NEBOJŠA ĆOSIĆ

Rođen 15.10.1958. u Ivanjici. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše prozu i književnu kritiku. Knjige priča: Priče o smrti (1987), Tuđe nebo (1991), Nesanica (1993), Utopije i pijavice (1994). Romani: Lula (1999), Mesečevo naselje (2002).
Zastupljen u više izbora i antologija savremene srpske priče. Priče su mu prevođene na više svetskih jezika. Živi u Beogradu.


DECA VELEGRADA
PETNAEST PRIČA I JEDNA AUTOBIOGRAFSKA

   

ČEKAJUĆI BOGORODICU

“Sa uskrsnućem koje pobeđuje
smrt, kao da iznova počinje
vreme u svetskom prostoru”.

Osvald Špengler


Srećo dolaziš bez primesa koje su se tokom neumitnog oticanja vremena nataložile na tvoju misao.
Dočekuješ nas srećne. Nesrećni kao da nemaju razloga da se s tobom sretnu. Beže od tebe kao što se i Bog kloni kuge, rata, žeđi i gladi. Želja je nesrećnih da pobegnu u predele gde ne možeš dopreti.
Čekajući te srećni se ne obaziru na nesrećne. Ima izuzetaka i ubeđivanja. Poneki srećni provedu korisno jutro, sat, minut, epohu, leto, eh, muko vremenskih odrednica, obrazlažući nesrećnima da je povlačenje u šipražje i tame naporne ljudskom oku infantilan prkos. Ja sam ubedio jednu kornjaču da išeta na svetlu stazu. Za njom je pošao i jazavac.
Sreća nije grom!
Pećine, tavani, kolibe, štale i ambari, košnice, unutrašnjost kuća, visokih zgrada, zemunice, katakombe i kanalizacione zmije, šumska hladovina, avionske, bager i tenkovske kabine, provetrena i neprovetrena tama kancelarijskih ormara, oluci, burad, igloi, kosmička tama, hale i spratovi ugljenokopa, prestupničke ćelije, nisu mesta za doček sreće.
Otvoreni prostori, proplanci, livade i pašnjaci, trgovi, morska i okeanska prostranstva, dostojna su mesta za susret ljudskog oka sa očima sreće. Ulični se svirač zaustavlja pred izlogom u kome se uz zvuke valcera okreću svetlucave akrobate. Iz sviračeve frule kreću zvuci, čas u ritmu Štrausa, čas baladični. Tu je i kontrabasista koji žuljevitim prstima pomera niti, više nalik morskoj užadi, svog instrumenta.
Prizori života u očekivanju Bogorodice razlivaju se svetom. Svečane reke, šarena odeća, zvuk konjskih praporaca. Šarenilo sladoleda i dečjih balona, bruj motora u delti Amazona, zrelo žito tu i tamo. Pitomi zmajevi se nadgornjavaju sa pticama. Meteoropate gledaju u nebo očekujući otuda dolazak sreće. Sunce je ušlo u sve crkve.
Mislioci žarko nastavljaju drevne diskusije. Šta je sreća? Postoji li sreća? I analitički i sintetizujući pristupi dovode u pitanje postojanje sreće. Postojanost i prisutnost nesreće nisu dovoljni argumenti njenoj suprotnosti na ovom i na onom, na dva dela podeljenom, onom svetu. U žaru diskusija, temeljitih rasprava, mislioci umnožavaju pitanja i usložnjavaju odgovore. Izvesnost dolaska sreće mislioci relativizuju. To je logično. Preispitivanje, sučeljavanje stavova, sumnja, hipoteze, dokazi i protivdokazi, predstavljaju konstante zanimanja mislilaca.
Mlada, mirna žutokosa žena stoji na sunčanoj strani u beloj svilenoj košulji očekujući prožimanje sa dolaskom.
Stari i mladi!Brzonoga stvorenja i brigom prtisnuta sredovečnost! Goli i mokri! Slikar pred platnom, sa čašom vina i paletom u trenucima nedoumice! Naučnik među aparaturom koja je materijalizovala složenu formulu! I eureka očekuje dolazak sreće. Kratkovidi i dugovidi, posluga na palubama i nosači po dokovima, robijaši i suncokreti u polju čekaju sreću koja dolazi bez primesa nataloženih na njenu misao.
Susreo se ljudski pogled sa dolaskom sreće.
Zasenjena, prestala je prema svome plenu, začudno umirenom skakavcu, šištava zmija da puzi. Mladu i mirnu žutokosu ženu prožeo je dolazak sreće. Meteoropate je izneverio pogled u nebesa. Ali nije smetao da se raduju dolasku sreće. Sportisti i poljoprivrednici u oblaku žitne prašine, službenici pred raskriljenim prozorima, radnici čeličana, pojedini vlasnici zemunica, jazavci, krtice i poljski miševi, meštani u senkama prebivališta nalik pčelinjem saću, između inventara klackalica, ringišpila, ljuljaški i drvoreda, pesnici. Glumci, mađioničari i klovnovi pred cirkuskom šatrom, bacač noževa, državnici zatečeni u šetnji kroz rezidencijalne parkove, nad pregovaračkim stolovima u planiranju rata i mira posle rata, putnici i piloti, nesrećnici koje su ozareni ubedili da napuste mrak izbi, tunela, podruma i još toliko drugih mesta koja umaraju ljudski pogled i um, vaskoliki ljudski napaćeni rod, dočekao je dolazak sreće.
Tišina je bila obična.
Ali njeno delovanje beše svečano.
Mnogi su stajali.
Čak je i lav, kao i šištava zmija usredsređena na začudno mirnog, možda hipnotisanog skakavca, odložio svoj skok i let. Zar bi grabljivice zbog beznačajnosti produžile nervozu napaćenih stomaka?
Mislioci nisu prekidali rasprave. Žar i snaga drevnih pitanja i široki rasponi verovatnih, vladajućih i odbačenih, prevaziđenih i reaktuelizovanih odgovora, dobijali su u horskom polilogu na intenzitetu. Okruženi oreolima umnih napora, konstante izabranog vjeruju i zanimanja, mislioci su sačekali dolazak Bogorodice. Njen dolazak unekoliko je promenio konstante, ali nije uprostio lepeze pitanja i traženih odgovora.
Homocentrici i teocentrici načas su našli zajednički jezik. Prvi su poverovali u svečanu tišinu i Bogorodičinu pojavnost, aksiološki stub teocentrista. Ali skeptici su još više nabrali veđe sumnjajući u datost, nihilisti, ateisti, relativisti svih vrsta, po definiciji svojih stavova, dolazak su pripisali opseni. Sa svima njima Bogorodica će morati ponaosob da porazgovara. Što ne znači da suprotstavljene lepeze mišljenja, složenije i od boja paunovog repa, neće nastaviti da traju zarad opšte koristi, na dobrobit čovečanstva.
Dolazak sreće osušio je morsko sidro!
Na trenutak zaustavio dah uličnom sviraču, motor u delti Amazona i žuljevite prste kontrabasiste. Ubrzao okretanje svetlucavih akrobata odevenih u najnovije modele plivačkoronilačke kolekcije.


KĆER NEJERUSALIMSKA

Dete pokušava da ubaci loptu u koš. Pokušaj za pokušajem. Menja mesta. Čas je pod samim košem, čas korak- dva- tri, dalje. Koš je delimičan. Nema ispletenu mrežicu, nema ni obaveznu tablu, pravim sportistima standardnu pomoć u borbi za uvek neophodnu pobedu.
Preko vratila su umesto tepiha prebačeni konopci koji sa letvama, ekserima i šrafovima improvizuju ljuljašku. Sedište srećne improvizacije prekriva jastuk.
Lopta je kroz obruč prošla jedanput. Prolazi dvaput! Detetu dovoljno da izmami radosni usklik: - Hej! Pogodila sam! Ono ostavlja loptu. Gde? Prvo je spušta na jastuk, zatim posle kraćeg premišljanja unosi pod krov kućice za psa.
Dete ostavlja loptu i uzima čekić. Dete je devojčica, kratko potšišana kćer nejerusalimska koja po dvorištu šeta neometana imperativima:
- Ostavi čekić! - Dođi da ručaš! -Pazi! - Vetrovito je! - Nije čekić za tvoje godine! - Zakopčaj se! - Sedi na ćebe! Prehladićeš se! Gde ti je ćebe? - Domaći zadaci! - Nemate ništa za domaći! Ne mogu da verujem! - Da znaš, zvaću učiteljicu! Prihvati se knjige! - Gde je lopta? - Sedi na ljuljašku i ljuljaj se! Bolje i to, nego čekić! - Kad već gubiš vreme, donesi mi jastuk! - Nećeš! - Zovi oca da i on nešto prezalogaji! - Ne gazi detelinu!
Nikoga nema da izgovori toliko imperativa. Dobro je što je tako, što nikoga nema.
Devojčica pronalazi nakovanj. U kutiji pored nakovnja eksere. Odjekuju udarci vredne dedine unuke. Čelik ispravlja gvožđe položeno na čelik.
Komšija sa sprata iznad ne može da se načudi prizoru iz dvorišta. Dete sa dedinim čekićem u rukama i nakovnjem između kolena. Toliko se zaneo posmatranjem da je sasvim zaboravio lonac mleka uključen na plotni. Na to će ga ubrzo podsetiti miris pokipelog mleka. Pa, šta! Ne viđa se često unuk na dedinom poslu. Poneki ekser, duži, ili kraći skoro nalik čiodi, uspeva da učini upotrebljivim. Neuspehe vraća u kutiju. Ispraviće ih drugom prilikom. Umorna od napornih udaraca ostavlja alatke.
Zaustavila se pod krošnjom trešnje u cvatu. Zeleno lišće i beo trešnjin cvet predstavljaju rečit kontrast zidu iza kućice za psa. Devojčica uranja lice i frizuru u zelenobeli miris od zime još uvek sanjive trešnje. Ona je moja sestra, kaže nevidljivim stanarima zgrade. Pod krošnjom se ne zadržava dugo.
I dalje su odsutne rečenice: - Isprljaćeš košulju! - Izujedaće te pčele! Od toga se umire! - Dođi da ručaš, pile mamino! - Iritiraćeš gusenice! - Napašće te komarci! – Ukrašće te orao! Dva orla, odjednom! - Sedi na ćebe! Gde ti je ono? - Vrane će ti mozak popiti! Tri vrane! - Gde su ti knjige? - Kad već gubiš vreme, donesi mi jastuk, guščarice! - Gde ti je otac? Nema tih rečenica, kao ni tepiha preko vratila.
Devojčica je stigla do pravougaonika sveže crnice. Koliko juče, koji dan pre, u crnicu je sledeći očeva uputstva posadila sitnesitne glavice luka. Sada gleda u zemlju očekujući kao i prošlog proleća pojavu prvih peruški luka. Tokom obimnih pripremnih poslova koji su prethodili kampanji sadnje, odstranjivanja strnjike i kamenčića, prekopavanja i usitnjavanja zemlje, otac je posle belog pokrovnog sna budio maštu kćeri nejerusalimske. Predlagao da zasade teniske lopte sa greškom, one reklamne četvrtaste, fudbalske lopte sa greškom, u obliku nešto izduženijeg ćurećeg jajeta. Devojčica je tada imala pletenice i njima iskazivala neslaganje. Odbila je beton preko crnice i nabavku limene kućice, kolibice, kako je otac nazvao, u kojoj bi se rumenela pilad, patke, guske, probijeni motkom nad žarom, jagnjad, prasad, fantomska divljač.
- Nikada od tebe, kćeri moja, od tebe… recimo... šta... recimo... gurman... poliglota, ekonomista, programer... blagajnica… pravnik, inokorespondentkinja… ministrova gospođa, prinčeva izabranica... ti si odlučila, zar ne... da budeš dedina naslednica rumenogaravih obraza u maloj kovačnici punoj buke i sreće - otac je pojačavao i ublažavao šale vođen ritmom alatki kojima je sitnio zemlju.
Na kraju je mlaz vode završio pripremne baštenske poslove.
Zid iza leje i kućice za psa i loptu bio je severna strana susedne kuće. U tom zidu jedan jedini prozor. Devojčicu je interesovalo zašto sijalica iza prozora svetli do jutra. Ni ovog puta nije bilo imperativa, malo modifikovanih trezvenih zapažanja: - Nemoguća je!- Dete ne može čitavu noć provesti budno! – U jednoj budnoj, hajde! U dvema, i nekako! Ali, kako ti kažeš, toliko uzastopnih, nemoguće! - Razumimo je! – U tom uzrastu devojčice, tek je prešla metar visine i dobila dvadesetak kilograma zapremine… težine, toliko budnih zabrinjava! – Kad ti kažem, nemoguća je!
Nauka ima odgovore!
Ima ih i nema!
Medicina je obavila svoje. Devojčicu na vreme vakcinisala i sada čeka da joj poispadaju mlečni zubi. Organizam je prihvatio blagodeti vakcina.
Dete se tokom dana dobro ispava i zato do jutra ostaje budno! Devojčica je u dobu kada nerazborita radoznalost nadilazi biološke faktore!
Nauka je jutrom ispraća u školu. Tamo ne može da spava jer su realni predavači i predavanja, školska graja, realne atletska i gimnastička motorika. Kada se iz škole vrati, nauka je vidi kako jede, vidi da iza jela dete tek malo sklopi kapke, i eto je, hop, hop, u dvorištu. Eto je na ljuljašci, pod obručem, pored procvetale sestre, nad crnicom i u kućici za psa i loptu, sa čekićem nad nakovnjem. Eno je na ulici gde sa ostalom decom igra školice - jurke - ringe, ringe Raja ide čika Paja - neka bije neka bije - klikera - preskakanje lastiša - ide maca oko tebe pazi da te ne ogrebe – između dve: između četiri vatre - žmurke - gledanje u višespratnice i skrajnuto nebo.
A možda će, kada uminu vetrovi koji gase sveće i groblja preseljavaju, kćeri nejerusalimskoj biti odgonetnute tajne svenoćnog svetla.


SALA ZA PREDAVANJA

U salu za predavanja i eksperimentalne vežbe ušao je student završne godine opšte istorije pozorišta. Visokog, mršavog mladića nije začudila, ni onespokojila prazna sala. Odsustvo kolega. Ne dolaze na predavanja već pripremaju završne ispite u preko potrebnoj osami. Koncentrisani nad beleškama i knjigama složenim na radnom stolu, pored uzglavlja i noćne lampe. Neko pored roja svitaca.
Seo je u klupu i raširio beleške. Otvorio udžbenike i priručnike. Od katedre i pomoćnih stolova zrakasto su se širili nizovi klupa prema vrhu sale. Tamo je na metalnom tronošcu, usamljen, suvereno stolovao kinoprojektor.
Možda će se dok ne stignu profesor i asistent pojaviti još neka bleda, raščupana studentska glava.
Prolazili su akademski minuti.
Bio je u pravu. U klupama blizu ulaznih vrata rasporedilo se nekoliko koleginica. Kratke rečenice, suvi pozdravi očima, odsustvo mladalačkog žagora. Bleda ispijena lica behu očigledni znaci da maltretiranja i ponižavanja prvih godina studija već predstavljaju daleku, zaboravljenu prošlost koja se ponekad javi u snovima ili doziva prepričavanjem mlađima. Oni su ljudi pred poslednjim preprekama na putu kroz pozorišnu istoriju. Istraživači opremljeni metodama i aparaturom za otkrivanje i analiziranje svetlih i mračnih činjenica pozorišne prošlosti koja će bistrijim umovima biti putokaz prema ličnoj naučnoj budućnosti.
U salu je prvo ušetao profesor. Suvonjava, pogrbljena žena. Kost i koža žena. Za njom, okrugla asistentkinja.
Starica zauze svoje mesto za katedrom. Asistentkinja, pored belog projektorskog platna, prethodno odloživši na pomoćne stolove kutiju kreda, crteže, makete i kostime pozajmljene iz fakultetske arhive.
Jedna studentkinja siđe do katedre i uz smešak praćen žmirkanjem stavi pred profesorku tablu čokolade.
Jasne i precizne formulacije, aksiomi i činjenice, do pauze su pokretali studentske olovke.
Tokom pauze student se usamio hladeći dlanove na metalnoj ogradi. Dlanove je hladila i rečenica Vilijema Arčera, koji se odrekao Bernarda Šoa zato što ovaj ne može da dodirne društveno blato a da se u njega ne uvali, vraćajući mladića privatnom životu. Kada autobus pređe široku reku i vozač izdrži neumoljivo oko saobraćajne kamere, ugledaće pred kućom, pod orahom, svoju ženu. Znaće da njihova Duša nahranjena spava u kolevci.
Zimus je na ogradi, sprat niže, grejao dlanove čekajući rezultate prijemnog ispita na odseku pozorišne i filmske režije. Njegova žena je iz prijemnog kabineta izašla uplakana. Razmazane šminke! Pokazala je list na kome je pisalo da je primljena na odsek glume. Zašto? Zašto, protiv njene želje i znanja, jecala je u muževljevom naručju. Zagledan u nijanse boja (proizvod razmazane šminke), nije znao da prozbori: - Komisija je otkrila tvoj dar za glumu! Tvoj neosporni dar za teško umeće! Ćutao je i čekao da suze usahnu. Ubrzo je, s prvim vesnicima proleća, stigla uteha. Primljena je na aviomodelarski i krojački odsek. Javila se nada da se njena želja, titrava kao živa u termometru, ispuni u zimskom, nastupajućem novom prijemnom roku.
Posle pauze, za vreme drugog dvočasa, suvonjava profesorka jela je čokoladu.
Okrugla asistentkinja iscrtavala je po tabli sheme odnosa među likovima Šoove drame Zanat gđe Voren. Zatim je pokazala kostime sa premijerne predstave i crteže nekoliko savremenih, među njima i predskazujućih, futurističkih kostimografskih kreacija. Složila je makete enterijera najnovije postavke Zanata u berlinskom državnom teatru, izdiktirala stavove sociologije komunikacije (uticaj drame na društvo) i materijalističke sociologije (uticaj društva na pisca), da bi najzad stigavši do vrha sale uključila usamljeni kinoprojektor. Kadrovi berlinske predstave priveli su predavanje kraju.
Studenti primetiše kod asistentkinje promenu.
Vidno je smršala, mada je bila daleko od suvonjavosti profesora.
Sala se praznila.
Kada mostovima i saobraćajnicama prevari široke reke, student će proći pored Svetog Đorđa i njegove prijateljice, još uvek živahne aždaje naslikane na pročelju crkve. Na obližnjoj česmi napiće se vode. Tu, pribrati misli. Pročitati profesorsko predavanje, asistentski diktat, i prvim prevozom krenuti prema kolevci pod orahom.


ČIJA JE LIVADA

JUTRO. Odvezujem pertle pokušavajući da se probudim i započnem novi dan. Još jedan u nizu od rođenja i prvog plača na rukama babice. Majka, što je nekako i razumljivo, nije želela da mi pripoveda o prvom plaču. Hteo sam da pitam babicu i lekare, ali je porodični kućni savet zatro njihove tragove, njihovo postojanje i učešće u mom rođenju sveo tek na rečenicu, dve.
PODNE. Odvezao sam pertle. Pročitao desetak stranica Travničke hronike. I pod uticajem remek dela upao u monolog. Bolje reći, dogodio mi se monlog.
Od jutra do zenita učinio sam mnoge podvige. Savladao vožnju bicikla, tricikla i četvorocikala na parni, gasni, benzinski i atomski pogon. Bio sam dovoljno snažan da redovno doručkujem i ručam, pre ručka i da užinam: kilogram hleba, marmeladu, sir, zapetu, tačku i znak uzvika. Bože, kako je bio debeo znak uzvika! Ne samo debeo, već i ukusan. Dobra baka koju još uvek možete videti kako sa cegerom prolazi ulicom znalački je spremala znak uzvika od sile začina, govedine, prasetine, raznovrsnog voća i palete povrća.
Monolog će potrajati. Njegov sadržaj biće ljubavni. Eh, kako je to bilo. Livada i jabuke. Osim njih u monologu je i devojka koja je pristala da bude u mom zagrljaju. Zagrljaj beše mlak. Jer sam se već u zenitu spremao za smrt. Ipak, svoje sokove dve-tri hiljade godina sveže u raskoši bumbarevog leta i pčelinjeg zujanja, ulio sam u devojku. Severni septembar, opojna livada u nedogled, vlati, koprive i naše rvanje.
Orgazam je čudna pojava i na ovom i na onom svetu.
Konji i sa njima kobile trčali su nepotkovani preko livadskog cveća. Mojoj devojci i sebi kupio sam crno vino koje se na usnama i u očima pretvaralo u jarki cinober usklađen sa našim rvanjem, radosnom njiskom konja i njihovim primordijalnim trkom. Kada se pojavio vlasnik livade zamerajući konjima na iskonskoj radosti, meni obradovanom skromnošću Jelenine i moje kreativnosti na prostoru tek malo većem od prosečnog drvenog sanduka, na bujicu grdnji nije preostalo drugo do da pucam iz onoga čime sam raspolagao. Pucao sam prvo iz trbušastog revolvera sa osamnaest ubojitih zrna, zatim iz brzometne puške. Pošto ni to ne bi dovoljno neotesanom obliku, uzleteo sam Suhojem posle privremeno opraštajućeg poljupca ostavljajući dragu da me čeka na ivici jaruge pune drača. Gađao sam iz svih vrsta oružja, njima bar Suhoj nije oskudevao, želeći da smanjim nos oholnika nimalo nalik nosu viteza Sirana. O, da je bio samo on u pitanju. Koliko ih se u strahu posle kataklizmi samo nakotilo. Recimo, ne mnogo. Ali dovoljno da prekinu iskonski trk konja, možda poslednjih nepotkovanih predstavnika na ovom svetu fantastično izbetoniranom i asfaltiranom odlukama nerazumnih ljudi. Jeleninu i moju nesputanost ograničeni um nije prekinuo. Suhoj ga je nadzvučnom hitrinom prinudio da napusti livadu, razigrane četvoronošce i nas. Malo trkom, malo običnim hodom, našao je zaklon, nigde drugde no u svojoj kućici, petospratnom zdanju nad tlom i trospratnom pod njim. Avionu se sažalilo i nije hteo dalje da se lišava svog ubojitog tereta. Prizemljili smo se pored moje drage na ivici depresivne jaruge. Tu smo, odmaknuvši se od ivice, nastavili orgazam.
To je bilo podne našeg života.
JESEN, Suhoj je umro. Kako jeseni i priliči izdala me snaga. Jelenu još poštuju u fabrici. Ali i ona, umesto da misli na posao i svoj znoj koji u njega kaplje, prikuplja razne potvrde koje će nam omogućiti redovne obroke, novi Suhoj i zimovanje u Alpima. Ona će se već snaći u ponudama turističkih agencija i ja ne želim da ulazim u rasprave. Kćeri moja jesenja, zar idealna za zimovanje nije obala Crnog mora, zar dok naš sin koliko sam ga razumeo, vredno sprema dvanaesti ispit, ne bilo na odmet da se ti i ja uputimo i južnije od Crnog mora, južnije gde će sunce uspešnije buditi našu usahlu maštu.
Razbokorila se čarolija u jesenjoj livadi. Čovek koji je pokušao da spreči podnevni orgazam sada miruje zastrašen mojim naoružanjem. Jer pored streljačkog u koje sam uključio luk, tobolac i strele, pored novog Suhoja, zbog njega sam nabavio i tenkovsku formaciju. Ne tako bogatu, 5 + 5 jednako 10. Što nemačkih, što rumunskih i poljskih. Morao sam. Ubio mi se drug astronaut. Čoveka iz petospratnice krivio sam za njegovo samoubistvo. Odatle je uzeo kanap debeo kao dva prsta odraslog muškarca, otišao u štalu i krišom od svih radosti ovog sveta, njegovih lampiona, potoka automobila, bradavica na dojkama, u ambijentu mrtve prirode: krov, klupa za meditaciju, greda: ukinuo svoj astronautski život. Ruke mu nisu drhtale. Verujem, ni um. Njegova smrt podigla je stepene moje agresivnosti. Usled toga na livadi je svoje piruete, pored nesputanog konjskog trka, izvodilo ne samo 5 + 5 = 10 tenkova, već tri puta preko toga. Ljudima koji su se u oklopu zanimali piruetama ja sam donosio hranu. Kad u kuću dođe naš sin, ode i on onako opterećen ispitima, do livade, sa kofom rakije.
Čarolija je pun i njegov sin, naš unuk.
O unuci ću naknadno pisati.
Ide ona pored mene u novim sportskim patikama, ide petogodišnja lepotica. Njišu joj se minđuše, zveckaju narukvice. U mom osušenom vremenu, to bi potvrdili i filozofi, njihanje i zveckanje nakita podseti na jutro. Ona je prijatelj čoveka iz petospratnog zdanja i bulumente dečurlije koja izvire iz nje. To sad i nije više skromna petospratnica, taj čardak čini mi se dostiže stratosferske visine bacajući senku na dobar deo livade.
Sin me savetuje da rasprodam tenkove. Star si da se baviš njihovim zimovnikom, kaže. Zar ne možeš da s mirom sediš u dnevnoj sobi, pućkaš lulu i prisećaš se pred televizorom znamenitih okršaja u kojima si učestvovao, oče. Zar sam ti zalud kupio osam tomova istorije sveta? Prepoznaj u nekom od njih i sebe, kaže moj naslednik, i ja uviđam da je u pravu.
VEČE. Na mokasine napadao sneg. Predao sam unuku ukrasnu perjanicu jer sin umesto njene težine više voli šešir sa jednim perom. Uskoro ću se pridružiti mom drugu astronautu. Vatra greje dnevni boravak. Čekam Jelenu da se vrati iz Moskve, ili tamo još dalje od nje. Otišla je po lekove koji će produžiti njeno i moje veče. Belina zidova ravna je belini snega.
Zavijeni u oblake iz trofejnih lula, igramo karte ja i čovek iz petospratnice.
Veče miri nesporazume zenita. Sneg napadao do pojasa niveliše oštrice apsurda. Da nije tako zar bi nad špilom karata ispuštali aromatične oblake, stanovnik stratosferske zgrade i ja, umorni ljubitelj livade i konja.
Možda će lekovi koje donosi Jelena iz Moskve, ili dalje od nje, sa neke bajne visoravni, produžiti naše živote do duboke ponoći.


ELEGIJA

Kada nastupe premeštanja makoliko se brzo raspadale stare slike i još brže uspostavljale nove, uhvati ga nostalgija za starim i pepeljastim od izbledelosti.
Stoji pred novom slikom i njena lepota potiskuje sva sećanja na prethodne. Za nostalgiju odjednom nema vremena. Svim srcem i umom učestvuje u upijanju i iskorišćavanju nove konstelacije. Nadošla snaga odmah želi sve. Filozofi traže poreklo te snage. Njeno poreklo ga ne interesuje i mirne duše to ostavlja filozofima. Sasvim je pomiren sa činjenicom koja se kao zmija kreće kroz svest: zadivljujuću konstelaciju pustiće da izmakne kao što detetu izmiče duga, ostajući sa pitanjem zašto nije ostvario potpunije prožimanje, i nedoumicom, otkud da pred novom slikom, prethodne za koje ne beše ni trentruna čežnje, iznenada bivaju oživljene i sve vrste svetlosti zajedno sa mrklim mrakom traže obnovu komunikacije.
I motociklista u zidu smrti ima izlaz. Usporavanje i gašenje motora na dnu levka ili uzlet preko ivice zida. Prizemljenje na tlo, ili pogibeljan pad na glave mase koja gleda da se skloni s puta mašini i vozaču.
Rešenje, dakle ostavlja filozofima. Tu sigurno ima mesta i za psihologe i sociologe, možda još po nekog. Oni sveobuhvatnim naporom uma, bez obzira na podspecijalnosti, nalaze odgovor. Odgovor zatim razvlače pacovi. Pretvaraju ga u krpe koje se peru, peglaju i suše nadzirane šakom čije oko počiva na revolveru. Neurotično oko povlači obarač i na zalutalog vrapca. Odgovor filozofa (psihologa, sociologa i inih) izmiče armiji koja misli da je upućena. Kao i njemu, uostalom.
Premeštanje zvukova još više komplikuje percepciju.
Nagle smene buke i tišine pobuđuju intenzivnije ukrštanje prošlosti i budućnosti. Kukuriče petao i podseća na detinjstvo. Na petla koga je sestra zajedno sa pilićima i kokoškama toliko volela i pazila, on se čudio i nemo posmatrao čak i kad ih je u velikoj kutiji unosila u kuću i smeštala pored uzglavlja da se ne bi smrzli u hladnoj, prašnjavoj noći.
Nekako nalazi olovku. I piše pesmu- pismo. O naslovu ne razmišlja. Doći će valjda, sam po sebi. Ništa ne dolazi samo po sebi. Za sve se treba pomučiti i izboriti šapuće moda stara koliko i čovek. U post scriptumu pesme-pisma napisao je: Meni nije dobro. Ali tebi i dalje želim sve najbolje i najdalje. Želim to i sebi, međutim, bez tebe mi ne ide, pa ne ide. Pesmu je naslovio Maksimalno tužna i iskrena pesma.
Jeste prokleto mučenje kada te kao uzdah napusti tako škrto. Ne javi se rečju. Sintagmom. Bar smehom, paradoksom, cinizmom, sarkazmom. Ne javi se…
Svaki trenutak i svaka kap svetlosti prizivaju njeno lice, sate i dane koje su zajedno proveli. Sastavljaju se oživljene krhotine i vraćaju taktovi Devete. Oni behu jedina imovina koju su stekli u zajedničkom životu. Vraćaju se njene oči, obli bokovi, kašika i okvir. U okviru raspričano, narandžasto i cilindrično dete.
Na brodskom je patosu.
Sedi kao skulptura na Lovćenu.
Nije bronziran i njegovo okruženje nisu asteroidni blokovi mauzoleja. Gledan iz bokokotorskog zaliva čitav sklop podseća na kamionsku prikolicu. Odatle, sklop je tuga jedna i suvišno je žaliti što nema kabinu da bude kamion u voznom stanju, ili rashodovan. Posmatran iz prestonice nije ni prikolica, već običan tunel, dugačak palac, visok pola palca.
A nekada je tu bila kapela sveštenika, pesnika i državnika.
Utočište za oči i misli jedino je pod gromobranom. Vrlo visok, lep i funkcionalan gromobran. Posle razgledanja mauzolejskog sklopa turisti opsedaju teleskope. Kroz njih zure ravno u plavetnilo jadranskog zaliva.
I stepenice smiruju jer podstiču smotrenu refleksivnost.
Da li još nešto radi osim što sedi?
Slaže lišće u herbarijum. Pored njega su makaze, lepljiva traka i flomasteri. Kada završi slaganje i raspoređivanje listova, ispod svakog lista ispisaće ime na srpskom i latinskom jeziku.
Zašto je na brodskom podu u neudobnom položaju? Zato što mu je tako najudobnije! Daleko bilo! Zgrada se renovira!
Društvo mu povremeno pravi sneni blagajnik stanice.
Pita za koga slaže toliko lišće. On pita, zašto zgradu renoviraju? Blagajnik kaže, zgrada će postati muzej. Kompletno stanično osoblje preseliće se u novo zdanje, višespratnu stanicu sa kolosecima koji ulaze pod krov i tremove ispod krova.
Nova stanica je okrugla, pita. Da li je video, pita ga blagajnik? Jeste, kako da je nije video. U pravu si, kaže blagajnik. Spoljašnji koloseci i peroni okružuju zgradu. Liče na venčano prstenje. Između tremova već stasava drveće. Za koga slaže toliko lišće, interesuje se blagajnik.
- Lišće slažem i lepim za dete.
- Čije dete?
- Moje.
Ako herbarijum pokloni drugom detetu, onda slaže i za to dete. Drugo trećem, i sve tako. U krug, ili kvadrat… deltoid, kako se već zovu te figure. Kao koloseci oko nove stanice, veličanstvene, sa satom na pročelju, pretpostavlja.
Deca vole da razmenjuju stvari, kaže blagajnik. Zatim kaže da nema svoje dete. Žena i on usvojili su jednog plavušana. Bledunjav je i malo jede.
- Da li bar pije?
- Pije. Ali i to nekako metiljavo – žali se blagajnik. – Usvojićemo još jedno.
- Hrabri čoveče!
Blagajnik prebira po lišću i njegove sugestije menjaju plan ispisivanja imena. On za svaki list, njegovo stablo i plod, za svaki žbun, pored uobičajenog zna i stara, već zaboravljena, kako se već kaže, arhaična imena. Zanimljivo, proleće mu kroz svest, i eto, vaskrsnuće u herbarijumu blagajnikov jezik. Odlučuje da latinska i stara imena ispiše celovito, a zvanična, uobičajena i standardizovana, skrati. Ionako će deca razumeti, kad već natucaju latinski, a ne znaju blagajnikov arhaični jezik, šta znače skraćenice:
jav. , buk. , hr., ... plat., jas., jabl., ... ,bre., top. , bagr., ... , brez., lip., vrb., jorg., … , … , … , … , … , … , ar., bo., jel., smr., omor., čem., lov., gin. jab., kruš., kaj., bres., šlj., dunj., treš., viš., rib., jag., grož., kup., bor., mal., kes., b. dud , c. dud, ž. dud, mas., smok., ban., …, …, …, …,urm., pom., lim. grej., nar, mand. …, …, …, orah.
Lišće polako nalazi mesto u herbarijumu. Takoreći trećina je ispunjena. Ostalo će zauzeti listovi cveća. Flomasteri, lepljiva traka, makaze, rukavice, rade svoj posao. Toplo je. Blagajnik povremeno ubaci grudvu uglja u trbušastu peć i vrati se iza šaltera. Tačno, kaže, nedostaje sat na pročelju. I još ponešto. Možda dekorativni bazenčić sa labudovima – ljubiteljima pozdravnog piska lokomotive. Pored njega miruje šapka sa crnim štitnikom. Crnim kao ugalj i podsećanje.
Njihovi poslovi odmiču, a prvi jutarnji vozovi nikako da se dokotrljaju u Berlin, Beč, Beograd. Da li će mu neki od njih vratiti ženu oblih bokova i raspričano, narandžasto i cilindrično dete?


STUB

Stub je nicao iz tla presvučenog asfaltom.
Bio je ograđen mrežom čije su niti bile dostojne svakog poštovanja i pitanje je da li bi ih ispravio i čuveni Aleksić koji je lance raskidao običnim nadimanjem prsa. Mreža, takoreći rešetka, štitila je stub od nespretnjakovića i raznih drznika koji bi se zavukli u najmanju fioku, u pretinac ne veći od damske pudrijere.
Stub u nicanju beše porozan, žitak i nežan kao biljka, ali sasvim drugačije fotosinteze, reakcije na odnose kiseonik: ugljendioksid – dan: noć. Tako je projektovano.
Nije se znalo šta će postati kad okonča rast. Da li će dobiti parnjaka i sa njim biti spojen lukom ili ravnom gredom? Zatim bi usledilo ukrašavanje slavoluka ispod koga će prolaziti ono što urbanisti zamisle. Reljef u skladu sa savremenošću, ili bi umetnici krenuli u prošlost prema grčkim i rimskim frizovima, možda još dalje prema istočnijim civilizacijama.
Ako stub zaodene piramida, postaće nosač čiji lom ruši celu građevinu. Dok je nosi, on je žiža koja upija sva strujanja piramidalnih enterijera, turiste koji kaskaju za vodičem, a ovoga hod već godinama vuče prema stubu. Svi pokušaji da snagom volje, meditacijom i konsultacijama sa psiholozima raznih škola, posezanje za širokom lepezom narodnih lekova, promeni maršrutu, ne uspevaju. Toliko interesantnih prostorija, oslikanih hodnika, zakutaka punih arheoloških dragocenosti ostaće skrajnuto usled magičnog autoriteta stuba. Ni uvedeni vozovi ne menjaju stvar. Tračnice projektovane da u što širem luku obilaze stub, neobjašnjivo istovaruju ljudski teret pored njega. Čim je tako, stub postaje najfotografisaniji objekat, fotografisaniji i od same piramide, matice koja ga štiti od atmosferskih promena. Jer te bi promene brzo, zar ne, poništile domete filigranske strpljivosti umetnika.
Stub ima budućnost.
Estetski momenat i praktičnu funkciju.
Pomenuto je pretvaranje u slavolučno zdanje ispod koga će po logici stvari beli konj sapima prekinuti ukrasnu pantljiku. Pričano je o žižnoj funkciji u piramidi. Može se još maštati: deo kuće ako suviše ne poraste, početak sakralnog objekta, putokaz vanzemaljcima, najzad, granični stub, branik otadžbine. Do stuba put je ravan, dalje tuđa zemlja, široke makadamske trake, kaldrma. Zašto je zaboravljena granitna kocka?
Odgovor je jednostavan:
a) Nema više granitnih kocki. Planeta je ostala bez granita i svet je pribegao njegovim zamenama i imitacijama
Odgovor nije jednostavan:
a) Granita ima dovoljno, i na pretek. Zašto za graditelje puteva više nije aktuelan?
Ipak, zašto toliko lupati glavu o putevima sa one strane granice? Zar stara mudrost ne kaže, drugo selo, drugačiji običaji.
U prostor između stuba i mreže mladi par je posle rođendana smestio dete.
- Hoo- op!
Mališan se našao leđima oslonjen na graničnik, licem okrenut roditeljima. Šake su se svile oko mreže. Dete se smejalo pokušavajući da razmakne šipke. Čas je to bio pravi napor, čas njegova imitacija.
- To nije mreža koja nas čuva od komaraca- rekao je otac.
-Nije ni mreža reketa koji si dobio za Novu godinu – rekla je majka.
-Ako se uopšte i sećaš gde ti je! I tete koja ti ga je poklonila.
Mališan je razdragano zapljeskao.
- Avion, mama, avion, tata… mogu da ga dohvatim. Uhvatim i donesem u dvorište. Hoćemo li!? Hoćemo, hoćemo, avion!
Majka se zagledala u dečakova stopala. Zamislila se. Pojedinima se na slavlju svidela različita boja dečakovih cipela. Leva žuta, desna zelena, jedna sa svetlećim đonom, druga sa treperavim narandžastim lubom. I pertle behu različitih svetlucavih boja. Pohvalili su je za inventivnost koja pospešuje raspoloženje gostiju. Ipak, većina kao da je izbegavala. Samo uzgredan pozdrav: fraza, izvinjenje i odlazak. Skretanje pogleda u stranu. Kao da je većini bilo neprijatno da pogleda u dečakova stopala. Potražila je muža i njemu je kroz ukrštanje pogleda bilo sve jasno. Ukoliko i ranije nije pročitao zbunjenost na njenom licu koja je uz ruke prekrštene na grudima posmatraču sugerisala nelagodnost. Njene oči su ga pitale da li su suvišni. A tek su pristigli i raskomotili se! Ženine oči su pozivale da se uz učtiv pozdrav oproste od slavljenika navodeći kao razlog mališanov strah od mase i krokodila u bazenu.
Igrali su se oko stuba i oni podetinjili, oslobođeni protokolarnih obaveza, realnih čak i na rođendanu gde su svakom gostu vrata bila širom otvorena, odnosno, zbog svečarskih potreba, skinuta.
- Simpatično slavlje – rekao je muž. – Bez kravata i ceremonijalne uštogljenosti. Bez onih fenomena kontuzovanih pogleda. I pokreta. Razumeš li šta hoću da kažem?
- Ne razumem. Ali sada to nije ni važno. Meni se dopalo sedenje na tepihu. Liker, malvazija! Šetnja kroz stan.
- Muzička soba!
- I ona gde se dim mogao seći nožem.
- Satarom i sabljom sa devetnaest sečiva.
- Zašto baš devetnaest? Postoji li takva sablja?
- Ne znam. Brojka je slučajna.
- Jedino tamo nisu otvarali prozore. Kao da su se bojali promaje koja ubija stare roditelje. Uspela sam malčice da provirim. Ulazak je sprečavalo nekakvo žbunje, hoću da kažem, grmlje, šiblje i puno paučine.
- Načuo sam da Jovan tamo skladišti eksponate buduće botaničke bašte. Za početak, dovoljno je, mini botaničke bašte. Srušiće dva zida i dobiti izlaz u dvorište, zatim stakleni zidovi zbog svetlosti, humus, gliste i ostalo… komplikovano, vrlo! Ja sam inače bio zadovoljan relacijom kuhinja- terasa – toalet. Na kuhinjskom stolu odlagani su pokloni. Primećuje li se da sam neke konzumirao.
- Primećuje! Nema veze! Opušten si i raspoložen
- Pomogli su mi da pročistim disajne puteve.
- Mene muči što su mnogi okretali glave od nas.
- Znam razlog.
- Mazine cipele, misliš?
- Sigurno! Uz elemente zavisti, bilo je i zbunjenosti, čak izvesnog šoka koji je mestimično strujao skupom. Ipak, zbunjenost je dominirala, pre svega. Cipele su, priznaćeš, prilično originalne. Neuobičajene.
- I to je krunski razlog?
- Recimo, krunski, draga, bez krune!
- Malo si me utešio! Ako se budemo češće pojavljivali sa istom kombinacijom, zaključujem, ljudi će se privići i zainteresovati da im dam odgovor.
- Valjda! Samo deci stopala brzo rastu. Za pertle, i nekako. Ima ih na svakom koraku, svetlucavih, fosforescentnih kao Aleksandrove cipele.
- Kupićemo još jedan par?
- Ipak je cela stvar obična sitnica koju ne treba previše uzimati k srcu.
- Preporučeno mi je da ga tako obujem. I sam znaš, ortopedija, logopedija, pedagogija. Možda sam ispala lakoverna i nasankana.
Odrasla priča kružila je oko stuba.
Dete im je pružilo ruke. Dosadilo mu da sedi na stubu. Želelo je da stoji. Uspravno, podiglo je ruke kao da se propinje da ubere voćku ili dohvati željeni avion.
Vreme je prolazilo.
Urbanisti su odredili da stub nastavi sa nicanjem. Njegovu visinu pratila je i mreža. Gotovo se izjednačio sa tornjevima toplana i rafinerija. Više mu nije pretila opasnost od nespretnjakovića jer je žitka masa suprotstavljenih parova, mokro: suvo, toplo: hladno,mlako:vrelo fotosinteza:antifotosinteza, znak:simbol,besprekorno postizala čvrstinu isprojektovanu na crtaćim stolovima arhitektonskih biroa.
Maza je rastao i preležao sve dečje bolesti.
Više i nije bio Maza već Aleksandar, ponos roditelja.
Arheološko društvo kome je predao nekoliko naučnih radova proreklo mu je blistavu budućnost. Morao je da putuje. Na sve strane tražila se njegova živa reč. Univerzitetski centri, instituti, naučni podmladak, tribine stadiona. Štampa nije štedela prostor za novu zvezdu na blistavom naučnom nebu.
Mladi naučnik je redovno pratio nicanje stuba. Zapitanost, suprotstavljeni parovi, ptice i gnezda, mamili su ga u podnožje. U obližnjem restoranu, okrenut građevini, pravio je zabeleške i povlačio linije koje radoznalcima (sam čovek za stolom, sa olovkom, čašom i hartijom, uvek je zagonetka) ništa nisu kazivale. Na pitanja je najčešće odgovarao da ni sam ne zna šta radi, i zašto radi to što radi. Radoznali su smetali i čestim pozivima da načas ostavi hartije, tu su gde jesu, neće ih niko dirati, i da im se priključi u automobilskim vratolomijama.
Stub!
Toranj! Obelisk!
Nova vavilonska kula!
Vertikalizacija dužine Kineskog zida!
Dokonao je Aleksandar bludeći pogledom po građevini i zabeleškama. Pristajao je na automobilska nadmudrivanja, ali je odlučno odbijao sve pozive na “samo jednu” partiju karata, šaha ili domina. Mlađarija u restoranu satima je hipnotisano zurila u ekrane bilijara, džek-potova, u elektronski preferans i poker, kao on u stub i hartije.
A jednoga dana, usred podnevne sparine, mladi se naučnik popeo na vrh stuba. Vinuo se kroz vazduh i zaplovio nebeskim prostranstvom. Malobrojnima koji su primetili njegov odlazak, Aleksandrovo telo ličilo je na dečjeg zmaja.
Nije se znalo šta se s njim zbiva, dokle je stigao i da li je stigao tamo gde je naumio, dok nije primljeno prvo pismo.
Brižni roditelji počastili su poštara i drhtavim rukama otvorili kovertu. Sadržaj pisma bio je više nego utešan. Aleksandar je pisao da se sasvim dobro snašao na drugoj planeti, u novoj sredini. Prihvatila je ona mene, prihvatio sam i ja nju, pisalo je. Osim arheološke delatnosti, među novim svetom razvio je rudarsko-geološku. Da mu je dobro, ili kako se slikovito izrazio, drage moje starine, sve ide kao po loju, svedočio je i novac dobrodošao onemoćalim roditeljima. Otac je bio zadovoljan. Samo je majka, više za sebe, mrmljala u podrumu: “Umesto pisama i novca, više bih volela tebe, sine, u kući. Prazna je tvoja postelja i prazno mesto za trpezom. Tvoja je planeta daleko”.
Pisma su učestala i poštar je bivao sve zadovoljniji napojnicom. Kroz razgovor i on se zainteresovao za uslove odlaska na Aleksandrovu planetu.
Aleksandar je pored temelja rekonstruisanog arheološkog nalazišta podigao hotel. U njemu je najreprezentativniju salu odvojio za arheološke eksponate. Luksuznim telegramom pozvao je roditelje na svečano otvaranje. Ono će biti kako je zamislio. Beli će konj sa jahačem u sedlu sapima preseći ukrasnu pantljiku pod improvizovanim gipsanim slavolukom.
Ponos roditelja je rastao. Kako i ne bi! Otac je svima pričao o Aleksandrovim uspesima na onom svetu, na drugoj planeti. Jedino što nisu znali šta da rade sa poklonima koje im je sin slao. Nisu razumevali čemu služe. Na Aleksandrovoj planeti vladali su drugi običaji i roditelji su zajedno sa komšijama zamišljeno stajali nad poklonima. Mlađariju koja se motala okolo, zamišljenost starina terala je u smeh. Iza smeha, nije bilo plača. Ubačen u tmurni, depresivni i dozlaboga tromi etar, smeh je stizao do Aleksandra.
I vraćao se.
Svetla žica je uvek povratna.


ALEN DELON

Potres i sve se smešta na filmsku traku.
Mesecima je traka sečena na parčad kao što se sadistički ili mazohistički seckaju fotografije iz porodičnog albuma kada se razočaramo u porodicu, iz vojske kada ona ode u istoriju, ili bračne kolekcije kada i brak postane istorijski, međutim, pošto se parčići trake spoje, dobijamo celinu u kojoj gledalac razlikuje uvodne linije, glavnog glumca ili glumicu i epizodiste. Film teče po klasičnom receptu: zaplet, vrhunac, peripetija koja traje i traje, rasplet, novi zaplet ispred konačnog raspleta. Sve do hepienda koga poslednji kadrovi pretvaraju u delirični i tužni end. Glavni glumac je režiser, njegov zamenik i pomoćnik gledaocima da se bolje snađu kroz kadrove, Delon Alen.
Ovaj film nije fikcija.
Nije ni dokumentaran.
Nema kinooperatera i mlaza iz njegovog projektora, nema ni tvoga ni moga detinjstva, filmskih plakata, nema velikog platna. Nema našminkanih zvezda i epizodista, efektnih minijaturista čije delanje ponekad presudno određuje pojedine segmente, čak, celinu. Recimo, kada epizodista svome sabesedniku, takođe epizodisti poverljivo kaže: - Naučnici iz Švajcarske nalaze se nadomak najsenzacionalnijeg poduhvata iz oblasti genetike. A ovaj mu baritonom odgovori: - Moćna je genetska armada, prijatelju! Od njene moći puca mi glava. Ima li leka protiv pucanja glave?
Takve rečenice obavezno hiperbolizuju značaj kadra, logično i filma.
Reč film ovde je samo poštapalica za stvarno zbivanje.
Žena je umrla tokom abortusa.
Nadrilekarki su drhtale ruke, a pletaće igle behu zarđale.
Delon je napustio kolibu i krenuo prema telefonskoj govornici. U pomućenom stanju mešala su mu se bela bolnička kola sa pogrebnim čiji prozori obično imaju dopadljive zavese. Video je sebe nad rakom. Nad humkom. Odjednom su bile besmislene mermerne ploče i figure, razne vazice oko groba. Nju on više neće dotaknuti i to je sve.
Hodao je ivicom puta.
Drugom stranom hodale su žene, pod škiljavim svetlom nalik senkama.
Mimoilazili su se.
Delon je bio daleko od prebrojavanja i čuđenja. Otkud na jednom mestu toliko trudnica? Bio je daleko od svega što bi ga približilo običnim pitanjima: - Koliko je sati? – Gde ste se zaputile? – Zašto vas je toliko? – Zašto tako jezivo ličite, sestre Orleanske?
Ništa!
Kao i njegova, njihova ćutnja.
Nije valjda i njihov cilj nadrilekarkina koliba, gasna lampa i nove kofe, daske pune krvi. U mimoilaženju kao da je naslutio mržnju u njihovim očima i profilima senki. Nije ih delila reka, niti potok, ta voda duboka i plitka, mirnija ili puna brzaka. Ništa do nekoliko metara punog asfalta. Poneko bi vozilo naišlo iz gluve tame: farovi koji osvetljavaju ljudske prilike. Nisu se zaustavljali. Nisu ih interesovali ni kolona, ni čovek.
Bio je daleko od pomisli da zaustavlja neko vozilo. I nijedna žena nije podizala palac, svima poznati poziv u pomoć, kotrljajuća brza pomoć. Jedino je manja grupa posle kraćeg pregovaranja sa kamiondžijom voljnim da ih primi u prikolicu, odustala od ponuđene vožnje. Šofer je poznavao drugu nadrilekarku. Ali, ona je živela tamo: skretanje desno, više uzastopnih levo, uzbrdo, i još uvis, pravo, dva gaza preko reke, putovanje kroz šumski čestar, i tako skoro do Lamanša, dakle, sve komplikovanije od kolibe iz koje je izašao Alen Delon.
Bože!
Da li je sanjao svoj usamljenički hod prema govornici i sablasnu povorku Orleanki.
Nije mnogo prošlo od ženinog i njegovog izlaska iz bele, spolja i iznutra umivene bolnice. Oko Nike i njega sve je blistalo i ulivalo optimizam. Nika se smejala ubeđujući i muža da se smeje jer su njeni vicevi smešni.
Plod njene i Alenove ljubavi završio je u bolničkoj zgradi, u kadici, spreman da ga pepeljastomodrog okupaju i sledećih dana spreme za seciranje.
Nisu bili u rastrojstvu kada su deprimiranom ginekologu, revoltiranom akušeru i raspričanoj medicinskoj sestri rekli:
- Sada nismo imali sreće. Iskoristite, gospodo, sve što možete iz ta dva-tri kilograma nekrštenog mesa i kostiju! Svesni smo da nije jedino, da je širom sveta i Francuske juče mnogo njih ovako završilo.
- Nije, nije… ma kakvi jedino! – požurila je medicinska sestra. Od juče do danas gospodine, gospođo… - otvorila je dosije - … Lagranž, Delon, gospođo Matej, ne Mirej… desetak bebica, kako da kažem… doživelo je istu hudu sudbinu. I tako svakog dana. Ne baš svakog, toliko. Meni je dobrih pedeset i kusur godina i već sam umorna od mantila i maski, verujte mi!
- Svakako! Verujemo. Kako da ne. Da! Razumljivo u metropoli. Sigurno, gospođo…
- Melisa.
- Melisa, svakako, umorni – potvrđivali su Nika i Delon.
Ne, nisu potvrđivali.
To dodaju sveznajući pripovedač i šaka koja klizi preko hartije trudeći se da pogodi prostor između linija u svesci. Otvorena knjiga pored pripovedača zove se Knjiga o džungli. Šaci je toplo. I zar to nije jedno neiskazivo grotlo, ređa slova o smrti, a toplo joj je. Iza pripovedačevih leđa svetlucao je televizor. Film se zvao Persona non grata. Ličnost ne poklanja ništa, preveo je pripovedač. Takav ga je prevod svesnog da nije odgovarajući već hirovita improvizacija, načas odveo od Mirej i Delona prema sopstvenog egzistenciji. Bio je svaznajući samo u svojoj priči. U životu daleko od takvog fenomena.
Koliko juče, saznao je da se u vreme mladog meseca za kišnih novembarskih dana koji zauvek odnesu toliko astmatičara i nesrećnika raznih vrsta, pa i srećnika koji poseduju hidrocentrale i komplete vodotokova, monopolistima paukova koji kupe nepropisno parkirane automobile, vozove i brodove (sa avionima je malo teže jer za tren polete), što pletu mrežu oko ljudi koji se po njihovoj proceni suviše zadržavaju na jednom mestu, koji nose decu i kolica parkirana ispred samoposluga, dešavaju maleri, čak bilansne katastrofe u životnim tablicama. Presuši jedan tok i eto nenadoknadivog manjka u knjigovodstvenim kolonama. Monopolisti pauka pak, usled neadekvatnog smeštaja zarđa nov automobil, ili potone neposlušni brod, umre uskladišteno dete, neizlečivo se razboli pauk iz poslednje generacije, saznao da se ne valja klati svinja, niti rezati daska jer će se u nju useliti jesenji crvi i pretvoriti je u neupotrebljiv prah.
Zašto u priči o Mirej i Delonu sveznajući pripovedač ne izvrši izvesne rekonstrukcije? Ne uvede deskriptivno-razgaljujuće elemente?
Gde je njihov topli dom?
Gde su saksije? Slike na zidovima? Fotografija sa venčanja, nad posteljom? Travnjak, baštenske leje?
Razneženost koju donosi činjenica da je Nika ipak ostala živa. Njena privremena postporođajna razdražljivost je očekivana, ljutnja na ginekološko osoblje i muža koji danima ćuti, danima bludi ugašenog pogleda. Koliko se dugo može živeti bez sjaja u očima?
Sve je tu za razblaživanje turobnosti, međutim u mozgu pripovedača nema razneženosti.
Ova priča je stvarno zbivanje.
Jednom je Nika izvedena iz bolnice i futurističke nege.
Sada su pretegli sivilo, oblačno nebo, jesenje magle nad tlom, tepisi lišća preko njega.
Siva moždana masa ništa drugo i ne može da proizvede osim sivila. Kaže se, sivo je boja pomirenja sa svetom. Odustajanje od bunta. Kad vidiš čoveka obučenog u sivo, znaš da je krenuo da izmiri svoje obaveze prema svetu. Ukoliko ozbiljno misli, njegovo sivilo nije paravan za žurbu i silne ulaske u razne ustanove, kraća ili duža zadržavanja tamo. Ako je neozbiljan, samo je sivo obojen za neobavezno šetanje koje se završava tužnom pričom za ženino srce.
- Naći ćemo izlaz u onome što imamo – kaže to srce. – Evo, ja ću za početak oprati sudove, ti se odmori, izuj cipele. Doneću nam večeru, čaj. Samo kaži, šta ti treba? Obodri se, Delone! Obodri me, kralju filma – kažu te oči.
Kada plod iz kadice malo poodraste (sveznajući pripovedač je ipak, omekšao), ušareniće se roditelji da pokažu sreću zbog deteta, kao što će u šarene odore odenuti i dete da i ono izgleda srećno zbog svojih roditelja.
Usled predočenog zbivanja, omekšalost traje svega nekoliko redova i s tim se mora pomiriti pripovedač.
Sažmimo stvarnost: put i usamljeni čovek na jednoj strani. Na drugoj, drugi pol. Usamljene sestre Orleanske. Drže se za ruke, a nisu lezbijke, ni đaci na izletu. Idu nekud. U kolibu nadrilekarkinu?
Muškarca ne vole brzi ženski pogledi.
Ko kome treba da se obrati?
On, koji je jednom iz bolnice izveo svoju Niku i organe mrtvorođenčeta zaveštao nauci, sada traži telefon, dok se Nika polako hladi na improvizovanom stolu starice tupo zagledane u svoje instrumente, ili povorka njemu.
Putevi ne poznaju strane sveta.
Ljudima slomljenim bolom strane sveta ništa ne znače.
Ili, ljudi sluđeni bolom zaboravljaju da se putevi upravo grade zbog strana sveta i da će možda, bar neka, makar i polustrana, otškrinuti vrata utehe i zatomiti bol.
Na kraju duhovno slomljen i moralistički nastrojen autor (pripovedač se reči moralizam, didaktika, taktika, prosvećivanje, pedagogija, mogućnosti vaspitno-popravnog dejstva njegovih ponornih redova, kloni kao kuge, prosto, smatra ih anahronizmom u svojoj stvarnosti, ispunjen sumnjom i u domete katarzične moći) stavlja u toplu šaku sveznajućeg pregršt sledećeg: važno je, sine, da se nesrećnici ne mimoilaze u polusvetlu. Gluvi. Nemi i slepi. Važan je dijalog! Makar kakav! Manje je važno ko je kome kriv, blistava bolnica ili koliba, usamljeni čovek stadu trudnica.
Važno je da ne budu stranci veći od samih stranaca čiji se automobil daleko od njihovih zavičaja zauvek pretvorio u dim na dnu urvine.
O poreklu dima u nozdrvama, učaureni u svoje, ne misle sablasne sestre, ni Delon na korak od urvine.
Ipak, film!
Ipak šokantna moralistička fikcija umetnosti pokretnih slika pred skamenjenim konzumentima.


KRIVICA

(Učinilo mi se da mogu da ispripovedam jedan događaj u kome sam učestvovao kao statista čija se uloga sastojala od gledanja, slušanja i ponekog najčešće deplasiranog komentara. Događaj je istinit, ali dobrim delom i preinačen naknadnim dopričavanjem u svesti. Zaključio sam da mi je glava u rosnom praskozorju bistra i da će slova verno preneti misli. Brzo sam odustao od paragrafa koji razmatraju proces pretvaranja misli u reči. Misli pretvara u reči onaj koji želi da govori. Iako je govor jednog čoveka upućen drugom, sagovorniku, najčešće jedva razumljiv, ljudi razgovaraju jer se božji darovi ne kriju. Pretvaranje misli u slovne znakove važi za pismene. Pismeni pišu, pismeni čitaju napisano. Ono što pismen napiše, nepismen ne može da pročita. Puno se piše. Retki, izuzetno samodisciplinovani, odole želji da nauče slova i tako se bar delimično upute u sadržaj pisanog materijala tokom proteklih vekova prilično nataloženog. Ni televizija nepismenima mnogo ne pomaže jer i kroz njene slike sve vrvi od slova. Kod obostrane pismenosti jedini problem nastaje u shvatanju: napisano – pročitano, jer tu se ne radi o preslikavanju ili vernom odrazu u savršenom ogledalu. Taj odnos je potpuna tama. Tama gušća i od pojma tame. Jedini problem, ali kakav! Problem za roman, ali kakav? Zato, vratimo se inicijalnoj želji).
Kroz sobu koračaju dve žene nadrealnog izgleda.
Spremaju se za rastanak posle dugo zakazivanog susreta i neizvesnosti kada će se ponovo sresti i da li će se ikada više sresti?
Rastanak traje.
Jedna je pred ormarom knjiga sa čijih polica nikako da izabere knjige koje će poneti. Visoka je, vijugava i tanka, zelenih usana, crvenih podočnjaka. U blagoslovenom stanju.
Kaže da joj treba torba. Dok vlasnica ormara pretura po stanu u potrazi za torbom, uzgred daje kratka obaveštenja o pojedinim knjigama. Uz smeh, za knjigu No smoking kaže da je izvrsna odevna psihoanalitička studija, ali da je manje-više sve već poznato iz propagandnih modnih revija.
- Kakav je Embrouz Birs?
Vlasnica izvija obrve, što znači može i ne mora. Ima i boljih. Zatim gošća pita za pesme Vaska Pope. Vlasnica tragičnim glasom saopštava da nema ni jednu Popinu knjigu. Predlaže Izabrane pesme Branka Miljkovića, nimalo nalik Popinim, iako je i Branko do maksimuma sažimao svoju eruptivnu raspevanost.
Odjednom radostan usklik gošće.
- Imaš Stranca! Godinama tražim tu knjigu! Da li bi je poklonila svojoj Mileni?
Kao da se obradovala više od gošće i vlasnica knjiga uskliknu.
- Kako da ne! Imam više Stranaca u raznim prevodima i izdanjima. Ali izgleda da nemam torbu. Godinama je već tražim i ne nalazim. Poslužiće ti i ova kesa. Daj mi je da ti napišem posvetu.
Gošća najpre ne prihvata. Kaže da će sama napisati posvetu. I da će glasiti Hrani pseto da te ujede. No, ubrzo se predomišlja i kaže:
- Ipak mila, ti je napiši. Izvoli.
- Gotovo je, napisala je vlasnica pružajući gošći poklon.
- Divno! Božanstveno! Fantastično i erotično! I dovoljno. Dođi da te poljubim, mila!
- Dovoljno je. Mada je, po meni, nekako logičnije da je Kami u skladu sa našom transkripcijom skončao u kamionu. Da se prezivao Autos, smrt u automobilskoj ništariji ispunila bi fatum transkripcije – mudrovala je vlasnica ormara.
Na njenu preporuku gošća je izabrala Čisto i opasno, Jerihonske trube, Gerila marketing, Ključ od kuće, i najzad, već se pobojala da će joj umesto kese zatrebati kofer, Primalni krik, Novi primalni krik , sve od Artura Džanova i njegovih učenika.
Kompletiranjem izbora obe su se smejale nenapisanoj posveti i setile poslovice Gaji guju u nedrima. Obe su se malo zaplele oko pojmova nedara, prsa, grudi i dojki, guje na prsima Malog Radojice, kao i statusa Amazonki koje su iz praktičnih razloga odsecale jednu dojku.
- Šta li su odsecale Amazonke koje je priroda lišila tih izraslina?
- Ništa! Valjda, ništa?
- Gde si to pročitala?
- Nigde. Moj zaključak.
Vratile su se u stolice da dopiju kafu i nastave sa ohlađenom zakuskom. Razgovor ih je proveo kroz gošćine kulinarske veštine i njenu zabrinutost zbog izražene sklonosti prema slatkišima. Vlasnica je objašnjavala svoju odbojnost prema pihtijama, koje je gošća pak, kako se izrazila, obožavala kroz sva godišnja doba, naročito sada, pred porođaj. Suština razgovora usled koje su ispile novu količinu kafe ležala je u frižiderima krcatim hranom. Gošćin je ujutru bio pun, s večeri prazan. Vlasnica knjiga svoj je frižider veličinom prilagođen putničkim potrebama omotavala lancima i gutala ključ od katanca. Posle nekog doba dovodila je majstora da promeni katanac odbijajući duplikat i triplikat ključa koji su se podrazumevali po službenim propisima.
Izlazeći iz kuće gošća je pevušila Lili Marlen.
Domaćica je ispratila do taksi stanice pored vijadukta.
(Gošća je stanovala u ulici koja je nosila ime visokoškolca koga je država poslala u nemačke zavode da tamo izuči nauke i vrati se kao njihova perjanica. Međutim, visokoškolac se pokazao nedostojnim ukazane časti. Umesto pravih knjiga iz kojih će ulivati znanja naraštajima, upoznao je internacionalni krug visokoškolaca zabavljenih razmenjivanjem knjiga ispod kafanskih stolova Berlina, Ciriha i Ženeve. Po povratku u državu ubrzo je umro od tuberkuloze i naraštaji koji su trebali da ga slušaju dali su njegovo ime gošćinoj ulici. Država je preko volje (ionako je utrošila toliko sredstava za školovanje) odvojila nešto novca za sahranu. Ni ona, profesori, ni naraštaji, nisu znali koji beleg da postave nad humkom. Najbolja je bista sa znakom pitanja, predložio je jedan od đaka i bio presečen pogledima neodobravanja profesora koji su obrazovanje sticali kao i pokojnik, ali su ostali čiste pljuvačke, sa dovoljno mudrosti da propisana znanja prenose iz propisanih knjiga, trezvenosti da shvate kako je kafanskoj literaturi mesto u kafanama. Uostalom, pokojnik je u svojim zabeleškama i odgovorio na neka pitanja).
Iako je znala desetine tumačenja o psu koga hraniš da bi te ujeo, u gošćinoj nenapisanoj posveti postojala je zagonetka zbog koje je vlasnica ormara knjiga ponovo pristavila kafu i ponovo se obavila meditativnim oblacima odlučivši da bez drugih pomoćnih sredstava nastavi rasvetljavanje problema. Ali, u tim oblacima kroz koje je radi misaonih predaha i telesnog okrepljenja povremeno pravila kolutove, nije našla zadovoljavajuće rešenje. Nije joj bilo jasno zašto gošća nije precizirala mesto ujeda. Najčešće, mesto je glasilo: srce. Hranjeni, voljeni pas ujeda za srce. Nevoljeni, slučajni, gde stigne.
Dobro, u ovoj fazi bar sam to razjasnila. Dalje ću nastaviti na plaži, pod suncem i naočarima, zaključila je meditaciju.
Iz sanduka je izvukla ligeštul, u torbicu spakovala kreme, ulja i losione za kožu i kosu, preparate za i protiv sunca. Ponela je i ćebe da se pokrije ako zahladni.
Izabrala je livadu nedaleko od vode i velike skakaonice.
Blizu je bila kruška čiji su plodovi padali na betonski krug posle degažiranja lopti u krošnju. Prodavac kukuruza uzalud je protestovao. Mlađarija mu je naredila da drži jezik za zubima da ne bi doveli obalsku inspekciju, ili što je lakše, onako izgladneli pokupiće kukuruz, a vrelu vodu sasuti za vrat. Prodavce sladoleda protestovanje nije zanimalo. Učtivo su zamolili derane da im daju neku krušku u zamenu za kugle sladoleda. Jedan je okrenuo leđa kupačkom spektaklu i zadubio se u Politiku, povremeno se naglas iščuđavajući količini kineskog godišnjeg bruto proizvoda. Drugi je svaki čas napuštao ledene gondole i poručivao:
- Idem do žbunja. Brzo se vraćam. Ako me neko traži, kažite, odmah se vraćam.
- Da li da ih šaljemo u žbunje?
- Nikako! Ne volim da me ometaju u vežbama razgibavanja!
Treći je prodavac sabirao broj prozora na avionima (dve hiljade devet, dve hiljade deset, jedanaest, dvanaest, plus dvanaest jednako dve hiljade dvadeset četiri, dvadesetčetiri plus dvadeset četiri = četrdeset i osam sa obe strane trapa, plus prethodnih dve hiljade prozora jednako je dve hiljade četrdeset osam) koji su sletali kljunom prema zemlji, uzletali, logično, kljunom prema nebesima.
Odmah pored vlasnice ispružene na ligeštulu, šljašteće od koktela zaštitnih i protivzaštitnih sredstava, raširila se sveta porodica. Žene koje su povadile pletaći pribor, poneka sa slušalicama vokmena u ušima, muškarci nad špilovima karata, tablama šaha, sa hrpom izveštaja sportskih kladionica, jato dece. U sredinu svoje svete hladovine smestili su izletnički frižider i na njemu kanarinca u kavezu.
Gledala je u porodicu, kroz odrasle zatvorenu njihovim proticanjem vremena i otvorenu neshvatljivo hitronogim jatom koje se doziva-moli-grdi, te poneko prekida svoje zanimanje dok ne otkrije gde mu je dete. Stane i gleda u krušku, u staze i vrleti, zuri u prostranstvo vode i spasioce na tronu, da bi dete najzad otkrio na bezazlenom poniju.
Sa druge strane plaže nizale su se zgrade, obronci planina, tamo ukrštale autostrade, vijadukti, akvadukti.
Vlasnica knjiga odluči da je bilo dosta sunčanja.
A sa psom i gujom, šta si dokonala, pitala se koračajući. Uživala si i meditirala preporučujući knjige, izležavala se pod suncem i ništa nisi postigla, mislila je, a ko zna da li ćete se više videti? Ne, ti nećeš izgubiti vid, kao ni Milena, drugo je nevoljo u pitanju, pričala je sama sa sobom. Bila je sigurna prilazeći telefonu da sa druge strane neće čuti gošćin, niti bilo čiji glas. Auu, auuu, tuu, tutuuu, tutuuu! Samo to. Sutradan. Sledećih dana.
Možda bi vredelo usmeriti svoja razmišljanja u pravcu davanja psu za pravo. Da! Smisao je u ujedu. Čemu hrana, briga, nega, ljubav, ako on ostane ravnodušan i jednoga dana iščezne našavši novo uhlebljenje? Ili ugine od ravnodušnosti i dosade!
Po sobi se okretala kao da nešto traži.
Ništa nije tražila.
Ili jeste, samo nije mogla da se seti šta traži.
Kada se zaustavila pred ormarom, suze su pošle same.
(Pripovedač ove priče, duboko nezadovoljan kako je iskazao dramatičnost i složenost odnosa između prijateljica nadrealnog izgleda, koje su se kao sumasišavše kretale pričajući i poliumeći se oko knjiga iz različitih oblasti, nezadovoljan rasporedom rečenica i pasusa, interpunkcijskih znakova, upadom fragmenta o visokoškolskoj perjanici i njegovim statusom u pripovednom toku, zavijao je u razne folije, oblande, šalove i peškire, relativno proste činjenice. Iako je na početku priče zbog opšteg porasta pismenosti, kod iskusnijih čitača i prirodne želje za otežalom percepcijom, indirektnost smatrao vrlinom, odlučio je da sve ponovi, samo na drugačiji način. Što ne znači da se sasvim odriče svega napisanog u rosnom praskozorju).
Gošća bi napisala na knjizi Hrani pseto da te ujede, spakovala je u kovertu i poslala prošloj ljubavi. Kojoj prošloj? Prvoj? Nekoj od školaračkih? Ili kasnijim, kasnijim u zrelom zamahu ranog i odmaklog devojaštva?
(Prethodne rečenice su suvišne. Umesto kaskadne nabrajalice svrsishodnija je i sugestivnija faktografska istina koja glasi: Milena se okupala, najela, nalakirala nokte, smestila knjigu u kovertu i sadistički čitko ispisala adresu bivše ljubavi. Bolje je tako. Jasnije, tečnije i razumljivije).
Ta je ljubav bila njeno veliko razočarenje. Sve što je mogla dati od sebe dala je, i nije vredelo. Dotični je napustio. Te kobne noći u postelji je umesto njega zatekla buket cveća, na kuhinjskom stolu netaknutu večeru. Posle toliko godina, eto prilike da mu se javi zajedljivim podsećanjem. Vlasnica više izdanja Stranca, možda i pravih stranaca u dotadašnjem životu, dobro zna za Mileninu traumu i svojom posvetom gotovo je, želi da je reši muka oko filozofskih sentenci.
Pripovedač je tokom pisanja okolišao i u činjenici da je gošći stomak do zuba i da su sve signalne lampe na porođajnim grafikonima već upaljene. Otuda izvor neselektivnosti prilikom odabira knjiga, odlazak na taksi stanicu nalik, paničnom bekstvu i nenapisana posveta, ali ne bivšoj ljubavi, već srećnom ocu budućeg deteta.
Eh i ah: zašto umesto nežnosti i sentimentalnosti, radosnog izliva, zajedljiva nejasnoća posvete?
Kao sopstveni tumač, pripovedač nalazi jedno od mogućih objašnjenja.
Gošća se boji da tokom porođaja ne umre.
Jednostavno, ona u kovčegu, sprovod, zemlja i takoreći, ništa. Plod će preživeti, kao i otac prvu tugu zbog preminule supruge. I sve će se dalje odvijati bez Milene. Plod i otac vremenom će naći utehe. Vreme čini čuda. Zaboravljaće da je posete i na godišnjice smrti.
Gospodine, ti si stranac koji me lišio života, ti si pseto koje sam hranila i koje me umesto zahvalnosti smrtno ujelo. Ako mi je to uteha, sam ćeš hraniti i podizati plod naše ljubavi, bio je Milenin višemesečni, neizrečeni misaoni slogan.
Vlasnica knjiga je uz pripovedača (zar bi nastavio posle njenih suza pred ormarom), takođe u nedoumici. Bolja reč će doći kasnije. Nije u nedoumici zbog posvete. Za nju je ona ad acta, ali ad acta nije Milenin svaki sledeći dan. Nimalo jednostavno: živa majka i dete napuštaju bolnici, ili, mrtva majka, a dete zdravo, živahno, delija. Loncima kafe i oblacima pokušavala je da uravnoteži emotivne činjenice, prijateljica iz detinjstva i bezbrižne mladosti, i objektivne, medicinske, biološke, lampe, grafikoni, zelene usne, cinober podočnjaci, EKG, DNK, makaze, kreveti, RNK, veliki gubitak krvi koji u kratkom roku treba nadomestiti olakšanom telu, uvukli su je u ono što je najmanje želela, davanje prava psu da ujede. Ligeštul, kreme, losioni, izlaganje tela u idiličnom pejzažu, jesu njeno zadovoljstvo što za sada nema strah od takve smrti.
A: tamo u dogledno, u doooogledno vreme, skrenula je misli prema svetoj porodici, kanarincu, kukuruzaru, spasiocima na tronu, vrletima i vijaduktima, naći će već ona nekog koji će joj prirediti neizvesnosti slične Mileninim. Zadovoljstvu što je živa među hiljadama golišavih kupača davali su za pravo izvori života, pre svih, sunce i voda. Takođe, strah i gordost, lepeza sumnji, psihologija, etika, ormar knjiga, ponajviše estetika, i još ponešto.
Njene suze nisu bile patnja književnog lika pred dečjim suzama. Pitanje o kakvoj se patnji radi čini kraj priče?
Bolja reč od pravopisnog znaka nije došla.
Praskozorje se odavno završilo.


ŽIVOTOPIS

Automobil se naglo zaustavio. Iz njega je istrčao mladić i počeo da udara momke okupljene ispred kafea. Udarao je rukama. Za upotrebu nogu kao da nije imao vremena. Uostalom, noge se koriste u komplikovanijim situacijama. U ovoj, on je dominirao.
Bio je u crvenim ispeglanim pantalonama i beloj majici. Po sredini grudi na majici se raširio crveni krug u koji behu ucrtani zastrašujući znaci: bodljikave kugle, sekire i lanci, glava pacova, aždaje vibrirajućih plamenih jezika, razne crne kvržice nalik skali trodimenzionalnih interpunkcijskih znakova.
Predano je tukao zatečene momke. I mada je sve trajalo koliko i pauze između nekoliko udisaja i izdisaja, bilo je dovoljno da uzvitla misli kasnih prolaznika.
Uvek se uči, i nikad nije kasno da se umešaš u taj proces.
Teturavi prolaznik koji je pokušao da se na brzinu poduči, završio je na leđima. Zaspao je otvorenih usta. Ječanje je bilo jedini znak da je živ i svedočilo da mu san nije baš lak. Ukoliko je i mogao da sanja premlaćeni čovek na asfaltu.
Po obavljenom poslu, kao da ga svake večeri u isto doba radi, mladić se uz nekoliko reči rutinirano vratio u automobil i pritisnuo papučicu gasa.

§

Dok je čekala da joj Savet galerije odredi termin izložbe fotografija, Simona je po sopstvenom priznanju čudno živela.
Čitavih dugih osam, devet, i još nešto dana pride, meseci. Skoro godinu dugu.
Novac joj je neuračunljivo brzo čilio iz šaka. Topio se na dlanovima i postajao ništavilo. Odlazila je na pijacu i po njenim lavirintima trošila platu na niske štipaljki, zalihe pelena, kese, mošus i tamjan, paradajz i rotkvice. Najviše na lilihipe čednih boja. Pohlepno ih je lizala jer je pored nje sa pokupovanim stvarima koračala jedna odvratna skotna životinja koju govor kultivisaniji od njenog trenutnog, obično naziva muškarcem. Toliko izgubljenih, uzaludnih koraka, pored osobe koja se ima više od pola godine jedino bavi gušenjem njenih pravih osećanja.
Zašto je napustila prijatna talasanja ženske saune i znojava se obrela u dvorištu dečjeg vrtića, sred zvezdane noći, prekoputa salona u kome se ljudi spokojno rashlađuju pod lampionima? Dok osluškuje cvrkut masti na roštilju, skot je drži za ruku i nesuvislo šapuće, nešto kao: romantično hibridna noć sa sjajnom lunom koja preko neba veze svoje blage stihove; svetlo je učenost, kamen temeljac svakog pristojnog doma; žir pada sa hrasta, šišarka napušta bor; zimske noći srebrom boje šišarke. Šapat joj remeti posmatranje i osluškivanje, sprečava je da misli vrati među priče golih žena koje ljušte pomorandže mljackajući u traganju za novinom kroz poznati ukus južnog ploda.
Da, umesto neke visprene elegancije koja naviknutim pokretima doziva salonsku poslugu, njoj se zadesio kratkonogi skot koji je nesuvislim šapatom voda unaokolo.
Što je najčudnije, kad je dotični ljut, ili mu se učini da je suviše spora, uhvati je za nos i vuče ulicom na opšte zaprepašćenje koliko individualaca, toliko i grupa. Čuju se brojni komentari koji ne moraju biti samo povodom njih, već nastavak ranije konverzacije. Individualci komuniciraju sami sa sobom, grupe, takođe.
U pasažu ispred obućarske radnje, začuo se zvižduk. Simona se okrenula i upitala kome je upućen zvižduk.
- Tebi, čoveče! Ne misliš, valjda, njemu. Pridruži nam se u pravoj priči, a njega pusti da se bos kotrlja svojim putem.
Solidarnost, pomislila je Simona, osetivši suze u očima, još, još postoji.
Skot je odmakao nekoliko koraka. Okrenuo se i udvorički nasmešio. Idi i pridruži im se. Mogu ja. Govorio je osmeh na ivici suza. Dogegaću se već nekako kući. Neko će mi ustupiti mesto u autobusu. Zaustaviće se poznananici. Slobodno im se pridruži. Hoće te, ne boj se! To su vredni i čestiti ljudi obućarskog esnafa. Ako mi pozli? Rekoh, zaustaviće se neka kola. Ali, neće mi pozliti. Imam sportske zglobove, bogme, i listove.
Tužan je skot.
Beskrajno tužan.
Simona oseća kako mu se cipele lepe za asfalt.
Žali skota.
Bespomoćan je, ali, teši se.
Ipak, iza nabrojanih uteha čuči pretnja. Ustupljeno mesto, neka kola! Čija? Pretnja me puni zrncima ljubomore, misli Simona i pokreće svoju težinu koja kao da se preselila od kolena naniže, prema već odmaklom skotu. Njišu se njegova bela ramena zaobljena slojem sala. Niže od struka mučno joj je da gleda. Zna. Iz zidova i izloga prohladne ulice stuštiće se prema njenoj glavi hiljade pačjih kljunova. Uvek je tako u toj ulici. Pogled umesto na utehu, pada na ispresovanu kutiju, bivše stanište jogurta sa 3, 2 procenta mlečne masti.

§

Ne bi li povratila skota iz zatupljujuće bespomoćnosti i sama se rasteretila, Simona je uz pun džep lilihipa kupila i buket cveća. Ko bi to od nje očekivao? Stoji kao poslednji stvor na svetu iščekujući da joj skot padne u zagrljaj. Zar okolo nisu brodovi upalili motore i kaćiperno razvili jedra! Zašto nije tamo? Zašto je zbog njega počela da čita čak i pesnike? Kakvim je to nevidljivim podzemnim sugestijama doveo do elementarno apsurdnih stanja? Od poezije bi je obično zabolela glava. Sve neka suštastva, samo ponegde lepa slika kojoj bi se prepustila. Urlala je po kući. Zabijala glavu u jastuk. Grizla perje. Nije pomagalo! Jurila je kroz kuću sudarajući se sa stvarima.
Skot je teturao za njom. Želeo je da je stigne. Nije stizao sa šakom punom tableta i čašom vode. Tablete su se kotrljale po podu.
- Stani! Smiri se! Ovo će ti pomoći! Lekari bolje znaju od nas. Krikovi te neće osloboditi bola. Samo su trošenje energije koju nemaš za rasipanje. Sedi! Taaaako! Videćeš. Biće ti lakše.
On govori, dok joj reski udari iznutra rasprskavaju slepoočnice, dok oseća kako se gubi u tunelima koji se naglo otvaraju i zatvaraju. Bol je čas uređen, kao red do reda, i kao takt do takta. Čas sasvim raspršen. Onaj sveprožimajući koji nadire iz svih pravaca, bez centra.

§

Simona se poveravala kako je skot vodio na razna venčanja. Ubedio je da moraju videti kako te svečanosti izgledaju. Morala je da stoji u prikrajcima, ili viri iza stubova u crkvi. Da ćuti, neznana i nepozvana. Kao i on, neznanac i nepozvan. Ništa nije znao o tetkama, strinama, zaovama, drugom pašenogu mladoženje i jetrvama njegove sestre, tek nije razumevao četiri nervozna devera iza bele venčanice i sakoa, ujake trećeg kolena, stričeve šestog…
Ja sam sve to znala. Prozirala, pričala je Simona. On je posle tvrdio kako je sve bilo fantastično, mlada i mladoženja urešeni grančicama, deca, sve, izgorela kumova slama, trubači sa dve harmonike pod arkadama, pričao je detaljišući do besvesti. I dah mu je pričao. Pokušavao je da sakrije pogled. Bilo gde. Zbog znanja koje je prethodilo njegovom osećala se nadmoćno. Mislio je na njihovo venčanje. Beskrajno dosadni bili su joj prizori sa tuđih venčanja, bljutava skotova opisivanja zamišljenog.
Mada, ponekad je umeo da iznenadi.

§

Usled neizdrživog stanja, četvrtastih slapova teskobe, Simona je postala i boem. Vucarala se sa raznim svetom, najčešće polusvetom, duboko do u noć.
A letnje noći su kratke i otečene zore brzo dolaze.
Što je najužasnije u svemu, sve je išlo tako pravolinijski, i pravog bekstva nije bilo.
Skot joj je rekao da dobro razmisli. Čekaju ih budućnost i porod.
Čovek na koga su naišli ležao je na leđima.
Ječao je.
Škripavo disao.
Simona je htela da pozove policiju i hitnu pomoć. Skot je odgovarao od toga objašnjavajući da se sudbina nesrećnika njih ne tiče: da on nosi dva života, dok ona ima samo jedan: svoj.
Poslušala ga je potiskujući užareni eros protivljenja. U kući je dograbila prve novine koje su joj se našle pod rukom. Otvorila ih je na stranici gde se sudeći po prvim utiscima nalazio ozbiljan psiho test. Možda će joj on ublažiti napetost.
- Dodaj mi olovku - zarežala je prema skotu.
I ruka je počela mahinalno, nervozno da upisuje odgovore.
SLIKA: a) Tri gracije b) Beli anđeo v) Gernika
PEVAČ: a) Edit Pjaf b) Filip Višnjić
Već kod drugog b duboko se zamislila. Kroz svest su zatreperili likovi pevača, oživeli njihovi glasovi i omiljene melodije. Test je, što mu je valjda i bio cilj, pokrenuo pravu lavinu osećanja i aktivirao značajne slojeve Simononog zavidnog obrazovanja. Kada je odložila novine, psiho test je podsećao na skicu čije bi dalje uobličavanje celu stvar uvelo u esej, ili što da ne, uzbudljiv intelektualni roman. Bacimo načas pogled na te, zasad ih nazovimo, Simonine beleške:
v) Džim Morison, mada, mada je on više recitator, više pesnik koji pokušava da peva, neškolovan glas, šta je on prema operskim pevačima, šta je on prema Orfeju i tolikim čije arije nisu sačuvane jer… nije bio izmišljen način njihovog čuvanja
MESEC: a) decembar, rođena sam u njemu i red je da bude na prvom mestu. Otvaram li time problem narcisoidnosti. Mislim, ne. Bilo je, ali je otišla ustupajući mesto gospodinu skotu koji se… sudeći po zvucima, trenutno tušira. B, zar je toliko važno kao i v. Testovi gotovo uvek insistiraju na alternativama. Hajde, ispoštujmo ih. Znači, b) maj, odmaklo proleće, punoća hlorofila, cveće i ostalo, skotov rođendan dok ga ne zamenim nekim drugim, junskim, avgustovskim gospodinom Skotom, malo s... da možda podsvesno ne čeznem za izvesnim Englezom, moćna imperija i tome slično, mislim… ništa ne mislim, v) septembar, rana jesen… podrazumeva se ovdašnji klimat.
ISTORIJSKA LIČNOST: a) Sizif b) Paja Patak… zar i ja ne nosim kamen u utrobi koga ću kad uskoro ispadne iz nje zajedno sa gospodinom koji se tušira čitavu večnost, gurati uzbrdo dok mu noge ne porastu, dok ne progovori i ne bude sposoban da sam osvaja vrhove gazeći… kako se ono kaže, preko leševa drugih osvajača. Konfuzno Simona, pojednostavljeno, ali šta je tu je, ti si ipak samo fotograf, u sadašnjoj fazi lovac na bizarno koje se iz vizuelnog proširilo na misao i govor. Ti još nisi majka, a da li ćeš biti ambiciozna ili bolesno ambiciozna, ipak je ovo psihološki test, saznavaćemo. Vara se moj gospodin ako misli da ne razumem tu tezu prema kojoj on nosi dva, tri i još mnogo novih života, a ja samo ovaj svoj. Razumem ja taj strah: da bi začeo novi život mora sačuvati svoj. Mrtav ne začinje novi život. A onaj nesrećnik, da li je začeo drugi život… Sizifa, koji će ga naslediti, sumnjam… izgledao je tako mladoliko, golobrado momče koje jedva diše na pustom betonu ove džungle na asfaltu… iz dobre kuće, sudeći po blistavo belim zubima danas verovatno više puta izmasiranih četkicom… stani Simona. Paja Patak pod b nije dosetka, pogotovo ne sprdanje sa toliko slavnih kroz istoriju… naučnika, umetnika, raznih delatnika, poljoprivrednika, moreplovaca, ne… to je moja mala osveta svim Cezarima, Džingis kanovima, Aleksandrima, Mehmedima Prvim, Drugim, Napoleonima, Čerčilima, ima ih još koji su uz pomoć silesije doglavnika danas poznatim pod zbirnim imenom establišment, ljude i žene pretvarali u horde pljačkaša i ubica, istoriju sveta u istoriju zločina. Da li će moj kamen na jednom od uspona postati sličan njima, Hanibalima, Tamerlanima. Dobro, ovo je možda naivno, ali odavno tako mislim o vajnim vojskovođama. Pod v, recimo Dimitrije Karamazov zajedno sa svojim ocem Fjodorom. Predložiću skotu kada se iz mene ispili kamen da ga nazovemo Dimitrije…
GODINA: a) apokalipse… šta mogu, izgleda da sam duboko u mizantropskoj fazi. Ima neke otmenosti u maksimalnom cinizmu, ne, otmenost je mek izraz za ono što želim da kažem… da ne ličim ovim stavom na maločas pomenute ništarije. Ovde me b i v zaista ne zanimaju. Ali, nešto sam zaboravila. Kod istorijskih ličnosti odmah pored Sizifa mesto je Isusu Hristu, čisto zbog njihovih mogućih razgovora o ljubavi među ljudima, dužnosti i sudbini, između ostalog. Da li bi Hrist našao Sizifu neki drugi posao ili mu se pridružio. Moje razmišljanje nije bukvalističko… u ovom slučaju. Svesna sam da sam na klizavom polju večnih pitanja bar za one koji ponešto znaju o Sizifu i veruju Hristovom poslanstvu, svakako, valjalo bi ponovo domišljati večnu knjigu kao i novije koje pretenduju na večnost. Paja Patak i dalje ima svoje mesto u svemu tome.
LjUBAVNIK: a) Antisizif… ovo me već zasmejava. Što dokazuje da se radi o veoma studioznom testu. Ako Sizif gura kamen uzbrdo, da li moj ljubavnik taj kamen uzbrdo kotrlja, nizbrdo gura? Čini mi se da u toj besmislici ima neke logike. Kao da je Antisizif u tehnološkom smislu u prednosti nad Sizifom. Ili moj ljubavnik samo sedi na kamenu i razgovara sa Hristom dok se Paja Patak ne razumevajući njihov dijalog nervozno šeta do vrha i nazad siguran da ga takvi sagovornici neće pojesti.
BOJA: i pod a i pod b i v sve boje iz sunčevog i drugih spektara. Zar ja nisam izvanredni majstor kako crno-bele tako i kolor fotografije.
KNjIGA: Mnogo je knjiga napisanih na mom jeziku i knjiga koje su sa drugih jezika prevedene da bi ih ja i moji sunarodnici čitali. Mogla bi da nabrajaš Simona, da poređaš bar tri puta od A do Š knjige koje bi ponela na put kroz kosmos, ili tamo na ono ostrvo pusto gde talasi blagi kupaju peščani žal, ili pak ovde, u sobu za čitanje… gde ih doduše, meni vrednih ima. O tome i gospodin koji je sad u kuhinji ponešto zna. Neka bude: a) sav taj Delez b) izbor teološke misli v) jedno metar, metar i po, dvadesetak kilograma, moram da vodim računa o prostoru u svemirskom brodu, književnih dela. Eto, sklopih trijadu apsolutnog duha koji vodi u susret Svetom Duhu. To što sam žena, ne predstavlja prepreku.
FILM: a) Skupljači perja, dobro, tonem u lokalpatriotizam, što nije idiotizam. Zlatna kanska medalja nije tek lokalno odličje. Šta napisati pod b, pod v. Ostaviti za sutra. Prekosutra.
ODEĆA: tema za duže izlaganje. Suknja. Haljine. Pantalone. A na 10. stepen, b na dvadeseti, v, opet na deseti stepen
JELO: hvala ti Kolumbo na krompiru i gastronomskom mozaiku u kome on učestvuje. Banalna pitanja najčešće iznedre banalne odgovore. Baš si odužila sa odgovorima, Simona. Kao da se nalaziš na otomanu doktora Frojda… skupilo ih se još mnogo posle njega, mislim, otomana, a koliko ih beše tek pre njega. Frojd je tek nedavno napustio ovaj svet…
Kako smo već rekli, Simonine beleške na marginama psihološkog testa podvrgnute nekoj od vrsta organizovanijeg i usmerenijeg uobličavanja, mogle bi iz tog ipak nefiltriranog toka svesti, prerasti u respektabilan intelektualno-umetnički tekst.
Iz beležaka uviđamo da vizuelna kontemplativnost svojstvena slikarskoj i fotografskoj delatnosti nije atrofirala neke od njenih ostalih vidova, npr. sociološku, istorijsku, ekonomsku, teološku, čak u tragovima, ni nadvremenske kvalitete ekstatičnog pesničkog kontempliranja.
Vrata na kupatily behu otvorena.
- Šta znači feng? - podigla je pogled sa novina.
Na pragu se pojavilo lice uokvireno penom za brijanje.
- Valjda vetar, smirena moja draga u svetlosti pokraj koje se slažu tamnije pruge.
- Šui?
- Sigurno voda!
Sigurno, za Simonu je u njenom stanju dvostrukog iščekivanja, termina porođaja i termina otvaranja izložbe, ponajbolje da se udubi u drevno tibetansko učenje prožeto vitalnom energijom ki, tom nevidljivom esencijom koja se nalazi svuda oko nas štedro darujući sreću i blagostanje u nama i u našim kućama, mislio je muškarac u kupatily.
Opuštajuće deluju i formule za spravljanje zdravih koktela, kao i čitanje dnevnog horoskopa Astro Ariesa, ličnog astrologa Parlamenta, Vlade i mnogih mahom zemljoradničkih udruženja.
Drevni tibetanski učitelji sigurno nisu u kasne sate prolazili pored sumnjivih kafea, ali to je već njegova greška, prebacivao je sebi pokušavajući da smiri drhtanje prstiju za vreme brijanja.
Dole, kroz njihovu ulicu, u jednom času zaurla mnoštvo policijskobolničkih sirena…
Ostavićemo za sada simpatičnu Simonu i njenog još simpatičnijeg muškarca u naznačenoj fazi njihovog zajedničkog života…


SANJARENJE JEDNOG GRAĐANINA

“Ustanovljavanje simetrije unutar bajkovitog sveta koji će sagraditi, podleže istoj onoj potpornoj vrednosti simetrije koju smo utvrdili i u religiji…”

Lažni prozori ili o simetriji
Rože Bastid

 

Iscrpljujuća subota posle prenapornog, pretrpanog, takoreći, crnog petka.
Vladimir je saznao da je promenjen telefonski broj njegove majke. Ta je činjenica povlačila promenu očevog broja, sestrinog i brojeva braće. Glas snimljen na traku objasnio je da su četvorke i osmica zamenjeni šesticama. Nastalu izmenu glas je ponavljao.
- Usporite! Sačekajte, molim vas! Trenutak! Dok pronađem olovku, hartiju! Sačekajte da zapišem… brojevi… tolika imena… prezimena… moj gospodine, gospođo - govorio je Vladimir automatu.
Kada se dogodila promena, nije stigao da pita.
Koliko je prošlo kako nije okretao majčin telefonski broj? Mesec? Dva? Koji više? Da li je to važno? Odavno njih dvoje pričaju u floskulama. Škrto o istom. Kako je on, šta radi i da li je zdrav? S njegove strane, njeno zdravlje, četiri hektara šume i goleti, poslovi, novac. Dobija li ga u fabrici u kojoj radi od njenog osnivanja? Kako se snalazi u bezgotovinskom plaćanju? Seče li šumu? Šta radi sa građom? Sigurno, on planira da joj pomogne u pošumljavanju goleti! Ljubavni… školski… emigrantski i ostali problemi letećih unuka.
Aparat zvoni, pišti, peva uzalud.
Vladimir spušta slušalicu i kaže sagovornicima:
- Nije kod kuće. Nekuda je otišla. Ili spava? Okružena cvećem. Nisam sreo osobu ponosniju na te mirisnokolorističke vratolomije. Da li sam se precizno izrazio?
- Takvo umeće nije vratolomija - zaključuje Marija.
- U pojedinim zemljama smeštaju ga u prostrane oblasti elitnih zanimanja - dopunjava je Jakov.
- Ručak je gotov - čuo se kuvar. - Za sto ljudi, supa se hladi - požurivao je.
- Supa beše ukusna. Umereno masna. Marija je dosolila, Jakov je posuo biberom, Vladimir usuo sirće.
Razgovarali su o odlasku na groblje. Petogodišnjica je smrti Marijinog oca. Kuvar je spremio kolače. Marija termos kafe, šećer i bocu likera. Otac je voleo liker, podsetila je ukućane udovica, Marijina majka Jelisaveta.
Posle ručka promenila se razgovorna slika. Iz statične, prešla u nešto dinamičniju. Jakov je seo pred televizor. Vladimir, koliko da se podseti bivše profesije, snažno je udarao jastuke. Seriju krošea smenjivali su direkti, poneki aperkat i rezantni udarci čelom.
- Moraću da nabavim pravi džak - zaključio je zadihan.
Janko je od silnog nestrpljenja da što pre uđu u auto i pođu na groblje, zadremalu majku gađao gumicom za kosu.
Pred zalazak sunca, kad je uminula vrućina, sve je probudio gost sa naramkom sveća i buketom cveća. Gromkim uzvicima pozivao je ukućane da se pripremaju za pokret. U žurbi, onako s nogu, pojeo je pregršt krompirića, posrkao ostatke supe, probao kolače i Janka stavio na ramena.
Vladimir se prihvatio torbi.
Jakov je pomagao Jelisaveti da siđe niz stepenike.
Na putu prema groblju gost je ljubopitljivim očima dečaka objašnjavao da natpis tahi na krovu automobila označava taksi prevoz.
- Neuporedivo brži i kraći put do odredišta. Ali, Janko, postoji i vajkadašnja misao, preko preče, naokolo bliže - kao i dete gost je prstima pokazivao prema kolima koja su ih preticala.
Shvatiše da je na stolu ostao liker.
Marija je od Jakova zatražila da se zaustave pred nekom prodavnicom. Međutim, sa stanovišta muškaraca i pored višestruke regulacije zustavljanje beše nemoguće.
- Tamo ćemo, bliže groblju, kupiti liker. Praktičnije je, liker i još ponešto ako zatreba - predložio je Vladimir.
Predlog ubrza vožnju.
Udova Jelisaveta čvrsto je svojom koščatom šakom držala vrh štapa. Na domalom prstu leve ruke blistao je verenički smaragd njene mladosti.
Jakov se okrenuo prema Vladimiru i gostu.
- Ne smem preko osamdeset! Čuvam ga za tehnički, izgleda neminovno i generalni remont. Ko zna šta me tamo čeka? Limarija je u lošem stanju. Tapacirung, vidite, užasnom. Jedino gume vrede. Dobavio sam ih prošle nedelje.
Marija nije prestajala da priča. Kad bi podigla glas, pričala je i majci koja se čudila mnoštvu visokih zgrada. Od zore je na nogama. Toliko puta je ušla u prodavnice zbog Jelisavetine soje, pavlake, zbog prosa i smeđeg šećera. Vratila se po hleb, čaj, prašak za pecivo.
- Pronašla sam novu vrstu paštete. Pristojnu kokošku, jevtiniji krompir i vezu zeleni… Janku akvarijum. Liker, šibice, ribice, sveće… - pričala je i pričala da smiri, stiša nadošla sećanja na oca njegova jedinica.
Gost je rekao da pre odlaska u kupovinu obično pribeleži planirane stavke da bi se na povratku najčešće samo hleb i kafa složili sa ispeglanim novčanikom.
Zbog prisustva otvaranju izložbe Jakov je gosta ostavio pre ulaza u groblje.
- Požuri da ne zakasniš!'- doviknuše mu u znak pozdrava. -Hvala na buketu - setila se Jelisaveta.
Dok je koračao prema izložbenom paviljonu, primetio je lagani rast ulične gužve. Zastao je pored gondole pune ploča, kaseta, muzičkih časopisa. U rukama mu se nađe knjiga Pjesme srpskog soldata iz koje na preskok pročita nekoliko pesama. Lako je yočio bogatu, surovu, i nadasve tamnu leksiku prožetu sablasnom metafizikom. Rimovane stihove i u ponekoj strofi nerimovan metar. Doživljaj poraza, odsustvo... nije mogao da odredi, čega odsustvo? Nekoliko pesama nije dovoljno za celovitiji uvid. U svest mu se urezaše stihovi:

Da li si srećna sad
srpska kurvo
dok ratnik tvoj bez kapi krvi
obasjava ti etar.

Zašto je tako naziva? Žestoka je ratnikova ljutnja! Šta njoj preostaje? Danas ni sveštenici ne savetuju povlačenje u manastirsku osamu. Jer… nastavlja se on ne hajući za tebe, ratniče, ne mareći za mene. KO se nastavlja? Njegovo veličanstvo ŽIVOT! Penušav i na ovim stranicama, misli gost dok prelistava knjigu.
… Izlozi sa slonovima, satovima, otvorene kutije nakita, table čokolada, unikatni proizvodi duvača stakla, lutka u suknji, lutka u pantalonama, izlog banke, red pred vagom koja govori, red pred majstorom tetovaže, gužva oko gutača vatre, žagor u holu bioskopa…
Susret sa poznanicima u prolazu, vrati ga staroj dilemi. Da li da kao i toliki jedno uvo ukrasi minđušom? Sinovi jedinci tom minđušom obeležavaju pripadnost soju jedinaca. Mnogi samo iz estetskih ili pomodnih razloga učine isto. Gost odoleva i jednom i drugom skretanju pogleda na svoju resicu. Nije ubeđen da malo svetlucanje u obliku kruga, pahuljice, krsta ili ptice, romba, jing i janga, pentagrama, Davidove zvezde, lovorovih listića, estetizuje uvo, glavu. Uostalom, nije jedinac. Ta činjenica uvek odluči. Belina ili letnja preplanulost zajedno sa čistoćom čine mu se dovoljni. Na modu mnogo ne polaže. Još iz mladosti ta mu reč nije najjasnija. Povezivao je sa unifomisanošću i sinonimnim pojmom, tako je on doživljavao i razumevao visokofrekventnu reč: trend! Ovog proleća u trendu su jakne sa mnoštvom džepova i metalnih ukrasa. Prošlog, svetlucavi mantili sa kišobranom i dvostrukim nizom jarkih dugmadi. A s jeseni, ko zna, možda opet oni, ali bez kišobrana, umesto jarkih prigušena dugmad. Magijski trend! Početkom leta svaki drugi prolaznik nosi tamne naočare. Opet pomodnost ili uticaj svakodnevnih upozorenja o štetnosti sunčeve svetlosti po ljudski vid. Zbog trenda zabrinutosti viđao je i kućne ljubimce, pse i mačke, kanarince i ribice, kokoške sa zatamnjenim staklima.
Slabiji pol?
Ko će se tek u njihovim razlozima snaći? Kako se snaći? Širok, kao pačji kljun vrh cipela, ili šiljat poput amazonskog koplja umočenog u otrov. Sandale sa đonom od plute i bambusa, ravne potplate, umereno uzdignute od tla ili višespratno sabijani slojevi materijala. Ja sam nostalgija za antičkim pozorištem, emituju poruku koraci ljubiteljki tog trenda. Maštovita polja simetričnih i asimetričnih dekoltea, val, poluval i minival frizure. Paž frizura koja prekrivanjem polovine lica i bez naočara ispunjava zahteve medicinskih upozorenja.
Pogled mu zastavljaju portabl telefonski imenici, raznobojne olovke. Impozantna stolica, nalik tronu prvih vladara u osvit Evrope, istesana od komada hrastovine.
Gost se u trgovačkoj četvrti prepustio maštanju.
Možda će na izložbi sresti ženu svog života? U svečarskoj gužvi, negde u uglu galerije sa katalogom u rukama. Možda ih razgovor izvede iz paviljona?
Šta im preostaje?
Toplo je i zvezdano.
Nastavak razgovora na klupi u atmosferi parka.
Poziv da pođu u njegovo stanište. Razgovor se odužio i na nebu, svanulo je, više nema zvezda.
Stanište?
Vrlo živopisno i originalno.
Umesto uobičajena četiri zida, žena njegovog života zatiče tri. Četvrti je kroz kartonsku improvizaciju pogled u splet žica, šumu štipaljki i susedovo rublje. Krovu nedostaju crepovi. Cveće na policama, jadno. Rasplakalo se, uvenulo. Sijalica škilji. Plotne štednjaka gost osvetljava petrolejkom dok podešava njihovu sumornu temperaturu. Televizorska kutija obrasla puzavicom. Šta u toj živopisnosti funkcioniše? Recimo, sat koji otkucava sekunde, nešto pročitanih i nepročitanih knjiga pored uzglavlja. Funkcionišu i jučerašnje novine
Gost nije zadovoljan svojim staništem, ali, sam, nemoćan je da bilo šta ozbiljnije promeni. Jakov i Vladimir obećali su pomoć. Famozni vikend. Ne! Ni vikend, nego jedno uobičajeno letargično pre podne; ono je dovoljno da preslože crepove, pronađu novu sijalicu i sagrade četvrti zid, čajnu kuhinju, kako su isplanirali. Nedelje, vikendi i prepodneva prolaze, a oni do guše u poslovima. Vladimir nikako da prikupi svoje merdevine, valjke i mistrije, kod Jakova slično. Poslovi, i samo oni u ritmu grada. Kada Mariju ostavi da pospremi kuću, ugrabi malo vremena pa prošeta sa Jelisavetom i Jankom kroz predele bogate hlorofilom.
Ili, suprotnost! Radikalna suprotnost! Njeno stanište!
Široka predsoblja osvetljena kolonadom svetiljki pod abažurima. Prostrane komode za cipele. Nepotšišani tepisi u koje noge tonu do kolena. U prostranom salonu blještavi klavir, nad klavirom i notnom sveskom još blještaviji luster od mahagonija. Luster u obliku kolskog točka delo je umetnika iz osamnaestog veka. Da: svaki je nameštaj na neki način stilski, ali njen nije industrijska stilska konfekcija. On je tesan, počesto i klesan prema njenim nacrtima.
Ko je ona?
Žena koja voli slikarstvo, muziku i čistoću?
On uspeva da razume kompozitorske skice za koje mu kaže da su skroman pokušaj udaljavanja od reproduktivne virtuoznosti.
Ostaju dugo zajedno.
Počinju od jednog (dva) tanjira i dve kašike.
U goste im najavljeno i nenajavljeno dolaze Jakov i Marija. Jelisaveta se dostojno ispraćena pridružila mužu pod grobnim znamenjem. Janko njihovu decu uči slovima, a, b, v, g, d, brojevima, 1, 2, 3, 4, 5, 6. Vladimir je prikupio merdevine, mistrije i valjke. Merdevine, kao atrakciju za decu, širi, produžava i skraćuje.
Gost se udubio u prikupljanje i proučavanje dokumenata iz doba krstaških ratova.
Nabavio je strugove za obradu drveta i niz pratećeg alata. Koristeći različite izvore, mahom specijalizovane časopise i muzejske brošure, on reprodukuje tanjire, činije, pehare i čaše, bodeže i mačeve, bojnu opremu iz krstaških vremena. Crta i slika po njima. Proizvodi njegove pasije postaju ukras u domovima prijatelja. Izložbeni eksponati u galerijama.
Ostaju dugo zajedno.
Sve dok ženu njegovog života i njega kao i Marijinog oca ne pokrije grobno kamenje, mašta gost tražeći u gužvi slikara da mu čestita sedme samostalne slikarske rane. Nije mali podvig niz slika nad sjajnom i klizavom hladnoćom iz mermernog poda. Da li je veliki podvig? Nije važno što se ne poznaju. Novinski i ostali oglasi pozivali su znane i neznane, vaskoliki svet na svečano otvaranje.
Gost zaključuje da u njegovim maštarijama, sanjariji među komentarima zvanica, nema dramatike. Nema je za sada. Za početak su dovoljni tanjir i kašike. Ljubav sa ženom njegovog života učiniće sve. Dramatika dolazi bez mašte.
Šta je ona?
Prekrivanje klavira u doba krečenja. Nabavka kvalitetnije sijalice. Potšišivanje tepiha, oporavak uvenulog cveća. Transport krstaških potrepština u prekookeanske zemlje. Susedov odlazak zajedno sa spletom žica, šumom štipaljki i rublja. Pozajmica lustera zavičajnom muzeju.
Dramatična su i deca! Njihovo vakcinisanje!
Takvo je i venčanje.
Bruj crkvenih zvona. Kruna na njenoj i njegovoj glavi. Poljupci, potpisi i cveće u uredu za venčanje. Možda je dramatično i odsustvo oglašavanja zvona, svatovskih pesama i kompozicije pred oltarom? Umesto njih, samo pravougaoni hladni ured, administrator i svedoci koji nove supružnike vode na svadbeni ručak.
Ili je dramatika njihov život pre venčanja, detinjstvo, punoletstvo, razmišljao je gost napuštajući svečarsku gužvu pošto je stegao umetnikovu ruku, magnovenje tokom čina venčanja, i sav život posle njega, ukoliko ga tako promišlja.
A romantika?
Suvišno pitanje, odgovara sebi gost.
Istinit odgovor najčešće je jednostavan.
Romantika i dramatika su, takoreći, isto.
Bližilo se vreme jutarnjih budilnika.
Deca idu, setio se, rano na trening. Posle treninga organizuju izlet, a uveče, izlazak uoči obaveza koje im donosi ponedeljak.
Gospođa?
On?


AH, TAJ, ZALAZAK APRILA


Maj je započeo žestokim presingom.
Od prvog dana!
Dobro, ne baš od prvog, ipak je sve počelo tamo krajem aprila kada su mediji posle višednevnih direktnih prenosa i repriza sahrane pape Jovana Drugog Slovenskog objavili desetodnevnu radnu pauzu. Događa se, posle deset dana koji su potresli svet i deset dana koji smiruj potres. Mali školski uskršnji raspust za đake svih uzrasta koji će provesti u kućnom ambijentu da bi se prikupila snaga za finiš školske godine, mini predah za zaposlene u primarnim i sekundarnim delatnostima, suprotno od tercijarnih čiji će se ugostiteljski i hotelijerski kompleks uspraviti na dve noge da dočeka mnogoljudnu reku željnu oporavka u idiličnim pejzažima. Uspraviti hitro kao čovek koji se bežeći od histerične žene odlučuje za skok sa mosta.
Objava predaha zatekla me u Italijanskom kulturnom centru.
Sve je počelo kamerno.
Iz sive kancelarije književnog časopisa uputili smo se nizbrdo Njegoševom ulicom. Pisac pored mene, dostojanstveni temeljni gospodin na sredini pedesetih, osvrtao se levo-desno. Mislio sam da se osvrće za ženama koje su tog aprilskog popodneva baš izmilele u potrazi za njima vazda neizostavnim sitnicama: ruž, čarape, češljevi, hrana i hrana za nezasite utrobe sinova i kćeri, dičnog potomstva koje se iscrpljeno vratilo sa ratnih poprišta: da, krvavi ratovi diljem sveta, tenkovi, avioni, vojni kamioni, čizme i imalin, vakcina protiv malarije, trupne i svečane uniforme, odveli su cvet mladeži na obale afričkog Mediterana, odatle duboko na jug, zatim na filipinska ostrva i u Ognjenu zemlju. Dalek put i boravak u izmenjenim klimatskim uslovima uzrokovali su logično: glad. Glad za sopstvenim podnebljem, za bregovima Šumadije i vrletima okodrinskih bukovih pejzaža, nostalgiju za prugom Beograd-Bar nadnešenom nad kanjone koji i pored svih uzusa tehnologije nikako ne uspevaju da zapate bar hektar rastinja, no samo kamen, kamen i kamen, zbirno: stenje, litice, alpinistički izazovi pod šlemom i crnogorskim suncem dok se u jednom prosvetljujućem trenu ne ugleda more i ne kaže: “More! Morski puževi i njegove školjke! Modra slana masa je moj izazov. Kad se budem razmahao obala će ostati daleko iza mene, a kad mi ponestane snage ispred čeljusti gladne ajkule u hipu će me izvući čamac pomorske hitne pomoći”.
Ne, pisac se nije osvrtao za matronama i nimfama, dovoljna mu je i ta jedna u kući iza brda, on se osvrće, kaže, za taksijem.
- Ali, dragi čoveče i veleumni spisatelju, ovom ulicom ne saobraća takva vrsta prevoza. Ova je ulica za svet koji noge pretpostavlja točkovima. I mi ćemo za nekoliko minuta stići tamo gde smo naumili - rekao sam i zaćutao do zvona na ulaznim vratima Centra.
Tamo se kamerna atmosfera produhovila.
Dobio sam na poklon knjigu Serbia nel cuore – Srbija u srcu sa trostrukom posvetom: gospodinu… »sa iskrenim poštovanjem« Rajić Ristić, jedna, »od srca« Carla Galvan, druga, i “con felicita« Antonio Zulato, treća. Knjigu su potpisala čak četiri autora. Pesničku priču otvaraju stihovi Rajić Ristićeve, profesora južnoslovenskih književnosti i srpskog jezika. Iza njenih pesama slede stihovi Karle Galvan čiji su boravci u Srbiji i prijateljstva sa njenim umetnicima iznedrili stihove posvećene Srbiji, i Mongoliji, zemlji njenih drevnih predaka, ili kako u biografskoj belešci piše “njenih familijarnih izvora”. Trećeg autora, Maria Pavana, nismo upoznali. Kako je moderator programa Đ. duhovito primetio, Mario je pod teretom obaveza u domovini, predavač italijanskog jezika, predavač istorije, filozofije, novinar, pesnik, političar, član žirija za dodelu nagrada (pa neka posle neko kaže kako pisci samo šetaju svetom sa cvetom u zubima uživajući kako u ruralnim tako i u urbanim predelima, vidite, jadni Mario: predavanja, seminari, kancelarije, ubeđivanja, žiriranja, taj poeta jedva da ponekad ugleda azurno nebo zaštitni znak svoje mediteranske otadžbine), prolongirao dolazak za neko drugo vreme… moderatorovo besprekorno tečno izlaganje na srpskom i italijanskom, načas je prekinuo četvrti koautor Srbije u srcu, Antonio, poeta i filozof, saradnik Centra za ljudska prava univerziteta u Padovi i UNICEF-a sa tematikom koja se tiče mira, interkulture i ljudskih prava, dakle, prema Antonijevim rečima pesnik Pavan je svoj dolazak odložio za jesen kada se šljivaci u Srbiji zaplave baš kao pesnikov džemper na fotografiji priloženoj u knjizi.
Kažem, kamerna kontemplativna atmosfera dvojezičnog čitanja poezije.
Zatim je goste moderator uveo u biblioteku.
Tamo, na stolovima, umesto knjiga i nad njima povijenih glava mladih i starih italijanista, za ovu priliku beše aranžiran koktel obogaćen zelenim i crnim maslinkama, okruglim krekerima, žutim štapićima, akvarijumima ispunjenim slanim ribicama i mnoštvom sitnih slatkih đakonija.
Za dug život i nove umetničke domete prihvatismo se prve, druge, potom treće, ubrzo i četvrte čaše belog vina. Zatekosmo i čačkalice za nabadanje maslinki. Polonista koga sam znao iz viđenja ušao je sa moderatorom u složene pregovore oko predstavljanja dela poljske spisateljice, čini mi se da sam u živom vinskom razgovoru razabrao, pesnikinje sa eminentnom reputacijom u evropskim okvirima. Takođe razumedoh da bi se predstavljanje odvijalo u više faza i u više srpskih gradova uz angažovanje studenata polonistike. Polonista je upravo završio izbor iz autorkine poezije i uz njenu saglasnost poslao ga katedrama varšavskog, krakovskog i beogradskog univerziteta.
Iz police sam izvukao voluminoznu crnu knjigu dobrih dva kilograma težine. Dete koje se mučilo sa jabukom razrogači bistre okice.
- Kolika knjiga, čiko!
- Velika knjiga, dečače. Čekaćete da porasteš. Italo… Zvevo, da li si čuo za Itala?
Valjda uplašen veličinom knjige, čačkalicom i punom čašom vina, mališan odleprša u krilo pesnika Antonija koji je ljubiteljima poezije potpisivao primerke.
Čitao sam Zenonovu savest i Senilnost. Moguće da italijanski original crne boje predstavlja kritičko izdanje Zvevovih sabranih dela. Kroz maglu, sećanje i dim: industrijalac, psihoanaliza, defabularizacija… police i izbor knjiga, Taso, Vitorini, Leopardi, Karduči, Kroče. Bokačo i Dante, vekovi i novi pisci, moji savremenici.
Društvo se proređivalo, kao maslinke i ribice u akvarijumima.
- Ti ćeš sa nama - obrati mi se moderator Đ.
Ubrzo mi bi jasno, gde.
Ulica, koraci, pesnici i suton nad Beogradom. Moderator je bio u dilemi oko naziva restorana, Dva lovca ili Tri lovca, Antonio je zapevušio: “So un ponte /in fondo / alla strada /tra I campi /che invita all` ascolto /la sera…” , “Non so se si parte /la voce che sento /o mi arriva”: “Ne znam da li polazi /glas koji čujem /ili mi stiže/ kao kada/ dve ruke u jednom daru/ mešaju/ dobiti i dati…”, ipak je bio Pretposlednji lovac sa muzičarima u vrhu sale, belim stolnjacima i ažurnim osobljem.
Gosti Centra su gladni, let od Rima do Beograda se odužio, i sam znaš kakav je kvalitet avionske hrane, rekao je Đ., sve suvo i krto kao avionska krila i rep. Stihovi su za večerom tekli kao i novo belo vino, Antonio je prepustio moderatoru Đ.-u i meni izbor, mi osoblju: žuto zlato fruškogorskog podneblja, prevela je pesnikinja Rajić Ristić Italijanu. A Karla, sa Karlom nije bilo problema, znala je srpski uz makedonsku akcentuaciju. Želeo sam i mislim da sam uspeo, koliko to razgovor uz trpezu dopušta, da objasnim istovetan slučaj kod izvorne Francuskinje koja je pored ruskog kao vodećeg jezika slavistike pod b izabrala srpskohrvatski i revnosno pčela da prevodi južnoslovenske pisce. Radi dramatike, napomenuo sam da je posle trodecenijskog istrajnog rada dotična gospa preminula. Karla se zagrcnula da bi mi kad je shvatila kako napomenom želim da unesem romatično-dramatične tonove u naš razgovor, šaljivo pripretila prstom. U vrhu stola zahuktavala se filološko-privredna diskusija. Antonio i Đ. su diskutovali o temeljnim načelima poetike četvrte Antonijeve knjige, dok je suprug Rajić Ristićeve sa finom dozom ironije skretao temu u vode intenziviranja saradnje između dve države, sa akcentom na saradnji Lombardijske i Panonske nizije, pošto se najbolje snalazio u oblasti agrara.
- Ali, šta je gospođa Francuskinja prevela sa srpskog? - setila se Karla vadeći beležnicu da zapiše moj odgovor.
Nabrojao sam nekoliko imena pesničkih savremenika i Snega u Atini višegodišnjeg apatrida Stevanovića, dok je Karla setno recitovala: - Non e piula mia capitale cultura/ la sua curva di fiumana fosforescente/ corre tra la santare dei miei/ in anni d` infanyia> come la ritrovo!/ Ed e in trance l` anemos di terra d` eroi:/ chiamano sirtaki e taverne…, - to su stihovi Mariove Atine - objasnila je.
I kako već biva, pred zatvarenje restorana muški deo se upleo u složena razmatranja globalne političke situacije, Italiji smo uglas i Đ. i Rajić Ristić i ja, odali priznanje na vojnoj i ekonomskoj snazi, Antonije se diplomatski smeškao snatreći, kako je rekao, o jednom novom temeljnom emotivnom i umnom potresu koji je neophodan za rukovet vrednih stihova, da li se slažemo, svakako, ali potreban je period akumulacije, kod nekog duži, kod nekog kraći: zar je malo primera maksimalne optimalizacije u minimumu vremena. Lotreamon, rekao jeĐ. Dok ležah na samrti, podseti Antonije na Foknera i atmosferu čeličane u kojoj je ovaj tokom šestonedeljnog stvaralačkog transa napisao svoje mikro remek delo. Spomen na Ruvarca, rekao sam da bih proverio istinitost te činjenice, ali ni Đ. ni poetesa Rajić Ristić, nisu bili sigurni da li je za samo jedan pretponoćni sat i koji minut posle, Laza Kostić stavio tačku iza poslednjeg stiha te pesme.
A onda je Antonio Zulato predložio odlazak na aerodrom!
Mene je čekao put na drugu stranu i video sam zavist u očima Đ.-a: -Blago tebi. Meni umor oči sklapa i prosto ne znam da li ću pogoditi aerodromsku luku.
- Kako da ti pomognem?
- Eto, nikako. Antonio će voziti… mada je još rano za rimski let. Vredi li posetiti Kalemegdan. Nuklearni reaktor u Vinči? Kao da se Pretposlednji lovac sprema na zasluženi počinak. Ili da ih povedem kući?
- Može i kod mene. Iako bi i meni dobrodošle čačkalice da pridrže od dugog dana umorne kapke. Čini mi se ni koraci me neće verno služiti, ah!
- Šta ćeš… deluje, red italijanskog, dva reda fruškogorskog, opet red italijanskog! Žestok garnirung vina! Hooop… gospodo krenimo, a gde, pa naravno u bioskop da nas melodramski junaci privedu ljubavnoj poeziji posle ove naše militarističke diskusije, zar ne!
- Ristić Rajić je išarao sve salvete - Antonije je pokazivao složenu kompoziciju kvadrata, pravougaonika, rombova, trouglova i ostalog, u koju su bili ucrtani još složeniji simboli ratarskih kultura.
Karla je u kontekstu njenih mongolskih familijarnih izvora primetila odsustvo stočnih resursa, moderator je Rajić Ristiću skrenuo pažnju na važnost živinarskog sektora, svi su se uz uzdah osvrnuli na konje eliminisane iz važnih istorijskih zbivanja prevagom električnih konja na tračnicama, ubojite vazdušne konjice i tenkova koji su mene zbog duge cevi podsećali na nosoroge.
I krenuli smo: posle jedne vrlo duboke nazdravičarske čaše, oprostili se od personala Pretposlednjeg cara, pardon, Pretposlednjeg lovca.

Probudio sam se u žbunju na petnaestom kilometru od Beograda, probudio pokriven jorgovanima dijametralno suprotno od svog staništa smeštenog u kultivisanom pobrđu metropole. Iznad mene kobaltno nebo i sjaj aprilskih zvezda, preko mene granje i grančice jorgovana, dobro, ošamućen od celodnevnog umora, velike količine hrane i snažnog vinskog garnirunga, bar sam bio dovoljno priseban da se pokrijem.
Ali, moje uzglavlje!
O, bogovi drevne Helade! O bogovi Apenina i vi slovenski, germanski i nordijski, o, ooo, zašto baš vas zazivam, ja, relativno mlad i relativno obrazovan hrišćanin koji retko propušta popodnevnu božju službu, koji bi revnosno pohodio i jutarnju da ga širok spektar građanskih obaveza u toj nameri ne sprečava… zašto!
Zbog svega, ponajviše zbog uzglavlja.
Očekivalo bi se da se u njemu osim lišća i cvetnog mirisa, nađe te večeri sa trostrukom posvetom darovana knjiga Serbia nel cuore, ali ne, pod mojom glavom tamo zatekoh Zaslepljenost 1 i 2, masivan roman jevrejsko-rumunsko-austrijskog nobelovca Elijasa Kanetija.
Trljao sam oči ne verujući u ono što vidim.
Tamo u daljini svetla grada, logično retka u gluvi posleponoćni sat, nešto bliže blještavi reflektori nad aerodromskom pistom, u rukama dvotomna knjiga.
Prema Cvetanu Todorovu vreme trajanja nedoumice je vreme trajanja fantastičnog, odnosno, fantastika je nedoumica jednog bića, u ovom slučaju mene, pred događajem koji ima oblike natprirodnog.
Sećanje na nekoliko sutonskih i pretponoćnih sati nije pomoglo, nije jer je u sećanju sve funkcionisalo kao atomski časovnik; isprva depresivna atmosfera u prohladnoj redakciji opskurnog časopisa, potom spiritualna i napokon spiritualno-gastronomska svečanost u Pretposlednjem lovcu; Rajić Ristićevo insistiranje na razvoju agrara u optimalnim mirnodopskim uslovima kao neka vrsta parafraze Kandida, Antonijevo, Đ.-ovo i moje zalaganje za ofanzivne militarističke zahvate širom galaksije, to jest, dokle se može obzirom na tehnološke mogućnosti čovečanstva, ćućorenje pesnikinja o fatalnosti zanosa njihovih muških kolega.
I sad, otkud ja na petnaestom kilometru autoputa Beograd – Zagreb, i još dalje prema zapadu i severozapadu, prema Baltičkom i Severnom moru, najdalje: prema okeanu gde suvozemne puteve zamenjuje mreža slanih.
Jutro će, verujem, razbistriti sve. Nazvaću moderatora celovečernje manifestacije i rekonstruisati elemente natprirodnog puta ka aerodromu umesto porodičnom gnezdu. Šta će reći crna majka? Na sreću ništa. Njena verbalna moć počiva daleko, daleko od ovih veleprostora. Đ. će valjda imati objašnjenje i za Zaslepljenost. Dok se iščuđavam nad ćirilicom biblioteke Velikih romana, ne želim to što mi se dešava da podvedem pod jeftinu niskotiražnu i neinventivnu simboliku. Odnosno, prava simbolika nikad nije ni prvo, ni drugo, i treće.
Još jednom, bogovi Helade, ponajviše ti Atino, boginjo mudrosti i pobedničkih lovora, učini da se kako mi se čini solidno ispavan, uputim pravcem iz koga sam dospeo u jarugu nadomak aerodroma.
Obratio bih se i Perunu, ali za sada je bolje da ostane samo u mislima jer nije uputno božanstvo smrtonosnog groma dozivati u ravnici gde sam pored tornja kontrole leta jedina vertikala uz to cipela potkovanih metalnim blokejima. Makar se sve dešavalo u kobaltnoj noći posejanoj zvezdama.
Bodro sam koračao.
Ubrzo je naišao prvi sanjivi autobus i prebacio me u srce grada.
Otvorio sam novčanik. Na sreću, tamo sam umesto zmije, što me posle svega i ne bi začudilo, ugledao pristojan svežanj novčanica ponet u italijanski centar, onako da se nađe, zlu ne trebalo.
Razgovor sa Đ.-om razjasnio je neke elemente natprirodnog.
Samo, i kod njega nije sve bilo potaman, to jest, nije bilo prirodno.
Od mene je tražio objašnjenje za svoje buđenje u čamcu bez kabine. Da, mene je pitao šta će on u zabačenom dunavskom rukavcu, u sitan sat bez pribora za pecanje, užine, bez sinova i mreže protiv prvih jata ovogodišnjih komaraca. Rekonstruisao je: supružnici Rajić Ristić regulisali su obaveze prema muzičkom ogranku personala Pretposlednjeg cara, pardon, lovca, seli u svoj kombi i uputili se prema Novom Sadu gde je pesnikinju veče posle prezentacije u beogradskom italijanskom centru čekalo gostovanje u novosadskom pozorištu, bio je decidan Đ. A ja, Karla i Antonije, najpre će biti da sam pošao s njima da im se nađem u složenom putešestviju prema aerodromu.
Đ. drugih objašnjenja nije imao.
Odnosno, posle još jedne serije naših monološko-dijaloških partija, postojala su.
Delovi svesti uz domišljanje logičnog redosleda postupaka, nas ipak ozbiljnih ljudi, uspešnih umetnika i respektovanih građana (za razliku od mnogih umetnika od pre stotinu i više godina, poluizgladnelih i totalno izgladnelih, večito u iscepanoj odeći, neuredne kose i brade, tih žestokih pobunjenika protiv ama baš svih običaja bližih i daljih sunarodnika: protiv seljačkog sloja, sitnog i krupnog plemstva u povlačenju sa istorijske pozornice, protiv malograđana i pogotovo visokog građanstva koje se nezadrživo kretalo ka vrhovima industrijske, finansijske, vojne i državotvorne moći: stihovi ispunjeni jezom, grozom, stravom, očajem, groteskom, cinizmom i sarkazmom koji ujedaju svako srce uronjeno u svakidašnji ritam rad-hrana-rad-san-hrana-dužnost-rad i rad-seks-san-rad, šta su mogli izazvati nego prezir prema bednicima koji ih pišu i njihovo sinhronizovano pomeranje na margine društvenog organizma) nekako su trasirali Đ.- ovu i moju putanju od Lovca do njegovog počinka u dunavskom rukavcu i mog pod naramcima mirisnog jorgovana.
Još je ostalo hiljadu stranica Kanetijeve Zaslepljenosti, ali naš raspon novih pretpostavki opirao se tek uspostavljenom redu logičnih objašnjenja. Đ. je razumno predložio da raspon ostavimo za neku od naknadnih, i što da ne, umetnici smo, pisanih rekonstrukcija.
Komunikacione linije na relaciji Rim-Beograd-Padova besprekorno su funkcionisale.
Antonije… Antonije Zulato samo se smejao.
Kroz taj smeh i kućno ambijentalno okruženje, na ekranu smo lepo videli radni sto, fascikle, police sa knjigama, zdelu voća, suprugu koja ulazi sa vrelom kafom na poslužavniku, sina sa slušalicama u ušima u potrazi za tenis patikama, rekao je da je u skladu sa svojim angažmanom povodom ljudskih prava ispoštovao Đ.-ovu želju da ga odveze do rukavca u kome je ovaj usidrio jahtu. I tamo je, ugledavši nekoliko nasukanih trulih čamaca, ponovo u saglasju sa individualnim pravima, posle Đ.-ove tirade o potrebi da se povremeno prepusti ekstremnim i za gradski komoditet iracionalnim situacijama, svemu priključio svoje filozofsko obrazovanje i pesničku vokaciju.
- Morao sam, dragi Đ., da se kao pesnik za sada eminentno metafizičke orijentacije poklonim pred tvojim stihovima koji su na moje oči pretvarali neugledna i više nikom potrebna plovila u majestetičnu jahtu, moju slabost, kao i svih Mediteranaca, uostalom. Posle duge, rekao bih ode, a ne bih pogrešio ako bi pesmu doživeo i kao velelepnu himnu azuru i jedru na pučini koje krhku ljudsku jedinku spašava od probuđenog Vezuva i pomahnitale Etne, ti si hrabro zakoračio u mulj priobalja… I sam na kolenima, molio sam Gospoda i Madonu majku našu da mi što pre pošalješ svoje uzvišeno skandiranje… Neka i na jeziku Dantea, Petrarke, Leopardija… Garibaldija, zazvuče tvoji stihovi - sad je i Antonije nasmejan deklamovao u svom kabinetu.
Što se tiče Kanetijeve Zaslepljenosti umesto Serbie nel cuore u mom slučaju, samo je nemoćno slegao ramenima upućujući nas na više italijanskih i svetskih zbornika religiozne, fantastične i naučnofantastične literature.
I Antonijeve reči doprinose rekonstrukciji, zaključio je Đ.
Složio sam se zamišljajući Antonija na kolenima i nadahnuto skandiranje koje je Đ.-a kroz mulj odvelo u čamac.
Verovatno ću se prvo odlučiti za naučnu fantastiku. Ako me ne zadovolji, tu je fantastika, najzad, daleko od potcenjivanja, odabrani korpus svetske teološke misli, mislio sam.
A Karla i rekonstrukcija!
Pesnikinja je biranim rečima iskazala poštovanje prema mojoj snalažljivosti i elokvenciji prilikom preuzimanja Antonijevog i njenog prtljaga od aerodromskog osoblja, kao i maštovitoj projekciji budućeg aerodroma koji bi neizostavno uključivao nekoliko replika renesansnih vrtova radi smanjivanja buke. Zbog te osebujne projekcije od ranog jutra razmišlja o renesansnoj vrtnoj arhitekturi očekujući momente prosvetljenja u kojima obično započinje novu pesmu.
Tokom razgovora nije prestajala da se čudi Đ.-ovom izboru prenoćišta. I pored izražene svesti, zar nisam poeta, rekla je, o neuhvatljivosti i neshvatljivosti niti poetskog doživljaja našeg sveta i njegovih fenomena, pomalo brižna, nije propustila da naglasi kako su još uvek prohladne noći na zalasku aprila.
Povodom transformacije poezije u dvotomni roman, Karla je obećala pomoć. Demistifikovaćemo i taj slučaj, rekla je.
Zatim smo pričali o Velikom Vedrom Nebu koje je prema mojim informacijama bilo vrhovno božanstvo njenih drevnih predaka.

Maj je zaista žestoko počeo.


DECA VELEGRADA

Jevgeniju Zamjatinu

“Svako živo biće želi da
mu se na ljubav odgovori
ljubavlju”.

Anri de Monterlan


Mi prolazimo ulicama ovog grada.
I različito ga doživljavamo.
Grad je gLad za decu koja još nisu učvrstila govorni aparat i za ponekog odraslog kome ni logopedski tretmani nisu pomogli. Meko, simpatično, nadzubno, pomalo nosno i senzualno L. Umesto tvrdog i reskog R. Brujnog kao kada sred jutarnjeg mraza zagrevaš motor vozila, zaglušujuće moćno pred vožnju varoškim ulicama.
Poljodelcima, ratarskom znoju i zvucima pastirskih frula grad je tuča sa neba. On je nebeska kazna..
Protivgradni sistemi su po običaju zatajili, te avaj, avaj, za nepun minut-dva propade letina, vaj, vaj, propade godišnji mar, grad ubi žito, voćke i povrtarske kulture, jaganjci se prehladili, ovce i goveda iz mirnog preživljavanja naterani u bezglavu bežaniju niz pogibeljne strmine, lomovratne litice. Ledene kugle slomile su pastiru frulu, zamrsile u pastiričinim pletenicama.
Domaćinima veleposeda, starim feudalcima, naš je grad jednostavno gad. Pravilno izgovaraju stari feudalci, čak i stopedestogodišnjaci, sure spahije, grofovi i baroni, age i begovi, knezovi i paše, uvek radi luli na divanu, oštroj sablji i vatrenom ždrepcu na megdanu, i R i L, traktor, plug, prikolica, vršalica, krava, bure, drozd i grozd, ralo i ralica, vreteno i preslica, kukuruz, srp, grabulja, korito, vedro, motokultivator, zaprega, potleušica… mostarina, drumarina, brašnarina, drvarina, svadbarina, krvarina… ali, kada su u pitanju zbijeni i razređeniji konglomerati zgrada, karavansaraji, nešto izbetoniranih ulica, saobraćajna signalizacija, namerno preskaču brujno R i senzualno, pomalo nosno L.
Jer grad usisava poljodelsku i veleposedničku decu!
Kao i plodne kišne majske kapi feudalni se podmladak vođen ubedljivim razlozima, strahom od groma, školovanjem, gradskim poslovima, zabava, bolnica, banka, žene, momci, lepota fabričkih dimnjaka, ljubav prema administraciji, muzejima, razmili ulicama grada i prosto iščili iza mnoštva jednoobraznih okana prepuštajući veleposedničku moć starima. Kao da ne znaju da moć ne prebiva u starosti, već je prva odlika mladosti.

Živimo u ovom gradu.
Stojim nedaleko od raskrsnice ulica koje se tamo negde u beskraju iza mnoštva krivina ponovo sastaju.
Ne stojim sam.
Stoji trafika, stoje dnevne i nedeljne novine, uspravna su i belokora stabla. Da li sa neke njihove krošnje svoj plen vreba neustrašivi jastreb, da li mu na nekoj grani društvo pravi silna grabljivica kraguj? Vertikalni su i semafori, horizontalne zebre, takve i tramvajske šine. Novine pored trafike raširio je vertikalni čitač. Nervozni kokainista u iščekivanju tramvaja napregnutog vida šeta tamo-amo. Dva dečaka sa naramkom knjiga na nejakim leđima čavrljaju o učitelju, domaćim zadacima, zatim o neizvesnosti televizijskog prenosa košarkaške utakmice.
Iza mojih leđa nije konglomerat zgrada već zgradica pod čiji su se balkon uselili apoteka, turistička agencija, prodavnica auto galanterije, restoran sa mini baštom i staklorezačka radnja. U izlog radnje između minijaturnih porcelanskih i većih drvenih i aluminijumskih ramova, između slika i goblena sa motivima leto, jesen, gorski potok, breze i u visinama omorike, zima, rascvetane mrtve prirode, voće u zdeli, boca crnog vina i staklena čaša pored, anđeli, vilinsko kolo anđela, vlasnik radnje umetnuo je uramljeni novinski članak sa naslovom Zagonetna starica.
Više ne stojim.
Čučnuo sam i čitam članak.
Posle prvih pročitanih redova, možda posle jednog pasusa razabiram da nije reč o misterioznoj smrti zagonetne žene, o spletu još uvek nerazjašnjenih okolnosti pod čijim je bremenom žena izgubila svoj jedini život, već da je dotična starica – zgradica sa prozorom i balkonom koji je natkrilio izloge pobrojanih ustanova. Tekst je pripovedao istorijat tunela koji se iz podrumskog polazišta zgradice tokom prokopavanja razgranao poput krošanja belokorih stabala u više pravaca, tamo prema sportskom centru i međunarodnom plovnom rečnom putu, uzbrdo prema starogradskoj tvrđavi, jevrejskoj četvrti i centralnim gradskim trgovima, opet niz padine u pravcu južne autobuske i glavne železničke stanice. Nekoliko pravaca se izvuklo daleko izvan teritorije današnjeg gradskog područja.
Gradnju tunela započeli su Rimljani.
Duhovni pokretač kojima su teški krampovi u rukama orijaških rimskih legionara krenuli u proširivanje podrumskih prostorija starice beše izgradnja akvadukta, rimskog izuma primenjivanog tamo dokle su stigle njihove crne legije. U slučaju naše zagonetne starice, akvadukt je iz svog čvorišta stigao na zapad do Emone, prateći Danubiusov tok na istok do Viminacijuma. Odatle se jedan pravac uz mnoštvo sporednih (nalik grančicama krošnji), praćen višedecenijskim objektivnim zastojima, s teškom mukom spustio do dubokog juga Konstantinovog Naisusa, idući u čvorišni zagrljaj solunskom, dalmatinskom i konstatinopoljskom akvaduktu.
Godine koje su usledile sačuvale su i usavršile pravce rimskih krampova.
Austrijanci su kamenu osnovu Rimljana prekrili slojevima opeke koje su na glavnom pravcu Viminacijum – naš grad – Sirmijum – Emona, mestimično dekorisali mozaicima koji su prikazivali svu monumentalnost njihovih bojeva sa Turcima po Levantu i Mediteranu, te Francuzima širom evropskog šara.
U takvoj monumentalnosti našlo se mesta za prizore iz građanske, poljodelske i religiozne svakodnevice, naročito na pravcima ka dalmatinskim provincijama bivšeg Rima.
Shodno svojim kulturološkim polazištima Turci su mozaičke materijale, kamenčiće, obojeno staklo, poludraga i draga zrnca, srebrne i zlatne listiće, zamenili arabeskama čiji sadržaj umesto zastrašujućih vranaca, ratnih zastava, kopalja, mačeva i sekira, topova, oklopa, bojnih brodova i bojnih truba, behu maksimalno relaksirajući biljni motivi, razne vrste puzavica, egzotični cvetovi i listovi, vijugava stabla, obli darovi Orijenta. Istočna arabeska nije volela uglove. Boje su materijalizovale levantski smisao za vijugave oblike. A gde ih naći više nego u bogatstvu flore!
Članak se naglo završio.
Naglo? Pitanjem!
- Zar ti ne izgleda, pomalo grubo?
- Ne izgleda, već je tako kako kažeš. Umesto razvijenijeg privođenja kraju, običan rez!
- Pitanje u kom gradu mi zapravo živimo, što se mene tiče, nije nimalo inventivan kraj jedne lepo započete i još lepše razvijane priče o postignućima drevnih i nama bližih neimara. Ostaje da upamtimo ono što vredi!
- Većina vredi. Zapravo sve, izuzev kraja. Ipak, dobro je. S početka sam mislio, eto još jedne u nizu zaumnih, da ne kažem crnih storija.
- Razumem te. Kako da ne! Izbola muža posle svađe! Uhapšeni kriminalci sa kontigentom naoružanja iz skladišta oružja. Jedan od počinilaca čuvao stražu i injekcijama uspavane čuvare. Ubici trideset godina robije. Ubica je tokom sudskog procesa tvrdio da se ne seća svojih postupaka. Lov na ključne svedoke posle niza identičnih pljački drva za ogrev. Čudni ljudi sa tašnama punim novca preplavili srpska sela. Okružni sudija predložio lečenje umesto zatvorske kazne. Da li u zagonetke spada i naslov: plate porasle, ali potrošačka korpa gubi korak! Leži li rešenje u montiranju točkova na korpe ili njihovom smanjivanju? Dokle ih smanjivati? I sve tako: dansko brodogradilište negira vezu sa pretovarom nafte: ni streljali, ni videli munje. Feministkinja tužila zoološki vrt. Parlamentarna komisija uputila apel vlasnicima pitbulova! I tako dalje… i tako bliže, dragi moj Čarnojeviću.
Ispravio sam se i pomalo razočaran (čitač je stavio novine pod mišku, blaženi kokainista je sišao sa drveta i prekrstio se, dečaci nisu imali strpljenja da sačekaju vozilo) posle tebe ušao u tramvaj čiji je dolazak najavilo približavanje razdragane cincilincincincin zvonjave.
Čučanje i uspravljanje, možda i razočaranost zbog grubog reza, sigurno sparina, izuvijali su mi semafore kao arabesku, takođe izuvijali i uspravili zebre i tramvajske šine po kojima je vozilo ionako s mukom savlađivalo prvi duži dvoprocentni uspon.
Pitanje kojim je završena Zagonetna starica, mada filozofski intonirano, dakle izuzetno podsticajno, nije odgovor. Kada je, uostalom, pitanje bilo odgovor. Vlasnik staklorezačke radnje nije bio uzrok moje razočaranosti. Uramljenom i zastakljenom novinskom članku čija je priča tek počinjala da začarava, neko drugi je odredio šturu sudbinu.
Živim u gradu i okvalifikovani kraj uramljenog članka predstavlja jedno od pitanja koja sa Zamjatinom sebi postavljamo. Ona se mogu taksativno nabrajati sa mogućnošću da iza prvih i posle prvih desetica sledi stotina kojoj se pridružuje progresija prirođena umu, ona ih u nedogled niže, blago i ponorno talasa, ponekad im neočekivano daje ljubavni sadržaj:
zašto sam te ostavio bez kišobrana i novčanika,
zašto sam bezglavo požurio za svojim poslovima,
za toliko su mogli i da sačekaju, kako vratiti odletelu
postelju, slavuj će možda i doleteti, ali leteća postelja u gradu
punom lovaca na sve i svašta vrlo teško, zašto vreme medenog
meseca nama protiče i otiče drugačije od ostalih srećnika na
istom mesecu…
otkud toliko soli u našoj ljubavi,
kao objasniti belu ljubomoru: čoveka raduje sve što gleda
njegovu draganu, raduju ga krov i trotoar, izlozi, nove vrste
deteline sa pet i sa šest listova, ogledalo, važno ogledalo koje je
gleda, zgrade i miris lipa tamo daleko, milovanje kiše,
raduje ga krastava krstača nad njenom skromnom belom tihom
pokrivkom, to što se za njenim stasom osvrću mladići, zreli ljudi
i žene, kućni ljubimci, vesela zmija zvečarka oko vrata svog
hranitelja, visoko ispolirani automobil kome je anonimni
pakosnik isekao sve gume, što čak i deca u dokolenicama
za njom kratkovido trepću, raduje ga što je slušaju i manje
slušaju ne bi li predahnula, dakle, bela ljubomora koja ne prelazi
prag izdrživog sveprožimanja.
Draganu doraslu do bele ljubomore raduje isto upućeno njemu.
Njegov granitni krst u beloj tišini.

Kao pitanja i odgovore možemo u nedogled nizati, suštinski i dekorativno zakriviti.
Zapisao sam. Zatrebaće, nekad, nekome.
Jer, svakodnevni konglomerati, misaone i delatne količine, produžene ulice i njihove raskrsnice neumoljivo delaju – brzo, gotovo sve, brzo zaboravljamo, zaboravljamo viđeno… zaboravljamo dodirnuto, zvučne harmonije, silinu zagrljaja, besede, snove, zaboravljamo jednostavne istine, čavrljanje vrabaca, nismo primetili treperenje brezovog lišća, nismo primetili ni brezu, mistični suton nad dimnjakom termocentrale, polarnu svetlost naučnog teksta… zaboravljamo, mi stanovnici velepolisa živimo u vlasti tog sindroma, mi bivša musava deca izrasla iz prašine veleposedničke.
Ima li izlaska iz relacije: pitanja bezbroj – odgovora bezbroj, nedogled? Ima li želje za izlaskom iz takvog kolopleta?
Nema? Ima?
Relacija je naša stvarnost i dok živimo pod suncem zrelog leta živi i relacija ispružena duž ulica, u konglomeratima zgrada, u blještavim putokazima, na umivenim trgovima, kroz novosagrađene planine, akvadukte i tunele.
Zamjatine, mi volimo ovaj i sumornu viziju tvog grada.
Neka te ne začudi što se povremeno pojavimo na vrhu kupa mravinjaka, nadohvat zidina feudalnih poseda, među svojim starinama. Što se prihvatimo kose, pokosimo desetak metara napred, koju desetinu iza, istimarimo vatrenog ždrepca, zaoremo poneki fragment crnice, sa sokolom na ramenu organizujemo lov.
Neka te ne začudi što se povremeno setimo i tebe.
U kom gradu zaista živimo?


GALINA BLANKA

Postojala je osoba koja je strah zamenila hiperaktivnim delanjem.
Takva zamena uticala je na živote mnogih ljudi, mahom muškaraca, inače sklonih inertnosti. Ženama je bilo svejedno. Zamenu kao da nisu primećivale, izgleda ni samu osobu. Radi isticanja i slojevite lepote poređenja, osoba i njena delatnost ticale su ih se kao i život na dnu mirnog i ravnodušnog, kao što mu samo ime svedoči, tromomodrog Tihog okeana.
Galinina ličnost, njen strah i zamena, dotakli su i život Vergilija, mladića iz ugledne malovaroške porodice.
Po Vergilijevom odlasku put nove sredine skromno mesto se smanjilo za još dva stanovnika. Na groblju se našla Vergilijeva majka, a nedaleko od nje zbog svemoguće tuberkuloze svoj zagrobni život otpočela je i Vergilijeva sestra, te od mladićeve ugledne porodice ostadoše samo otac, i na periferiji svih događaja, deda.
Ulaskom u zrelo doba mladić se našao u prestonici imperije. Perspektivnom pravniku i etnologu imperija je odmah našla posao u krugu fabrike šećera. Krug je temeljno prekopavala multidisciplinarna ekipa stručnjaka. Ispod slojeva gvozdenog i bronzanog doba ekipa je naslutila ostatke civilizacije kamene epohe.
Vergilije je sedeo za stolom i razmišljao o inventivnosti Odilon Redona prema čijim su crtežima arhitekte, dekorateri i skulptori napravili složenu kompoziciju sačinjenu od vodopada, vodoskoka i fontana; upravo tako, složeno zdanje koje se kaskadno spuštalo počev od slepih zidova dve naspramne petospratne zgrade i šireći se između ukrasnog šiblja i drveća, između klupa i staza malog parka, formiralo kapilarnu mrežu vodotokova čije su važnije raskrsnice ukrasili skulpturalni oblici fontana Pobeda, Robovi, Jupiter i dečak, Razgovor Atine i Apolona pre i posle Trojanskog rata, Boj zmija i žaba protiv miševa, dok je prostor ispred zdanja trgovačkog centra pokrivao splet raznobojnih vodoskoka sa istaknutim alegorijama Četiri godišnja doba i Kavalerija rustikana.
Vergilije se prisetio perioda svog akademskog doobrazovanja kada je umesto praznika za oči i uši, park činilo nekoliko crvotočinom dizajniranih klupa, limenih prodavnica i opet, slepi vlažni zidovi sučeljenih petospratnica čiju su monotoniju anonimni, mahom mlađahni pesnici i umotvorci, pokušavali da ublaže duhovitim i poučnim zapisima. Ovoj zemlji je potreban humus, prisećao se Vergilije, Umesto dva prsta dignite glave, Paris voli Helenu a Didona Eneju, “4 h 3, Tiho, tiše, njegovo veličanstvo diše, Ars longa, vita brevis i niza drugih razumljivih, poetskih, ali i šifrovanih umotvorina nalik porukama hrišćana i vanzemaljaca. Da li bi menjao spektakularnu lepotu Odilonove imaginacije za sumoran park od pre desetak i koje leto više, pitao se mladi pravnik i etnolog?
Nadohvat tog urušavanja blistavih vodenih mlazeva u kojima su preovlađivali svetlozeleni prelivi, Galina Blanka je priupitala zamišljenog Vergilija, da li je slobodno, i u dugom dahu krenula da pred naučnikom prostire celokupan tepih svojih problema.
Da, rekao je Vergilije, slušajući Galinu još je rekao, svakako, sigurno, u pravu ste, nepovratno, naravno. Verovatno je rekao i: možda, dakako, slažem se, jeste, verovatno. Jedan bezazleno ubačeni glas mogao ga je učiniti izumiteljem svetle i simpatične reči: verovratno! Učinilo mu se da je razabrao Galininu želju da prevaziđe ćutanje pred zidnim i plafonskim dekoracijama, reprodukcijom Plavog konja, najzad ćutanje ispred, iza, oko televizijskog ekrana, veš mašine, radio skala, nad novinskim člancima.
Sa ovcama je mogla da razgovara. One su blejale, jaganjci meketali, volovi mukali, Galina Blanka pričala. Tepala im, kada se uzjogune prosipala bujicu grdnji. Ekonomske neprilike primorale su je da do poslednjeg bisera rasproda svoje razgovorno blago. Naučnika je zainteresovao pašnjak! Da li je i njega otuđila?
Nažalost, da! Ali nije žalila za pašnjakom. Bez ovčica i njihovog potomstva, bez vočića i krava, pašnjak je izgubio svrhu. U bokrima trave i livadskom cveću nije nalazila motive za razgovor. Cveće jeste raspolagalo bojama koje su ulazile u vid i mirisima koji su ispunjavali sve pore kože, ali nastanjeni tamo nisu inspirisali na razgovor. Bube i mravi komunicirali su sakupljačkim kretanjem. Pokušala je sa letećim insektima. Ubrzo je shvatila da između njenih priča i njihovog zujanja nema nikakve korespondencije. Orlove nije zanimala njena figura. Izlaz iz nezavidne situacije nađen je u prodaji pašnjaka. Izraze, da, sigurno, svakao, verovatno, dakako, Vergilije je kompletirao izrazima, vrlo i logično.
Zaključio je da Galinu muči usamljenost.
Kada su ovce iščezle, usamljenost i njen osnovni proizvod, ćutnja, nije ni umanjen ni razblažen, rekao je, zamenama u obliku veš mašine, Plavim konjem, kao ni savremenim telekomunikacionim sredstvima opštenja sa svetom. Uputio je da ipak o svemu ponovo i potanko razmisli. Možda nije reč o usamljenosti? Prvi zaključci najčešće se ispostave kao površni, da ne kaže kompletno pogrešni. Uplašen da se u njegove oči zauvek ne nastane samo smaragdne nijanse, Vergilije je predložio nastavak razgovora u toplijoj kopreni rubinovih tonova. Galina je savremena i emancipovana, finansijski solventna rimska žena. Zašto ne bi pokušala sa obnovom svog razgovornog blaga?
Galina Blanka se zamislila. Možda je naučnik u pravu? U imperiji se promenila ekonomsko-politička situacija. Njen bivši pašnjak, kao i okolni pašnjaci, iznajmljuju se i prodaju za uvredljivo male sume novca. Kada bi odvojila deo kapitala, mogla bi da kupi pašnjake Salustijevih i Klaudijevih, gore u brdima sočne livade Kleonikovih i Oktavijevih, čak i najskuplje Livijeve površine, tamo s obe strane reke, pored akvadukta.
Postoje i drugi načini prevladavanja usamljenosti, sugerisao je Vergilije. Zamena, recimo, dvodimenzionalne reprodukcije Plavog konja trodimenzionalnim plavim konjem, a tu su i kentauri. Ne sumnja u njeno znanje i obaveštenost. Celom rimskom svetu, od prestonice do Iberije i Galije na zapadu, Britanije i Germanije na severu, preko Ilirika, Mezije, Helade i Judeje do Egipta, Libije, Tunisa, Alžira i Maroka, poznat je genetski potencijal kentaura. Sem tih primarnih činjenica verifikovanih izuzetnim zdravljem i nadljudskom snagom koja predstavlja temelj ratne moći slavnih legija, ne treba zanemariti estetske činjenice, kao ni faktore inteligencione suprematije kentaurskog soja.
- Posle jednog ne tako kratkog perioda nipodaštavanja, kentauri su draga Galina, ponovo u trendu, zar ne? - Vergilije je prozirao kroz krupne Galinine oči prema huku severnog slapa spajajući zvučne tonove smaragda sa toplim tonovima rubin dragulja.
- Trodimenzionalni plavi konj! - prošaputala je Galina okvasivši usne. - Kao da ste i u ovom slučaju u pravu! Ko bi rekao, tako mlad i još golobrad, a toliko pametan - uputila je sagovorniku iskrenu hvalu.
Događaji koji su usledili potvrdili su Vergilijev oprez.
Umesto usamljenosti, ispostavio se strah. Kao njegova posledica Galinina hiperaktivnost.
Često su avioni napuštali hangar zbog jednog putnika, Galine. Vozovi se zahuktavali prema najudaljenijim provincijama, opet zbog nje. Telefonski aparat bio je samo odašiljač za sve moćnije epsko stablo. Galinine posete krugu fabrike šećera, arheološkom dvorištu, naterale su dozlaboga ozbiljnu nauku da se u čudu osmehuje, mršti i krsti.
Vergilije je uspevao da kaže samo: - Halo!
Za vreme Galininih poseta i halo je bivalo izlišno. Ostalo je samo ćutanje i slušanje. Umni napor kojim bi zagrlio moćno životno stablo, tu razgranatu deltu ljudi, mesta, ustanova. Rimljanka je prešla i Okean. Slušanje je proizvodilo otužne detalje zapuštenih fasada, uprkos zaslepljujućem suncu osećaj vlage, prisustvo mahovine i uzaludnosti.
Galina je ponovo kupila svoj bivši pašnjak i po zaista bagatelnim cenama pašnjake izumrlih i odseljenih porodica Salustijevih, Klaudijevih, Porfirijevih, Prokopijevih, u brdima Kleonikovih i Oktavijevih, Isidorovih, Markovih, Andronikovih, Mironovih, Longinovih, Nektarijevih, Titusovih, sve do Livijevih najskupljih livada, pored reke, u blizini glavnog rimskog akvadukta. U promenjenoj rimskoj politici visoko su skočile cene placeva u Judeji, Maloj Aziji i na severnim obalama Crnog mora, do neba na poluostrvu Krim.
U impozantnom broju obnovila je svoje razgovorno stado.
Hiperaktivna Rimljanka postala je vlasnica jednog rimskog pozorišta, hrama posvećenog Bogu Razgovora i nekoliko vinograda u Iberiji. Prema Vergilijevoj napomeni, umesto dvodimenzionalne reprodukcije Plavog konja, Galina se okružila sa čak četiri plemenite trodimenzionalne figure, jatom kentaurčića, a posle boravka u Egiptu, Vergilije i njegovi istraživači morali su da kažu svoje mišljenje o genetskom potencijalu Sfinge i perspektivi Galininih eksperimenata sa krokodilima iz plodonosnog Nila.
Galina je uistinu postala školjka koja je poželela da napusti dno dobroćudnog okeana.
Vergilije je poštovao želju subjekta prognanog u depresije duboke nekoliko milja, želju da svetom zrači svetlim tvoračkim principom. Koliko je bilo u njegovoj moći, malo je bilo, suprotstavljao se zlonamernim tumačima, moćni su bili, Galininih aktivnosti.
Kroz mnoštvo svojih potomaka i danas živi žena koja je strah zamenila isceljujućom hiperaktivnom sveprisutnom preduzimljivošću.


TEZE ZA PRIČU O HERAKLU


Kafa – 10 drahmi
Hleb je ostao u dvokolicama, nepokriven.
Put do posla – 880 koraka, nizbrdo
Put – 46 kalorija
Dolazak na posao!
Duvan – 4 drahme
Kafa – 10 drahmi
Dvadesetogodišnji Heraklov posao. Buđenje, dolazak na posao, brijanje, sedenje, ustajanje, presavijanje u pasu, otvaranje vrata, užina, zatvaranje vrata, ručak propisan, identičan užini: testo sa jednom maslinkom, giros sa tri do četiri maslinke, sladoled bez maslinki, otvaranje vrata. Verbalna komunikacija sa strankama. Prenos važnijih delova komunikacije na hartiju i unošenje brojčanih stavki u memoriju računskih mašina. Poseta toaletu! Slušanje i zapisivanje direktorovih poslovnih jada, slušanje ljubavnih nevolja novoprimljene inokorespondentkinje, starih jada drage koleginice. Nema problema! Ukoliko muž ne može sam, popraviće bojler zajedno, i frižider i fen za kosu. Za svaki slučaj pozvaće i Petrosa iz solitera pored, jer Petros odmalena petlja sa kućnim aparatima. Doručak, poslovni nepromenljivi dvadesetogodišnji tok svesti.
Posao – 320 kalorija
Odlazak sa posla – 4 kalorije
Novi duvan – 4 drahme
Pivo? Da, ili, ne? Ozbiljna dilema! Usled sparine koju danima nanose slani vetrovi sa Jonskog, Egejskog i Sredozemnog mora organizam dehidrira! Duvan, nove drahme, hleb je u dvokolicama. Za svaki slučaj duvan, jer dan je grčki dug, a noć iako letnja, još duža.
Put do novog posla.
Autobus je brzo i pouzdano prevozno sredstvo.
Kolovoz omeđen tramvajskim šinama, ponekim drvetom, zidom kuća i višespratnica, vodi nizbrdo.
Sustižu se, smenjuju se, pretiču, zaostaju i razdvajaju, ponovo slepljuju kuće čiji prozori jedva stižu do ramena prolaznika, sa vertikalno, koso i horizontalno postavljenim višespratnicama. Vertikalne poput gromobrana, takve munje i zvuka groma, paraju nebo. Retke su zgrade kroz koje žbun, cvet, ili krošnja, provire na ulicu. Kao da iz kolovoza niču male i te velike kuće! Kao da im je on temelj!
Šta je iza pročelja i prozora okrenutih ulici? Kuće nisu ni komediografske ni tragičke kulise. Okućnica, ako je od nje nešto ostalo? Bašta? U najboljem slučaju sto i klupa pod limun drvetom. nema najboljeg slučaja! Umesto slučaja prostor prekrivaju igrališta, šipke uz koje se penju, niz koje se spuštaju deca iz višespratnica i deca iz doramenih kuća, kad su se rodila i protrčkarala već nije bilo dedine bašte, vinove veže, babinih cvetnih zasada, nije bilo peščane okućnice, samo betonski tereni i šipke, pouzdan temelj višespratnica.
Dolazak na novi posao – 320 kalorija
Kafa – 10 drahmi
Novi posao je statičniji od Heraklove dvadesetogodišnje poslovne svakodnevice. Uporediv je sa hobijem.
Herakle čuva knjige poređane uz zid feničanske amabasade.
Osim čuvanja, Herakle knjige i prodaje.
Kada prodaja krene, kada prodaja vaistinu krene i od drahmi oteža džak, Herakle se odmara u inspirativnom parku. Pored torbi u kojima je složen neprodani materijal, Herakle rezimira dan.
Prvo pivo svima vrati dah.
Drugo, moć govora. Sledeće odmori nerve. Novo, odmorene nerve usmerava prema snu. Iscrpljeni organizam, cirkulacija krvi, iskašljavanje, misaona i mišićna atrofija, traži od lekara preporučeno žestoko piće, sa medicinom i biologijom nije se šaliti, pred povratak kući, večeru i dugu, od dana mnogo dužu, rastegljivu, grčku, olimpijsku letnju noć.
Kada prodaja krene, uspešni dani, ima ih ponekad napretek, prevaziđu Heraklov dnevni raspored, kafa, 10, duvan, 4, kafa, 10, duvan, 4, duvan, 4, kafa, 10 (sadržaj, trajanje i vrednost užine, ručka, korišćenje toaleta, intervencije na sitnim kućnim aparatima dugogodišnje koleginice ostaviti priči, kao i sadržaj doručka), te donesu razumljivo herojevo otiskivanje u potrošačke slasti.
šlem – 15 drahmi
koplje – 10 drahmi
štit – 20 drahmi
pivo – 15 drahmi
hladno pivo – 18 drahmi
pivo – 15 drahmi
toplo pivo – 12 drahmi
votka – 10 drahmi
grožđe – 10 drahmi
sir – 12 drahmi
pivo – 15 drahmi
Cveće za Heraklovu suprugu: 2 drahme karanfil, 4 drahme ruža, 3 drahme zumbul, 2 drahme orhideja, 3 drahme narcis, 2 drahme dalija, 7 drahmi miniminibuket hrizantema, 4 drahme anemona, 2 drahme gladiola, 3 drahme perunika, 4 drahme malobodljikav kaktus, 6 drahmi srednjebodljikav kaktus, 12 drahmi svežanj visibaba, 4 drahme buket mimoza, 1 drahma 1 lala, 8 drahmi buket đurđevka, 9 drahmi buket ljubičica, 30 drahmi džak zemlje za cveće.

Pivo – 15 drahmi
Viski – 10 drahmi
Hladna votka – 12 drahmi

Bronzane dokolenice – 10 drahmi
Malo koplje – 6 drahmi
Bodež – 5 drahmi

Hladno pivo - 18 drahmi

Heraklov monolog – 120 kalorija
Heraklov polilog – 368 kalorija

Monolog prodavca bambusa i raritetnog novca – 45 kalorije
Monolog prodavca igračaka – 20 kalorija
Monolog prodavca slikovnica – 37 kalorija
Monolog novinara – 1 152 kalorije: izgleda preterano, ali novinarski poslovni jad prelazi granice najteže normiranih poslova, poslova drvoseča i rudara po ugljenokopima Južne Afrike, Dalekog istoka Rusije, kamenitih delova Poljske i rudnicima mrkog uglja velokobritanskog ostrvlja; neverovatno, ali istinito, novinarev monolog predočio je tužnu nisku od stotinak tekstova koje je napisao i koje su mu objavili koliko od nedelje, danas je subotnji suton, nisku neplaćenih proizvoda njegovih istraživanja, pretrčanih kilometara, pa zar je malo u toku dana preći dve maratonske dužine, da li je on novinar ili atletičar, jer 42 kilometra i još nekoliko stotina metara + 42 kilometra i novih nekoliko stotina metara, daju enormnih 84 kilometra, sve u potrazi za validnim informacijama: sport, kultura, biznis, unutrašnja ekonomija – spoljna ekonomija, ukrštene reči, kutak za dame, gradski odžačari – dispečeri – dezinfekcija – dezinsekcija – deratizacija, politika: premijer dao intervju Trećem oku, Saboru i Galaksiji, premijerov zamenik u foajeu vazdušne luke u izgradnji razgovarao oko četiri sata sa guvernerom Narodne banke o kursu monetarne politike u narednom kvartalu; posle razgovora guverner se kući i deci svojoj vratio avionom, dok je zamenik sačekao vazdušni brod koji je u luku uplovio sa malim zakašnjenjem; ministar kulture prijavio da u svom vlasništvu ne poseduje čak ni crnobeli fosil od televizijskog prijemnika; obavezno napisati komentar: da li će nacija slediti ministra i bar tokom njegovog talasavog mandata kontejnerska groblja dopuniti impresivnom paletom crnobelih fosila, kolor i ostalim vrstama četvrtastih kućnih čudovišta. Odnosno, u skladu sa humanističkom orijentacijom celog društva, dotične kutije pre selidbe u carstvo kontejnerskih senki, ustupiti dečjim vrtićima, bolnicama, vojničkim asamblažima i putem oglasa nesrećnicima kojima je još potreban taj izdanak poletnog dvadesetog veka; ministar ekologije pustio u pogon rasadnik Zelena oaza. Prema izjavama ministrovih pomoćnika rasadnik će godišnje proizvoditi oko 20 miliona sadnica lišćara, milion četinarskih kultura, i tu negde, pola miliona pratećeg žbunastog i patuljastog korova.
Monolog prodavca časopisa 302 kalorije: ove nedelje Bazar potukao Nin i Vreme, Huper vodi ispred Zabavnika, Zmaja, Tik-Taka, Kekeca i Dečjih novina. Grčki plejboj sa Srpskim plejbojem u vlažnu tamu senki onostranog sveta reciklaže poslao Life, Gloriju, Seks u četvrtoj brzini, Ekskluziv, Takt i intakt! Vrele gume ispred Sata i Sveta jahti. Sportski žurnal, Sport, Ekspres sport, Jutarnji sport i Novosti sport vode ravnopravnu trku.
Dijalog između novinara i prodavca časopisa – 30 toplih, 6 hladnih piva, 8 viskija, 12 votki, kriška sira, korpica grožđa
Dijalog između prodavca slika i prodavca fotografija – 30 kalorija
Monolog prodavca nakita – 2 kalorije
Solidaran kolegijalni prilog za prodavca nakita, njegovu Penelopu i troje maloletne dece – 16 drahmi + 3 + 4 + 7
Orfejev monolog – 16 rečenica i samo 1 stih otpevan u pola glasa iz svima znanih razloga
Nije na odmet podsetiti ih se u ovim savremenim tezama za priču o heroju.
Prema drevnoj priči Orfej je moćima svog glasa pevajući svoje pesme kao i pesme prethodnika i savremenika, očaravao ljude, cveće, ptice, domaće i divlje životinje, pomerao kamenje i drveće iz korena, menjao tokove potoka i manjih reka. Ljubomorne na tu moć izvesne osobe su tračkog pesnika ispekle i pojele. Nije im bila dovoljna pakost, da ne kažemo neku težu reč, što su prethodno Euridiku, Orfejevu dragu, iz osvete poslale u Had, kaže stara priča.
Šta bi bilo da je Orfej i inspirativnom parku jednog mirnog grčkog letnjeg popodneva, pevao svoje nove pesme ili pesme savremenika?
Opet bi očarani svet prišao, ptičice i orlovi, zanemeli kućni ljubimci, pokrenulo se drveće; i ne samo ono, zalepršali bi listovi slikovnica, stranice novina i časopisa, progovorile bi igračke, oživele figure na slikama i trodimenzionalno se materijalizovale pejzažne kompozicije, u plavi beskraj i susret okeanu iz džakova poletele drahme, neprodato zlato i srebro prodavca nakita, pokrenulo se iz pehara i vaza nepopijeno pivo, iz hlađenih zdela viski i votka, i još: da li bi prokoračali semafori i mnoštvo druge signalizacije, da li bi se poput opasnih zmija zavijugale tramvajske i interkontinentalne šine, prohodale višespratnice... i još, još mnogo toga.
Da li bi kroz sav taj izmenjeni svet osobe ljubomorne na moći tračkog pesnika opet našle put do njega i naočigled prijatelja žestoko ga izmaltretirale u inspirativnom parku?
Možda bi prva stigla Heraklova Penelopa i na pasja kola izgrdila Orfeja, čak ga pred svima rastrgla i pojela, svaljujući svu krivicu na pesme zbog kojih njen muž kasni sa dolaskom kući, kasni sa džakom, oružjem, i pogotovo buketima cveća na koje je ona tokom njihove dvadesetogodišnje bračne zajednice prosto, u određeni sat, navikla.
Uključimo i Heraklovu Penelopu u teze za priču o njenom mužu!
Penelopin vapaj – 15 kalorija
Penelopin lelek– 26 minuta,
3 zrna grožđa, kap viskija, dve kapi votke
Sokratov monolog – 24 piva
Dijalog između Sokrata, Penelope, Orfeja ukoliko nije rastrgnut, novinara, prodavca bambusa i raritetnog novca, prodavca časopisa i prodavca fotografija – oko 2000 kalorija, 28 piva, 6 zdela viskija, 12 zdela votke, 2 kilograma sira, korpa grožđa, tegla maslina, 1, 5 kilogram dimljenih sardina
Sadržaj dijaloga: Sokratu su postavljena pitanja o odnosu valutne vrednosti njihovih proizvoda i vrednosti proizvoda koje koriste u opuštenoj atmosferi parka rezimirajući svoj radni dan.
Sokrat usmerava pitanja prema smislu utehe u vidu solidarnog priloga za prodavca nakita, 16 drahmi, njegovu Penelopu, 14, i troje sitne dece, 3 + 4 + 7.
Obim dijaloga: od 32 do 45, 6 stranica; broj utrošenih kalorija neograničen, utrošenih drahmi koje u ekonomskoj razvijenoj zajednici proizvode kalorije, takođe neograničen; vreme nastanka dijaloga od 5 do 15 godina jer se sa višestoletnim vrednostima nije uputno igrati.
Dijalog pripisati Platonu jer sve što je Sokrat važno govorio, nadajmo se većinu, prilježno je zapisao Platon i nije red da pisac teza za priču o Heraklu preuzima autorstvo Platonu povodom dijaloga koji se vodio u parku jednog uspešnog atinskog letnjeg dana, uspešnog za sve, osim za prodavca nakita. Ali, dešava se to.
Istaći Sokratovu rečenicu: „Dinar po dinar pogača, kamen na kamen palača“. Tom rečenicom klasično obrazovan čovek shvata da Sokrat anticipira nastanak nove valute, dinara, i umesto grčkog hrama novi način upotrebe kamena, gradnju palata. Prema tom dijalogu, Sokrat anticipira dolazak stanovnika Rima u posetu stanovnicima Atine.
Kraj dijaloga donosi Sokratov zaključak kojim masovnost i učestalost rimskih poseta opravdava leporekim i nostalgičnim pričama Grka sa Sicilije svojim severnim susedima, pričama o lepoti, slavi i moći njihove postojbine. Želja severnih suseda grčkih Sicilijanaca da upoznaju postojbinu najbližih i sažaljenje zbog njihove nostalgije doveli su antičke Rimljane, njihovu valutu, arhitektonski ukus i ostale običaje u srce Atike, širom Helade.
Napisanim tezama, predlošku za priču o Heraklovoj svakodnevici, između herojskih dela koje su ga proslavile tokom uspona, razvoja i zalazaka više civilizacija starog veka, u okvirnom spisku približnih herojevih prihoda i rashoda primećujemo odsustvo maslinovog ulja, oduvek ekskluzivnog proizvoda mediteranskog podneblja.
Nimalo slučajno!
Najmanje previd pisca koji je u pripremi za priču tezama pokušao da skicira herojevu svakodnevicu.
Jer, život je dug, a znanih podviga svega deset, ili dvanaest!
Maslinovo ulje i ostala sredozemna podsticajna sredstva, Herakle je trošio samo kada se pripremao za herojska dela: ubistvo Nemejskog lava, čišćenje Augijevih štala, veslanje do Kolhide i nazad, šestodnevno zadržavanje daha, hvatanje bronzane košute iz Arkadije, udisanje sa proročicom Pitijom ugljene prašine i hipermonoksidnih isparenja iz stena delfskog proročišta, i ostalih podviga... useljenja u feničansku ambasadu.
Zato u tezama, prethodnici slojevite pripovetke koja će sasvim oživotvoriti heroja i njegovo psihološko, socijalno i političko okruženje, nema maslinovog ulja.
Osim ulja, u tezama je uočljivo odsustvo naznaka lepote atičkih pejzaža, pre svega jedinstvenih svitanja i sutona prelomljenih kroz romantično kretanje slanih vodenih masa.
I lepotu smo ostavili priči.
U teze kao da su zalutali srpski novinar, dvostruki maratonac, i prodavac srpske štampe. I njih će priča, ukoliko se ispostavi da su tamo suvišni i nelogični eliminisati i zameniti grčkim žurnalistom i prodavcem.
Ali sa tim svetom se nikad ne zna.


VOJNIČKI PREDAH

zaumni dijalog


Stiglo se do predaha, u ovom slučaju drevnog, vojničkog… legionarskog predaha…
Eto, bar na početku zrna neposrednog u velovima aluzija i asocijativnih nanosa, u talogu znanja i pljusku informacija vrelih kao so na rani…
- Posle šest sati dijaloga ne želim da te vidim!
- Zbog čega? Zbog dijaloga? Zbog koga?
- Zbog njega! Živeli!
- Živeli! Izmišljen je tvoj strah od njega. Svakako, kao i uvek, on je duh koji je tu. Naš komandant zamišljen nad oreolom hartija sa pečatima i potpisima. Ako je tako, a jeste, za njega su najvažniji oreoli, pečati, potpisi. Što se mene tiče nevažni, dok se ne upoznam sa sadržajem.
- Sadržajem? Važni su pečati i potpisi. Sadržaj je nebitan.
- Razumem te. I besmislicama težinu daju pečati i potpisi. Razumem, ali se ne slažem. Oni su minornost. Obične fleke ispod sadržaja. Potpisi! Čak i kada su kaligrafski, remek dela krasnopisanja, vrednost im ne nadilazi puku etnografsku činjenicu. Danas, folklor sadašnjice, ubrzo, za nešto godinica postaće ne sumnjam, ne suviše raritetan istorijski folklor. I nepismeni džin koga priroda, lovac, glad, gone da juri za fazanom ili zecom, čime još, srnom, divljom svinjom, ostavlja tragove, kao i mi kada u pobedi i slavlju dok se zastava vijori nad osvojenom pokrajinom, punim flašama i džepovima novca potpisujemo uspeh, ili suprotno, seti se depresivne praznine u džepovima, višemesečne gladi, tugu neuspeha, u metežu izgubljenu zastavu, ponekog zauvek iščezlog druga. No, govorimo o našem zapovedniku! Živeli! Možda pored radnog stola stoji i pogledom bludi? Iza zida je pejzaž. Možda gledajući pejzaž misli u slikama? To predstavlja neku vrstu mentalne relaksacije jer zapovednik nije slikar. Zeleno oči odmara, njime se umorne oči napasaju, kroz telo damara smirenje, a zgrade, kome se zgrade gade, baš je pravi mrzovoljnik ili artiljerac. Zapovednik nije arhitekta! Ukoliko mu se zbog šljaštećih fasada ne sviđa jedan pojas, zbog neodgovarajućih kosina drugi, tu su ostali. Partenon je završen. Tek koliko slika iza prozora i zidova? Dete među igračkama… baka ljušti krompir… muž u punoj snazi prinosi kašiku ustima… gavran žena rasprostire beli veš… ljubavnici pojačali muziku, uključili rernu, peglu, ventilator i usisivač ne bi li zatomili strasne ljubavne krike… baš tako: šaka žene, bela, dugački prsti, nelakirani nokti, u kožu utrljava kremu pred večernji izlazak… dete povlači horizontale po knjizi, u svesku prepisuje važnije delove podvučene lekcije… tata je na Agori gde sa prijateljima raspravlja o ceni žita, osvajanju Tribalije, sa Sokratom o… o delima predsokratovaca… ko su oni, još nisu učili, ali učiće… moler kreči četvrti plafon od tla.
- Živeli.
- Možda se umara razmišljanjem u pojmovima. Ili ga suprotno većini pojmovna refleksija odmara. Nije važno lice deteta, ni boja traga koju olovka ostavlja u knjizi, već ima li smisla što se neravnomerno pravolinijsko kretanje u tolikom obimu našlo u knjizi. Da li definicija odleđuje i njegov smisao? Da li se neravnomerno pravolinijski vijore zastave, lepršaju pramenovi kose, kreću bilijarske kugle, tek, maramice koje proviruju iz mađioničarevog šešira? Neravnomerno pravolinijsko kretanje sigurno važi i za raketu koja je krenula u kosmos… Kad jedan čovek Alkikomimedeose pođe tamo, pošao je sav ljudski rod… Ali šta mi znamo o tome, mi smo samo vojnici!
- Živeo!
-Probijanje kroz mrežu pojmovnih kategorija eliminiše izgled ljubavnika i postelje, opis pegle, rerne i usisivača, kvalitet ventilatora, muzičkog uređaja i opis muzike koju emituje. Eliminiše opis strasti na podu. U kadi i niz zavojito stepenište. Sve to nije u fokusu refleksivnog pogleda, već stepen socijalne zaštite ljubavnika, mogućnost da se njihova strast pretvori u tragediju, iz njihovog znoja i pene bele i krvave umesto Afrodite… izmetnula se tragedija… Njeni su roditelji izvukli mač iz fioke i mač je mladića doveo na optuženičku klupu umesto da ga dobronamernost i radovanje sa voljenom uvedu u svadbenu dvoranu. Stihovi ljubite se, složite, i umnožite, u slučaju mača postaju sasvim disfunkcionalni… a pisani su da budu primenljivi. Ili će se od mladinih roditelja pojmovi kretati prema izvesnosti svetle putanje i svadbenoj dvorani. Postoje i naličja u obliku elektro-edipalnih i kraljevskih prepreka. Kraljevske prepreke reljefno je izanalizirao i spustio nam u naručja niko drugi do Viljem Šekspir. Elektro-edipalne komplekse raščlanili su naši i vaši tragičari i novovekovni grafičari. Naličje obeležava tragedija dok voljeni obležava voljenu, ona voljenog, što ne znači da njihova sreća na duži rok… mač je ostao u fioci… dakle, svetla putanja… predstavlja komediju. Živeo Gorgija, Alkikomimedeose!
- Posle devet sati dijaloga ne želim da te vidim!
- Surovost tvojih reči ubija tebe… mene se i ne dotiču iako nisam kamen. Imam i ja staru majku, mladu ženu i nevinu dečicu. Treba li ti malj?
- Ne treba.
- Misliš da su dovoljne samo reči na nakovnju.
- Mislim da reči imaku snagu malja, Atinjanine.
- Snaga malja ne znači ništa. Potreban je pravi malj, fijuk i otelotvorenje te snage na slučajno izabranom uzorku… meni, na bilo čijoj figuri na nakovnju, drugačije rečeno, potrebna je ličnost pod pljuskom reči čiji su jedini ukras surovost i cinizam. Ti se ukrasi sa reči utiskuju u ličnost, tamo kondezuju i u novoj kaši… preraspodeljene vraćaju.
- Kako? Kome?
- Ne znam kako, ali znam da se vraćaju. Ne obavezno pošiljaocu, češće nekom sasvim drugom. Tako se surovost i zlo oplođuju… prenose kao zvuci ili grudva koju kotrljanje ubrzava… pune nam i prazne džepove legionarske.
- Opet strah! Da li ti je jasnije? - Jasnije mi je, Alkikomimedeose.
- Kao da mi se podsmevaš?
- I ti meni kad pričaš o strahu od zapovednika. Siguran sam da si izmislio taj strah. Ili je stvaran. Voleo bih da je manipulacija kojom se braniš od smrti.
- Zašto smrti, Atinjanine?
- Komunikacija je skraćivanje života. Čak i kada komuniciraš sam sa sobom.
- Šta predlažeš? Prekid komunikacije? Zaborav?
- Zaboravlja se ono što se upamtilo. Što nisi upamtio ne možeš da zaboraviš.
- Slabo pamtim.
- Zato malo vremena trošiš na zaboravljanje.
- Tako biva.
- Kod mene je slično. Imam odlično pamćenje, ali… malo toga zapamtim.
- Zar je malo toga, kako kažeš, za pamćenje?
- Malo, legionaru. Za celu dugu godinu samo nekoliko živahijih vatrenih slika, tri juriša i… dve tri statične i… polustatične situacije vezane za Justiciju.
- Ko je Justicija?
- Žena… živeli!
- Živeli… kakva?
- Obična. Crna kosa. Beo ten. Duge noge. Bele beonjače. Beli vid boginje Pravde. Njeno vlastito ime… Justicija… ja sam izmislio, ili pozajmio, ne znam više… ipak je toliko tih putovanja i bogatog plena bilo.
- Gde si je našao?
- Nad vratima sudske palate. Zgrade pored koje toliki svet prolazi. Poneko i uđe… koju zovemo… kako ono beše… Palata Pravde. U njoj stoluju Pravdini ministri, državni tužilac i državni advokat.
- Samo oni?
- Nešto persijske posluge, čini mi se. I Zevsova glava iz koje se izvija helenska večna vatra. Justicija je bila privezana za kuke nad glavnim vratima.
- I?
- Živeli… uzverao sam se uz vrata. Prvo joj odvezao noge, zatim struk, na kraju su došle ruke. Vrapci su cvrkutali, slavuji pevali… gavrani ljubomorno graktali. Odmotao sam konopce oko laktova i korena šaka. Iako ukočena od duge privezanosti za zid i hladnoću, boginja je uspela da skoči sa ispusta nad stubovima. U apoteci je tražila četkicu za zube. Dugo sam trljao njene zglobove, kolena, ključne kosti i šake. Dobro je što sam imao i stezače.
- Kakve stezače?
-Sa Krima… narukvice koje oko šaka nose dugoplivači i veslači. Potapao sam ih u vrelu vodu sa žalfijom, bademom, ribljim kostima… krljuštima, uljem i kamilicom. Sutradan Justiciji beše mnogo bolje. Hladnoću iz njenih leđa tokom noći upijala je moja vreća. Iz mojih leđa hladnoću je pojeo karmin boginje Pravde.
- Gde je sad, tvoja Justicija?
- Justicija je naša. Bolje, kad već voliš prisvojnu atmosferu, vlasništvo je svih Helena. Justicija… svuda oko nas… u meni, oko tebe… u vidljivom i nevidljivom svetu. Mislim da obitava čak i kod varvara, na neki način. Zato sam miran. Zato mi ne mogu ništa surovost, zloba i cinizam.
- Svuda je prilično neodređen pojam. Gde je sada, pitam? Gde je mogu naći? U mojoj Sparti, u tvojoj Atin, na Siciliji… pred Heraklovim stubovima, Troji, Fenikiji? U ovom gradu?
- Gde je možeš naći? Tamo gde i ja. Nad vratima sudske zgrade. Ukoliko nije tamo… valjda nije… pošto je oslobodih konopaca, potraži je u samoj zgradi. Već sam ti rekao, ministri, Zevsova plamena glava, posluga…
- Iz ovih stopa krećem put palate. Ako ništa, vredi bar pokušati sa rešavanjem dugogodišnjeg spora.
- Sa kim?
- Jedna porodica sa Ketere.
- Svakako da vredi. Upamtio si! Crna kosa…
- Crna duša… odnosno… duša kao duša, nešto maglovito kao sneg… nego beonjače, Atinjanine?
- Bele.
- One su bitne. I noge…
- Duge.
- Živeli! Hvala!
- Najbitniji znaci razlike.
- Sve sam upamtio. I krećem. Gde ćeš ti?
- Vredno na put krećem i ja. Prvo u logor da promenim čizme… i štit, zatim, živeli… na sastanak sa Justicijom. Ali, tek tamo iza podneva, pored česme i Artemidinog hrama. Živeo Gorgija!
- Ako se duže zadržim sa Justicijom? Spor je zamršen.
- Ako se duže zadržiš… neko će već doći. Njena pomoćnica.
- Srećno!
- Srećno i tebi, Alkikomimedeose!


KOMPONOVANJE LUDILA

``Mnoga posmatranja koja vršimo, Aristotel upoređuje sa vojskom u begu. I posmatranja su u begu, to jest, ona ne zastaju. No kada se u ovom opštem bekstvu neko posmatranje potvrđuje u ponovljenom iskustvu, onda ono zastaje. Time, na ovoj tački, imamo tako reći prvi zastoj u opštem bekstvu. Kada se, sada ovom mirovanju pridruže druga, onda, na kraju čitava vojska onih koji beže zastaje i ponovo sluša jedinstvenu komandu``.
Hans Georg Gadamer


Dosta oklevanja, pomislio je Đorđe.
Naredio sebi!
Ako je ćutanje, kao što kaže Šekspir, jedini ostatak, i slušanje koje konstatuje književni lik pre nego što nemoćan sklopi oči i prošapuće, ostalo je samo slušanje, dragi moj Vergilije, kada su rat i Đorđe u pitanju, ne važi ni prva, ni druga činjenica.
Dosta je bilo izležavanja!
Proučavanja arabeski ormana! Slikanja Istorije ludila u doba klasicizma! Krečenja predsoblja i priprema za prelazak u hodnik. Obrađivanja vrta u svetu najboljem od svih! Menjanja crepova na krovu pomoćne dvorišne zgradice. Dugogodišnjeg uređivanja parka oko izletničke kućice. Planiranja početka izgradnje ribnjaka.
Obrijao se i spremio za polazak.
Tenk je u dvorištu zabrundao kao nerasanjen, posle ponoćnih snova, neumiven i gladan kućni ljubimac zakrvavljenih očiju.
Pre zatvaranja poklopca, mahnuo je komšijskoj deci zaleđenoj od straha.
Tenk je parkirao pored spomenika.
Između nekoliko kamiona, polukamiona, vodocisterni, jedne svakog poštovanja i divljenja dostojne drumske krstarice sa osamnaest točkova, plus šest rezervnih, traktora, bicikala, rolšua i automobila koji su dominirali ne samo brojem već i raznolikošću karoserija, između motocikala, našlo se mesto za tenk.
Seo je na postament da predahne.
Prislonio slepoočnicu na bronzano koleno ratnika čiji je pogled osenčen štitnikom šapke obuhvatao pravac i široki pojas predela iz koga je doputovao. Cvetni pojas oko postamenta u koji behu uklesani osnovni biografski podaci, ime i prezime, godina rođenja i godina smrti, Božjom voljom smrt od starosti, a ne pogibija u jednom od četiri ili pet ratnih meteža u kojima je spomenik, odnosno, ratnik učestvovao, poslednja funkcija, komandant Druge armije, poslednji čin, vojvoda, zajedno sa prilaznim popločanim stazama, štitio je i odvajao spomeničku celinu od gužve na parkingu, uličnog prometa i restorana, učionica i sportskih površina sa druge strane kolovoza.
Sa visine postamenta, gledao je niz severnu padinu koja se pružala pravcem jugoistok - anfas juga - jugozapadni luk.
Nije uočavao ništa što bi ukazivalo na blizinu bitke!
Zgrade na jugozapadnoj strani udaljene dva puškometa, obasjane popodnevnim suncem, behu toliko uobičajene: da je hteo mogao je brojati prozore, terase i balkone, čak i krovove do brojke koja bi ga sigurno uspavala. Ni asfalt strelomet udaljenog juga zaposednut nezavršenim i završenim raštrkanim stambenim površinama, zelenom geometrijom deteline i kukuruza, rđom strnjike, plavetnilom plodoreda šljiva i čokotima vinograda, ugarom i rumenilom jabuka, nije pokazivao baš nikakve ratne novosti.
Dobro je!
Rat nije stigao do vrha padine i suprotne, njemu nevidljive, ponovo severne strane. Da jeste, otuda bi se čula prepoznatljiva ratna buka, toliko različita od saobraćajne i nebeske buke praćene munjama. Artiljerijska zrna odavno bi srušila dimnjak i ostala postrojenja ciglane na hrbatu jugoistočnog luka, prebačaji padali na ratarsku geometriju i pogađali završene i nezavršene stambene i poslovne grade, rušili stabla voćnjaka i neštedimice proređivali čokote. Ratna koncentracija podigla bi u vazduh avione.
Okrenuo je pogled prema predelu koga je ostavio.
Nad varoškim isparenjima, tamo daleko preko brežuljaka, uzdizali su se plavičasti masivi planina na kojima se pre nešto manje od stotinak godina vodila bitka gde je glavne strateške i operativne pokrete jedne vojske određivao ratnik na postamentu. Možda je i njegov protivnik, komandant potučenih armija, vojske prinuđene da se prilično osiromašena vrati na polazne položaje, takođe dobio postament sa figurom, cvećem i biografskom beleškom? Možda samo skromno mesto sa bistom u porodičnoj kapeli? Pre će biti, ovo drugo. Pobeđeni retko imaju čast da im ratni naslednici namene poučan i raskošan znamen na vidnom i posećenom mestu. I pored poštovanja prema vojničkom umeću, poraz niko ne voli, te gubitnik bez obzira na nijansiranost istorijskih i vojnih analiza, nema oproštaja.
Ubrao je cvet iz kružnog zasada.
Sve bi bilo drugačije da je tenk parkirao pored nekog spomenika u ravnici!
Drugačije i jednostavnije.
Brže bi se približio tutnjavi bitke, prilagodio bubne opne i aktivno uključio u ratno razbojište. U slučaju nevolje, brže isključio, ili ako se mora, ukoliko mu narede, pomerio iglu na brzinometru do maksimuma, drugim rečima, privremeno pobegao da bi sačuvao ljude i samo oklopno vozilo. U slučaju povlačenja, ravnica postavlja samo jedan uslov, dovoljnu količinu benzina za putovanje do novog svrsishodnog privremenog položaja.
Kroz gužvu na parkingu probijao se poznanik Džin.
- Pobogu, gde si ti? Tražim te celog jutra! I popodneva!
- Valjda, vidiš. Ovde! Sedim i gledam u cveće.
- Od jutros gledaš u cveće, violentna starino? Da nisi postao religiozan?
- Verovatno sam još spavao.
- Telefon je zvonio i zvonio! Niko mi se nije javio.
- Ne spavam pored telefona. Znaš i sam da je u golubarniku. U sobi na spratu.
- Ponovo si zaspao... kao i ja, pored televizora?
- Pred njim.
- Gledao si Predratne vesti, Noć na zemlji i utakmicu Napulj - Milan i ...
- Plavi somot! Otkud znaš? Vesti, da vidiš čuda, nisam gledao, niti slušao.
- Sve znam. I moji su, Jovan i Jelena, do zore gledali filmove i utakmice. Dobro je! Više se ne svađaju oko utakmica. Samo, i nije dobro. Jutros su im podočnjaci bili do pojasa.
- Umetnost traži odricanje od lakomislenih zabava. Što se tiče utakmice, zanimljivo, i ona je dobra! Dobra i neizvesna, sa puno znoja i kombinatoričke mašte. Taj me aspekt sinoć zanimao. Plašim se da i nju ne podvedem u red, ne svrstam u neku umetnost.
- Hajdemo, Đorđe! Dosadili su nam šah i preferans. Od podneva smo tri... ili četiri puta, dolazili ovamo i komentarisali... nagađali koliko će biti težak ovogodišnji rod pšenice i ječma. Džon se prvo svađao sa mnom, onda sa Petrom, zatim sa državom... zatim sa nekoliko država odjednom... Mađarska i njeno more žita, Slavonija... i njena jezera žita, Poljska, Ukrajina... Teksas i Pensilvanija, najzad, sam sa sobom. Čudnovato, koliko voli i poznaje, tu geografiju!
- Nije se setio vojvode?
- Da vidiš čuda, jedino je njega zaboravio! Njega i Andorin godišnji prinos žita. Ne bi se ni vojvoda dobro proveo! Pusti! Sa žita je prešao na otkupnu cenu mleka, odnosno jedinice masti po litru... količine vitamina u jedinici masti, ni sam ne znam... procentu gvožđa koji treba da se ugradi prilikom maksimiranja cene... pusti! Ako nastavi, brzo ćemo izgubiti dobrog igrača.
Prišli su stolu gde su prijatelji Đorđa nestrpljivo očekivali.
Morao je Petru i Džonu da ponovi sve što je rekao. I još više! Gledao je filmove. Zatim spavao, ali, gde je bio oko podneva, gde je bio, bio u Jovanovom vinogradu, za ime Boga, šta će Đorđe na toj skoro alpinističkoj strmini, prskao je vinograd, zašto Jovan nije prskao, zašto... odgovor je jednostavan, Jovan nema prskalicu, zašto mu nije dao svoju, nudio je, ali uzalud, ima već nekoliko dana kako Jovana seče bol u leđima, uzduž i dijagonalno, da li je rastvor plavog kamena bio dobar... odakle njemu prskalica vinogradarska, donela je, izgleda, sestra, kada, koliko juče, nije je imao jer mu nije bila potrebna, znaju da nema vinograd, nema... prskalicu je zatekao pred vratima, nju, i ceduljicu na kojoj je pisalo da navrati... podsećanje na rođendane sestrića i... potpis sestra, gde živi ta njegova tajanstvena sestra... pokazao je na varoška isparenja u reljefu pod njima; da li se Jovan zahvalio za učinjenu uslugu, recimo, jeste, kažimo, zadovoljan je... da li je Jovan platio učinjenu uslugu, nije reč o novcu, koliko, o čemu je reč, dobio je dve vangle soje, kafu, košulju i kantu sira...isplata je izazvala nepodeljeno odobravanje, zlatne ruke Jovanove žene i podmlatka, sjajno, moguće, sasvim je moguće da su Đorđa i pretplatili, Petar je dohvatio olovku da izračuna koliko koštaju četiri kofe rastvora plavog kamena, Džoni i Džin procenjivali su vrednost soje i sira, kada su njihovoj vrednosti dopisali kafu i dodali trajnost i funkcionalnost košulje, izračunalo se... jednako ceni utrošenog rastvora, kvalitet soje i sira izjednačen je sa vremenom provedenim na vinogradarskoj strmini. Pošto je Đorđe naglasio, i i povišenim tonom da su znaci jednakosti suvišni, da mu je boravak na kosini prijao i pomogao da se prisabere, odvoji od teško prohodnih nanosa boja u Istoriji ludila u doba klasicizma, pluća napuni svežim vazduhom, partija pokera mogla je da počne.
Između treće i četvrte partije napravili su mali predah da bi objasnili promene na krovu restoranske bašte. Džoni je bio najupućeniji.
Vlasnik restoracije odlučio je da baštu do početka jesenjih izmaglica podigne na sprat i tom rekonstrukcijom dobije dvadesetak i koji sto više, zavisno od zimskih potreba. Otuda iznad njihovih glava umesto doskorašnje tavanice sa ukrasnim fenjerima, šatorska krila, najlon i šareno platno iz cirkusa kome je ono bilo višak, ili se cirkus usled nedostataka aranžmana rasformirao, te sav arsenal ponudio licitantnoj prodaji, objasnio je Džoni.
Prišao je kelner i upitao ih šta će da popiju.
Pogledali su se, zatečeni pitanjem!
- Ništa.
- Kasnije. Kada završimo partiju - pojasnio je Petar.
Kelner je pokazao prema drugom kraju bašte.
- Gospoda vas časte! Roditelji ispraćaju sina u vojsku - rekao je. - Njihovi ste gosti. Tako su mi rekli!
Ponovo su se pogledali spustivši karte na sto.
- Vino.
- Vino.
- Vino!
- I jednu flašu kisele vode, molim vas - rekao je Džin.
- Crveno, ili, belo vino?
- Crno.
- Znači, crveno - školovano je zapisao kelner u beležnicu. - Razmislite i o jelu. Jagnjeće, teleće, praseće pečenje, riba, sirevi, salate, čorbe, supe, proja i hleb, suhomesnata predjela. Vojnički pasulj, pečurke. Razmislite, gospodo! - čovek se naklonio i povukao.
Posle izrečenog, imali su o čemu da razmišljaju.
Vino je stiglo na sto. Sledeće ih je ohlađeno, već čekalo. I pristiglo je sve ostalo što su poručili pridržavajući se saveta i uputstava školovanog radnika.
Jedno vešto detence provlačilo se između stolova zamenjujući pune pepeljare praznim.
Baštu su polako ispunjavali gosti i putnici, slučajni namernici, koje su odmah, i pored izjava da su u tranzitu, neminovno proglašavali novim gostima regruta i rodbine.
Posle minimalnih promena nastalih usled premeštanja servisa, flaša i čaša, korpi sa hlebom i projom, uspeli su da formiraju prostor neophodan za nastavak igre. Potšišani mladić ih je upitao da li im nešto nedostaje. Petar se zaželeo čašice konjaka. Momak je odneo prazne flaše i bokale da bi se iz gužve vratio sa punim, i flašom konjaka.
- Nadam se da ćete uživati. Kako su mi kazali, odležao je najmanje petnaest leta. Živeli!
- Živeli! - uzvratiše.
Odjednom je Petar odložio karte na prazano mesto svog dela stola.
- Stani, časak, molim te! Da nisi možda ti taj nama još uvek neznani regrut? - upita momka.
- Živeli! - ponovi mladić.
- Živeo!
Momak je pokazao prema društvu na drugom kraju bašte, tamo gde se završavao uređeni restoranski deo, odakle je počinjala sledeća padina na pravcu sever-jug, iz čijeg su se podnožja (tuda je tekao potok od skora ukroćen betonskim dnom i višestrukim pojasevima zemljanih i betonskih štitova koji su uspešno rešili zagonetku povremenih izliva vodenog besa, poplave i bujice, uobičajeni izrazi koji se koriste, nisu najpogodniji kada se uzme u obzir da je nivo vode umeo enormno da raste i tokom mnogonedeljnih vrelih letnjih dana, kada su svi zurili u nebesa očekujući oblake i koju kap kiše, kada su od žege, i staro i mlado, i sportista i bolesnik na umoru, disali kao ribe na suvom, da sve bude neobičnije, i sivi jesenji dani, zimski dani bez snega i zimskih kiša, ponavljali su izlive vodenog gneva) uzdizali šumarci, lugovi i proplanci severne padine. Sredinom saobraćajne kičme te padine dominirao je monumentalni rotirajućevibrirajući meteorološki radar. Nad brežuljcima zapadnog luka padine već su se palile svetiljke na krovovima najviših zgrada, na nosačima reflektora varoškog stadiona i na sahat kuli astronomske opservatorije. U noći, ta svetla behu draguljni putokaz civilnom i vojnom vazduhoplovstvu. Pogotovo, drugom! Piloti skloni letačkim akrobacijama, sa razumljivom željom za ispitivanjem ljudskih mogućnosti, letačke veštine i tehnoloških kvaliteta aeroplana, ponekada bi na zaprepašćenje stanovništva i radost dece munjevito, tek očni treptaj, dva, zakrivudali između istaknutih vertikala, dimnjaka ciglane, stadionskih reflektora, repernih kranova u pokretu. Iza tih podviga u novinama bi osvanuo oglas odluke o zabrani takvog testiranja pilota i letelica. Do sledećeg slučaja, i ponavljanja istovetnih nagona i odluke.
- Tamo je, Jovan! Vidite ga! Možda ga ne vidite od društva i muzičara? - rekao je mladić . - Jedna od gospođa koje razgovaraju pored, vidite ih, šanka, Jovanova je majka, pored konobara brat, a otac... za sada ga ne vidim - momak se zagledao u stolove sa zvanicama - ... ne vidim. - Nije ni važno - dodade - sigurno će doći do vas, kao vojnik.
- Onaj visoki - pokaza Petar.
- Ne, već onaj u plavoj košulji... sivoplavoj, obojica su visoki.
- Odavde baš ne razlikujem najbolje boje... boje najbolje! No, nije važno. Kao što kažeš, ionako će doći. Ili ćemo mi, pre ili kasnije, otići da se zahvalimo na ovolikoj časti - Petar raširi ruke obuhvatajući đakonije na stolu.
Kada je ponovo uzeo karte, nastavili su igru uz komentare prigodne situaciji oko njih. Novi kelner je doneo nove porcije pečenja, ribe i salate. Korpu napunio projom i hlebom. Upitao ih da li je pasulj bio dobar.
- Izvrstan - usaglasili su se.
- Može li još jedan krug, uz belo vino sa soda vodom?
- Može - ponovo su bili jednoglasni.
Njihove komentare, popunjeni su svi stolovi, daj mi dve dame, meni žandarma, ah, lepe li seke, da li je u čizmama, promakao mi je as u piku, pevača su podigli na šank, meni desetku, probavu pečenja, salata, ulažem televizor, degustiranje poznog konjaka, ulažem mobilni i motokultivator, ili je otac, ili neko od rodbine, ide od stola do stola, ja aždaju i garažu, pevušenje raznovrsnih melodija... tri popa... pronađi mi keca za poker, garaži dodajem i njen inventar, u jednom času, ko bi znao, usled laganog porasta raspoloženja, reći kom, prekinuo je zadihani posetilac.
- Oprostite, molim vas, ima li neko, gospodo, višak, hitno mi je potreban, razumete, dizel! Jer, u neodložnu njivu, moram, ako razumete, nevolju i volju. Suvim zlatom, plaćam - izgovorio je zadihanim rečenicama traktorista u nevolji.
- Kakvo zlato, čoveče! Ostavi ga da se i dalje suši i stari sa tobom, i nama. Imamo! - rekao je Džin.
- Stvarno žurite? Odnosno, ukoliko ne požurite, postaćete deo proslave...
- ... i nema vam izlaska do... - Đorđe se ubaci u Džonijevu rečenicu - ... koliko vam treba nafte, dizela?
- Ne mnogo.
Pronašao je ključ tenkovskog katanca.
- Vidite li ključ?
- Vidimo.
- Sigurno ste videli i tenk blizu bicikala, pored spomenika, verovatno i vašeg traktora?
- Mislim da jesam. Zašto?
Džin i Džon se prihvatiše karata.
Petar podiže prazne bokale.
- Ovim ključevima prema želji, ili kako vam je lakše, otključavajte bilo koji katanac na buradima iza cevi i bokovima kupole, ponad gusenica. Čujete li! Pričam glasno zbog muzike!
- Čujem. Jednostavno! Iako sam bio mornar. Svejedno je iz kog bureta ću istočiti potrebno gorivo!
- Upravo tako. Triling žandara - Petar mahnu bokalima.
- Kada obavite pretakanje, umećete da nas pronađete? Umećete da zaključate burad, ponovo obavijete lancima, i vratite ključeve?
- Ključ! Budite bez brige. Nadomak ste ulice.
- Da li ti je potreban neko od nas?
- Sa mnom je šegrt. Jedino, ako sumnjate u naše poštenje?
Džoni i Džin ponovo položiše karte.
- Ma, pusti poštenje i suvo, staro i mlado zlato, nego požuri! Domaćini su ti već našli mesto pored one lepe gospoje ogrnute letnjim totemima.
Čovek je žurno izašao i nestao u gužvi parkinga.
- Zaista je u nevolji.
- Izgleda, dvostrukoj. Nema dizela, a mora u ovo doba u njivu.
- Ne izgleda. Njiva mu dođe treća nevolja, to jest, prva, kako se uzme.
- Nije kasno. Tek je negde oko osam.
- Kao da je više. Čini mi se da se odavno smračilo. Ili smo mi navikli na lampione sa plafona.
- Dodaj mi, dve desetke i jednu dosetku. Gde li su sada, oni fenjeri lepi? Džone, šta si? Ulažem parking!
- Ful kečeva sa kraljevima. Ti?
- Dobio si.
Kada se vratio, traktorista je pored izraza zahvalnosti, uz ključ položio nekoliko novčanica.
- Neka se nađu, kad već nećete zlato. Za vas što igrate šah! Pardon, tablanet... karte! Obnevideo sam od briga. I vojniku će dobro doći. Njegovi dani nemaju kraja... ni, početka.
Petar je prelistao, zatim razlistao novčanice.
- Pristaješ. Šest dečaku, dve-tri tebi.
- Naravno. Zna se red. Ko će ih odneti?
- Polako. Donesi mi... izvini, daj mi dve dame, konjak i kralja. Doći će neko. Vojnik, ili otac... rodbina, tu je i majka. Vidite, molim vas, kakvo je i koliko to društvo momaka i devojaka!
- Brojno i visoko.
Dete je pronašlo pepeljare. Otišlo do šanka i vratilo se sa novim pepeljarama, blistavim i mokrim.
- Blago njemu. Dok stasa za ovakvu proslavu, vojnikovanje će biti prevaziđeno - konstatova Džin. - Posle njega, izgleda da je na redu, verovatno, kosmonautika. Svemirologija! - zaključio je.
Umesto fenjera sa bivše tavanice, noć je uključila svoje vlasništvo, nebeske svetiljke, komad meseca i prugu Mlečnog puta sa pratećim zvezdama. Kada bi Đorđe podigao pogled sa tanjira i bokala, sa likova i brojki na kartama, tamo na severnoj padini pod strelom saobraćajne kičme, četiri puškometa daleko, video bi kako preko proplanka bunaru prilazi bosonoga devojka crne kose. To povremeno podizanje pogleda ometanom prisnom atmosferom proslave, otkrilo mu je balon u ruci crnokose, šareno bunarsko vitlo i korake prema kući prekrivenoj senkom meteorološkog tornja. Nije pitao Petra i Džina da li vide isto. Isto koje se ponavlja. Bosonogi koraci i beli članci preko srebrnog proplanka. Zatim nešto sporije koračanje zbog punog balona i uspon, beli listovi i duga ženska kosa u vedroj noći na putanji do osenčene kuće. Džonija nije vredelo pitati. Kada bi se i on setio da podigne pogled, lice mu je sretalo ulaz u baštu, vrata, prometnu ulicu i gužvu na parkingu. Nad gužvom profil spomenika.
Džin se u jednom času, da li pretponoćnom ili već daleko od njega, zapita da nisu možda nepristojni.
Odjekuju zvuci, razleže se pesma, kreću dinamično sastavljena i rastavljena kola, a šta oni rade prekorno je govorio, prazne bokale, vešto dete neumorno radi svoj posao, u treći, četvrti krug pasulja dosipaju konjak, Džoni je u pravu, plemeniti destilat poboljšava i kvalitet salata, uz to ne ispuštaju karte iz ruku, što svakako negativno utiče na mladost oko njih, klimanjem glave Džin je potvrđivao sopstvene reči.
- Zašto bi zbog svega što si nabrojao bili nepristojni? - promumlao je Džoni. - Da jesmo, kao što tvrdiš, već bi nas neko diskretno opomenuo da ne budemo takvi.
- Ne igramo, ali... pevušimo, dobacujemo. Uostalom, kako da igram kada ne znam nijedno kolo. Tango sam, valcer... fokstrot, znao nekad, kao i polku. Dok sam vredeo, igrao sam i rukomet, nadmetao se u bacanju kamena sa ramena - razmišljao je Petar nad pastrmkinom kičmom.
Devojka je ponovo koračala prema bunaru.
Njihove dileme razrešio je regrutov otac.
- Takve vas volim - zagrlio je Džona i Džina. - Ništa bez intelektualnih zračenja. Šah, domine, karte! Da li vam nešto nedostaje... Ne ljuti se čoveče, jamb? Još niste popili konjak! Ah, moj veseli otac na onom svetu! Doneo ga je posle druženja sa Francuzima u nekom od banjskih lečilišta. Prvo su se temeljno družili desetak godina u ratnim rovovima! Da se nije pokvario, kada oklevate?
- Taman posla! Izvrstan je! Uživamo degustirajući ga.
Petar je uzeo olovku i stao da računa.
- Onaj, pametni dečko - obratio se ocu - mora da je pogrešno obavešten. Prema mojim proračunima, konjak je sigurno stariji od petnaest godina. Zar ne, gospodine... ja sam Petronije, zovu me Petar... Pera, Pera Kartojed.
- Siluan! Zovu me Silni, ili tepaju Sila... Nema sumnje, upokojeni otac beše vojvodin vršnjak... star kao spomenik. Pored vojvode je upoznao ratove i banjsko društvo sa kojim se dopisivao.
Ispostavilo se da ih regrutov otac poodavno zna. Najviše Džina. Čak je znao da je ovaj istetoviran posred grudi. Đorđa je poznavao iz ne tako čestih, ali okolini prepoznatljivih tenkovskih uzbuna.
- Poslaću vam Jovana! Neka dete malčice posedi sa vama, ne bi li pred dugo putovanje čulo još neki pametan savet. Bistar je, poslušan, elokventan i sugestivan to momak, ali verujem, neće mu biti na odmet ni višak pameti. Zar nisam u pravu? - rekao je otac zarglivši Petra i Đorđa.
Potvrdili su da je tako kao što kaže.
Petar je izvadio nekoliko novčanica.
- Izvolite! Neka se vojniku nađu za put. Što reče, pardon, izvinite, kao što je rekao onaj traktorista, mornarski dani nemaju kraja, ni početka...
- I noći, Petre - setio se Džin.
- Noći? I one! Neka mu se nađu tokom puta za sendviče.
Otac se zahvalio.
Predložio je da detetu lično oni uruče novac. Zatim je pominjao Jovanovu majku, da bi se najzad složio s njima.
Vesele novčanice, rekao je Džoni, lepršave, dopunio je Đorđe, kao prelistane karte slikovite, bio je nadahnut Petar, do jutra i perona železničkih, auto i vazdušnih stanica u varoši, neka se privremeno nastane u novčaniku oca da ih emotivni (saznali su da je dete emotivnost kao sastavni deo ličnosti izvuklo iz majčinog mleka i njene familije) mladić usled neumoljivog prodiranja pesama rastanka u duše i razum prisutnih ne bi razdelio muzičarima i sve brojnijim pevačima, umesto potrošio, to im je delovalo pragmatičnije, sa slučajnim saputnicima do odredišnog mesta tamo daleko.
Njihovo mudrovanje, mestimično iskričavu glagoljivost, potaknu polemičkim tonovima, prekinuo je dolazak regruta, njegovo uspešno probijanje kroz ustalasanu višegeneracijsku gužvu.
Upitao ih je da li im je po volji riblja čorba.
Apsolutno jeste!
Topla i bogata, pomalo ljuta čorba koju će Džoni oplemeniti farmaceutskim kapima pića, prema novim Petrovim izračunavanjima starog oko devedesetak godina.
Osim novog iznenađenja za blagoutrobije, kako se čorbe nisu ranije setili, ono pravo važnije od blagoutrobnog spektra, doneo je razgovor sa odlazećim regrutom Jovanom.
- Bolničar! - uzbudio se Džin i nastavio da sipa bujicu reči, nezaustavljivo da priča. - Sjajno! Blještavo! Oduvek su bolničari... od bolničara je uvek bilo više koristi nego od mornara. Zašto? Gledate me... začuđeni! Razumljivo... jer ne znate! Slušaj mladiću, pardon, doktore! Bolničari samo u izuzetnim slučajevima, dakle, vrlo vrlo retko zaborave naučeno, za razliku od ovih drugih, rekosmo mornara, koji vremenom zaborave i da plivaju. Da ne govorim o čvorovima, običnoj mahajućoj i elektronskoj signalizaciji. O čvoru na pertlama... recimo! Verujte mi na reč! Svojeručno sam nekolicini moreplovaca lično morao da vezujem pertle ovim šakama koje sada drže kašiku, odnosno viljušku i... tri kralja - Džin se svima unosio u lice - Kada se, dragi moj Jovane, beše, vratiš iz mesta u koja sutra putuješ, nadam se da ćeš mi pomoći oko nekih sitnica... da... izvesnih estetskih grehova iz mladosti... načinjenih u doba jedva nešto starijem od tvog.
Regrut je privukao stolicu i mahnuo bokalom.
- Biću na ysluzi. O čemu se radi? Možda i večeras pomognem? Proslava me nimalo ne dekoncentriše, ona, kao i svaka druga. Ni prva, ni poslednja.
Džin je uzdahnuo.
Poznavali su njegov problem. I znali su šta sledi iza verbalnog uvoda.
Ispod raskošne košulje, na Džinovim prsima budući je bolničar ugledao prijateljima znanu kompoziciju. Nebesa su predstavljali oblaci i svetle putanje munja. Iza jednog oblačka virilo je krilce boga ljubavi. Njegova je ručica povukla tetivu. Glavu Erosa, luk i tobolac, drugu ručicu, telo i krilce, umetnik je zaklonio oblačkom. Pod nebesima pružao se zemljin šar. Ravnice, brdovit i šumovit teren, reka, tamna gora u koju je vešta tetovaža uklopila zamak iz koga je isplovljavala raskošna aždaja sa razvijenom zastavom od koje su otpadale kristalaste forme aždajinog monograma.
Prijateljima, i mnogima, kompozicija se dopadala zbog alegorijske i simboličke rečitosti dobrog crteža.
Međutim!
Džina je boleo. Pred ogledalom se odmah pokajao. Umesto aždaje sa razvijenom zastavom želeo je izrazito ljutog, narogušenog zmaja koji bljuje vatru na sve oko sebe, oko pupka, duž i popreko rebara.
- Šta vidiš? - pitao je regruta.
Momak je spustio bokal.
- Vidim oblake, munje i delove Amora.
- Odlično!
- Dvorac, otvorenu kapiju, podignut most i aždaju!
- Izvrsno! U njoj leži moj problem i potreba da mi pomogneš kada se vratiš. Gde ono putuješ?
Regrut je pokazao u pravcu varoši.
- Zašto je aždaja problem?
-Itekakav! Već decenijama! Moji prijatelji znaju. Upoznajte se. Tenkista Đorđe, Džon arhitekta i Petar, Pera Silni Kartojed. Lepo. Ja sam Džin, esteta! Gledaj pažljivo! Umesto aždaje i njene više nego sentimentalne, afektivne, srceidušeparajuće razvijene zastave, želim besnog, što bešnjeg zmaja koji bljuje vatru oko rebara. Ako ne možeš da je pretvoriš u zmaja... po meni... sve se može izvesti u nekoliko poteza, nešto izvijenije obrve, razgranatiji jezik i monumentalniji rogovi... koji zub, očnjak više... iako me majstori crteža negiraju... onog koji je izveo kompoziciju izgleda više neću sresti... znači, živeo, ukoliko ti ne možeš, što pretpostavljamo... jer nisi crtač već doktor... kada te vojnički dani napuste, molio bih te da je... ukloniš. Novog crtača lako ću naći. I više neće biti dugogodišnjeg problema! Ogledalo sam davno razbio. Verujem da ćeš tamo naučiti, ako je neznaš, veštinu... živeo... uklanjanja skalpelom, turpijom...
- Hirurškim noževima - ubacio se Džoni.
Jovan uzvrati zdravicu.
- Klasični skalpeli i noževi su prevaziđeni. Turpije? Otkud one? Malčice sam zbunjen. Uklanjanje neželjenog najčešće obavljamo laserskim zracima... moguće je, sasvim moguće da su profunkcionisale i turpije na principu fokusilarnih snopova.
- Odlično! - poskoči Džin. - Čitao sam nešto o tome. I nije nešto! Nego... živeli, jedan ambiciozno i studiozno pisan članak u... zaboravio sam ime... medicinskom časopisu. Kao da su povodom skidanja fleka, pominjali i svetlosno crtanje i docrtavanje, ali, držite me, Jovane za reč. Davno sam to pročitao.
- Vi ćete čekati moj povratak?
- Ja? Svakako! Za njih ne znam. Oni su drugačije grešili u mladosti. Odnosno, koliko ih poznajem, čekaće i oni. Možda će i njima trebati tvoja pomoć. Savet! Znaš kako je. Na sve strane vladaju kijavice, angine, migrene, astme, groznice, upale...
- Vratila se i malarija!
- Spisak ne opterećuju grip, šarlah, zubobolje, žutica, neuroze! Hipertenzija! Holesterol! Pneumonija, galaktoforitis i niz još komplikovanijih infekcija - učeno je dopunjavao Džon.
- Dosta, ljudi! Zaboleće nas glava od tolikih infekcija i hirurških intervencija. Mi smo se momče, izvini, doktore... budući generale, ko zna...
- Zašto da ne!? - rekoše uglas Petar, Džoni i Đorđe.
- ... dogovorili, nikada se sa tim unapređenjima ne zna, da ćeš čim se vratiš... odakle ono...
- Iz ravnice iza varoši. Nekoliko dana putovanja...
- ... izvršiti dugo očekivane zahvate - Džin je napokon izgubio dah.
Đorđu se prispavalo.
Kako i ne bi! Posle toliko partija karata, umnih razgovora i blagoutrobnih krugova, zaključio je. Pored svega, pogled u drugi kraj raspevane, prisne i razgovorne bašte, sretao je jednu isto četiri puškometa udaljenu sliku. Kuću na ivici proplanka i bunara. Između kuće i bunara, listove i članke devojke koja na bunaru puni balon, u kući ga sigurno, prazni. Zašto bi se, od sutona do svitanja toliko puta vraćala šarenom vitlu i levkom presipala vodu iz bunarskog vedra u srebrni balon. Veruje, pod dejstvom vina i stogodišnjeg konjaka, prazni! Bunarskom vodom pere posteljinu? Zavese? Puni kadu da bi se okupala? Da! I zaliva cveće u bašti, vidljivo sa njegovog mesta. Ružičnjak jesenji, u pozne i razne letnje sate zaliva djeva vredno. Kiša odavno nije orosila zemlju. Bez konsultacija sa partnerima za stolom, druga objašnjenja nije nalazio. Možda će ih kada im potanko opiše višesatnu monotoniju hoda i pokreta, naći?
I Džonu je klonula glava iz približno istih razloga. Sučelice, šta je mogao videti sem statičkog pejzaža! Ništa, osim vrata, ulice i parkinga ispunjenog blistavim karoserijama pod nebeskim svetiljkama! Vertikalu spomenika!
Njihov dremež, Petar je nešto računao gužvajući salvetu za salvetom, Džin je odšetao do muzičara, prekinule su pojave vanrednog prodavca štampe i policajca u motociklističkom kombinezonu. Kolporter je razdelio novine zahvalivši Petru na bakšišu, policajac je podigao vizir kacige i pristao da popije čašu konjaka koju mu je pružio došetali Džin.
Razumeli su ga!
Trebalo mu je gorivo. Bio je prethodnica motorizovane potere za lopovima. Napustili su slavljenički sto i uputili se na parking. Petar i Džoni ponudili su svoje automobile.
Motociklista je odmahnuo rukom.
- Ne brinite za kola. Uskoro ćete videti čitavu kolonu. Koliko sam upućen, angažovali su i oklopna vozila.
- Izvesni traktorista plaćao je gorivo suvim zlatom. Da nije on u pitanju? On, i šegrt! - prisetio se rasanjeni Džoni.
Policajac je izvadio beležnicu.
- Zapisaću, za svaki slučaj. Kako je izgledao?
Pribeležio je, prema njihovim rečima, približan opšti izgled, visinu, boju kose, i Džonijev opis šaka traktoriste. O njegovom šegrtu nisu znali ništa da kažu. Nisu ga ni videli.
Neka se nađu pribeleške, rekao je policajac, iako je delio mišljenje prijatelja povodom plaćanja nafte zlatom. Kao i oni smatrao je da se radi o poistovećivanju boje pšeničnih zrna sa bojom suvog zlata.
- Ne zaboravite i vrednosnu indentifikaciju - rekao je Petar koji je i na parkingu nastavio da gužva salvete.
Nisu još prešli ulicu kada je iza motocikliste prethodnika naišla impresivna kolona vozila.
- Ovo je nešto...
- ... nimalo naivno...
- ... nešto, od državnog, globalnog značaja, ozbiljno... - zaključili su ispraćajući poslednje vozilo i ponovo motociklistu u kombinezonu sa kacigom.
Đorđe je mislio da će u kući sred tišine kućnog reda i mira, pored televizijskih izveštaja i komentara, radio difuzije, iščitati vanredno jutarnje izdanje novina.
Ali Džin je nad novim krugom riblje čorbe, otvorio svoje novine. Njegov primer sledili su Džoni i Petar.
- I ovde su predmeti... stranice, više nego uozbiljeni. Izbacili su ukrštene reči, horoskop, i kutak za kućne ljubimce i najmlađe.
- Nema ni recepata!
- Sport i moda su drastično redukovani... zato izjave... izjave političara, vojnika, izjave običnih građana... domaćica...
Šta mu je preostalo nego da se udubi u alarmantnost novinskih stranica?
Prema izveštajima gotovo svih relevantnih evropskih agencija, isticao je četvrti dan ultimativnog zahteva arapskim vladarima, kanovima, šeicima, kalifama, mogulima, sultanima, da povuku objavu rata državama evropskog poluostrva.
Ovlašćeni pregovarači u ime evropskih velikodostojnika bili su turski emisari, već dokazane umešnosti u pregovorima sa moćnim vladarima.
Iza svojih mirovnih zastupnika, poluostrvo je izložilo oružje koje će upotrebiti ukoliko se ratna objava ne povuče.
Iza ljudi sporih kretnji i otežalih kapaka pod svečanim turbanima, bio je izložen njihov oružani potencijal.
Identičan evropskom!
Turci su uspeli da objasne arapskim vladarima, komentarisali su delove izveštaja, da je zahvaljujući njima i zbog svežine atlantskih vetrova i kiša nešto hladnijim umovima britanskog ostrva, evropsko dostojanstvo dalo osmodnevni rok za povlačenje ratne objave. Polovina vladara zemalja i mora bližih posedima kalifa, kanova, šeika i ostalih, smatrali su da je dovoljno tri dana, druga polovina pet dana i toliko noći.
``Mi, prvi pred Vašom silom, i Britanija daleko od Vas, ubedili smo evropske vladare u neophodnost osmodnevnog razmišljanja Vaših ekselencija``, glasila je rečenica televizijskog spikera umetnuta u opsežan novinski komentar.
Dakle, isticao je četvrti dan od usvajanja i pored proceduralnih propusta, ratne objave.
Vladari istočnih država u nadahnuto pisanoj ratnoj objavi, formom bliske poeziji, pored istinskog i ceremonijalnog poštovanja iskazanog evropskim vladarima i njihovim podanicima, objasnili su da je mnogoljudnom stanovništvu njihovih država očajnički potrebno proširenje životnog prostora. Na jugu im je smetao okean, a na istoku vidike zaklanjala velika i mudra kineska država. Ostali su im samo putevi na zapad i sever.
``Ostali ste samo Vi, dragi naši poluostrvski sunarodnici``, završavala se nadahnuta, ali i precizna ratna objava.
Severno krilo evropske vojske uveliko je zveckalo oružjem. Njegove podmornice izranjale su iz voda Indijskog okeana.
Duž uralskih grebena, sa vrhova i visoravni kavkaskih masiva, smrtonosne rakete pokrenule su razumne glave u pravcu pustinjskih šatora i mnogoljudnih područja čije je vladare objedinila želja da stanovništvo prorede iseljavanjem na evropsko tle.
Iza petog dana, zazvečaće oružje i ostalih armija.
Znao se red.
Sedmog dana podići će se i britanska imperija, pre svih prema koordiniranom planu, sidra će dići trgovačka flota.
Šeici, moguli, sultani i kalife, znali su da su državnici Evrope, ako ne povuku ratnu izvesnost, obećali zemlji izlazećeg sunca petinu osvojenih poseda, drugu petinu Zapadnoj Indiji, ostalo sebi.
Turci su predočili ljudima sporog govora i sporih pokreta, otežalih kapaka pod veličanstvenim turbanima, da su Evropljani svoje petine namenili omladini u obrazovne svrhe i umirovljenim stanovnicima kontinenta, sklonim rekreativnom upražnjavanju zemljoradnje.
Nisu mnogo komentarisali.
Imali su slične misli, i tek poneku zalutalu individualnu.
Varoš bi mirno primila rušenje dimnjaka ciglane.
Možda i sa zahvalnošću.
Aktivnost ciglane menjala je reljef. Vetar je uspešno nadaleko raznosio do varoši i još dalje, dim i prašinu. Žutu prašinu kada je ciglana proizvodila materijale te boje, zelenu, crvenu ili belu, kada su širom sveta isporučivani kontigenti takvih cigala i crepova. Zimi su dim i prašina katastrofalno menjali belu boju snega.
Ni sunovrat meteorološkog tornja ne bi bogzna kako uznemirio varošane.
Stanari viših spratova soliterskih naselja već su se za ne daj Bože upustili u kompenzacijske poslove sa građanstvom suterena, okućnica, nižih spratova zgrada.
Jedino bi rušenje nosača reflektora gradskog stadiona, razmišljao je Đorđe, moglo izazvati veće nerede i masovnije samovoljno upućivanje prema prvim linijama fronta.
Tenk je ostavio na parkingu.
Poklonio ga na određeno vreme, do novog sastanka sa prijateljima, spomeničkom kompleksu.
U novonastaloj situaciji vojvoda nije gledao u pravcu neprijateljskih armija. Sada su se na prostorima iza njegovih slavnih plavih planina, sve do Apenina, Španije i Atlantika, okupljale savezničke vojske čije će oružije, nadali su se varošani uspešno zaštiti vojvodina leđa i vojnički iskorak.
U veselju posle rata, ako ga bude, i pobede, ako je bude, možda će pobednici okrenuti figuru za čitavih 1700, 1600, hteo ne hteo, Đorđe se predavao ratnoj psihozi, uticaju Petrove matematike, ali, tonući u san pored novina, radija i blic storija televizije... situacija iz časa u čas sve dramatičnija, tri španske divizije na putu prema Bliskom istoku usiljenim maršem mirno prolaze kroz Libiju... četiri atomske podmornice savezničkih snaga napustile vode Sueckog kanala, bugarski predsednik obratio se naciji posle razgovorima sa turskim emisarima... savezničkim snagama dozvoljen prolaz kroz Egipat, Jermeniju i Tadžikistan... Sirija pristupila arapskoj Alijansi, Liban se koleba... u našem gradu danas sunčano sa najvišom dnevnom temperaturom od 280S... mobilizacija u sektorima jug i jugoistok... po naredbi predsednika države ciglana prelazi na rad u tri smene... iz Ukrajine stigao repromaterijal koji obezbeđuje nesmetanu proizvodnju u naredna četiri meseca... molimo građane da se pridržavaju uputstava u slučaju atomskog udara Alijanse... vraćao se i teškim nanosima boje na Istoriju ludila u doba klasicizma, uređivanju parka oko lovačke izletničke kućice i gradnji ribnjaka pomešanog sa bojama predsoblja.
Nije mu se dopadao takav odlazak u predele sna.
Ali šta je mogao?
Ti su snovni procesi nadjačali prisne slike ispraćaja regruta, raskošnu aždaju na prsima poznanika, slike herca, puba, dame u kartama, blagoutrobne krugove kulinarskog umeća i... već zaboravljene umne rečenice, kao i crnu kosu nad studencem.


PORODIČNI SAVET

Od jula meseca 202…- te godine ostao je bez majke. Nije ostao samo on. Ostali su i sestra i tri mlađa brata. Petoro dece je ostalo bez drugog roditelja. Njihovi potomci bez bake i prabake. Ostatak porodice bez sestre.
Jednog davnog jula gotovo u svitanje druge velike evropskosvetske ratne kataklizme, u kući na Glavnoj ulici popločanoj dobrim namerama, prodavnicama i ponekim drvetom, rodila se njegova majka.
Isti mesec ukinuo je njen život i preveo je u svet fotografija i sećanja.
Već koju godinu ranije majka se uredno pripremala za odlazak.
Na groblju je iznad velike crne mermerne ploče sa uklesanim imenima majke i oca, babe i dede njenih sinova i kćerke, postavila skromnu ploču sa imenom svog muža i svojim. U ploču je klesar uklesao i misao: oni koji se vole ne umiru.
Na sahrani tog vedrog junskog, ne, julskog dana godine 202…- te, jedino nije plakao njen najstariji sin. On se za tu nepriliku obrijao, potšišao i kupio crnu košulju. Porodični savet je zaključio da on kao njeno najstarije dete nema pravo na plač. Sestra mu je kupila kutiju cigareta i rekla: “Sada si ti najveća vrednost naše porodice.”
Njena deca su plakala za bakom. Plakala su u kući, pred kapelom, na kratkom putu do groba kroz šumu spomenika bivših sugrađana.
Iz Makedonije je stigla brojna majčina familija. Daleko je Makedonija i nikoga nije začudilo što nisu stizali dok je majka bila živa. Jedan ogranak te familije obznanio je da se iz Struge preselio u Ohrid, drugi je najstarijeg sina pokojnice pozvao u njihove nove domove izgrađene u jezgru starog Skoplja.
Najmlađi sin je za dušu na ispraćaju točio rakiju.
Na povratku kući, sada za duže vreme, kući žalosti, najstariji se zadržao u gostionici gde je po običaju popio nekoliko rakija, platio krug pića raspričanom stolu do svoga, i konobaru.
Te prve noći samo su odojčad spavala. Ostali nisu, jer nisu imali gde. Familija novih Ohriđana pričala je o majčinoj mladosti u Strugi i na obalama Prespanskog jezera. Rođak iz Skoplja je podsetio na majčino školovanje u tom gradu.
- Ona za mene nije ekonomista. Ona je, jednostavno, moja najdraža nana - rekla je mlađana unuka. - Kad dođe vreme i ja ću otići u Skoplje da završim visoke škole. Obećavam!
Pametna, bistra, lepa devojčica, zaključili su odrasli.
Žene su do svitanja kuvale kafu i spremale hranu.
Muškarci su pili kafu, jeli i razgovarali.
U danima iza sahrane kroz kuću je prošlo pola grada. Najstariji sin je spavao na nogama. Morao je da prima izjave saučešća od znanog i od neznanog sveta. On je u ime dece prisustvovao otvaranju testamenta.
Tek tada su shvatili koliko su bili bogati.
Najstariji sin je dobio kuću na jednom od egejskih ostrva i majčin dnevnik (bez obaveze da ga objavi) sporadično pisan u periodu od 1946. godine gotovo do pred samu smrt.
Majka je bila učesnik i svedok zbivanja iz druge polovine dvadesetog veka.
Mlađa braća su dobila šume, štedne knjižice, papire od vrednosti, najmlađi uz to automobil, i čamac na Ohridskom jezeru.
Kćerka je nasledila pregršt završenih i nezavršenih goblena i miljea i stan u kome je majka dočekala smrt.
U danima do sedmodnevnog i četrdesetodnevnog pomena pokojničino ime je bilo najfrekventnija reč u kući.
Makedonski ogranci porodice obećali su svoj dolazak na godišnjicu pomena ostavljajući novac za održavanje grobova i eventualno postavljanje dekorativne ograde i klupe za mirno evociranje uspomena.
Život se nastavljao.
Najstariji sin se vratio svojim đacima i učionicama po dalekom severu.
Dva brata su počela sa eksploatacijom šuma i izgradnjom pansiona za banjske goste nadomak i leti i zimi dobro posećenog ski centra.
Najmlađi je otputovao u Ohrid po čamac. Iz njega se vratio sa ženom, čamcem i mnoštvom svadbenih darova.
Lepa Makedonka unela je u vedrinu u ožalošćenu porodicu.
Stasala unuka je održala svoje obećanje. Kad je došlo vreme, spremila se i otputovala u Skoplje na visoke škole koje je njena baka završila nekoliko godina po ugasnuću druge evropskosvetske kataklizme. Završila, u vreme kada se najveći deo sveta zaceljujući rane bavio izgradnjom i obnovom porušenog.
Deca su se osim na groblju povremeno okupljala u prostranoj kući na egejskom ostrvu. Ostrvska letargija i slane vode uspešno su oporavljali nerve građana pritisnute morom urbanih obaveza.
Najstariji sin je kad god su mu prilike dozvoljavale provodio vreme na klupi među grobovima svojih. Po ugledu na majku i on je sporadično počeo da piše.
… prvo pesme, zatim priče i romane, najzad u punoj zrelosti, drame i poetsko-filozofske traktate…
Na desetogodišnjicu upokojenja naslednici su objavili prvi tom majčinog dnevnika.
Da, dobro je to istaći: materijalno situirana braća posvetila su se slikarskoj, muzičkoj i filmskoj dokolici.
A sestra?
Sestra je dugo nosila crninu. Zatim je poudavala kćeri i oženila sinove. Najzad, sa mirnim pogledom preko proteklog, zakoračila u novo stoleće.

 

Copyright © by Nebojša Ćosić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad