušan je kao zrnce! Vidite kako je lep! Ima majušnu kosicu kao devojčurak… Beli čuperak! Okice kao vrapče! Boga pitaj za šta je rođen sa ovakvim ručicama! Dajete ga u službenike ili advokate… Maaamaaa! Zatvori vilice, kukavče, ne liži se, otpašće ti usta! Devojke će ti se rugati! Nadut je ko lešina… Daću vas na sud, vandali! Ubico! Marš, napolje!
Tako prži. Sve gori pod njim. Lice mu je u ranama… Oni sede u hladovini, a njegovo lice i oči je spržilo sunce.
– O, prijatelju… Zašto, samo se pitam zašto? Nikome ništa nije skrivio… Pitom kao devojče, vredan kao pčela…Ko bi… zašto bi to neko uradio? Ljubim ruke, Beta… Sedite kraj mene. Kako ste, Beta? Da, zaista strašno… Siroti roditelji, sirota majka… Dvadesetšesta godina, prijatelju! Tek je počeo da živi, a kao da je rođen da bi samo umro… Dete će rasti bez oca. Tragedija… Ne mogu, hvala Vam, uzeću malo vina…
Ustala je i pošla u kuhinju.
– Kuda idete, mama? Sedite ovde, uz oca – rekao je sin.
Pogledala ga je. Skvrčen kao čvor. Suze mu teku niz laktove i padaju na žute masne cigle kojima je popločano dvorište. Drhte mu velika leđa, ramena se savila kao u starca. Sagnuo se sve do zemlje i lice sabio u ogromne ispucale dlanove. Kao da je izubio glas, samo stegnuto izdiše. Samo izdiše… I plače bez prestanka. Bože, kako su blagosloveni neki ljudi.
Ušla je u kuhinju i ponovo sela na kanabe, a pogled vratila onim glinenim galebovima koji su se ljubili na penušavom talasu. Isto kao i kada je umro dečak, i sada je jedino mogla da sedi i posmatra one dve ptice na komodi, nepomične u pokretu izvrnutih krila i izvijenih vratova. Ali, kada je dečak umro, bila je još mlada… Tek je bila ušla u dvadesetčetvrtu. Da, bila je mlada i do sada je od toga bola ostalo još samo tupo, ali uvek prisutno iskričavo osećanje koje joj je grčilo grlo i usta. Dečak je umro od bolesti, mirno, bez bola, bez krvi, samo je zatvorio oči i opustio ručice, trgao se gotovo neprimetno, kao da ga hvata san… Svakoga dana, a ima tome već blizu dvatesetpet godina, taj nejasan osećaj bi je ščepao za grlo, a među očima bi osetila težak miris tamjana.
A kako će ovo da preživi…Više nije mlada, a od tri dečaka ostao joj je još samo jedan.

Repetirao je pušku i pružio mu je kundakom napred.
- Možeš da pucaš, ako želiš – rekao je.
Ovaj je, međutim, nije ni pogledao.
- Šta će ti to? Ubićeš nekoga, pa ćeš da robijaš...
Devojke su se nasmejale. I on se smejao, neprijatno, jer nije znao šta bi.
- Dobio sam je od prijatelja iz Novog Sada. Tamo su počeli da sakupljaju puške, ali on nije imao srca da je preda, pa ju je dao meni da je čuvam...
- Nije imao srca da preda pušku? Da je nije rodio ili venčao? U tom slučaju bih je i ja rado čuvao. Ovako, gvožđurije bacam u jendek!
Žene su se ponovo zakikotale kao čavke. Verovao je da bi se nasmejale da ovaj bilo šta kaže. Bio se, kao ćuran, nasadio na ogradu koja ga je delila od njih četiri i domunđavao se sa njima celo popodne. A kod kuće je imao ženu i decu. Gledao je kako im čupka kike, krivi marame, odvezuje kecelje. Sve su se tobože branile, ali ni jedna nije odstupila ni koraka. On to nikada nije mogao. Kada je jednom probao, dobio je šamar. Posle se i njen otac, nasred sela, izvikao na njega. Rekao je i njegovom očuhu, koji ga je tukao konopcem kojim se vezuju konji u štali. „Pokvareno kopile, nisam ti dao prezime da me brukaš”, urlikao je dok ga je udarao. To nikada neće zaboraviti.
Pomislio je da bi ga tako oklembešenog na ogradi mogao skinuti puškom bez po muke. Metak bi zviznuo i izbušio ga iznad desnog uha, ne bi ni pisnuo. Izleteo bi iznad levog oka. Krv bi poprskala one kurvetine, a on bi se samo izvrnuo. Ne bi ni zevnuo.
- Šta će ti to?
- Pa, tako... Lepa je...
- Pa, tako... Lepa je... – ponovio je on prodrugljivo.
Smejući se pokazivao je ogromne bele zube i crvene desni. Dok je razmišljao kako će ponovo da ga ponizi pred ovim droljama, oblizivao je usne, a nozdrve su mu podrhtavale od smeha. Mogao je da zamisli te usne, kako njima ljubi žene po ambarima, kojima im laže da ih voli, kako govori razne gadosti i prostakluke. Devojke su se utrkivale da stanu pred njega i u tom nenormalnom kikotanju, razvezale su im se pletenice i košulje.
- Da ne nameravaš da postaneš lovac?
- Šarvari-lovac! – povikale su one u glas.
Okrenuo se i krenuo niz voćnjak.
- Hej, kuda ćeš? Šalimo se! Hej, Šarvari! Endre! Endi, ne ljuti se...
Sišao je na put. I još uvek je mogao da ih čuje. Bio je siguran, pričali su o njemu. Zario je nokte u kundak i poželeo da ih polomi. Da slomi i prste, sve...
Zato je skrenuo u bostan i gađao zelene dinje. Čuvar bostana ga je čuo i pustio psa na njega. Hteo je da puca, ali u brzini, dok je preskakao ogradu u branio se od ujeda psa, nije uspeo da repetira. Kada je najzad preskočio ogradu, video je poderanu nogavicu. Krv mu je tekla iz lista. Pas je još lajao i nervozno trčao tamo-amo kraj ograde. Nategao je oroz i opalio. Pas je odskočio i pao u žbun. Nadneo se preko ograde i video da mu je razneo vrat i deo leđa. Nije ni dahtao ni skičao. Mrtav... Zaista je to bila dobra puška.
Krenuo je niz put prema selu, ali ga je iz atara pozvao Ferika. On je sedeo u razvaljenom senu i pio. Zavalo se uz njega i pokazao mu pušku. Ferika ju je oduševljeno prihvatio. Okretao je i zagledao. Proverio je nišan i rekao da je to dobra puška. Naravno da je to dobra pušta! Balavče! Kakvu pušku bih inače nosio?
Pili su rakiju, neprimetni gledali ko prolazi drumom i pričali o ratu. Obojica su se složili da nije... da ne može biti završen. Oni nisu ispalili ni jednog metka: rat je prošao mimo njih i nije im dao oprilike jer su bili suviše mladi. Zato ga je Ferika pitao da mu nabavi jednu isto tako dobru pušku. Rekao je da će pokušati. Samo će ga to koštati...
- Koliko?
- Nisam siguran da možeš toliko da izdvojiš...
- Koliko?
- Javiću ti... – rekao mu je u poverenju.
Ferika se zadovoljno iskezio, pokazujući crne sekutiće.
Sedeli su dok nisu popili svu rakiju. Zatim je Ferika, četvoronoške otpuzao nekoliko koraka dalje i postavio bocu. Očekivao je da će je gađati.
- Ne, imam samo jedan metak i neću da ga potrošim na glupu bocu! Radije ću tebi da pucam među te praseće oči! – povikao je i nanišanio.
Ferika ga je zbunjeno posmatrao. Uozbiljio se i iz očiju mu je nestalo rasejanosti pijanstva. Počeo je da obahuje glavom, vrat uvlači među ramena. U zarezu nišana gledao je njegove razrogačene oči.
- Bum!
Sklonio je pušku i glasno se nasmejao.
- Usrao si se! Kakva si ti kukavica! Oznojio si se kao svinja!
Neugodno se osmehnuo i tek je ovlašno slušao priču o njegovom ocu koji je poginuo u krivini Dona i još nije osvećen. Potom su krenuli u selo. Pušku je nosio o ramenu i znao je da je Ferika posmatra. Zato mu je pričao o puškama koje nose Rusi. Znao je da mu se u pijanstvu zapetlja jezik i pljuvačka poteče iz uglova usana, ali ovaj put nije bilo tako. Nije govorio besmislice, pa se tome i sam pomalo začudio.
- Endi!
Pogledao je prema dolmi. U susret su mu dolazila trojica.
- Endi, još uvek si ljut? Samo sam se šalio...
Mogao je da uzme pušku i skine tog brbljivca u sredini. Ferika je zastao.
- Feri, Feri... Bili ste u nekoj šteti? – upitao je.
Feri je počeo da maše rukama i objašnjava kako su pili rakije u senu. On se nasmejao i ta njegova usta, kojima ljubi žene po ambarima, razvukla su se po obrazima... Svi su se smejali... Ponudio im je cigarete. On nije želeo, ali je Ferika halapljivo uzeo nekoliko.
Sunce mu je udarilo u čelo i njihov smeh ga je tukao po licu kao šamari. Puška mu se usekla u rame i kost pod grlom ga je zapekla. Skinuo ju je i podbočio se na cev. Feri je nešto nezausavljivo mleo. Drhtavica mu je obuzela celo telo i počeo je da se znoji. Prvo po licu, a zatim po prsima i leđima. Istovremeno mu je u stomaku rasla mučnina.
Smejali su se kao da će im se raspasti vilice... I onda je Endre...! Bum! Ha-ha-ha-ha-ha! Zvuci koje su ispuštali ličili su na urlike životinja.
- I, kuda ćete sada?
- Vijamo neke suknje! – viknuo je iznenada Ferika i on se trgao kao od praska puške.
Kolena su mu se iskrivila i tresnuo je o zemlju. Usta i oči su mu se ispunili prašinom. Počeo je da povraća, i sve to je teklo po njemu. Ustuknuli su nekoliko koraka. Čuo je da pitaju šta mu je... Glupi Ferika je mumlao, a onoga je video da se nagnuo nad njim i da mu se smeje. Hteo je da mu razbije ta usta, te zube, koji ga ujedaju. Dosta je trpeo uvrede i sramote. Ima još jedan metak i zaustaviće sve to tim jednim metkom. Tražio je pušku, pa je sav obnevideo pipao po prašini.
Ferika ga je pridigao. Malo mu se razbistrilo pred očima. Video je da mu puška leži na dva koraka od nogu, a da su ona trojica krenuli i već sišla sa puta. Gazili žito do pasa.
- Miči se, Feri...
Uzeo je pušku i nategao oroz. Video je široka leđa sve trojice. Ciljao je onoga u sredini. Video je kako gladi kosu, kako nešto govori i kako se ona dvojica smeju. Video mu je nozdrve koje podrhtavaju. Kratak, odsečan prasak i sva trojica su nestala u žitu.
Pogledao je Feriku, koji je oduzeto stajao. Mrzeo je tog glupog gada od detinjstva, jer je bio osuđen na njega.
- Ako te neko nešto pita, reci da je puška sama opalila. Jesi li razumeo? Sama je opalila! Govno rusko je samo opalilo! Jesi li razumeo? Suviše si glup da bi to shvatio – rekao je sa prezirom.
Feri je zatvorio oči.
- Ako kažeš bilo šta drugo, ubiću te... Raskomadaću te!
Klimnuo je glavom. Znao je da glupi gad nije smeo da ga pogleda.

 

Copyright © by Marica Puškaš & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad