NADA DUŠANIĆ

Rođena 4. oktobra 1961.godine u Somboru. Bavi se književnim radom i slikanjem.
Objavila je knjige proze Priče u boji I, 2003. i Boje tamnih svetlosti, 2005.godine, obe u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Knjige su promovisane u Beogradu i Somboru krajem 2005. uz istovremenu izložbu slika - ulja na platnu. Tematika slika prati tematiku pripovedaka, pa su razvrstane po ciklusima i slede poglavlja Priče u boji I, Boje tamnih svetlosti, Prelomi (ili uticaj Čehova na slikarstvo) i mini-ciklus Godišnja doba.
Živi u Somboru, slika, piše pripovetke i radi na rukopisu romana Kuća sa druge strane.

 

GODIŠNJA DOBA

 

Na istočnoj strani grada, kada se pređe pruga, sa desne strane puta, ukoso, počinje jedan novi, uži put. To je u stvari jedna široka staza koja ide prema manastiru.

Celom dužinom staze, sa obe strane, zasađeno je drveće. Širina staze iznosi oko četiri metra, tako da je drveće u nivou stabala razdvojeno. Ljudi su bili uobičajeno bezobzirni, pa su posekli niske grane, da ne smetaju prolaznicima, tako da se samo gore, na visini od oko osam ili deset metara, grane dodiruju i tako formiraju luk visoko iznad glava prolaznika. Samo bođoši mogu tako široko da razgranaju grane, izviju ih, iskrive i pružaju u raznim pravcima. (Stručni naziv za bođoš je celtis. To je listopadno drvo sa omanjim smaragdno zelenim listovima, tamno mrkim stablom grube hrapave kore, i plodovima u obliku sitnih, svetlo smeđih bobica koje su jestive. Najviše ga ima u jednom gradu u zapadnoj Bačkoj, koji su nekad zvali Ravangrad.)

Moguće je da se dodiruju i ispod zemlje, ako je korenje dovoljno duboko i razgranato, ali to niko ne zna sigurno, jer se ne vidi.

* * *

Kada muškarac i žena hodaju ulicom, žena ide sa desne strane pored svog čoveka. Njena leva ruka proturena je ispod njegove desne.

U krošnjama drveća zasađenog sa leve strane puta, mislim levo, kada se ide od centra grada prema manastiru, borave duše muškaraca. U koloni sa desne strane trepere ženske duše, tako da u nivoima njihovih krošnji, grane sa leve strane hrle ka granama sa desne strane krošnji muškog drvoreda.

Duše pripadaju parovima koji su se voleli, a nisu uspeli da ostvare svoju ljubav. Razlozi su bili različiti. Moguće da je u nekim slučajevima postojalo nerazumevanje okoline ili prepreke raznih drugih vrsta, kao što je zauzetost poslom, ili su živeli u različitim gradovima pa je bilo komplikovano putovati i tako se sastajati, ili najčešće, duboko sakriven strah, jer velika ljubav zastrašuje. Čovek je svesno i promišljeno biće, koje se plaši gubitka kontrole, kao i mogućnosti da će dospeti u vlast onog drugog i tako izgubiti sebe, a to može biti rizično. Svima je zajednička samo jedna stvar, a to je da su sami krivi.

Druge, srećnije duše, one koje su to zaslužile, lebde iznad oblaka, plove preko širokog neba nošene vetrom, kupaju se u zlatastom odsjaju sunca, ili, kada se užele ljudi, nečujno im se prikradaju. Jednom rečju, slobodne su. Ove koje borave u krošnjama drveća zasađenog na putu prema manastiru, nisu bile te sreće. One su vezane, svaka za svoje drvo. Takva je njihova kazna.

Te duše su pripadale vrlo inteligentnim i obrazovanim ljudima, kojima nije trebalo dva puta ponoviti istu stvar da bi je razumeli. Tako i sada, oni imaju jasnu svest o tome da plaćaju svoj greh. Krivica im je umanjena činjenicom da nisu povredili nikog - osim sebe i jedno drugo - ali gordost je greh, a oni su ga počinili. Stavili su sebe iznad ljubavi, i krivica je pala samo na njihove ruke. Zato je i njihova kazna posebna.

Ipak, zbog one olakšavajuće okolnosti - što su pazili da ne povrede nikog drugog, kazna im je umanjena. Umanjena je time što su raspoređeni tako da su duše muškarca i žene koji su bili nesuđeni, tačnije, neostvareni par u stvarnom životu, smeštene direktno jedna naspram druge. Tako da bar sada čine istinski par.

Oni ne vole da ih uznemiravaju i mrsko im je da pričaju o tome što se zbivalo u vreme dok su imali ljudska tela koja su mogla slobodno da se kreću, da sede, leže, dodiruju se kroz vazduh ili kroz vodu, grle, ljube, da rade sve ono što su želeli, a nisu smeli. Razmišljanje o propuštenim stvarima u životu uvek je neprijatno, a ako je uzrok tome bio sopstveni kukavičluk ili sujeta, onda sve postaje još gore. Zato su tako ćutljivi.

Samo ponekad, vrlo retko, kad dune vetar sa severa, stabla iz ženskog drvoreda počnu da se povijaju u levo, naginju se i izgleda kao da će slomiti svoja dugačka vitka tela u uzaludnom nastojanju da se bar malo približe muškim stablima. Ona su takođe tanka, i nemaju snage da se suprostave vetru u tolikoj meri da se nagnu u desno, ali kad skupe i poslednje atome svoje snage, uspevaju barem da ostanu potpuno uspravna i ne dozvole da ih sila vetra povije u levo, i tako umanji nastojanja ženskog reda da im se približi. Ona četiri metra između njih su nepremostiva prepreka, i njihovi napori su uzaludni, ali gore, kada se pogleda prema nebu, vidi se kako grane iz krošnji ženskog drvoreda pohrle ka krošnjama muškog. Dodiruju se nežno, tankim granama koje se prepliću kao da se grle, i glatkim i hladnim zelenim listovima koji se dotiču blago, ovlaš. Tada se sila vetra umilostivi, pa ih njiše obazrivo i nežno, da se ne razdvoje, a oni kroz drhtaj lišća tiho zašume. Onaj ko ume pažljivo da sluša, ako uspe da im se preda u potpunosti, tako da ne razmišlja o ničemu i ne gleda ni u šta, samo ćuti i sluša, može u tom šuštanju da razazna pojedine reči; tople, iskrene reči, oslobođene opreza i straha, za koje zaljubljeni nisu imali hrabrosti da ih izgovore u ono vreme dok su hodali ispod neba.


I. PROLEĆE - prvi par

Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblaka. Sunce je grejalo tako žestoko da je bilo nemoguće gledati ka njemu. Bilo je kasno proleće, leto još nije počelo, tako da je njegova vrelina bila neobična za to doba godine.
Sunčevi zraci rasprostirali su se u svim pravcima. Sudarali su se sa svakim sitnim listom ponaosob, i, zavisno od položaja u kojem je list stajao i od ugla pod kojim je padao zrak svetlosti, darivali su svakom listu različite boje: od sasvim svetle, pa do jake intenzivne zelene. Zaklonjeni listovi, uvučeni u dubinu krošnje, bili su boje smaragda. Oni na rubu krošnje bili su žuti, beličasti, limun žuti, zlatni, bleštavi kao sama svetlost. Nijansi je bilo toliko mnogo koliko i samih listova. Vetar je bio blag i pomerao ih, ljuljuškao, tako da su se oni stalno kretali, a pri svakom sićušnom pokretu menjala se i njihova boja. Bezbrojno svetlucanje privlačilo je pogled, odmaralo oči i stvaralo čudnu mešavinu osećanja u duši posmatrača. Kao kaleidoskop, ali veće i lepše. Tanke grančice su se takođe pomerale pa je izgledalo kao da se u unutrašnjosti krije nešto zaista živo. Njiše se, leluja. Oseća toplinu i pokreće se pod njenim dodirima.
Pojedine grane su obrasle kratkim dlačicama, kao malje na rukama muškarca.

- Imao si snažne ruke. Najviše sam volela, kad ih sklopiš oko moga struka, i da ostanemo u tom položaju. Mislila sam da tada vreme stoji zbog nas.
- Telo ti je bilo tanko, nekako krhko. Hteo sam da te stegnem jače, ali nisam smeo. Osećao sam blizu ispod površine kože kosti tvojih rebara.
- Ne znam. Kad su ga tvoje ruke obuhvatale, ja više nisam osećala svoje telo. Ono je gubilo čvrstinu i osećala sam samo toplotu koja ga rastapa i pretvara u neku žitkastu masu bez oblika i bez kostiju. Postajalo je nešto što se oblikuje pod tvojim rukama. Kao da se topi i nestaje. Stvarne su bile samo tvoje ruke. Snažne i čvrste. Njih sam osećala sa svih strana. Ja sam nestajala, gubila svest o sebi i potpuno se prepuštala tvojim rukama. Telo, dušu i um. Sve sam predavala tebi. Te ruke su bile moja veza sa svetom. Jedina koju sam želela i jedina koju sam mogla da podnesem.
- Znam ... Osećao sam da poništavaš sebe do kraja.
- Ako si znao, kako si onda mogao da me ostaviš i odeš?
- Ti si toliko zavisila od mene da sam se uplašio. To me je obavezivalo da brinem o tebi. Bio sam mlad, čitav život je bio preda mnom. Hteo sam da istražujem ljubav, isprobavam, da se zabavljam. Užasavale su me reči: »do kraja života«. Zvučalo je kao ultimatum. Mislio sam da sačekam još neko vreme, da još malo budem slobodan. Nisam bio spreman da prihvatim odgovornosti.
- Zašto mi to onda nisi lepo objasnio, nego si pobegao bez reči?
- Nisam mogao da ti to kažem u lice. Voleo sam te, i kada bih pogledao u tvoje oči, osećao sam koliko ti mene voliš. Znao sam da to ne bih mogao da izgovorim.
- Kad su mi rekli da si otišao, nisam verovala.
- Plakala si?
- Nisam uopšte plakala. Jednostavno, nisam mogla da poverujem da se to stvarno dešava. Jedino što sam osećala bilo je nešto kao prekid filma. Traka se vrtela dok smo bili zajedno, a onda je najednom stala. Ja više nisam znala šta se dešava, a nije me ni bilo briga.
- To je blokada svesti. Tvoja podsvest je znala da ti ne bi mogla da se suočiš sa stvarnošću, pa te je zaštitila na taj način.
- "Lepo" me je zaštitila. Nisam mogla da jedem danima. Kažu da sam
samo ležala na krevetu i gledala u plafon. Ne znam. Ja se ne sećam.
- Ja se sećam.
- Kako možeš ti da se sećaš kad ni ja sama nisam sigurna šta se tačno dešavalo?
- On mi je rekao, ali tek onda kada je bilo kasno. Bio je moj najbolji prijatelj. Kad sam pošao, tražio sam da mi obeća da će paziti na tebe.
- Znači, zato je on provalio u moj stan i spasao me.
- Da, ali trebalo je da mi javi šta se dešava. Prevario me je, ništa nije javljao dok nije bilo kasno.
- Nečega se ipak sećam ... Osetila sam nečije ruke kako me grle. Ali nisam smela da otvorim oči. Dok su mi oči bile sklopljene, mogla sam da govorim sebi da si to ti. Onda su te ruke pokušale da mi podignu glavu, pa sam morala da otvorim oči. U prvom momentu sve je bilo belo, a zatim sam videla čašu i nešto narandžasto u njoj. I ruku koja ju je držala. To nije bila tvoja ruka, pa nisam htela da pijem. Onda je on rekao da je u čaši vitaminski sok i da ga moram popiti inače će zvati hitnu pomoć i odvešće me u bolnicu. Nagnuo je čašu prema mojim usnama pa sam morala da popijem.
- Trebalo je da zove mene! Znao sam da je krišom bio zaljubljen u tebe, ali nisam mislio da je baš toliko lud.
- A ti bi se kao vratio? Uostalom, ako ti je obećao da će brinuti o meni, održao je reč. Posle tog dana nije se odvajao od mene. Uzeo je godišnji odmor i stalno bio sa mnom. Napuštao me je samo kad je išao u nabavku. U početku je donosio sokove i neke guste čorbe, a kad mi je bilo bolje, onda i pravu hranu. On me je vratio u život ... Problem je bio što ja to nisam tražila.
- Šteta što ne možeš da vidiš moje lice. Više nisam onako lep, nos mi je slomljen, pa izgleda kao bokserski.
- Ko ti je to uradio?
- On, ko bi drugi?
- Kad??!
- Čim me je pronašao. Ništa nije rekao, nego me je zviznuo iz sve snage, tako da sam pao. Kad sam se pridigao, zamahnuo sam da udarim ja njega. Ali kad sam mu video izraz lica, nisam mogao. Znao sam da se desilo nešto strašno. A kad mi je rekao u čemu je stvar, poželeo sam samo da me udari ponovo.
- Šteta što to nisam mogla videti.
- A ... Kaži mi ... Taj auto što te je ...
- Misliš, da li sam to namerno uradila? Ne znam ... Bilo mi je svejedno. Videla sam ga, ali sam produžila da hodam. Nisam ništa osećala i nisam razmišljala o tome šta će se desiti. Kad prestaneš da razmišljaš, onda je lako. Dođeš do nekog stepena kada ti sve bude svejedno, i onda više niko ne može da te povredi.

* * *

- Kaži mi da znam, je li bar vredelo?
- Šta?
- To što si tražio kad si otišao od mene, je li bilo vredno bola koji si mi naneo? Jesi li bar ti našao sreću?
- Jedina sreća koju sam u životu imao, bila je ona s tobom. Sve drugo je bilo nevažno, prazno, jeftino. Kao kad umesto sunca dobiješ čkiljavu petrolejsku lampu i ona ti osvetljava put celog života.


II. LETO - drugi par

Pauk je ispleo mrežu među grančicama i listovima, i tako ih spojio. Zarobio. Bili su zajedno, tanke niti su ih grlile, i duša se sva slila u tih nekoliko sitnih grančica i listova, da bude što bliže onoj drugoj duši, obuhvaćenoj tim istim tanušnim nitima.

- Rekao sam ti da pauk donosi sreću. Vidiš, napravio nam je kuću. Nema zidova, uvek si mrzela debele zidove i male prozore, govorila si da te guše. I oblik je nepravilan, nije kao fijoka. Ima bezbroj prozora nagnutih pod različitim uglovima, i gleda na sve strane sveta. Vidimo sever i jug, istok i zapad, nebeski beskraj i ponore na dnu. Izgleda nevelika, ali je sveobuhvatna. Vrlo je malo šta ostalo izvan nje. Naša je kuća providna, sunčevi zraci prolaze kroz nju.
- Osećam ih. Topli su. I tvoj glas je bio topao, onda kad sam te pozvala telefonom. Ima nešto u tim razgovorima preko telefona ... Kada nisam mogla da ti vidim lice, onda si bio manje oprezan. Glas ti je bio prirodniji, nije bio pod kontrolom kao obično. Toplina je strujala preko žice. Osećala sam vibracije tvoga glasa, zamišljala vrelinu daha. ( Čula sam tvoje ćutanje kad si zadržavao dah.) Znala sam da ti je stalo do mene. Da sasvim sigurno nisi ravnodušan.
- Kako si mogla znati kada ti nikad nisam rekao?
- Kažem ti, sve je bilo u tvom glasu. Ne u rečima, nego u glasu. Nekad si govorio brzo, u jednom dahu, kao da naglo izbacuješ vazduh iz pluća. A u sledećem trenutku opet polako, meko i toplo. Zvuk je stvarao sliku. Poželela sam da poljubim usne koje ispraćaju te obične reči i oblače ih u somot ... Slušala sam pažljivo, sva sam se prepuštala slušanju. Nisam mogla da ti vidim lice, ali boja glasa te je odavala, makar na tren, makar kod jedne reči, jednog glasa ili jednog ćutanja koje traje sekund duže nego što je uobičajeno.
- Zašto si onda na kraju odustala?
- Mislila sam da možda ipak grešim, da je to samo moja mašta. Izgledalo je da me izbegavaš. Nikako nisam shvatala, ako si bio zaljubljen u mene, zašto nisi odgovarao na moja pisma ?
- Hteo sam prvo da budem siguran da je tebi ozbiljno stalo do mene, pa da tek onda nešto preduzmem.
- Prvo da ti budeš siguran, pa tek onda da nešto preduzmeš? Zar je to fer??
- Zar je život fer? Bojao sam se. Nisam mogao da zamislim da budeš moja, pa da te posle izgubim.
- Znači to je bio razlog. ... Dobro... Nikad me nisi imao. Je li ti možda sad lakše zbog toga? ... Meni nije.
- Nije ni meni. Ali, često si išla na službena putovanja i ostajala do kasno noću. Jednom si čak i pomenula mogućnost da se preseliš u drugi grad. Bila si ambiciozna. Nisam hteo ambicioznu ženu. Ja sam znao da ne bih mogao da odem iz našeg grada.
- Bojao si se da ću upoznati bogatog stranca i otići s njim?
- Da, prokleti novac! Radio sam, nisam štedeo sebe, ali novca nikad nije bilo dovoljno. Ti si navikla na bolje ... Da, bojao sam se da ćeš na putu sresti bogatog stranca i da će ti on kupiti sve ono što ja nisam mogao.
- Nisam htela bogatog stranca. Htela sam tebe.
- Zašto mi to nisi rekla?
- Mislila sam da ćeš reći ti meni. A kad nisi ništa rekao, onda sam pomislila da ti se ne dopadam. Bila sam mršava kao dečak.
- Voleo sam kada si nosila sportske patike. Onda si hodala meko, kao da ne dodiruješ zemlju. A mrzeo sam kad si oblačila ona muška odela. U njima si izgledala strana i daleka.
- To nisu bila muška odela, nego kostim i pantalone; praktična odeća za poslovnu ženu.
...
...
- Ujutro ću ti pokloniti bisernu ogrlicu.
- U mislima ćeš mi pokloniti bisernu ogrlicu.
- Ne u mislima, nego stvarno. Kapljice vode će se uhvatiti na paučinu,
a sunce će ih obasjati tako da izgledaju kao pravi biseri, videćeš.

Uveče je naišlo nevreme. Dunuo je jak vetar i odneo paučinu. Sa njom je odletelo i onih nekoliko sitnih listića koji su se dodirivali. Duše su se opet rastavile i sklonile svaka u svoju krošnju. Zapravo, kad je počelo da grmi, ženska duša se uplašila i pobegla duboko u unutrašnjost stabla.


III. JESEN - treći par

Leto je prošlo. Listovi na drveću više nisu glatki i zeleni. Izgubili su elastičnost i sjaj. Život polako odlazi iz njih.
Sunce je nestalo iza oblaka. Oni su postali zagasito sivi, bela boja se povlačila i ustupala mesto tamno plavoj i crnoj. Počela je da pada kiša. Prvo polako, a onda sve jače.
Kapljice vode nemaju veliku masu, ali padaju velikom brzinom, skoro da sustižu jedna drugu, pa je njihov dodir oštar i jak, ima snagu udarca. Lišće sa gornjeg dela krošnje je najizloženije pa ti listovi padaju prvi, pokošeni udarcima. Listovi u unutrašnjem delu krošnje su zaštićeniji, oni se postepeno navlaže, tako da postanu meki i ranjivi. Udarci kiše onda lako gužvaju i cepaju njihova razmekšana tela, pa i ona padaju na zemlju. Kada mrtav list sa jednog drveta slučajno padne na list svoga para, oni se dodirnu. Ali stabla uvek ostaju odvojena.
Neki listovi padaju na tvrdu, mestimično blatnjavu stazu od cigala. Ljudi gaze po njima. Nekad se list zalepi za đon od cipele prolaznika, i onda biva uvek iznova gažen, pri svakom novom koraku. Oni, naizgled srećniji, padaju u barice sa vodom. Staza je neravna, pa ima mnogo plitkih barica. Kada kap kiše padne u baricu, na njenoj površini formira koncentrične krugove koji se šire. Naredna kap padne odmah za prethodnom pa novi krugovi nastaju takvom brzinom da se čini kako će sustići prethodne. Listići padaju između kapi, i utapaju se u vodi. U svetu bez svetla čeka ih raspadanje i trulež, put u sigurno nestajanje i mrak.
Oseća se miris vegetacije koja truli.

- Listovi padaju tiho, bez glasa, ali ja ih čujem.
- Njih čuješ, a kad sam ja govorio bez glasa, mene nisi čula!

Voda se sliva niz koru stabala, a staza je postala toliko blatnjava da više niko ne dolazi da šeta ovuda. Prođe samo po neki monah, gazeći krupnim koracima i pokušavajući da zaobiđe barice, ali njih ima toliko mnogo da ne uspeva. Kiša nikako ne prestaje da pada.

- Takve su bile moje suze, one noći kada si rekao da se viđaš sa drugim ženama.
- Onda je dobro što se nisam oženio s tobom. Moglo mi se desiti da uveče normalno odem na spavanje, a ujutro kad se probudim, u sobi voda do kolena. Ha, ha, ha ...
- Jako je »smešno«!
- Šta je, hoćeš da se rasplačem? Šta sam ja imao od tvojih suza? Večito si bila neraspoložena, namrštena.
- Kako to misliš?
- Lepo. Bila si namrštena čak i kad smo se pozdravljali. A tako retko smo se viđali! Ti si se bavila svojim poslovima, ja sam jurio svoje, i bilo je teško da se uskladimo. Ali čak i onda, kad bismo se konačno sreli, uvek si bila ljuta zbog nečega. A samo jedan osmeh, jedan jedini osmeh i dodir ruke bio bi dovoljan. I vredeo bi više nego sva tvoja mudrovanja i sve tvoje suze.
- Bila sam ljubomorna. Pored tebe su uvek stajale neke žene. Večito si bio u ženskom društvu. To me je izluđivalo. Nisam mogla da ih podnesem, a znala sam da nemam pravo da budem ljubomorna. Zato sam se mrštila.
- A šta je trebalo da radim kad tebe nije bilo? Da budem sam i tugujem? Nisam mogao da budem sam. Vreme je brzo prolazilo. Meseci, godine, nizali su se kao da klize kroz moje prste. Stalno sam brojao koliko mi je još ostalo. Deset godina, ili možda pet, koliko dugo će još telo da izgleda lepo i funkcioniše onako kako mu naredim?
- Da, ti si uvek nešto brojao.
- Nisam mogao da ne brojim. Otkucavalo mi je u glavi. Imao sam četrdeset pet godina, a ti si još uvek oklevala. Dokle?? Uvek si imala vremena. I nikako nisam mogao da shvatim, šta si toliko čekala?
- Htela sam da postignem nešto u životu. Da budem dostojna tebe. Da budeš ponosan na mene, a ne da govore: »Tako mu i treba, opet je dozvolio da ga upeca neka glupača!«... A upravo to si i uradio, zar ne?
- Nisam hteo to da uradim ... Tražio sam neku drugu tebe. Manje opasnu. Da nema bodlje. Kad sam našao jednu koje je imala oči i kosu crne kao tvoje, oženio sam se.
- A posle ?
- Posle sam shvatio da to nije ni tvoja bleda senka. Ali bilo je kasno, bio sam vezan, i više se nije moglo nazad. Dobio sam decu i kad sam gledao njih, manje sam mislio na tebe. Uostalom, odrastao čovek mora da nauči da prihvata kompromise. Dobio sam sigurnost i mir. S tobom nikad nije bilo mira.
- Sa mnom si mogao leteti, da si samo hteo da me sačekaš!
- Ali, vreme je prolazilo i isticalo, kako ne shvataš?
- ... Tada nisam shvatala. Ali, sad bar imamo sve vreme ovog sveta; čisto, oslobođeno straha od neizvesne budućnosti, vreme koje neće imati kraj.
- A šta to vredi? Dao bih ja sve vreme ovog sveta za jednu noć sa tobom. Noć punu dodira ruku, usana, tela, pravu ljudsku noć, noć običnog smrtnika, pa posle toga neka me nema.


IV. ZIMA - četvrti par

Sa severa je počeo da duva vetar. Leden i jak. Briše sve pred sobom.
Staza je potpuno zaleđena. Jako je klizavo. Na granama odavno nema ni jednog lista. Sve je zarobljeno ledom. Vidi se plavičasta svetlost, koja se pretvara u bledu kameno plavu, a zatim u sivu, dok na kraju nije postala bezbojna, poput stakla.
Čuje se samo fijuk vetra. Prodoran je i razleže se široko, kao krik.

- Je l’ ti to opet podižeš glas na mene? Rekla sam da ne podnosim kad mi se obraćaš takvim tonom. Nisam navikla na to.
- »Nisi navikla na to. « Pa bolje bi ti bilo da jesi! Da si umela malo da
ćutiš i trpiš kao druge žene, sad ne bismo bili ovde.
- Na vreme sam te upozorila da ja nisam kao druge žene. Ako si hteo neku pritvornu ovcu koja bi se udala za tebe samo zbog tvog novca, što je nisi uzeo? Takvih je barem bilo koliko hoćeš!
- Nisam hteo pritvornu ovcu, hteo sam tebe.
- Pa što onda nisi naučio da se ponašaš malo pristojnije? Mislio si da svagde možeš da naređuješ ljudima kao u tvojoj firmi! Gde ti okom, oni skokom. Svi su samo strepeli i čekali šta ćeš ti da kažeš!
- Mogla si ponekad i ti da sačekaš da čuješ šta imam da kažem.
- Kada si govorio normalnim glasom, slušala sam. Ali ti nisi mogao da spojiš pola sata, a da nešto ne zapovedaš!
- Dužnost je žene da sluša svog čoveka.
- Je li to zapis sa nekog pećinskog zida?
- Vidim da si zadržala svoj iščašeni smisao za humor. Šteta što nemaš oko sebe barem trojicu udvarača, pa da se smeju i govore kako imaš oštar jezik i uvek umeš da kažeš pravu stvar.
- Nisu mi bili važni udvarači. Htela sam da ti razmisliš o onome što sam pokušavala da ti kažem.
- Tu nije bilo šta da se razmišlja. U svemu postoje pravila igre i potrebno je samo pridržavati se toga.
- Bila sam slobodna, nisam podnosila nikakva pravila.
- Dobro, onda si dobila ono što si htela. Celog života si bila slobodna i radila si šta ti padne na pamet.
- Nisam dobila ono što sam htela. Htela sam tebe. Htela sam da budem slobodna zajedno s tobom. Zar je to tako teško razumeti?
- U onom svetu u kojem smo živeli bilo je teško. Sad počinjem da shvatam, ali sad je kasno.
- Da, sad je kasno... Hladno mi je. Kad bi bar na trenutak mogao da me zagrliš!
- Kasno je ...
- Ne mogu da izdržim hladnoću. Zima me steže, ne mogu da se pomerim. Bojim se da će me okovati u led ... Pričaj mi nešto, bilo šta.
- Šta da ti pričam?
- Užasno mi je hladno. Plašim se. Pogledaj oko sebe, nigde se ne vide boje. Sve je postalo belo ili bezbojno, providno. Belo uopšte nije boja. Ne mogu podneti svet bez boja ... Zašto sam baš ja morala da budem kažnjena najsurovije od svih ?
- Tvoj je greh najveći. Bila si suviše ponosna, na sve si gledala s visine. Gordost kao što je bila tvoja, teško se mogla naći.
- Ne mogu više da izdržim ... Moram bar na trenutak da osetim blesak sjaja smaragdno zelene, da zaplovim u beskraj parisko plave, i, treba mi mnogo, mnogo vatreno crvene da me ugreje ... Da me spase od ovog ništavila ... Pričaj mi, molim te.
- »Molim te« zvuči vrlo dobro. Čekaj da razmislim ... Eh, da! Sećaš li se onog dočeka Nove godine na planini?
- Bila je zima. Moraš li da pričaš o zimi?
- U hotelu je bilo toplo. Uzeo sam sobu koja je imala kamin.
- I odveo me u nju čim je prošla ponoć.
- Hteo sam da budem sam sa tobom. U svečanoj sali je bila gužva. Sedela si za mojim stolom, a stalno je dolazio neko da te zove da plešeš s njim. I ti si svaki čas ustajala od stola i napuštala me.
- Šta sam drugo mogla kad ti nisi voleo da plešeš?
- Mogla si da se ponašaš kao da si moja devojka. Jer to si i bila.
- Nisam bila ničija devojka.
- Hoćeš li ti da slušaš šta govorim, ili da se svađaš?
- Da slušam.
- Kada smo ušli u sobu, smejala si se.
- Pričaj u boji. Sklopila sam oči, i čujem samo tvoj glas. Kakve su bile boje?
- Boje? Sećam se crvene, žute, tamno smeđe i crne.
- Koje je boje bila moja haljina?
- Crvena, naravno. Nosila si jarko crveno, pa nisam rizikovao da te izgubim iz vida. I kad si plesala na drugom kraju sale, jasno sam te video, uvek si padala u oči. Ali u sali je bila galama i opšte šarenilo. U našoj sobi je bilo lepše. Bilo je tiho i toplo.
- U kaminu je gorela vatra.
- Da, a ti si bila kao mačka. Odmah si sela dole pored kamina i nagnula se prema vatri. Haljina ti je bila dugačka, gužvala se i vukla po podu, ali tebi to nije smetalo. Druge žene paze kad obuku skupu odeću, čuvaju je. Ti ništa nisi čuvala. Nosila si svilu kao da si rođena u njoj ... Rekao sam da paziš i da se ne primičeš suviše blizu vatre, jer ćeš se zapaliti, a ti si se i dalje smejala. Zubi su ti bili beli i sjajni, oči su ti sijale, i sve je na tebi bleštalo. Plamen je bio žut i na vrhu plavičast, ali sve je imalo neki crvenkast odsjaj, valjda zbog tvoje haljine. Plamtela si. Nikada nisam video nešto toliko lepo... Nisi se čak ni ljutila na mene što sam te rano ukrao iz gužve i doveo gore, samo si me gledala i smešila se. Oči su ti se smejale, i usne, a ja nisam znao šta da uradim da zadržim sve, baš sve, da nekako to produžim i sačuvam zauvek ... Da sve učinim čvrstim, nepomerljivim, večnim ... (Tada nisam znao da su mi veće šanse da plamen vatre učinim okamenjenim, nego da tebe zadržim! ) Onda si pružila ruku prema meni, i ja sam prišao blizu i seo na pod pored tebe. Dole je bio neki debeo tepih, ili možda krzno od neke životinje, ne sećam se. Znam samo da mi je bilo savršeno udobno. Nagnuo sam se prema tebi i zagnjurio glavu u svu tu svilu, a ti si sklopila ruke oko mene.
- ...
- Kad sam se ujutru probudio, nije te bilo. Nestala si. Na recepciji su me gledali sažaljivo i rekli da je gospođa tražila da joj pozovu taksi rano ujutro, dok su neki gosti još uvek slavili.

Kako je noć odmicala, njegov glas je postajao sve tiši. Ona se konačno smirila i zaspala. U snu se smešila jer je sanjala vatru iz kamina i tople i sjajne boje. Nije čula poslednjih par rečenica koje je izgovorio.
I nije znala kada je prestao da duva vetar i spustila se magla. Siva i gusta. Nestala je čak i ona bela boja snega. Drveće se više ne vidi. Ni manastir na kraju staze. Sve se izgubilo i nestalo u magli.

* * *

Zima je prošla. Ponovo je proleće. Drveće je ozelenelo i izgleda prelepo. Tu raskoš zelenih boja protkanu zracima sunca, nijedan čovek nikada ne bi nazvao Aleja Kažnjenika, pa ipak ...

Duša treperi kao list na vetru. Treptaj opominje. Evo, jedan par upravo prolazi stazom ispod njihovih grana; on joj je prebacio ruku preko ramena, a ona ga je obuhvatila oko struka. Gledaju samo jedno u drugo, pogledi kao da su im vezani, njene oči za njegove, ne vide čak ni gde gaze, mogu da zapnu za neku suvu granu ili kamen na putu.

Jesu li toliko zaslepljeni i obuzeti samima sobom da ne čuju ništa drugo? Ili pak imaju dovoljno sluha da prepoznaju opomenu:
- Pazite da ne prođete kao mi. Čuvajte se. Postoji vreme delanja i ono se ne sme uludo potrošiti, jer će posle biti kasno. Zato što posle njega može doći vreme kajanja ili vreme plakanja.


 

Copyright © by Nada Dušanić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006

Nazad