VJEKOSLAV VIDAKOVIĆ

Rođen 16. 12. 1968 u Rumi.
Mesto prebivališta – Ruma. (Ne voli da putuje.)
Veterinarski tehničar.
Bez stalnog zaposlenja. (Trajno opredeljenje.)
Dosad neosuđivan.
Zbirka pesama Giv pizdi čens, SKC Niš (1993). Zbirka pripovedaka Odabrani poslednji dani, samizdat (2004).
Uveren da je bolje napisati dobru knjigu nego objaviti lošu.
Ostali podaci nevažni.

POST PRIČE

 

POSTE RESTANTE

Kola je parkirao u jednoj od sporednih ulica, u delu grada u kojem su sve ulice sporedne. Zaključujući pregled jučerašnjih društveno-političko-sportskih zbivanja, voditeljka sa radija je upravo najavljivala još jedan težak dan za hronične bolesnike.
Ostale nije pomenula.
Prvo je ugasio motor, zatim cigaretu. Sa sedišta suvozača je uzeo bejzbol kapu (bez oznaka), sunčane naočare i cigarete. Mobilni mu sledećih pola sata neće trebati. Prebacio ga je na zadnje sedište i prekrio jučerašnjim „Blicem“. Isključio je radio, izvadio ključ iz kontakt-brave i izašao iz kola. Ključeve i cigarete je odmah stavio u džep. Nije voleo pederuše. Zaključavajući vrata, još jednom je, vireći kroz mutno staklo, proverio uverljivost kamuflaže na zadnjem sedištu.

Prognostičare treba poslati na neplaćeno. Zavukao je prste desne ruke pod levi rukav, primakao lice ramenu i obrisao znoj sa čela. Na rukavu je ostala fleka. Pri dolasku je u dnu ulice spazio crveni kiosk sa natpisom Hamburgerija. Stavio je kapu i naočare i krenuo na doručak.
Hodao je polako.
U ovom kraju ne cepaju plakate političara.
Mogao je da oseti vrelinu zidova pored kojih je prolazio. Danas će se asfalt topiti.
Žute i zelene mrlje na boku kioska su svakim njegovim korakom bivale sve jasnije.
Nakon dvadesetak metara uspeo je da prepozna konture slova:
SUR Bucko Vam nudi najbolje:
Pljeskavice,
Ćevape u lepinji,
Viršle,
Sve vrste peciva
I ostalo....
Vadeći lovu iz džepa razmišljao je šta da izabere. Nije želeo ništa sa mesom. Možda „ostalo“?

Možda ništa. Radno vreme SUR-a je bilo od osam h.
Stajao pred tom ružnom plastičnom kutijom i blenuo.
Prolaznici su ga obilazili.
U širokom luku.
Nije voleo ovakve situacije. Kvota nepredviđenih gluposti za današnji dan je počela da se ispunjava isuviše rano. Srećom, u nizu lokala na suprotnoj strani ulice spazi jedan iznad koga je pisalo „Klas“. Instant spas. Vratio je pripremljeni novac u džep i krenuo ka Buckovoj ne-loj-alnoj konkurenciji.
Kolovoz je prešao ne remeteći lenji ritam jutarnjeg saobraćaja. Čudio se kako sinoć nije primetio tu pekaru.
Prvi koraci po senci su doneli osveženje plućima. A kartica okačena sa unutrašnje strane staklenih vrata olakšanje nervima. Radno vreme: non-stop.
Lokal je bio čist i prostran. Zidovi beli, pločice takođe, klima uređaj ispravan. Naoružao se strpljenjem i disciplinovano stao na začelje kolone.
Obe radnice su bile jako mlade. Nosile su žute kecelje obrubljene crvenom trakom. Natpis Klas, na grudima, je takođe bio crven. Bile su umereno ljubazne i neumereno užurbane. Iskošena ogledala pri vrhu svakog od zidova su mu omogućavala da osmotri situaciju u pomoćnoj prostoriji, i iako se red ispred njega relativno brzo skraćivao (a iza apsolutno produžavao), nije uspeo da odoli tom izazovu...
Tamo nije bilo ljubaznosti.

Ali on se nalazio sa ove, bezbednije strane pulta.
Gde vreme nekako prolazi.
Naručio je dve kifle i jogurt.
Plastična čaša je bila „oznojena“, kifle sveže, a papir na kom su servirane malo veći od poštanske marke.
Isprovociran činjenicom da se i u ovom prehrambenom objektu robno-novčana razmena vrši u nehigijenskim uslovima izašao je ne sačekavši kusur.

Nastavio je niz ulicu, senčenom stranom, pa na prvoj raskrsnici skrenuo levo.
Parkić je još uvek bio tamo. I dalje okružen najsivljim zgradama na svetu, i dalje jednako zapušten.
Sve klupe su bile slobodne. Seo je na najbližu.

Zakržljalo lišće i izgorela trava. Netaknuta priroda.
Polomljeni tobogan i razjebana klackalica. Netaknuto društvo.
Isto kao pre petnaest godina.
Jogurt je spustio do sebe, a kifle zadržao u ruci. Iz džepa je izvadio kutiju sa cigaretama i položio je pored čaše.
Kifle su bile još uvek vruće. I dovoljno slane, pravi topli obrok.
Jogurt standardan.

Koliko zna, Marko još uvek živi u jednoj od ovih zgrada. Nisu se videli petnaest godina. Bili su nerazdvojni do drugog srednje. Tad je ćale dobio prekomandu. Poslednja vest o Marku, koja je stigla do njega nije neočekivana. Dečko je definitivno odustao od fakulteta i sad namerava da se oženi. Čika Zdravko, Markov tata, je pre par nedelja, prilikom slučajnog susreta na pijaci, sa zadovoljstvom preneo drugu polovinu novosti svom bivšem kolegi.
Žvakao je polako, gledajući u vrhove svojih prašnjavih patika. Zalivao je svaki zalogaj. Najkraći put od bloka zgrada do najbliže prodavnice je i dalje vodio kroz park. Prolazili su ispred njega. Penzioneri i domaćice, uglavnom. Sreća pa je raspust. Žene u trenerkama, belim čarapama i klompama, mahom debele, obilazile su ga gotovo panično, u širokom luku, trudeći se da ničim ne pokažu da su svesne njegovog prisustva. Zabavljao ga je taj njihov iracionalni strah. Oduvek... Penzioneri su bili već druga priča. Paradirali su sa onim svojim kariranim torbama sa drvenim, nesrazmerno velikim ručkama posmatrajući uljeza podozrivo, krajičkom oka, bez pomeranja glave.
Postoji li civilna samozaštita u vojnim zgradama? I, ako postoji, da li je parkić pod njihovom jurisdikcijom?
Nakon što je stavio poslednje parče kifle u usta, zgužvao je papir i ugurao ga u čašu. Otresajući mrvice sa majice pogledom je još jednom potražio korpu za otpatke...Uzalud. Isto kao pre petnaest godina. E, pa neka se jebu! Još uvek žvačući, spustio je čašu na zemlju, pazeći da se ona ne nađe na putu gomili mrava koja se muvala oko rupe na ivici travnjaka.
Ispružio je noge i uzeo kutiju sa cigaretama. Obavezni deo obroka. Odabrao je jednu koju nije trebalo puno ispravljati. Eto zašto ne voli leto...
Nakon prvog dima, koji su njegova pluća spremno prihvatila, pomisli da bi sada malo tišine dobro došlo. Ali...bivši stanari nemaju prava na maksimalističke zahteve.

Bivši nemaju pravo da bilo šta zahtevaju...
Pogleda oko sebe.
Nije mogao da veruje da se gotovo sve što je trebalo da mu se desi, desilo u ovom parku. Od poslednjih bezrazložnih tuča do prvih tuča zbog ponosa. Od prvog petinga do donošenja odluke da bend nazove „Nosači zvuka“. Od tragikomičnog pokušaja da se nakon jednog od pubertetskih pijanstava otrezni trčeći ovom stazom do onih silnih čekanja. Ma koga i u ma koje vreme. Parkić je bio večito zborno mesto.

Ubeđen je da je i sada tako.
Spusti opušak na zemlju pa ga poklopi đonom. Kada sledeći put bude dolazio ovde doneće diskmen sa...nosačem zvuka na kojem je snimljena muzika iz „Grlom u jagode“.
Pogleda na sat. Minut do sedam. Ustao je, dohvatio cigarete sa klupe i krenuo.

Do mesta gde je parkirao kola vratio se drugom, sad već paklenom, stranom ulice.
Znoj mu se skupio na obrvama. Spustio je glavu, skinuo naočare i dlanom obrisao čelo.
Izvadi ključ od kola. Brava je bila usijana.
Čim se sagnuo, talas vrelog vazduha, pomešan sa mirisom pregrejane sintetike, grunu mu u lice. Izvadio je pištolj iz kasete, zadenuo ga za pojas, povukao majicu nadole, i krenuo ka pošti.


Marka je sat probudio. Privremeno. Prvi put nakon deset meseci – privremeno. Dugmence na poleđini budilnika iznad kog je pisalo alarm je sinoć namerno prebacio na on, ne bi li naučio da ceni buduću slobodu. Juče je dao otkaz. Rešio je da napravi nešto od svoga života.


POST SCRIPTUM


Razgaćen, sedeo sam u krevetu, pušio i, preko ivice šolje uglavnom, gledao jutarnji dnevnik. Sam u pregrejanoj kutiji, suncu petnaestak metara bliži no što to zakoni prirode nalažu. Ali osvežen značajnom promenom. Napokon oslobođen brijanja na brzinu, gužvanja u gradskom prevozu i ostalih banalnosti svakodnevnice. Kao što je, na primer, radno vreme.
Devet nula nula je pravo vreme za prvu jutarnju kafu. Devet nula nula a ne šest jedan pet.
Roletne su ostale spuštene.

(Iako sam početku ovog dana hteo da dam svečani karakter kafa beše očajna. Slaba.)

Prozor u globalno selo i ja, oči u oči. Nisam imao nikakve šanse...
Činjenica da voditeljka ima prehladu značajno je doprinela zanimljivosti ovog izdanja informativnog programa. Pažljivo sam slušao svaku njenu reč, ne registrujući ništa od onog šta mi je saopštavala...
Čovek se mora čuditi njenom bizarnom podvigu. Kako je uspela da se prehladi na plus trideset ili više?
I ne samo to; ovo je treći put ove godine, koliko ja znam a dosad sam je gledao samo u večernjim izdanjima, da narušenog zdravlja izvršava svoje radne obaveze.
Možda bi trebalo da počnem da vodim evidenciju o tome...
Što da ne, vremena sad bar imam.

Šest godina. Šest godina mrcvarenja.
Nema veće muke od stalnog zaposlenja. Da sam primljen na određeno vreme drugačije bih se osećao – privid slobode ima relaksirajuće dejstvo. Ali matori mora svugde da uplete svoje prste...Setih se prikladne izjave (smejao sam se pola sata nakon što sam je pročitao), javnosti malo poznatog haškog štićenika našeg porekla: “Svaka kazna izrečena brojkama je dobra. Ne valja kad je slovima.“ Čovek možda nije znao šta radi ali svakako zna šta priča. Sa te tačke gledišta, otkaz koji sam juče dao treba da shvatim kao pomilovanje izrečeno samom sebi.
A pod ovim uslovima i to je neki jebeni podvig.

Vesti su bile razočaravajuće, nisam propuštao bogznašta radeći od sedam do tri. Uobičajene perverzije, ništa što bi privuklo pažnju.
Ipak, izdržao sam do kraja. Vazduh je bio vreo i težak i lepio se za kožu, svaki udisaj mi je ostajao nedovršen i bio sam žedan ali mi se nije ustajalo... Stvarno, kako je uspela da se prehladi na plus trideset ili više...
Nakon bloka reklama na redu je bila emisija koja je dobrostojećim trgovačkim putnicima omogućavala neposredan pristup stadu. Dohvatio sam daljinski i pritisnuo meni najdražu tipku. Onu ispod koje se nalazio precrtani zvučnik.

Tišina je delovala osvežavajuće. Pušio sam, žedneo, i posmatrao knjige na polici. Moraću ponovo početi da čitam. Ne mogu da razmišljam ako ne čitam.

Odlepivši se od mokrog jastuka ugasio sam cigaretu. Kap znoja mi je klizila niz levu slepočnicu.
Nisam je dirao.
Protegoh se do ivice kreveta, spustih pepeljaru na pod, pa se, pomerivši jastuk u stranu, vratih u potpunu horizontalu. Plafonjera iz Turske i ja, mučenik iz solitera, koji se od znoja sija kao pelivan, oči u oči. „Lavina kotrljajućih tegova na nogama pritiska i znoj tek kasnije počinje da smeta...“ Dobra pesma, velik čovek.
Nisam imao ništa. Ni ambicije ni planove ni lovu...Samo konkretno iskustvo da ambicije bez planova i love ne vrede ništa. Nije važno, gore ne može biti. Spasa nam nema, propasti ne možemo. Firma mi duguje osam plata. (I par metara nerava, koje sad ne vredi ni pominjati.) S tom lovom bi se moglo nešto početi.
Ali šta?

Moraću početi da pratim male oglase.

Pridigao sam se i potražio pepeljaru. Par manekena kojem je davno istekao rok, upinjao se da me ubedi u neophodnost posedovanja neke glomazne plastične skalamerije. Ignorisao sam ih.
Kroz dim.

Jedina poslovna ideja koju sam imao, bila je stara nekoliko meseci i nije bila bog zna šta, a njen krajnji rezultat bi nesumnjivo bio podložan različitim tumačenjima. Koja bi automatski drastično povećala poslovni rizik. Naime, nisam siguran da bi majice sa natpisom „Sledi svoje instinkte“ i likom Radovana Karadžića ispod njega, naišle na dobar prijem kod domaćih potrošača. A pošto bi, po mojoj orginalnoj zamisli, natpis bio ćiriličan o stranom tržištu ne vredi ni razmišljati.

Rusija, eventualno.

Deset nula jedan. Pre dvadeset četiri časa se završila moja poslednja pauza za doručak.
(Sat me podseti na onu sramoticu od sinoć, na ono simbolično aktiviranje alarma...Šta da kažem, obuzele me emocije... Srećom, nedostatak svedoka beše olakšavajuća okolnost. Kao i uvek.)


Umio sam se (sapunom), oprao zube, okupao, obrijao. Iz nosa izvadio sve dostupno kažiprstima. Pa isekao nokte. Zatim sam pred ogledalom analizirao raspored dlaka kože glave. Beše neravnomerniji no prilikom prethodnog pregleda. Teme – desetkovano. A iz ušiju vire žbunovi. Možda je ipak vreme za ženidbu. Što da ne, ne bi mi bilo prvi put da mnoštvo manjih problema neutrališem stvaranjem novih, ozbiljnijih.
Navukao sam gaće, izašao iz kupatila pa, protutnjavši kroz hodnik, uleteo u kuhinju. Iz frižidera sam izvadio pivo, sa stola pokupio rezervne cigarete, rezervni upaljač i pepeljaru. Tvorac arhitektonskog čuda čiji sam delić koristio kao životni prostor je predvideo da pristup terasi bude omogućen jedino iz kuhinje. Danas nemam ništa protiv toga. Levom rukom sam prislonio neophodne rekvizite uz grudi, desnom otvorio vrata terase.
Tamo me je čekala stolica za ljuljanje. I sunce. Polako sam prišao stolici, odlučan u nameri da mi to budu poslednja dva koraka u sledećih sat vremena...Pokušao sam da kicoški namignem suncu, ali brzo oborih pogled... Dole na ulici, pred poštom, je bila neka gužva...
Polako sam se spustio na stolicu.
Presrećan što sa ovog mesta mogu da krenem bilo gde, digoh noge na ogradu.

 

Copyright © by Vidaković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad