NINA ŽIVANČEVIĆ

Rođena u Beogradu. Živi i radi u Parizu i Londonu.
Knjige poezije:
Pesme, Nolit, Beograd, 1982., Mostovi koji rastu, Beograd, Nolit, 1984., Gledajući knjige nezavisnih izdavača, Narodna knjiga, Beograd, 1985., More or Less urgent, New Rivers Press, Minnesota, 1988., Duh Renesanse, Prosveta, Beograd, 1989., Was a War Reporter in Egypt, Leaves Press, New York, 1992., Pesnički divan, Braničevo, Požarevac, 1995., Minotaur i lavirint. KOV. Vršac, 1996., Death of New York City, Cool Grove, New York, 2002., J' etais cette journaliste de guerre en Egypte, Harmattan, Paris, 2004.
Knjige proze:
Recherche Philippe Sollers, Noel Blandin, Paris, 1992., Inside and out of Byzantium, Semiotexte, New Jork, 1994., Vizantijske priče, Vreme knjige, Beograd, 1995., Prodavci snova, Narodna knjiga, Beograd, 2000., Kao što već rekoh, Prosveta, Beograd, 2002., Orfejev povratak, Prosveta, Beograd, 2003.



 
Juni 2004:

(EPITALAMIJUM za Pojatu, dok
slušam Zinu Parkins i razmišljam o pitanju
„koga ti to, u stvari tražiš?“)

ČINI MI SE

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...


U VRTU NESTALNOG UŽIVANJA

U Gradu Pesama
kako to da ti niko neće u srce
zasaditi pesmu?
Kako to da ova mlada noć
neće da otvori tvoje već ostarelo srce?

A ti, ružo, zašto mi na usne
prilepljuješ cigaretu umesto osmeha?
Oh, baš onog dragog i užasno dragocenog
koga ćemo, nažalost, sačuvati
samo za one trenutke budističkog spokoja
kao i za one samrtne časove
u kojima konačno
razumevanje svih fenomena
spira kapije ljudskog sećanja i zaborava...
Kako to da boje, tačnije, nijanse
ne mogu da povrate oblik
srećnijeg časa i mogu li ga oživeti
još jedino
na pozornici?


KRAJ SVETA

I... čovek koji je pokušao da smesti
istoriju Balkana i najnovija događanja
u Bosni
u oko svog foto-aparata
kao i žena koja je rodila sedmo dete
u Mitrovici, žive u tužnom svetu
i groznom neznanju prigušenom
religijama, u kome Muhamed,
Alah, Hrist i Internet vladaju
podjednakom brzinom i smelošću
kao da su svu sumnju
u bezobzirni Slučaj sveta
prepustili sofistima
a ovi, pak, žure da stignu na mesto
gde se cilj otvara kao lepeza
i zatvara dosta rano
poput zagrebačke samoposluge...
Pikaso je, pak, voleo ljubav
i zato dugo uzmicao smrti,
sve brige svakodnevne tautologije
smeštao je na stomak ženi,
naravno, na crtežu,
u sam pupak sveta.


STARINSKI REFREN

Ljubav je neka lepa stvar,
ode, izgubi se, pa se opet vrati,
bila je čovek, bila je žena,
bila je neka mirna ulica
sa pesmom cvrčka i oleandrom u cvetu
bila je slika, bila je znak, bila je predznak
i ćarlijanje vetra po snegu
ljubav je neka lepa stvar,
ode, izgubi se pa se opet vrati.

Bila je jezik, bila je ponos i nos
i kap krvi na jastuku, bila je plamen,
bila je znamen, lešinar i neka lepša
životinja, bila je moja, bila je tvoja,
bila je svačija i ničija princeza,
nadasve naša neka lepa stvar
koja ode, izgubi se pa se opet vrati.

Rekoše mi:
„Ti uvek pričaš o ljubavi.“
Rekoše mi:
„Ti uvek pišeš o ljubavi.“
A ja kažem:
„Kako ih nije sramota!
I o čemu drugom
da piše pesnik razmažen tvrdnjom
da je njegov čitav svet?“

 

Copyright © by Nina Živančević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad