DRAGANA NIKOLIĆ

Rođena 1982. u Aleksincu. Završila grafički dizajn na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Trenutno živi i radi u Beogradu.
Do sad je u Balkanskom književnom glasniku objavila nekoliko priča pod nazivom Gospode, kako se ovde brzo smrkava.

 

 

SECOND-HAND SHOP
(SPOMEN MUZEJ ZA PONETI)



Ne mogu više da nosim taj bebi-dol sa medicama i cvetićima, previše me podseća na tebe. Ne mogu da gledam onu posteljinu sa printovima narandži, ne mogu. Kao što i Sofija ne može ponovo da obuče onaj crveni komplet od satena koji je nosila te večeri kada je bila sa tim njenim, samo jednom, nikad više.
Ne može da opere uspomene, miris, njegov miris.
Tako stoji tužan i osamljen taj njen šiveni komplet, bluza i suknja do kolena, boje krvi. Trune tamo u ormanu.
Uzdahne kad god ga ugleda.
Ne oblači ga.

Možda kasnije, za neku drugu priliku...

Tako mi stoje u nekoj fioci već godinama one čarape, koje sam obukla samo jednom. Kad smo išli u bioskop. Prvi put zajedno. Prvi put haljina posle male mature, i te crne čarape sa romboidima. Užasno mršava i nesigurna, kasnila sam. On je čekao. Gledao me kako dolazim, o, pa ti si prava mačkica... Postidela sam se.
Ne mogu da se setim šta smo gledali, neki film sa Kevinom Kostnerom. Sedeli smo u prvom redu.
Kasnije smo šetali, sedeli u krugu bolnice, na nekim klupicama pored male fontane. Bilo je pusto. Bio je mrak. Tu smo često dolazili uveče, ja bih uvek vukla neke silne knjige poezije sa sobom. Te večeri antologija grčke poezije, Kavafi, Seferis...
A zašto on ovde to kaže, slušaj, ne razumem
On sedi, ja stojim i brbljam, njegova ruka oko mojih kolena, klizi. On, tako ošamućen, raznežen iznenada. Ljutim se što ne sluša. Nešto mrmlja... o značaju trenutka, kad si svestan da je to trenutak koga ćeš se sećati, kao da se fotografišemo.
Već u uspomeni. Sve se tako brzo, munjevito pretvara u prošlost. Ne stigneš ni da uživaš u svemu tome, a već žališ...

Kavafi, Seferis...

Problematičan dečko, govorili bi. Takvu je reputaciju imao u našem malom gradu. Reputaciju buntovnika i lošeg momka i galamdžije i pesnika i drogiraša. Naši očevi su radili zajedno. Njegov otac se uvek kljukao bensedinima zbog ispada iz kojih je morao da ga vadi, da plaća, da ga spasava, da moli u školi da ga ne izbace i da ne ponavlja. Razbio je jedan spomenik, bistu nekom lokalnom heroju iz rata čije je ime nosila osnovna škola. Svi su coktali jezikom, govorili sramota, majka mu profesor, a oca mu znam, išli smo zajedno u školu.
A to je za mene bio Performans! Pobuna protiv socijalističkog realizma kojim su nas zadojili, prst u oko uspavanoj provinciji koja pamti samo od rata pa naovamo. Meni se to dopadalo.
Moj mi otac nije dozvoljavao da se viđam sa njim.
A on je kao jagnješce
umeo da mi se osmehne, like a Jesus to a child...

Bili smo u dobu Romea i Julije

Naši očevi su se sekirali zbog nas, a dobro su sarađivali i zarađivali, na važnim funkcijama. Jedan je imao sina bitangu, a drugi ćerku princezu. Moj dragi je predlagao da jednom opljačkamo roditelje i pobegnemo nekud. Ne bih se usudila. Stalno me je zbog toga kritikovao, kako nisam dovoljno hrabra, ne mogu da preskočim ogradu da uđemo u bazen fabrike u kojoj su radili naši, ili ne mogu da ostanem do kasno, a ja kući nisam ni smela da kažem s kim izlazim, kod koga idem svako popodne.

Nekoliko puta smo pokušali da vodimo ljubav. Ali nikako nije išlo. Nosio se kao znalac, kao profesionalac, a ustvari, bio je samo jednom, samo jednom sa nekom drugaricom, priznao mi je. I nije mogao. E jebi ga, rekao bi, opet ćeš da odeš kući nevina, smejali smo se goli, a ja ništa nisam znala. Mislila sam samo da sam spremna za to, i da je to dosta. Ošišana na kratko, oblačeći samo pantalone i košulje zakopčane do grla, govorio je da sam ko engleski dečačić, njegova majka da sam ko gazela, i ona se plašila, zbog moje reputacije fine cure, tatine mezimice.
Samo jednu noć smo proveli zajedno, on je došao, prestrašen, zaspao na krevetu obučen, zabunjen i umoran, a ja na fotelji, nisam ni smela da legnem pored, nisam znala šta bih sa sobom. Nisam mogla da spavam. Našla sam mu tu knjigu koju je dugo tražio, Vodeni žig, od Brodskog, i nešto sam govorila, nešto... sam mucala... kad je kretao...

Plašio se za mene.
Plašio se da me ne progutaju senke, da me nešto ne odnese.
Kao da ljubi ikonu
Ljubio me u čelo
I plakao da ne može da vodi ljubav samnom ne može to da mi uradi
Tako nevina bila sam mu staklena princeza zatočena u strahovima
I krio me u rukama, u kapuljači, u velikom onom kaputu.
U parku me sahranjivao ispod drveća, u lišću, i dozivao,
Sanjao kako mi neke žene u strogim crnim kompletima, profesorke klavira, stežu nejake ruke i prisiljavaju da sviram, ponovo i ponovo istu kompoziciju, i kako mi zadižu suknju i diraju me, a ja se bojim i drhtim i ja se branim...

Crtali smo po zaleđenim staklima automobila noću, grebali noktima po ledu,
posle duvali u prste

Odlazili u šumu pored reke da ležimo pod drvećem
Ja bih mu čitala naglas
Ja bih pitala znaš kako ljubi zeka
Ja bih se stalno plašila
I po noći i po danu
Svega

I šaputala bih mu sve moje strahove
Kako ne mogu da zaspim noć pred sistematski pregled
Tamo su sve devojke iz razreda
I moramo da se skinemo
A te žene, doktorice, sestre
Pitaju
i pregleđuju
i mere
i štipaju nas nekim kleštima za mišicu
da provere koliko smo uhranjene
i zapisuju
u žute kartone
i moram da skinem majicu
i svi gledaju u mene
i kad sam prvi put dobila
i koje sam bolesti preležala
onda nas šalju u drugu ordinaciju
i
plašim se svog tela
promena
i čekaonica
kod lekara

A onda, jednog dana,
Jedan telefonski poziv
Jedna Valerijeva pesma
I tu-tu tu-tu tu-tu...
I ja stojim pored telefona još uvek stežući slušalicu
Nesposobna da se pomaknem

Tako je Pol upao u moje zaštićeno poznato parče svemira i sve ispretumbao. Razbio moje zvono od stakla svojim ekstravagancijama i svojim strastima. Tako poročan, tako nepokolebljiv u hladnoj spoljašnjosti strukture i strogosti versifikacije iz koje je izbijala njegova žudnja. Njegova silina. Njegove buržoaske perverzije. Njegova savršena jasnoća izraza, njegova perfekcija, njegova erudicija. U granicama i zakonima stiha tako uzbudljiv, grčevit, snažan, bez patosa.
I te reči, reči
Mir udova u vodi kao mir mermera u vrtu.
Uznemiravala me ta njegova spokojna misao o smrti. Opsedala.

Pol, Pol je postao božanstvo. (A tek Kolja Mićević) Skoro hermetičan, ali tako zvučan, i tako savršen, i tako brutalan ponekad, on ima nekakav drugačiji ulaz, ne mogu da objasnim, samo osećam tu melodiju, tu magiju, koja je drugačija od smisla reči, koja obuzima, opčarava...
Čitati njegovu knjigu, činilo mi se kao da uzimam kavijar, posle niza dana jednolične ishrane.
Vrhunska hrana, delikates.
A rasli smo na pasulju i punjenoj paprici i na belom lebu, zdravom seljačkom, i dobijali Čitalačke značke za pročitanu lektiru. Meni je dugo omiljena knjiga bila Orlovi rano lete - i ja sam htela kućicu na drvetu, i ja sam htela avanture i ja sam mislila da su postojali samo dobri i pošteni partizani koji bi radije umrli nego uzeli kašiku kajmaka više od ostalih u četi ili ubrali tuđu voćku, i za ništa pre njih.
Valeri donosi dosadu i blud, mit i antičku filozofiju, sumnju, nemoral...
I više ništa nije isto. Ja nisam.

Njegov spleen je probudio moj dert

Njegovo Vi,
Njegove markize sa gresima, mrtvi sveštenici...

To se šapuće
Tu es belle comme une pierre...
To proganja i odjekuje
U akustičnim prostorijama duše
Kao kamen bačen u vodu
Kristalno planinsko jezero
Zagonetne magnetske rečenice
Harmonija ispod
Punoća.

S njim uvek u neizvesno putovanje
U mit, u postojanje, u srž

Kao da nikad više neće govoriti
Sve sabija u taj stih
U grč
U tu ruku
Što se brzo i silovito spušta
Na nečiji krhki beli vrat...

Aristokrata, buržuj, pokvarenjak, snob

A mene su ko malu učili Herojevu majku i vodili me svuda da recitujem i vidi ima pet godina a zna tolku pesmu napamet, i zasuzili bi, tužna, mučna pesma, umire heroj...
I uostalom kažu da i knjiga bira čitaoca...

Ne smem više
Zatvaram knjigu. Sklanjam je. Neću.
I opet.

On zna nešto
O disciplini emocija u pesmi
Bez da se izgubi na snazi
I onda kad sav taj bol zapeva
Možete se samo diviti tom čikici koji je svakog jutra izlazio iz svog malog stana
U ulici Vilžist, u Parizu, da malo protegne noge...

I šta god bih posle uzela da čitam, Pol je bio tu, u svakoj knjizi, bar u fusnoti, spomenut, citiran, neka njegova kritika; postao je neizostavan, neophodan, postao je prisutan; počela sam da ga se plašim, počela sam da ga obožavam. bio je kao droga, opasan i neodoljiv

Pol me progoni, rekla sam mu, bojim se, on se nasmejao. Niko mi ne veruje kad govorim istinu.

Pred drugima mi se rugao što sam tako sentimentalna, što sam nežna
Psovao i mene i Prevera i Adrijena i kulu Sen-Žak
I nije hteo da me drži za ruku
Govorio da će me iznajmljivati drugima za male pare
Rasplakao bi me svaki put

(Znala sam zašto je takav
Ali jebiga ko je mogao da zna da ću nevinost izgubiti tek u sledećem milenijumu
To je bila hit tema
Teen magazini sa pitanjima ginekologu ili psihologu, devojke sa problemima:
Zaglavio mi se zatvarač od flomastera u vagini, šta da radim?
I ja koja dolazim kod drugarice padam na krevet i svečano objavljujem
Imali smo nešto što je ličilo na predigru!
A ona jao pričaj!!!)

Ja ni sad ne mogu da obuzdam tu moju bolesnu slovensku sentimentalnost
Prikrivam je
Kao što je i on radio.
Surovošću.
Cinizmom.
Dođavola kad smo mi Sloveni tako skloni preterivanju
U nežnostima
Pa i u grubostima.
Između nema.
Nisam na to ponosna
Muka je to.
Prokletstvo.
Krst.

Ta prastara seobilačka čežnja
Za samouništenjem

Nepodnošljivo je
Kao nesanica
Kao svrab
Neizlečiva boljka

Ta razneženost, bolećivost

I razumem Pola
Ovako bi se samo rasplinuo u emocijama
Da se nije mamuzao tim pravilima

I ne mogu da volim umereno, razumno, pomalo
Ah niko nema časti ni strasti
ni plamena dovoljno da mene voli

I ne mogu da odlučim
Da li da kažem - jebiga, nije mogao da mu se digne
Ili - previše me poštovao.
Jedno ili drugo. Kakva da budem? Romantična ili ironična?
Obe?

Ma šta će nam, uzećemo jednu, ovu, Pinot Noir, ja ni ne pijem mnogo.

On hoda bos po ulici. On ulazi bos u prodavnicu.

Kao u mom snu, gde hodam ulicama bez cipela i užasno se plašim, i stidim, i hoću da pobegnem, a svi ljudi na ulicama su u svojim cipelama, i gledaju me, a ja ne znam gde bih, i ne mogu da potrčim, nego se uvek nekako usporim, i gde su moje cipele, kako sam ih izgubila...

On hoda bos i on se smeje.
I svi nas gledaju, ali s njim ja se ne bojim.
On je moj heroj. Anti-heroj.

Taj balkon jedne stare višespratnice je bio zgodno mesto, služio i kao vešernica i kao terasa, a bio je veliki, veliki, moglo se trčati moglo se skakati, ležati, moglo se sakrivati, mogao se videti ceo grad, i njegova zgrada i moja, i antene svud, satelitske i obične, velike i male, kao neke avangardne skulpture, po tim zgradama koje sve do jedne imaju ravan krov, simbol socrealističke visokogradnje, koji se inače pokazao kao jako loš, neotporan na atmosferske prilike pa su se kasnije ipak vratili na kosi...
I dok su ljudi u svojim stanovima mirno pratili televizijski program, igrali loto ili isecali kupone iz novina
Počela je kiša. Bez razloga. Ona letnja.
A gde zeka pije vodu?
I sipa u moje dlanove, pije. Umiva se.
Vino se proliva...
Stojimo. Vičemo. Smejemo se. Mokri.
Zagrljeni.
Skoro apokaliptičan trenutak.
(Nismo mogli izbeći scenografiju: bahata deca novih kapitalista, nekadašnji pioniri, među ostacima jedne ideologije radničke klase, u provinciji jedne raspadnute države negde na periferiji Evrope. Zaglavljeni u međuvremenu, koje se obeležava prefiksom -post-. Post nešto.)
(Komično. Sad.)

a onda je neki čovek proturio glavu kroz prozor, jer i na potkrovlju je bilo stanara:
Ej, vi, ajde bešte odatle! Imam malu decu, ne mož da spavaju od vas!

Pokupili smo se ko pokisli miševi, ćuteći.

Taj dan
(Ima istu plavet
Kao lan)

Taj lepi dan sa dušom elegije

(kad me je zabolelo nešto u predelu grudi
od tih reči, jedan stih
ispred robne kuće beograd)

Imao je nešto od onog malog belog što leluja letnjim danom u vazduhu

Što zovemo sreća
Ono zrakasto, nežno
Sa drveća
Što kad uhvatimo zamislimo želju
Pustimo

I - dunemo huuu

mislila sam da ću ga voleti večno.

Kao što sam mislila za svakog.
Kao što i za tebe mislim.

Ti znaš dobro da nisam više princeza.
Ali i dalje se ponekad bojim

Prekriće te prašina...
Izgubiće ti se svaki trag...



Bojim se
Zaboraviću kakva sam bila.
Postaću neka druga.
Ponekad mi je žao
A ponekad
Ne znam.
Ne znam šta bih sa tim
Muzejom bivših ljubavi i arhivom nekakvih sentimentalnih dragocenosti

Da odnesem u second-hand?
(Uvek sam se pitala kakvu istoriju ima ta odeća po second-handovima
I zašto su ih vlasnici ostavili
Ponekad se osećam ko neka krpa odatle.
Nošena. Polovna. Korišćena.)

Da, treba da zaboravim
Potrpam u kutiju
Sve to pobacam
Spalim
I odselim se
Kao u onom filmu Pillow Book
Koji je ostao kod tebe.
Nemoj da mi ga vraćaš.
Ne mogu više ništa da čuvam.

(Znaš da je Sofija ponovo obukla onaj saten?
Znaš da on sada radi sa ćaletom, privatno preduzetništvo, kupuju neke firme, razvijaju biznis...
Smešno mi je

Sve ono)

Znaš da nikad nisam govorila o prošlosti.

Ali ne znam zašto
Ovo sam morala da ti kažem.

(E jebiga, opet sam preterala).

 

Copyright © by Dragana Nikolić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad