RADMILA LAZIĆ

Rođena 1949. godine u Kruševcu. Objavila zbirke pesama: To je to (Prosveta, 1974), Pravo stanje stvari (Nolit, 1978), Podela uloga (SKZ, 1981), Noćni razgovori (BIGZ, 1986), Istorija melanholije (BIGZ, 1993), Priče i druge pesme (KOV,1998. Za knjigu Podela uloga dobila nagradu „Milan Rakić“.
Objavila i knjigu Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (Zurkamp, 1993 i Apatridi – Radio B 92, 1994), sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese.
Pokrenula i uređivala časopis ProFemina.
Radmila Lazić živi u Beogradu.



 

ŽENSKO PISMO

Neću da budem poslušna i krotka
Mazna kao mačka. Privržena kao pseto.
Sa stomakom do zuba, sa rukama u testu,
Sa licem od brašna, sa srcem-ugljenom,
I njegovom rukom na mojoj zadnjici.

Neću da budem zastavica-dobrodošlica
Na njegovom kućnom pragu.
Ni zmija čuvarkuća pod tim pragom.
Ni zmija, ni Eva, iz priče o Postanju.

Neću da hodam između vrata i prozora,
Da osluškujem i da razabiram
Korake od noćnih šumova.
Neću da pratim olovno pomeranje kazaljki,
Ni pomeranje zvezda –
Da bi se on pijan zaglibio u mene kao slon.

Neću da budem udenuta goblen bodom
U porodičnu sliku:
Kraj kamina s klupčićima dece,
U vrtu s kučićima dece.
Pa, ja kao hlad-drvo.
Pa, ja kao zimski pejzaž:
Statueta pod snegom
U venčanici s naborima i volanima
Odleteću u nebo.
Aleluja! Aleluja!
Neću mladoženju.

Hoću sedu kosu, hoću grbu i kotaricu,
Pa da krenem u šumu,
Da berem jagode i skupljam suvarke.

Da je već sve za mnom,
I osmeh onog mladića
Tada tako drag i ničim zamenjiv.

1988.


BRAK

Nikad se nije udala.
Nikad poželela muža.
Kakva je prednost, pitala se, život udvoje
Na račun ovog kraljevstva;
U krilu baršunastog sutona
Dok ćukove i zrikavce osluškuje,
U ljuljašci noći, na talasima
Snova i želja dok se uspavljuje,
Jutrom dok gleda magličasta isparenja
Nad pučinom il poljem –
Bio bi suvišan još jedan par očiju.
Bilo bi suvišno bilo čije prisustvo
- remetilo iluziju mogućeg.

A deliti nedaće,
Nije li tek to suvišno, nepotrebno.
Iz sopstvenog ponora vikati:
„Daj uže“ ili „Skači“.
Kakva vajda gacati zajedničko blato!

Pa onda, to besmisleno trenje
Jedno o drugo,
U pristojnim vremenskim razmacima,
Da se ne pokvari prosek
Od jednom nedeljno.
Ovako može da bira, s kim, i koliko.
Ili, da se sama zadovoljava,
Da se ljubi beskrajno.

Bračna mitologija podrazumeva Isto:
Istog boga – isto telo.
Za vernike i bezbožnike isti obrazac:
Greh-kajanje-oproštaj.
Za specijalne prilike specijalan rečnik:
„Draga... dragi...“ i „Mi... mi...“ .
Od toga bole uši“ – reći će
Tajna ljubav krišom. A ona je znala:
To se ljubav samo poštapa.
Konzervira se srce, do sledeće prilike.

Važnost zajednice
Rimovala je sa lažnost.
Nijedan od parova koje je znala
Nije davao valjan razlog za suprotno,
Katkad je i sama sudelovala u tome.
Lakoća sa kojom su lagali jedno drugo
Bila je ravna lažnoj umetnosti –
Bagatela prodavana po skupoj ceni,
Na pijacama i vašarima bračnih tezgi.

Ko god je hteo mogao je tu opstati.
Vremenom čula otupe,
Strahovi se umnože, jer napolju:
Večna je noć i dana više nema.
Zaticala ih je umoljčane
U umoljčanim foteljama
Kako muke svoje grle
Ne pitajući se za razlog.
Postajali su deo pokućstva, nameštaja.
Srastali, kao još jedna kvrga
Na porodičnom stablu.

Sve sam to imala i izgubila
I nikad nisam opet poželela
, recituje.
Kupus u kaci, zametak u telu
I samoća u saksije presađena.
Rasprodaje, licitacije, trampe...

Sad kiša pada, pada i ništa ne spira.
Sve slasti i svi bolovi, i sećanje – tu su,
U njenom pulsu otkucavaju,
Kao što otkucava gradski sat
Na trgu, ponoć.
I ništa nije istinitije sad
Od lepote plačnih okana
U kojima se odraz svoj traži i nalazi:
Ni careva kći ni Pepeljuga.

1995.


DRUGA BALADA


1.

Ni po čemu posebna.
Kao hiljade devojaka njenh godina.
Dugonoga. Dugovrata. Samopouzdana.
Na štiklama. Sa cigaretom u ustima.
U petnaestoj deflorisana.
Uzdržavana od roditelja.

Ni po čemu različita,
Kao toliko devojaka
Što žamore po foajeima fakulteta.
Čavrljaju,
O novim sandalama il' novom dečku.
Uveče i do pred zoru
uz džin tonik il' koka-kolu,
Vitke hrizanteme i ružini pupoljci.
A onda, sa rukom kakvog muškarca
preko ramena – u noć...
Spavanje do podne,
Pa sve ispočetka.

Ni po čemu različita.
Slična tolikima, sve do onog trenutka
Kada naleti na tvog čoveka.
Sasvim obična, ne naročita. Ne naočita.
Sve dok je ne obgrli ruka moga čoveka.
Između hiljada istih od njega odabrana
Ni po čemu posebna postaje nikome slična.

2.

Do juče devojka iz susedstva.
Danas već „mala kuja“
Što se dočepala njegovog šlica,
Dok ja držah sastavljena kolena
I raširene prste
Na mašini za kucanje.
D-mol, D-mol... moj je ritam
Dosadni i prespor,
Za tog dečka prerano ostarelog
Potreban je vugi,
Il' nešto žešće, neizvesnije,
Od buđenja u pidžami na štrafte
Kraj mene – mirne pičine.

Njemu treba da se penje, da se vere,
Njemu trebaju visoki Alpi,
Njemu treba tvoj Venerin breg –
Zar ne dušo, zar ne Nike?!
Njegova se glava kao glavica maka
Pomalja međ tvojim čađavim butinama,
Glatkim kao katarke brodice
Što se prepustila morskim valovima –
Da je nose, da je dižu, da je bacaju.
Znam, propinješ se kao ždrebica,
I ja bejah takva.

Al' ljubav je aqua alta.
Voda što plavi voda što nosi
I gizdave jahte i peruške-barke.
Čamce kao stare razvaljene cipele.
Gondole kao mrtvačke sanduke.

Slušaj, ti si pametna cura,
Ne daj se, prevari ga s prvim!
Ljubakaj se unaokolo.
Učini što ja ne učinih:
Zastani mu kao koštica u grlu,
Koju ću ja izvaditi prstima svojih ruku.

1995.


PRELJUBNIČKA BALADA

Nigde sam. S tobom sam.
Oponašam život. Još jednom. Još jednom.
Skinula sam haljinu. Srce sam ostavila na pragu.
Muškarci žele spremnu ženu
Koju mogu posedovati odmah, kaže Bodrijar.
Svaka šovinistička svinja dobije što zaslužuje,
Zar ne? Ti imaš mene sad,
Golu poput kokošije šije iz supermarketa.
Pa, hajde, otopi me. Stavi me na vatru.
Supica će biti jestiva.
Tanjir pun do ruba. Biće i „još“ ako treba.
Srči me al' tako da ostanem cela. Smrtna sam
I ničija. Gorim kao indijski štapić.
Zasjam. Zamirišem. Zgasnem.
U svakoj reči – skinutom nebu. I u sebi.

Kao iz bivšeg života polje belih rada
Tako krhko slamam se,
Na suncem zastrtom podu,
Tu kraj otvorenog prozora.
Haljine tvoje žene vise prazne
Kao strašila za ptice.
Nekoliko mene stalo bi u svaku od njih.
Mogla bih da zamahujem krilima kao slepi miš,
Ako koju obučem.
Mogla bih noću da udaram u prozore.
Dok kraj nje ležiš da ti se objavljujem.
Da ti udaram u srce. Da tučem kao Big Ben.
Umesto da suze puštam niz prozore,
Da grgoljim niz oluke. Kao sad. Kao juče.

Između mojih stopala visi rastegnuto nebo
Izbledelo kao isprano rublje siromaha.
To me tera na plač. To ili nešto drugo.
„Kaži mi da me voliš. Kaži mi da me voliš“ –
Mada znam, s tim se ne računa.
Al treba mi vazduha.
Ljubav je kozja stazica,
Da se uzverem treba mi više od želje,
Nešto stvarnije. Režanj tvog srca.
„Daj da zagrizem. Daj da zagrizem“
Tvoje srce nije Rajska jabuka,
Progledati neću.
Istina, mačje sam slepa.
A takve bacaju u vodu. U vodu,
U prvobitnu noć.

Hoću te sad. Sad je zauvek.
Sad se bližim gorko-slatkom plodu
Nevina poput neba, začeti neću –
Rodiću se iznova. Ružičasta. I besmrtna.
Ja biću prvorođena. Ti si od moga rebra.
Moja je orfejska lira. Opevaću što hoću.
I zvuk svojih potpetica u odlasku
Iz tvoga života.

1997.


KARVEROV STREJT

Sviđa mi se taj Karverov Strejt.
More ti je tu pod nosem,
Ne moraš ići nikud na letovanje.
Morski talasi zapljuskuju kuću,
Travnjak, šljunkovitu stazu.
Baštensko cveće biva začas zaliveno.

Iz dvorišta se mogu videti
Čamci, lađe i prekookeanski brodovi
Kako seku vodu kao nož lubenicu.
Ako je vidljivost dobra
I dan lak kao pamuk –
Na palubama sasvim razgovetno
Možeš videti mornare gole do pasa.
A zagledaš li se bolje
Možeš razaznati i njihova lica.

Pod uslovom da ležiš na ležaljci
Dokona i dovoljno opuštena,
Nevoljna da išta preduzmeš,
Osim da zaboravljaš i dremuckaš.
Ako je ono: Ni ostati ni otići – za tobom;
Ako si sinoć dokrajčila tu vezu
Što rila ti je utrobu kao pacov potpalublje,
I, ako je pacov mrtav,
Pa još i bačen na bunjište.

Ako se, dakle, dobro držiš,
I dovoljno si bezbožna –
Da nit' očekuješ kaznu nit' prinosiš žrtvu.
Ako si naučila lekciju neposedovanja –
Da nema gubitka osim iluzije gubitka.
Ako ti vetar donese miris ljubljenog pazuha
A brada ti ne zadrhti. Ako su ti obrazi
Zasigurno mokri od talasa,
Koji je iznenada pljusnuo po tebi...

Ako si naočita, dugonoga i plamenocrvene kose,
Amazonka ili krotka Meri – svejedno,
Primetiće i mornari tebe.
Mahnuće ti, možda zviznuti,
Ili jednostavno doviknuti: Haj, bejbi!


„STIHOVI TESTAMENTA“

B. Koprivici

Svi smo mi manje-više pod crnicom.
Neko pod glinom. Neko pod tresetom.
Al' ja bih peskovito – sa kakve plaže.
Baletske. Šešir s mašnom. Haljinu s čipkom.
Nešto sasvim neprilično. Romantično.
Patetično. Kao u Nižinskog.
Studirati smrt.

Puškina u svilenom povezu,
Dok barut miriše iz šume.
Paunda. Pa Virdžiniju.
Nešto aristokratsko. Astralno.
Brokatno nebo. Ne, olovno. Barokno,
Kakvo ne beše na ovom svetu.
Kao mlade grenadire jablanove okolo
I Ranih jada divlje kestenove.

Ovde nema nikoga.
Ležim stopostotnu odsutnost.
Ne mogu više reći to se dešava drugome.
U galopu stiglo je vreme buduće
Ne štedeći ničija srca –
Pod svačijom nogom pretanak led.

Raskloni ruže, gladiole, hrizanteme.
Nasmeši mi se kao tek procvaloj devojci
Prustovskoj. Ne snuždeno kao Gregoru Samsi
Na stropu. Il samom Gospodu.
Ne, ni kao Merilin u peni krvavoj.
Možda, kao Sapfa Faonu – tako nekako.
Ili, kao pun mesec kišnoj barici.

Svega nekoliko stopa dovde je.
Nekoliko samoća nesličnih ičemu.
Dva-tri santimetra snega večitog
Poškropljenog mastilom. Muzino krilo.
Zaspala Klio. Poljubac u čelo!

Zaustavite sva zvonca, isključite telefon
(Što bi rekao Odn, a sve ono nadalje
Ponovi u sebi, da ja ne remetim ritam)
Zaustavite nežnost! Zaustavite bol!
Meso i krv prolazne su sreće,
Duša nema domovinu, zar ne?

Plove narcisi. Plove Ofelije.
Plove bele rade.

 

Copyright © by Radmila Lazić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad