MARIJA KNEŽEVIĆ

Rođena u Beogradu, 1963.
Preko 200 bibliografskih jedinica registrovanih u Narodnoj biblioteci Srbije - poezija, proza, prevodi, prikazi knjiga, književne kritike. Zastupljena u mnogim antologijama savremene srpske poezije i proze. Poezija i eseji objavljivani u stranim časopisima (od čega je jedan deo dostupan na Internetu).
Objavljene knjige: “Hrana za pse” (1989.), “Elegijski saveti Juliji” (1994.), “Stvari za ličnu upotrebu” (1994.), “Doba Salome” (1996.), “Moje drugo ti” (2001.), “Querida” (2001.), “Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna” (2003.), “Knjiga o nedostajanju” (Beograd, 2003.), “Das Buch vom Fehlen” (2004., dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković), “Kasni sat” (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, 2000.), “Ekaterini” (2005), »In tactum« (2005).




ORALNO

 

 

- Volim te - kaže mi Sapfo.
Ja odjednom vidim mehuriće. Ove reči mi zvuče kao stih izronjen iz najdublje tačke okeana. Prisećam se kako se kaže volim te na svim jezicima koje znam, plovim. I u tom času sve mi postaje poezija, Sapfin pogled zaronjen u moj, okolni šumovi, svaki zvuk primisli - ne moram više nikada da progovorim, divno! - pomislim.
Ali Sapfo je neizlečivo romantična osoba: - Ćutiš? - pita, nudeći mi svu svoju nesigurnost kao dar - nešto po čemu ćemo pamtiti ovaj trenutak, »venčanje koje ne vidi niko osim nas« - kako kaže u jednoj pesmi.
- A šta treba da kažem?
Sapfin pogled pada u kriglu piva. Prosto se čuje buć, potom i pljus pene po našim licima. Stidi se. Toliko se stidi da bi se svako, mislim, zaljubio, ako ništa drugo, sigurno u taj stid.
- Da li veruješ u ljubav na prvi pogled? - pita u naivnom pokušaju da sakrije pravo pitanje.
- Ne znam - odgovaram. - Nikad ne znam koji je prvi. Ali zbog tebe verujem u ljubav na prvi san.
- To je tako lepo rečeno - Sapfo vadi pogled iz krigle i briše penu sa trepavica.
- To je doživljeno. Znaš mene - ja verujem samo onome što mi se dogodi.
- Pričaj mi - Sapfo uveliko vodi ljubav sa mojim rečima. Osećam taj glas, naizgled slabašan, ali koji žari kožu svojim vlažnim vokalima, od vrha nožnog prsta, lagano, veoma lagano, strpljivo, kao da je čitavo vreme vreme za ljubav. Glas sada sledi kružnu putanju gležnjeva, uspinje se, dah dopire do tajne tačke iznad kolena: - Pričaj mi.
- Sanjala sam kako ležim, u nekom polusnu, na leđima, kao na odru. Ruke su mi padale pored kreveta, Adamova jabučica beše isturena kao da nešto čeka. U tom času neko odškrine vrata i ja znam da si to ti. Kao da te oduvek znam i kao da te oduvek čekam. Dugi, crni talasi tvoje kose zaklanjaju ti lice. Prilaziš mi pobožno. Naginješ se nad mojim nagim telom - u tvojoj žudnji nema pohote. Sve je tako mirno, poznato, usklađeno. Prizor nadrasta uzbuđenje. Tvoj pogled, poput molitve, obuhvata čitavo telo. Onda se usne približavaju i ja čekam da vidim koja je to tačka koju ti osećaš kao vrata tela. Spuštaš poljubac na Adamovu jabučicu, samo onaj prvi dodir usne opne, i tu se san prekida.
- Ali to se stvarno tako dogodilo! - Sapfo poskoči u barskoj stolici.
- Da - odgovaram mirno. - Moj prvi i za sada poslednji san sa tobom.

* * *

Iza Sapfinih leđa odvija se jedna burna priča, sudeći po zgnječenoj limenki piva u ruci jedne sagovornice. Okrenuta mi je leđima, čujem samo njen glas - originalni britanski akcenat. Žena u koju tako izbezumljeno gleda ima neki akcenat, rekla bih poljski. Kraj nje sedi devojčica za koju odmah shvatam da joj je ćerka. Nevolja majke i ćerke vidi se na prvi pogled - primećujem - muka je izražajnija od ljubavi. Priča je tako tužno jasna, sve se zna, osim raspleta. Ta prelepa žena kose boje pokislog sena, suznih plavih očiju - majka čije mi je lice u vidiku - treba da prelomi. Ona mora da kaže, ne samo ženi kratke kose koja gnječi limenku i povremeno zadiže nogavicu, nervozno se češka po listovima, već upravo za ovim šankom, sada ili koji čas kasnije, svejedno, mora da kaže i sebi - da ili ne. Strast je obostrana, ali da li su njihove prošlosti spojive? Engleskinja pominje kurs jezika, posao, školu za devojčicu, stan koji je sasvim dovoljan za njih tri. Pomalo gubi strpljenje, ili je uplašena - mogu da čujem njene reči iako ne prisluškujem, iako slušam samo Sapfu i svoj san. Poljakinja počinje da plače od panike - hoće li uspeti taj novi život koji joj se tako naglo nudi, tek pristigloj iz dugih redova za namirnice, iz hladne sobe zajedničkog stana, tek pobegloj od oca devojčice, danima zadihanoj poput brodolomnice čiji je život spasila ta ruka koju sada krišom dodiruje, u čijem zaklonu bi volela da živi, da konačno oživi u tom novom životu koji još nije stigla ni da zamisli?
- Tako bih da ti pričam, ali se bojim.
- Pričaj mi.
- Ali to je moj život pre tebe, pretpostavljaš - detinjstvo, ljubavi. Bojim se da ne budeš ljubomorna.
- Sapfo, ljubavi, ljubomora je gubljenje vremena. Zar me toliko ne poznaješ?
- Poznajem te! Kako možeš u to da sumnjaš?! Nije o tome reč. Ponekad i sebe iznenadimo. Koliko sebe, zapravo, poznajemo?
- O tome ne razmišljam i baš me briga! - odgovaram. - Znam samo da suviše volim da volim da bi me neka glupost, poput ljubomore, omela u tome u ovom, samo jednom životu.
- Onda smem da ti pričam o Faoni?
- O tvojoj velikoj ljubavi?
- Da - Sapfin pogled umalo da se ponovo baci u pivo, ali ga ja zaustavih:
- Ja i tako volim - u pričama! Pričaj mi, molim te!
- Dobro, lakše mi je da počnem od detinjstva, a to je ionako kratka priča. Otac je imao neki visoki čin u policiji, majka je bila pevačica. Pre nje se ženio dva puta, da ja znam, a posle - nemam pojma. Bio je kabadahija, ukratko, voleo je da banči, kartao se, tukao je žene, naročito one sa kojima je vodio ljubav. To se tako kaže, inače on nije imao predstavu o tome šta je ljubav, niti ga je to zanimalo - to je ono što najpouzdanije o njemu znam.
- Otkuda ti na brodu? - prekinuh priču osetivši da se nasukala i vratih je pravom toku.
- Pa, pištolj je opalio sam, bar ja tako mislim. Ne možeš da zamisliš taj prasak - gori od svih gromova za onolikih plovidbi na otvorenom moru. Metak je prošao kroz ormar i zabio se u zid. Baš u tom času, on je ušao, pripit, verovatno je čuo prasak još na hodniku, mene nije ni pogledao, odmah je otvorio ormar. Počeo je da se dere: »Budalo! Idiote! Kopile kafansko! Je l' znaš ti koliko sam ja platio ovu bundu za tu kurvu od tvoje majke?! Pogledaj!« U desnoj ruci je držao bundu sa ogromnom rupom u predelu struka, u levoj pištolj. »Marš napolje i da te više nisam video! A ti znaš da ja svuda imam oči!«
- I ti bežiš?
- Ne, začudo, ne bežim, već nekako mirno odlazim iz tog prizora, kao iz nekog filma kojem ne samo da ne pripadam, i nikada nisam, već se čudim otkuda ja uopšte u njemu? Stvarno, detinjstvo pamtim kao kulise za jedan od onih oporih filmova o nasilju, a koji su, u stvari, svi isti, dosadni. Atida sedi na klupi kraj reke, sedi na naslonu, a blatnjave patike ko zna otkada počivaju na sedalu. Znam da je tu, Atida je uvek tu. »Je l' ono još važi?« - pitam je. Ona je oduševljena: »Konačno! Ne znam samo šta smo do sada čekali? 'Ajmo! Sve sam sredila - brod polazi noćas iz Barija. Idemo u Đenovu. Odatle ćemo lako - naftaša ima koliko voliš, posada im uvek nedostaje, toliko da primaju i žene« - smeši se oduševljena odlaskom sa klupe.
- Atida je bila ta ljubav?
- Ma, ne - Sapfo se smeje, kao da sam slučajno uspela da pogodim apsolutnu neistinu - nešto nemoguće, za šta Sapfo, tek sada, posle toliko godina, shvata koliko je nemoguće.
- Drago mi je da sam te nasmejala. Volim tvoj osmeh. Volim te uvale na tvom licu koje se tako retko otvaraju - ljubim Sapfo u mali zaliv na bradi, on se širi prema trenutnoj želji mog jezika.
- Nastavi - Sapfo ne zna šta je to trenutak žudnje - žudnja je stalno.
- Ne, ti nastavi. Kako se zvala?
- Faona. Staro ime, i retko, bar u Italiji. Verovatno je njen otac, čuveni šef mafije za celu tu oblast, ogromnu, mislim, ne možeš da zamisliš koja je to moć, verovatno je još od njenog rođenja namenio svojoj mezimici neku izuzetnu sudbinu - tatina princeza - iznad svih. A veruj mi da je taj mogao da kroji sudbine. Onolike je skratio, samo nije mogao da utiče na život svoje ćerke. I dan-danas mene krivi za to. Čujem baš pre neki dan u jednom pabu, priča tip: »Da niste čuli za neku osobu koja se zove Sapfo? Ala će ta da najebe! Onaj ludak, Miko iz Đenove, zagino tip, ej, ubili ga oni crveni! Ali ostavio čitav fond - grdnu lovu onogme ko sredi 'tu nesreću'! Ne pita šta košta! Nemam pojma o čemu je reč, ali čitava armija žabara, mada ne samo oni, jure po svetu tog jadnika, ili jadnicu, Sapfo - nisam ukapirao da li je muško ili žensko!«
Sada se ja nasmejah, i to glasno. Ljubavna priča i smeh? - pomislih. Pogled mi se slučajno sreo sa suznim, plavim očima Poljakinje, koje su mi u tom času ličile na svetionik, na onaj far koji kruži po moru u noći i traži bilo šta i bilo koga da se tu zaustavi.
- Pa, nije loše to što ti ne znaju pol, mislim, te ubice - nije mi se dalo da prestanem da se smejem.
- Čast mi je nasmejati damu - sarkastično reče Sapfo.
- Dobro, de, nemoj da se ljutiš. Kakva bi to bila priča bez smeha? Dosadna, neozbiljna. Je l' tako? Pričaj mi o Faoni. Pretpostavljam da je bilo na prvi pogled?
- Ma kakav pogled! To je bilo i bez pogleda! Celo Faonino telo je bilo jedno veliko oko, oko sa usnama. Zenicama smo vodili ljubav! Nismo izbijali iz mog sobička, pa, bar mesec dana. Atida nam je donosila hranu i vino. I ona je bila zaljubljena - nju je pre mene opčinio nekakav vlasnik lanca cvećara, šta li, uglavnom, cvetala je od ljubavi i kao da nikada pre toga nije pomislila na okean. Okean je bio samo moja sudbina - Sapfo stade.
- Ne, nemoj sada da staneš, molim te! Vodili ste ljubav zenicama...
- Bili smo jedno telo. Zaista, ljudi to često izgovaraju, ali malo ko doživi. Kada bi Faona, recimo, otišla sama do kupatila, polovina mene je jaukala za drugom polovinom. Činilo mi se da cela Đenova to čuje. A onda smo jednoga dana ipak morali da izađemo. Mikovi psi, kako ih je zvao, odmah su nas spazili - bilo ih je na svakom ćošku. Počela je hajka i naša bežanija, iz jedne rupe u drugu. Faona se nije žalila, bila je srećna, kao da se ništa nije dešavalo, ništa osim tih zenica. Ponekad me nije bilo danima. Nije se ljutila, nije čak bila ni tužna. Samo srećna kada bi me ponovo ugledala. I tada reših da joj kupim psa, štene, da ga voli i da je on, kad poraste, čuva, jer jasno je bilo da to neću moći ja. Venecijanski mastif. Presladak. Pamtim ga samo kao štene - sav naboran, jedva mu vidiš oči. Faona ga je obožavala od prvoga dana.
- A to je, slutim - rekoh pažljivo, već i sama jedva plivajući u ogromnim talasima Sapfinog bola - jedan od vaših poslednjih dana?
Sva snaga glasova izlila se u ruke. Ruka slušaoca i ruka pripovedača istovremeno porinuše prste put međunožja sagovornika. Ruke umeju da ostanu neprimećene, znaju to, slobodno se prepuštaju traženju i nasladi u nađenom. Poniru u alge, maze se sa samim čulima dok lagano, sa odlaganjem, kruže prema još jednom otvoru tela.

* * *

Dugi crni talasi Sapfine kose prekriše lice, čitavu glavu na kojoj su izvirali. Negde ispod tih gustih crnih vlati mornar je ponovo bio sam, kao onoga dana kada je otišao bez reči iz neke sobe gde su tek stigli, za koju mu je Atida rekla da su tu sigurni bar jedan dan. Zar samo jedan dan? Onda nijedan! I dok su prsti ispisivali kraj sopstvene priče, Sapfina ćutnja je bila užasna, osuđujuća. Ta osuda je prolazila mimo mene i bacila se na čitav život, postojanje.
- Imaš li neku sliku? - pokušavala sam da odložim okean čija se grmljavina već jasno čula, mukli zov koji još niko nije odbio.
- Imam samo ovu - Sapfo mi pokaza sliku šteneta. U kadru su bile i nečije ruke, prelepe, ruke žene koje su bile i ruke devojčice, sestre, majke, mornara - činilo se da su sve mogle te zaljubljene ruke koje su slučajno upale u fotografiju.
- Pobegao si?
- Morao sam. Zbog nje, moj život je već bio ispunjen, tako sam tada mislio, pre tebe - dodao je Sapfo nežno, mada smo oboje znali kraj priče. - Jurila me je tajna policija iz zemlje u kojoj sam se rodio. Moj otac, policajac, obećao je da će uvek znati gde sam, da će on biti taj koji će odrediti moj kraj, ili će me pomilovati. Hteo je da živim u neizvesnosti, u zatvoru straha. Faonin otac, šef mafije u Đenovi, bar nije bio sadista, ako je za utehu. Zakleo se da će nas lično ubiti oboje, čim nas njegovi psi pronađu. »Nema tog kontinenta,« poručio mi je, »gde ja ne mogu da te nađem! I tebe i tu kurvu u koju si pretvorio moju princezu!« Ukoliko se sakrijem na okeanu, mislio sam, bar će Faona ostati živa.
- Imaš li vesti o njoj? - pitala sam sada već otvoreno razgovarajući sa Sapfo kao što razgovaraju dve drugarice, zaljubljene, doduše, ali bez zaveta na večnu ljubav. Kad-tad bar jedna će otići, udaće se, ili će hteti da ima karijeru, ili će joj jednostavno dosaditi da sluša strane akcente.
- Čuo sam da ju je otac pronašao, neko vreme držao u kućnom pritvoru, ali ni to ne može večno. I on je to znao, ne znam čemu se nadao? Uglavnom, pobegla je, pridružila se nekoj komuni - to su bila ta vremena, sedamdesete - i onda, kako to već ide - lake droge, teške droge, krize, pokušaj samoubistva, srećom, ili nesrećom neuspeo, ne znam ni sam. Izvukla ju je jedna žena, neka profesorka sociologije, čini mi se, znatno starija od nje, ludo zaljubljena u Faonu. Sve je učinila i zaista je skinula sa droga. Pružila joj je udoban život, zaštitila je od oca. Ako se dobro sećam, Faona je upisala likovnu akademiju, ili muzičku, ne znam više.
- Da li ju je Faona volela?
- Otkud znam! Ovo sve što ti pričam čuo sam od Atide. Poslednje što mi je javila, pre pet godina, jeste da je Faona postala članica Crvenih brigada. Njen otac je u međuvremenu izabran za gradonačelnika Đenove. Iste te godine ubile su ga Crvene brigade.
- Ćerka?
- Ne znam, dalje nisam hteo da slušam. Zamolio sam Atidu da mi više ništa ne javlja o njoj. I eto, to je sve. A ti?
- Ja?
- Kada ćeš ti otploviti, ljubavi?
- E, sad si patetičan! - pokušala sam da se branim, mada nisam znala od čega. Od istine? U Londonu smo živeli ilegalno, radili na crno. Jedina šansa da ostanemo zajedno bila je da dobijemo dete. Ali ni Sapfo ni ja ne bismo tako nešto učinili bez stvarne želje. Htela sam da završim studije tamo gde se govori mojim jezikom. I kasnije, kada sam magistrirala književnost, nisam mogla da se setim nijedne bolje priče od onih koje sam čula od Sapfo, o plovidbama, mornarima, mračnim ulicama i jezovitim barovima, o ženama koje, kao da samo zato postoje, dočekuju mornare u lukama. Samo jednoj od njih upamtila sam ime, možda zato što je samo njeno ime isplovilo iz Sapfinih usta umesto reči »žena«. Vesna Parun. Ostrvljanka i pesnikinja. Sapfo je znao napamet njenu pesmu »O mornarima, ulicama i noći«.
- Svaka prava ljubav je patetična - rekao je Sapfo - zašto su ljudi toliko protiv patetike?
- Zato što se boje svega što je istinito - izletelo mi je.
Sapfo se sada smešio kao stari učitelj zadovoljan svojim učinkom.
- Želim ti dobro more, - rekao je - i molim te da najozbiljnije shvatiš tu patetičnu rečenicu. Ti moraš biti srećna! Obećaj, slaži me ako treba, samo mi reci da ćeš jednoga dana prestati da budeš mornar. Jer, ti nemaš razloga da bežiš.
- ?
- Ne. Ti umeš da voliš. I to zauvek.
- Je l' to postoji? - poslednje je što sam izgovorila Sapfu pre nego što sam uzela njegove primerke naših fotografija - poslednje što me je zamolio.
- Kao što rekoh - Sapfine usne prionuše uz moje, njegove reči nežno raširiše mehur mojih grudi - želim ti dobro more.

 

Copyright © by Marija Knežević & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad