MILAN B. POPOVIĆ

Rođen 01.03.1976. godine u Srbiji. Recenzent i saradnik muzičkih magazina Rocks i X-zabava. Danas novinar i saradnik beogradskog muzičkog magazina Time Out i novina za kulturu Bestseler. Piše prozu i poeziju.U pripremi je njegova pesnička trilogija naslova Bolji od svog života. Prvi deo trilogije, Molitva tetoviranog srca, izašao 2006.godine u izdanju Narodne knjige. Živi u Beogradu. Info, kontakt www.molitvatetoviranogsrca.com



 

Treptaja huk

Trn vremena rastapa oka bujicu
osama duboka kida sopstvenu senku.

Otvaram sklopljenih misli
poslednji krug.

Život je zamka za ljude
suviše često.

Svaki podli treptaj života,
sve zluradosti,
jezive jave,
zaboraviću.
Prećutati svaki nagon,
umiriti reč,
ugušiti svaku misao,
perom
modre krvave tinte
zabeležiti sve.

Ni kraju više ne poznaješ ivice,
početak smo zaboravili svoj.

I nije vredno
kriti se i obazirati
u središtu prašume modernog doba.

Vreme je poslednje,
najgore,
zadnje.

Sve sam bliži odgovoru,
neznanče,
pronađi me,
daotakni mi dušu.

Ja ne želim da budem tu.


Čuješ li otkucaje?

Vidiš li lice i naličje
naroda svog?
Čuješ li otkucaje
nekada poslednje trzaje,
Isuse!
Negde u tmini odzvanjaju nezaustavljivo,
brži od bržeg i opet iznova.

Vidiš li ih?
Opijene plesom prikrivene divlje
životinjske igre sveobuhvatnog društva
i sistema umobolnog,
adekvatnog
skrojenog po njihovoj meri.

Da li prepoznaješ?
Ili si i ti sklonio glavu u stranu?
I je li to ono što želim?
Da li to zapravo želiš?

Sve je jasno,
i nije važno dok nije kasno,
tad više nije ni bitno
i ne treba ni da pišem,
već pustim kočiju
i vidim je u ponoru
manju od manje.

Isuse,
krkljaju prepljavljeni zlom,
guši ih
i na oči im stavljaju kapije
teže od nemirnog mora.

Samo da sklopim oči
dlanom pritisnem čulo sluha,
da ne budem svedok,
ne čujem
ne vidim prasak
lažne svetlosti.

I ovakvo nebo koje sve dopušta
nije pravo.
Ni ova zemlja ne predstavlja željenu.
Od sada mislim samo na sebe,
iako zbog tebe sve ovo pišem
i dalje.


I ovde i tamo

U misao pretvoriti se
u jave realnosti san
i negative samleti do praha
koji definitivno odvlači dušu.

Uzima je
i neda je
nikome i nikada.

Sačuvati bljesak u snu,
otvoriti usnule oči,
probuditi rastrzane želje
ne zaboraviti sve što je vredno
i smisla ima.

Onome pred čime sklapaš oči
postaviti bedem
da svoju bedu zadrži za sebe.

Nikako ne stati i ne odustati,
shvatiti mesto i vreme
čiji svedok ti jesi,
i ne dozvoliti da osmeh ti ukrade
bez stida u nepovrat.

I dok ti prekidaju misli
galamom ti ruše stečeni mir
i dok ti odmora i spokoja ne hteše dati
i kad ga poput života
telo i duša zovu.

Ne kloni!
Duhom svojim pobedi,
misli svoje oslobodi!
Sumorno nebo isceli
i preporodi
se sam!

I jeste da nikoga nema
i da mnogo toga i nije,
možda i biti neće
ne mora ni biti.

I da li to znači da ćeš i tada biti
istinski srećan?

Smej se za sebe
i svoj svet
i nekoga koga voliš
kome je stalo.

Dan i noć se ponove,
i noć i dan mogu da odu
Beskrajno kao da nisu bili tu.
I sve si probao,
i probaćeš još,
sve je samo početak.

Ti znaš ko si i nije važno šta misle,
Ti znaš ko nisi, i jeste važno to
i srce moje još uvek mirno kuca,
u sebi još uvek mogu da nađem mir.

Gledam nekakva lica
što ih niko svoj ne želi
prljavu iskru lažnih pravila kriju
i niko ne želi da im uputi reč,
i da ih vidi
jer ne postoje,
pretvaranju svom su pustili konce
i iskidali ih lažima svojim.

Gledam, a ne želim da gledam
jer ih se gadim
i ne želim da ih vidim,
niti da znam
da su tu.

Grmi u daljini
a nekad i u meni
potajno i tiho
i kiša plače
kao nekad i ja,
ali za to ti dati
oproštaj neću ja.


Izuzetan svet

Neprevaziđeno fantastičan svet
perfektan do detalja
dosledan do bola
pucanja i sastavljanja
svakodnevnog i novog
ponovnog i večnog.

Skladan kao pesma
od krvi tamniji
jeze crveniji
do poslednje moralne
stepenice ljudskosti dovoljno visok.

U svemu sagledan
nepregledan
velik i hvaljen
okvirom strepnje
bez daha obgrljen svet.

Isprepletan i ukršten
putevima za gore i bolje
iznad i ispod.

Samo tok svoj slediš,
ili te vuče po nahođenju svom.

Od ljudi i ne ljudi
i istinskih zveri
što šarenim pokrovom
svoju bit obavija i umiva,
gleda je očima smrti.

I mrze te do dna
tame svoje
mračnije od svega.

I svet koji leči
i to ti neda,
svetlosti se raduje
u laži opstaje
istom je podojen
ugojen leži i stenje.

Stene su smešne
beznačajne
kada srca nemaš,
kada ga stegneš,
sebe prigrliti ne smeš
dok umorno granje
Ove razgranate krošnje zlobe
pakosti,
prekriva i šalje senku
u dom tvoj.


 

Copyright © by Milan B. Popović & Balkanski književni glasnik - BKG

Nazad