TURSKI PESNICI U BKG

Eto, koliko se dobro poznajemo: napravio sam malu anketu među prijateljima: niko nije znao da mi navede više od jednog ili dva turska pisca ili pesnika. Čak i oni koji su, zvanično, "čitali" neke sad izuzetno popularne turske pisce, nisu znali da oni pripadaju tom korpusu balkanske literature.
Grehota. Takvo stanje stvari valja ispraviti.
Evo, za početak.
D.G.


  Cahit Zafiroglu (1940.-1987.)

bon appetit

mi smo nacija umetnika
smrt dolazi iznenada, svima nama

mi jedemo, mi ustajemo od stola
zahvalni za božju ljubav i za blagostanje
mi ustajemo od stola, sablja nam u ruci,
pre no što pobijemo prisne prijatelje i neprijatelje
moramo oprati ruke prvo, to se mora
moramo oprati zube prvo, i to se mora
učiniti drugačije bilo bi svetogrđe


Edip Cansever (1928.-1986.)

Patuljci

Noći neće proći, vuku se polako
Uporno, kaplju sporo kroz prozorska stakla
A patuljci, oni pevaju u kuhinji
Čupaju svoje jezike viljuškama
Njihove pesme podrhtavaju krvlju i nasiljem
Šibam svoje lice unutar sebe, moje grozno lice
Potom, smejem se bolu
Čak se ni ne smejem bolu
Ali kao naoružano morsko čudovište
Izluđujem ga požudom
Patuljci pevaju u kuhinji
Pijmo, O patuljci, pijmo
Ionako imamo puno vremena
Za bolove koji će se tek roditi


Mehmet Müfit (1952)

Proleće u kući u za sastanke

gori abrahame, gorrrri
neka tvoja bude velika vatra
spusti se i ti među nas mali osmane, nek vatra
ogreje i tvoja stopala

san ovaj trebao bi da se uvije u dvostruku foliju; san ovaj
visok je i plav dok se uspinješ njegovim stepenicama
zbunjen i lišen tišine dok se spustaš, san ovaj je od
ljubavi napola: gorko slatkih sušenih jabuka i geranijuma
na konjskoj kočiji ukrašen on doziva
ispred prašnjavih gradova velikih i malih
kako ukrasti hrskavo proleće
da li da se zagnjurimo u šljive i ogrozde
kamion ide uzbrdo; hajde poskoči šerife
vikni na nas, baci nam lubenice na glavu.
onda ćerke gradskog službenika
i onda sudijina žena; jedne za drugom,
pale su na ogledalo sa petlom, naši brkovi takmičili su se
sa bradatim ujakovim štapom

ostavi da se ohladi išmaele, ostavi išmaele
znaš, u ovu kuću za sastanke bi trebalo ući sa istopljenim
prolećem i žice tog proleća
su jezici bezkrilnih ptica.
ostavi da se ohladi išmaele, neka proleće uđe u kuću za sastanke
sa smirenošću: neka se kocka u kafeterijama
neka gubi vreme sa knjigama, neka se hvališe i ponosno hoda
neka se moli na majčinom grobu u svete dane
ostavi da se ohladi išmaele, ostavi, ostavi neka se smiri
neka pregovara šapatom; neka garantuje za sebe
u policijskim stanicama; neka piša po zidovima i
ulazi u zatvore, zbog torture


Melih Cevdet Andaz (1915.)

Lala

Svlačim te svojim rukama, kao proleće
Nežno ostavljajući latice otvorene,
Tvoja žurba je bila sva seme kao nar.

O raspevana šumo uzdaha
Srce poljubaca i brzih pogleda
Pitanja u svojoj svežoj tišini.

Krov tvoje žudnje lebdeo je po nebu,
Mrmljao je žuti leptirovi
Kada se svaki delić tebe provalio.

Vezao sam te sopstvenim zubima
Kao pohlepna svilena buba,
Tvoje crvenilo je bilo polumesec
Dve latice lale na čaršavima.


Ahmet Hasim (1884.-1933.)

Bazen

Dole duboko, noć se opet zgrušala
Moja draga smeje se, sa svog uobičajenog mesta
Moja draga koja danju ne dolazi
Pojavljuje se noću kraj bazena.

Mesečina je njen pojas
Nebesa su njen tajni veo
Zvezde ruže u njenim rukama.


Ahmet Kutsi Tecer (1901.-1967.)

Jasno je

Moja smrt, to je jasno, doći će u zoru
Sa prvim plašljivim zrakom kroz prozor
Neka zavese pored moje postelje ostanu navučene;
Ne gasi sveću od prošle noći, neka svetli.

U papučama, otrči u Gradsku skupštinu i reci:
"Jedan od mojih stanara umro je rano jutros."
Poslaće pogrebna kola da me odvedu.
Takođe, obavesti i par mojih prijatelja.

Kada jaka ramena budu nosila moj kovčeg,
Zaboravi moje ime kao što će i svi ostali;
Ostavi moja vrata malo odškrinuta dan ili dva
Kako bi ono par mojih stvari moglo da me gleda dok odlazim.

 


Copyright © by & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.
Preveli Danijela Jovanović i Dušan Gojkov

Nazad