PREDRAG CRNKOVIĆ

Inženjer i filolog, gurman i sanjalica, pisac. Od 2000. godine objavljuje prevode proze, poezije i esejistike sa skandinavskih jezika u gotovo svakom poznatijem časopisu u zemlji (Pismo, Sveske, Polja, Povelja, Zlatna greda, Koraci, Bagdala, Art 32, Letopis Matice Srpske). Stalni saradnik Balkasnkog književnog glasnika.
Objavljene su mu i dve knjige sa danskog (roman i putopisni eseji), dok tuce prevedenih knjiga čeka udomljenje. Posetilac dva oproštajna koncerta Sex Pistolsa. Lični kuvar onih koje voli.


BEOGRAD ZA FOSILNE OSTATKE
Boutique Les Chapeaues de Singidunum

 

 

Kada je Čavka bio klinac, u Beogradu je čoveku na glavu mogao da padne klavir pri selidbi kada su opština ili naslednici žurili da se uglave u gajbu preistorijske belogardejske netom upokojene gospođe, govance od ptice, saksija neoprezne mlade penzionerke a revnosne učesnice u takmičenju »Nagradimo najlepšu terasu«, pljuvačka i koja voćka (dečurliji dosadno), voda iz kante, mrvice sa stolnjaka, sadržaj pepeljara, malter i delovi fasada neodržavanih zgrada, crepovi sa propalih krovova, tako da se na Banovom Brdu sredinom sedamdesetih desilo da je nesrećna žena poginula od udarca komada betona koji je pao – gle ironije – sa krova Doma zdravlja »Simo Milošević«; sreća u nesreći nije pomogla, konstatovali su smrt.

Danas se i star i mlad žali na kapljanje iz erkondišna. Nekada su samo ambasade i stanovi koje su iznajmljivali stranci morali da imaju tu napravu (neizostavni dodatak u oglasima anglosaksonskih diplomata »obavezan erkondišn« delovao je egzotično); običnim ljudima se to tada činilo kao neopisiv luksuz. Kaplje danas vodica iz erkondišna, a ljudima smeta. Ali, koliko ljudi uopšte zna da su druge kapljice decenijama škropile beogradske pešake? Još je nešto padalo, tačnije kapalo po našim glavama. Naime, radnička klasa, decenijama na vlasti kako je to uostalom pisalo u Ustavu, preko svojih trenutno zaposlenih predstavnika se doslovno pišala po – kako su valjda mislili – besposlenim građanima koji nemaju pametnija posla nego da se šetaju po ulicama u radno vreme, dok pošten svet radi. O čemu je reč? Pa, kad se jedna građevina digne u visine, onako još okružena skelama, dok se tek počinje sa ugrađivanjem drvenarije a upravo je završeno povezivanje na vodovod i struju, onako sakriveni od pogleda visinom i, možda, kojom krošnjom iz gradskog drvoreda, radnici su se, lepo rečeno, »olakšavali« po prolaznicima, ili, jasnije, pišali su po Beograđanima verovatno misleći »Evo vam ga na, kad niste digli ništa teže od olovke...!« Fiziološki lako objašnjivo: bez sanitarnog čvora, onolike popijene boce piva su negde morale da se izliju; «ako već Sunce nije premrežio«, naš će trudbenik bar da imitira jednu drugu meteorološku pojavu; koliko su puta – a to se i danas dešava, i Čavku doista vrlo zanima koliko ljudi za taj radnički hobi zna – šetači beloga grada zastali osetivši nevinu kap po ruci ili obrazu, ispružili ruku, pogledali u nebo, i pitali se hoće li to iznenadna prolećna ili letnja kiša? A nebo je vedro?! I tako, i erkondišni su postali uobičajeni deo pokućstva ne samo imućnijeg dela stanovništva, i kapljice čiste vode mogu da osveže Beograđane u letnjim mesecima, kada i treba! Čavki gunđanje upereno na nestručno postavljene klima uređaje (a kada je ovde bilo šta postavljeno stručno?) ide na živce; narod koji je istrpeo tolike gluposti, i to što spremnije što su ukazom donete gluposti bile veće, svojoj mačjoj odbojnosti prema vodi ali i svojoj odbojnosti prema mačjem shvatanju higijene dodaje arlaukanje (za sada samo u pismima čitalaca dnevnim novinama i u anketama beogradskog programa) protiv zdravih, osvežavajućih kapljica mlađe sestre destilovane vode. Pa ionako pljuju u šake da poprave frizuru i zaližu obrve.

E, tih erkondišna, skoro da i nema na Voždovcu, i ako čovek prolazi glavnom arterijom tog kraja, Ulicom vojvode Stepe, koja bi se mogla zvati krečanom, neće se tuda osvežiti na taj način. Voždovac je po Čavkinom mišljenju lažni centar, koji u rečima njegovih »promotera«, kako bi se to reklo današnjim marketinškim rečnikom, zvuči kao adresa na Petoj aveniji, a zapravo je periferija na uzvišici. Čim se prođe Autokomanda (sama po sebi već prst u oku koje vapije za arhitektonskim uživanjem), i krene (verovatno tramvajem) Ulicom vojvode Stepe, urbanistička paučina se samo povremeno cepa kojom novokomponovanom arhitektonskom nakazom, da bi se oko sredine te dugačke ulice mogli sa obe sredine videti stambeni grozdovi iz vremena kada je zamajac radničke stanogradnje bio na vrhuncu. I te grupe zgrada liče na šire centre gradova po Srbiji: Užice, Kragujevac, Čačak, Loznica; čovek ne mora tamo da putuje, na Voždovcu ima te sive soliterske arhitekture koliko mu srce poželi.
Ulica vojvode Stepe u svojim užim deonicama, tamo gde su još ostale udžerice, ukopane pekare, gvožđare koje prodaju dva eksera mesečno, i druge nekrotičke radnjice, podseća na gornje delove Bulevara kralja Aleksandra, posle Cvetkove pijace pa dalje. Voždovačke tarabe su, na strani na kojoj se nalazi funkcionalistički Saobraćajni fakultet (potreban ovom gradu kao i fabrika kastanjeta saboru trubača) uklještene raznobojnim soliterima koji kao da su preuzeti sa nekog pop-art evropskog konkursa s kraja šezdesetih (žive li naši studenti arhitekture i dalje u atmosferi Vudstoka?!), a na strani na kojoj je ružna zgrada studentskog doma u stilu brze azbestne gradnje ima i svetlih višespratnica koje bi sa svojim španskim zidovima i mediteranskim balkonima bile pristale i u primorskim gradovima (Čavka je takve zgrade viđao u Tivtu, Budvi, Zadru, Šibeniku...). I sve to, naravno, prošarano uobičajenim zapuštenim dvorištima u kojima su sve kapije zarđale, neodržavanim zelenilom, sve do Trošarine, posle koje Banjica ubrzo na poslednjoj stanici devetke i četrnaestice može u sumrak da prevari, jer delom liči na okrajak Košutnjaka a delom na Petlovo brdo, budući da one stepenaste stambene gromade (Čavki se pri pogledu na ta utvrđenja pričuje tanani glas kidnapovane plavokose djeve, koju tamo drži crni, ljuti »zmej«) preko puta tržnog centra u lego stilu nemaju ničeg »autentično voždovačkog«. A ipak, ljudi sa Voždovca žure; iako nemaju gde da stignu.

Nema ni Čavka, samo je krenuo kod stare prijateljice iz detinjstva, pa zatim jedne vrlo nesrećne ljubavi, pa drugarice, pa ljubavne more, i na kraju opet »samo« prijateljice, kod Dalije.
Nema ni Dalija, dizajnerka šešira, koja se uvek predstavlja i kao scenograf, zato što je nekada, početkom 80-ih u DADOV-u oslikala 2 panoa za jednu amatersku predstavu; ona već desetak godina opet živi u Beogradu, u stanu svog pokojnog tate negde na sredini Ulice vojvode Stepe, upravo u zgradi koja bi lepo stajala i u ulici II Dalmatinske brigade u Tivtu.

Kada su bili deca, svi su znali da je Dalijin otac politički emigrant i neprijatelj; deceniju i po su je pratili repovi koje Čavka prvih godina nije razumevao; to se šaputalo među onima koji su stalno pominjali bermudski trougao »Sremski front, otkup i udbu« kao antisrpsku zaveru; restlove tih govorkanja Čavka nije ukapirao sve do kraja osamdesetih. Mnogo toga je on shvatio sa zakašnjenjem.

Uglavnom, ona je imala oreol žrtve kod jednih i anfan teribla kod drugih; zbog odlaska na koncert Dr Feelgooda 1978. bilo je problema u školi. A ipak se bez problema upisala u dizajnersku školu, zatim na odsek tekstila na fakultetu primenjenjih umetnosti, a diplomska izložba je dobila i nagradu. Tada je Daliju već pratio oreol autsajdera koji nadčovečanskim naporima postiže nešto »isključivo svojim sposobnostima«; deset godina kasnije kada je u jednom razgovoru hteo Daliju da zapljusne naknadnim talasom sažaljenja, glumac P.B., još uvek na talasima slave kao pozorišna zvezda Pinterovog »Rođendana« rekao mu je ironično: »Vidi ti ugnjetenog građanstva; a Murtić; Soldatović i Džamonja se muče kao prosjaci po Monmartru!«; sedeli su u restoranu njihovog najdražeg fudbalskog kluba; komentarisali su ideju o »nacionalnom pomirenju« u poređenju sa neprijateljstvom dva beogradska suparnička fudbalska kluba i došli do zaključka da ako se partizani i četnici i pomire, zaratiće navijači; za stolom je bio i »brat blizanac« P.B.-a, N., legendarni kontraobaveštajac u penziji, koji se samo nasmejao i rekao: »neka se deca luftiraju«!

Čavka ulazi u taj soliter, koji bi mogao da se nalazi i u Tivtu u ulici II omladinske brigade, jer ga je Dalija pozvala na kafu.
»Hoćeš da svratiš?«
»Zašto?!«
»Ne seri. Imam kafu. Vakumirana, filter, iz Alonsa. Ili Julijus Majnla. A iz Alonsa su vrećice.«
»Odakle ti?!«, omače se Čavki glupavo.
»Ima se... sada.« Zastala je. »Putujem uskoro. Treba da se vidimo zbog nečega. Hajde dođi«

Čavka zna da Dalija ne voli da joj dosađuju u ateljeu, pa kad ga zove, posle gotovo godinu dana od prodaje butika, znači da joj nešto treba. Naime, do njega su doprle glasine da ona jedva preživljava, ne plaća infostan, struju samo svakog drugog meseca, i da živi na hlebu i mleku. Protestno neplaćanje dažbina koje je počela da praktikuje u vreme šetnji joj se posle godinu i po dana obilo o glavu. Odakle joj sada novac za put? Verovatno joj treba pomoć da proda stan. Dalija je odmah po povratku od tatine radne sobe napravila, dok je još bilo pariske love za bacanje, nešto što liči na »ukusni« (ona voli taj pridev, njoj je ukusno sve osim hrane; ona je, pak, »straobalna«) projektantski biro u stilu Louzijevog pop-art filma o Modesti Blejz, crveno omalanih zidova, sa rafijom umesto roletni, dve stolice za ležanje od pruća pričvršćenog na žice, hrpom afrikanskih maski, i pola tuceta stajaćih i stonih lampi, i dve sofa-fotelje sa pačvork jastucima, dok bi ostali gosti posedali po podu (jastuci su uvek bili pri ruci), a muzika Niko i saund-trak iz filma Modesti Blejz se uvek čula iz sada već prepotopskog muzičkog stuba. Na kraju se jedva našlo mesta za radni sto. Dalija je verovala da je posle protesta i šetnji »dašak sveta« konačno zapahnuo i ovu orijentalnu ispostavu večitih dođoša i selica. Brzo se razuverila, ali iz nekog razloga bilo joj je nemoguće da se vrati u Pariz. Čavka se nije raspitivao, ne želeći da stavlja so na ranu; izgleda da je u žaru patriotskog, političkog i antropološkog optimizma preoštro prekinula veze koje je desetak godina stvarala »tamo«, pa nije imala kuda. Posle gostovanja na radiju kod poznate nezavisne novinarke O.T. koja ju je pozvala da uz izbor svoje muzike kaže i »nešto o sebi«, Dalija je bila na sedmom nebu otprilike šest meseci; tada je mislila da će sa »povratkom nasilno uništenog građanstva« čiji je ona pravi predstavnik bila i doslovno i krv lila, početi tako reći masovna proizvodnja damskih šešira, valjda i žirado muških pokrivala za glavu, te zasigurno i štapova, da ćemo iz Južne Afrike dijamante uvoziti za luksuzne drške tih štapova, a kamašne...? »Jooj, kamašne kad krenu da prave, Čavko moja, i neće biti više broševa od lažnog srebra i bižuterije pored pijaca«, tu bi se prekrstila. »To nigde u svetu nema: lažni nakit pored krompira i praziluka!«.

Snimak te pedesetominutne radio-emisije na »alternativnom« gradskom radiju Dalija je puštala gostima koje je u početku gotovo kompulzivno pozivala svakodnevno (bilo je teško u svoj toj početnoj povratničkoj euforiji Daliji odmah ukazati da ako je taj slobodni radio još uvek tako »alternativan«, i da ako se »slobodni« radio i »slobodna televizija« čuju i vide samo na području 7-8 gradskih opština, da tu nema nikakve promene); dve narudžbine koje je kao fol bila dobila odmah posle emisije bile su više znak pažnje, zavaravanje; ubrzo se pokazalo da je »došlo do preraspodele prioriteta« u jednom slučaju i do »neobjašnjive ćutnje« i odjave telefona nezavisnog pozorišnog producenta u drugom. Uskoro su gosti počeli da je nerviraju, pa su se posete proredile. Radnjica u prizemlju istog solitera (nekadašnji obućar, pa zatim diskont pića, pa farbara, pa opet diskont pića, pa fotokopirnica) koju je brzopleto kupila i sa puno ljubavi i neverovatnog entuzijazma uredila trošeći onaj novac koji je mogla bolje da rasporedi da ne bi živela na mleku-hlebu kasnijih godina, da bi je pretvorila u Boutique Les Chapeaues de Singidunum, možda je imala ukupno dva i po tuceta posetilaca u 2 godine »rada i postojanja«, a za koje vreme je možda troje ljudi kupilo neki šal; šešir nije uspela da proda. Čavka je u svojoj grozomorno zaposlenoj glavi koja uvek emituje filmove sa tugom morao da odvija i tu rolnu: osećao je da Dalija zamišlja posetu tv-ekipa (i »Beogradskog programa« državne televizije), radoznale i oduševljene novinare koji se dive »jedva dočekanom a tako normalnom povratku Evrope i svih vrednosti u naš grad« (»Pa, mi smo uvek bili Evropa i ostali smo to!«, koliko životno potrebnog ponosa i samozavaravanja ima u toj tako često izgovaranoj rečenici!), a iz razgovora sa njom Čavka je osetio i ustreptalo očekivanje posete iz inostranstva: »Znaš, oni će se vrlo iznenaditi! Pričala sam im ja...«; Dalija nije pričala detaljno o svom uspehu u Parizu, više je to bio generalni opis »reda«, »mentaliteta«, »pariske opuštenosti«: »Ma nije ti to kao Njujork, gde svi žure a ne vidiš sunce na ulicama jer se osećaš kao u kutiji za cipele! U Parizu ljudi umeju da uživaju!«, ali je posle izvesnog vremena pažljivi slušalac mogao da opazi upadljivo odsustvo Francuza u njenom pariskom bedekeru – sve se svodilo na tri-četiri beogradska poznanika »koji su se snašli«. Čavka je lako mogao da dedukuje da se Dalija tamo samo još jednom ozledila. Nije se snašla, nije se odomaćila, i ubrzo je u toj izolovanosti došla i koja zla primedba iz usta kakvog Parižanina, jer uvek se nađe neko ko strance stavlja na svoje mesto, i to je najverovatnije bila ta gorka rana, koju nije imao ko da leči; izolovanost u inostranstvu se lako potiskuje; »evo od sutra krećem na dva tečaja - i jezika, da konačno dobijem sertifikat i krojački, da počnem od nečega!«; ali sutra, opet gubeći samopouzdanje, umesto da odradi svoj jutarnji fitnes i krene u ostvarenje plana, ona bi uplatila novu ratu kirije, i kupila nove zalihe krekera i »otišla da vidi svoje«; kad se zapustiš, treba ti jak motiv da se vratiš na stari kolosek, to Čavka zna.

I tako, kad već nije učinila poznatu odvratnu grešku tolikih povratnika, ono rasipničko stavljanje do znanja onima koji su ih nogom u guzicu poslali u beli svet »a gle'te sada, ko je uspeo, ha?«, (a to rasipanje se kreće u rasponu od donacija i zadužbina i donošenja Rols Rojsa u selo koje nema ni struju, do sirotinjskog nametljivog raspitivanja ima li »ovde« tostera i pravog tost hleba) dakle kada već nije dokazivala svojima tamošnji uspeh – a te greške je ionako bila spasena igrom slučaja i biologije, naime, malobrojna rodbina na čelu s ocem je umrla, a mnogo prijatelja koji bi je pamtili ionako nije imala – ona se prešaltovala na drugu, obrnutu a isto tako nemoguću misiju – da pokaže strancima da je uspela kod kuće!

Dalija je revnosno pozivala vlasnicu salona u Parizu, u kojem – to je Čavka naslućivao – nije bila dizajner već valjda sekretarica i dve skoro zaboravljene osobe iz beogradskog rokerskog života koje su tamo prebegle iz različitih razloga; večito mladog pevača P. koji je sam izmišljao skandale vezane za sebe, pa kada je čaršija poverovala u jedan od njih, to mu se na kraju smučilo pa je svog novorođenog sina odlučio da poštedi nepotrebnih repova te se preselio u sivi grad mode (još je Henri Miler znao da je Pariz zapravo siv, a moda se već dvadesetak godina preuzima iz Londona), i ćerku legendarne glumice E.R., koja (ćerka) je već u prenatalnoj dobi bila anfan teribl, tako da su blazirani novoromantičari padali na dupe od njenih izmišljotina (»ovde« je njen toples incident na žurci u »Beograđanki« bio dovoljan da joj pribavi dugotrajnu slavu), da bi odjednom počela da traži »duhovni mir«, i posle neuspelog dvonedeljnog boravka u ženskom manastiru na Kosovu otišla »gore«, da bi se »sabrala«. U stvari se oduzela, za život, magnumom sa bubnjem od 6 metaka; jedan je bio u slepoočnici.

Niti je »Beograd«, šta god to značilo, počeo masovno da kupuje damske šešire, niti je Evropa stigla »tamo gde joj je mesto«, kako lokal-patrioti vole da seru, čak nije htela ta »Evropa« ni da pošalje predstavnike u vidu jedne Francuskinje modiskinje (njeno poznanstvo sa Dalijinom odavno preminulom majkom je zapravo omogućilo Čavkinoj prijateljici da se »skloni gore«, poverio mu je to jedan njihov zajednički poznanik) i naših otkačenih iseljenika. Tako da ni »njima« nije uspela ništa da dokaže; nije se pojavio ni roker P. koji je tada još ljutito govorio da je zauvek batalio ovaj grad.

Čavka pokušava da rekonstruiše njen poziv.
»Da svratiš na kafu?«
»Zašto?!«
»Hajde ne seri, nego dođi. Imam tvoju, filter, vakumiranu iz Alonsa.«
»Nemam više veze u Direkciji...«, hteo je da doda Čavka, ali je odustao; Daliji dakle nešto treba, on bi se opkladio da su iskrsli problemi u vezi sa uknjiženjem stana, koji bi sada, odjednom, da proda i »pokuša u Lisabonu, pa šta bude...«, tako je bar pričala pre godinu i po.

Ali čim ona kaže »Ne seri...« znači da je dobro raspoložena...! To je njen način da ispolji svoju povređenu senzitivnost, misli Čavka. A spomenula je i da putuje. Možda će još ona njega pozvati da zajedno odu?! Pa da, ipak su bili bliski od detinjstva, jebeš strast i to, mogu jedno drugo da razumeju i da se ispomognu napolju, pa je l' tako...?

Onu radnjicu u prizemlju solitera je, posle dvogodišnjeg mrcvarenja sa porezom, koji je zahvaljujući pregrmeloj inflaciji iz 1993. bio još donekle podnošljiv, prodala susedu koji se bavio misterioznim zanimanjem; uvek je bio kod kuće pre podne, a automobile je menjao svakih 18 meseci; umesto butika tu je sada magacin nejasne namene.

Les Chapeaus d'Singidunum je imao 2 i po tuceta posetilaca, 3 prodata šala, i nekoliko obijača. Uzimali su lampe i jastuke, a jednom i roletne. Daliji je naročito bilo žao pariskih lampi jer je u nastupu vlasničke euforije najlepšu rasvetu odmah smestila dole. Prva tri meseca je svake večeri usisavala prašinu a prala je prozore svakog trećeg dana. Čavki je bilo nepodnošljivo da čeka kada će elan početi da zamire. To se nije desilo ni onda kada su joj isekli i odneli žice kojima je produžila put svojim muzičkim zvučnicima sa III sprata do prizemlja. Da bi posetioci mogli da uživaju u Niko i Velvet Andergraundu. Ni onda kada su joj, već posle dve i po nedelje, prvi put obili butik. Ni onda kada je prvi račun za porez platila revnosno, veselo, samo konstatujući da od dolaska nije zaradila nijedan dinar a da je potrošila 7 hiljada maraka. »Ako se ovako nastavi«, rekla je srčući francusku zamenu za kafu iz poslednjih ostataka pariskih zaliha, »za dva meseca ću biti socijalni slučaj.« Ali, još je verovala u »prodor znanja i pameti i kreativnosti«; Čavka joj je ukupno desetak puta pravio društvo dok je tačno u 21.01 zaključavala butik, bacajući na poluspuštene roletne koje osvetljava jedna lampa ostavljena da gori pogled još uvek pun nežnosti, ljubavi i nade u preporod, uspeh...

Nadu, polet, a Čavki se tada činilo i ljubav prema samoj sebi, izgubila je odjednom, kada je jedna euforija naglo završena razočaranjem: naime, radio novinarka, O.T., koja je u međuvremenu zapalila za Lisabon pošto joj se smučila jedna pasuljarska diverzija slušalaca u noćnom programu koji je vodila, još jedared je svratila, ali ovog puta povevši sa sobom i »goste iz inostranstva«. Dugo očekivani »susret sa svetom« konačno se dogodio, kakav takav. Bila je to ekipa novinara, aktivista iz monitoringa za slobodu medija i eksperata za brendove i nezavisno sindikalno organizovanje, koji su držali tečajeve našim otpadničkim sindikatima. Uglavnom su bili došli da steknu uvid u okvire medijske represije; bilo je i dvoje naših, na pravom putu da se »snađu«, ko u Lisabonu ko u Španiji, koja je tek krajem 90-ih postala veći hit od Porugalije. Čavka bi ironično mogao da doda da je i on tada bio »gost iz inostranstva« jer se početkom novembra 1998. tek bio vratio iz tromesečnog boravka u Londonu.

To beogradsko veče u prepunom butiku Les Chapeaus de Singidunum bilo je poslednje koje je videlo osmeh nade i optimizma na Dalijinom licu. Čavka je glavninu vremena proveo ispred radnje – on ionako ne bi ništa kupio – dok je Dalija na prilično dobrom francuskom, koji je dopunjavala ponekom engleskom rečju sa namernim francuskim akcentom izvodila šou svoga života; upravo u to vreme je beogradske bioskope došao film »Little Voice« i Čavka nije mogao a da ne zamisli Džejn Horoks u očajničkom nastupu ali sa promuklim, muškobanjastim glasom Niko ili Minje Sovilj, jer je Dalija pušila dve i po kutije »Lucky Strikea« na dan, i taj žar iz njenih očiju koji je svetleo i onda kada je sijalica na jednoj egzotičnoj lampi pregorela...

»Mon Boutique vous permet de dénicher la meilleure affaire a partir d'un large inventaire de produits provenant des meilleures boutiques en ligne!«
(Dalijin smeh)
Nikada posle toga Dalija nije toliko puta odmotavala i ponovo pakovala šalove i vadila šešire i sa najgornjih polica.
»En pur coton blanc et bord surpiqué; sous-entend: taille unique.«
(Dalijin smeh; odobravanje gostiju)
Interes gostiju je ispočetka bio takav da je Čavka verovao da će kupiti celu radnjicu i da će morati da organizuju i kakav dodatni transport, ako već ne na kamilama i brodovima, onda bar sa jednim kargo-kontejnerom u vozu.
»See this one, cette l'accessoire sophistiqué! Effet de large ruban et fleur décorative, how to say...sur la bordure!«
(Dalijin smeh; »ahanje« gostiju)
»En organdi pur coton. Cette naturel - taille unique. Il parfait une tenue sans, précisément, just for you... exactement!«
Razlog što ljudi iz belog sveta dolaze ovde u posetu nije uvek humanitarne naravi. Čovek se teško odriče gotovog novca. Neki put je važnije umeti razumeti drugoga u njegovoj nevolji. Znaš li ti koliko je umeće samo saslušati čoveka?! Topla ljudska reč je često mnogo važnija od svakojakog bogatstva.

Čavki su se ove rečenice - kao izmilele iz kakve Samokovlijine pripovetke ili Andrićeve »Gospođice« - odjednom počele da »javljaju« dok se tako šetkao ispred butičića, ne pokušavajući sam da započne razgovor sa novinarkom, koja nije ni ulazila unutra (da li iz iste solidarnosti ili nelagode, nije mogao da nasluti); znao je samo da pokušava da se udene u Lisabonu, a on je bio depresivan sagovornik što se toga tiče kao frišak povratnik iz Londona, gde mu je dosadilo da se gužva u sobi sa unucima stare porodične prijateljice (koja ga je i primila iz osećanja obaveze da bi na pogrešan način gajila svoje uspomene na domovinu i navodni zavet dat njegovoj majci, i koja je, ne mogavši da rođenog sina natera u redovne posete crkvi i guslarskom kulturno-umetničkom društvu, pokušavala tim revnosnije njega da prevaspitava, počevši od držanja predavanja iz istorije – u pozno doba razvijena ljubav prema teorijama o poreklu naroda i jezika – pa do kukanja nad zločinima: komunisti, Englezi, Rusi, Amerikanci, »braća« - svi su krivi, samo su nam Kelti braća, tačnije i Kelti su Srbi, a i Čavka bi mogao da obuče nešto drugo a ne samo tu mrtvačku crnu boju...!; i šta mu je to trebalo da tronedeljnu nadnicu od konobarisanja na crno u kafani jednog našeg Srbina spiska na Kortni Lav i Kjur - »vidi ga našminkani ludak!« – a on je i dalje čuvao i negovao uspomene na taj Blind date-koncert grupa Houl i Kjur u londonskom Forumu oktobra 1998). Bile su to teške godine za snalaženje: ako je čovek radio na crno nije imao vremena da se »snađe« a bez posla nije imao love da pokuša ostanak; budući da je zbog stalnog gunđanja počeo da se oseća kao Mija Aleksić u svojoj omiljenoj pozorišnoj ulozi ostarelog umetnika (»...meni dođe da se obesim«) postupio je kao isti lik - otišao je; viza je ionako isticala i on se vratio bez ikakve ušteđevine. Pored koncerta Kjur još ga je držao i šou Placeboa sa Ultrasaundom kao predgrupom i velikim otkrićem; znali su da sviraju kao da imaju džez i klasične akademije za sobom a bili su obučeni kao žicaroši sa čoška; nesporazum sa onom emigracijom, što će tek kasnije dobiti pravo značenje, kao i njegova neodlučnost su krivi što se ipak vratio a da su mu dugovi zbog komunalnih dažbina i dalje visili nad glavom.

Sa novinarkom je ispred butika ipak učestvovao u razgovaru o prednostima turističke vize nad poslovnom ili studentskom, za one koji žele da ostanu. Čavki su kao i obično rizici izgledali veći od možebitnih dobitaka. Ali, budući da nedavno ni sa^m nije rizikovao, mogao je novinarki da izgleda samo kao zla slutnja.

»Le couvre-chef sous toute ses formes est depuis des siecles un signe extérieur de richesse, le symbole d'une nationalité, l'appartenance a une classe...!«, ovo je Dalija izgovorila vrlo uzbuđeno, grcajući, jer to je očigledno bio trijumf građanskog Beograda, vaksrsenje njegovo, ma celi svet će da vidi da ovde ne žive samo seljaci i primitivci. Otprilike te reči koje je sada izgovorila na francuskom je bila rekla i u onoj radio-emisiji, novinarki s kojom je Čavka pričao o neizvesnosti odlaska, a ovoga puta umesto žamora koji bi bar hinio zainteresovanost, smeh je bio malčice...hm...podrugljiv?!

Možda gostima iz sveta šeširi ne znače toliko kao simbol svega i svačega, od nacije do porodičnog porekla?
Među svim posetiocima ovoj raskrsnici puteva neće biti da su valjda svi došli s namerom da budu spasioci i da pomažu domorocima. Isto tako neće biti i da su svi svestrano obrazovani i upućeni u međunarodnu politiku i istoriju ideja od kasnog Srednjeg veka naovamo. Čavka je vremenom, upoređujući ponašanje stranaca i tamo i ovde, skrozirao jedan tip proračunatog pozerskog humaniste, koji se divi samom sebi zato što uopšte gazi nogom po prokaženom tlu Balkana. Jedna do zla boga arogantna ideja, da je podmetnuti nezainteresovano rame na petnaest minuta depresivnom domaćinu ili dati kurtoazni putopisno-turistički kompliment u stilu »ovde su ljudi tako srdačni a hrana je božanstvena...« ravno spasavanju i redova Rajana i buljuka gladne dece i pokrštavanju dva plemena kanibala.

Neverovatno da je tako nešto Daliji promaklo. Dok je ovaj pretposlednji smeh još odjekivao u Čavkinim ušima, i dok je on zbog nje crveneo a ona još nije bila ukapirala, njega je to tako zabolelo da je umalo zaplakao i počeo je opet da se ljuti na sebe, jer tu svoju osobinu da pati zbog »tuđe estetske disharmonije« kako bi mu obično govorio glumac P.B., a koji je u međuvremenu postao poslednji Henri Higins na beogradskoj pozorišnoj sceni, nije podnosio, a nije mogao da pobegne od toga.

Kada su izašli iz butičića, Čavka je na Dalijinom licu video da još nije stigla da se razočara. Ništa biti neće od dolaska daška svetske mode itd. Bila je zajapurena, ali kao da je očekivala neki post skriptum u kojem bi ipak bila pobednica. Pogrešno obučene strane novinarke, dva naša marketinška »konsultanta«, koji su – pametno! – odlučili da Evropljanima prvo uvale sebe, Holanđanka koja drži radionicu video-arta, prevodilac Amnestija – to je bila ekipa, i O.T. ih je sve povela dalje, »u grad«, a Čavka je pošao sa Dalijom gore, želeći da je na bilo koji način uteši, ako može. Progovorili su nekoliko reči o političkoj situaciji (dolazak stranih posmatrača na Kosovo i zemljotres su tada kasne jeseni 1998. bili aktuelni). Kada je sledeće nedelje došao do nje, izgledala je kao da nije spavala danima. I počela je da pominje prodaju »poslovnog objekta«. Što je prve jeseni posle bombardovanja i uradila. Čavka je ubeđen da od tada više nije ni sela za svoj dizajnerski sto. Od tada su im se i susreti proredili, gotovo godinu dana se nisu videli, i sada vrelog leta dvehiljadite godine, Čavka po žezi od 36 julskih stepeni neosvežen kapljicama nepostojećih erkondišna na Voždovcu »svraća« na kafu.

Koja je dobijala sve više značenja što se duže on klatio u tramvaju broj devet. Gotovo da se ubedio da joj je glas odisao starom nežnošću, a činjenica da se potrudila da mu nabavi filter kafu sve više je dobijala na težini, gotovo da je izgledala kao sudbonosno da.

Sa Dalijom se rastajao nekoliko puta, prvi put kada su birali srednje škole – on se odlučio za matematiku, više zato da ne bi morao da buba istoriju i druge društvene predmete, ona je znala da će ili upisati dizajnersku ili će umreti. Ljubav, za njega prva, o kojoj je do 2000. napisao 2 romana i spalio ih, završila se tako što ga je ostavila zbog profesora koji ju je spremao za prijemni. Drugi put, kada su bili »samo« prijatelji, otišla je u Pariz a da mu ne kaže. Telefonirao je njenoj kući posle mesec ili dva njene iznenadne ćutnje a tek što su počeli ponovo da izlaze. Javio se otac, kome su u međuvremenu dali naš pasoš, a pričalo se i da je teško bolestan.
»Molim vas Daliju«
»Ona je u Parizu.«
»?! Kada se vraća?«
»Neće skoro... Da li je to Čavka? Kažite, kažite, preneću.«
Čavka je spustio slušalicu.
Kada se vratila 1997. tražila je da joj pomogne da uknjiži lokal i stan posle smrti oca. Tada je još poznavao nekog u Direkciji. Za lokal je uspeo da joj završi posao, za stan nije. Moraće da joj ostane dužan tu uslugu.

Pošto je prodala butik, povukla se iz života. Tako mu je rekla, telefonom: »Idem u plansko povlačenje, do daljeg.« Čavka je znao da je gotovo čitav iznos uplatila na račun Infostana da otplati dugove. Struju su joj ponovo pripustili tek kada je ostatak novca od prodaje uplatila njima; glasine da živi samo na hlebu i mleku stizale su do njega.
I evo sada, posle nešto manje od godinu dana od vrhunca njene finasijske krize i rastanka od voljene radnjice za šešire, razvlašćena građanska kćer njegovog detinjstva ga zove na kafu.

Čavka se svega prisetio dok je prolazio pored magacina u kojem se 25 meseci nalazio u Boutique Les Chapeaues de Singidunum; trideset šest stepeni, »Ne parkiraj!« na tabli ispred magacina, Beograd se dinsta ispod spuštenih roletni.
Pa da, vreme je da se skrasimo; ko nas bolje poznaje nego mi jedno drugo?!, mislio je Čavka dok je pritiskao zvonce.

Kada mu je otvorila vrata, iznenadio se, pozitivno. Lepša je nego godine 1997., a lice kao sa liftinga. Radost (zbog čega?), ili je serotonin na nivou. Čavka proučava moguće simptome kljukanja antidepresivima – ugojenost, staklast pogled i slično. Ne vidi ih. Naprotiv, puka energija probija iz nje. Stan je čist, ni traga od zapuštenosti, neimaštine... Hleb i mleko?! To ga je neko navukao...Ona njemu to priprema neko lepo iznenađenje, a ljudi su tako pakosni...! Dalija i dalje izgleda kao kombinacija En Heč i Džejn Horoks, iako mu je još teško da s tim nežnim izgledom poveže njen hrapav glas koji duguje cigaretama.

»Pa ti si dobro?!«, opet je izvalio Čavka.
Nasmejala se. Na stolu ispred troseda nalazio se današnji broj opozicionog lista kojem preti zabrana zbog objavljivanja spiska »udbaških saradnika« u gradskom javnom životu »u najgora vremena«. Primerak je postavljen kao za izložbu. Čavka novine više ne čita. Naviku je stekao silom, kada se i sam mučio sa dugovima, a onda je nastavio da se lišava senzacija; dobro je za stanje duha i tela. Imao je utisak da Dalija proverava dejstvo naslovne stranice tog lista (»Tasteri umetnici!«), ali o tome nije dalje razmišljao, jer nije uviđao povezanost.
Pored novina je bila čokolada, kao i veliki tanjir sa kolačima iz Zmaj Jovine. Ona je naravno uočila da on gleda u te krasote od ugljenih hidrata i maslaca, pa je rekla:
»Sve je za tebe.«

Eto, ona nešto želi da me pita!, pomislio je Čavka. Kada bi trebalo da definiše stanje svoga standarda poslednjih godina, Čavka bi to najlakše uradio podatkom koliko je za to vreme ukupno kupio grama kolača u toj poslastičarnici.
»Odakle ti?!«, pita Čavka.
Da li je to rekord u broju šašavih pitanja u jednom danu?
»Uzmi i ne brini. Za tebe.«
»?«
To je to, pomisli Čavka, zna ona da se na mene može uvek osloniti i sada će me pozvati da odem s njom gde bilo! Mi smo već u godinama kada su razumevanje i podrška važniji od zaljubljenosti.
Sa radija se čuo Đorđe Marjanović »Srce koje vo-li godine ne bro-ji...ahhhaaaaaa ahaaaaaaaaaa...!« i on je u mislima već počeo da se pakuje, razmišljajući kome za prvo vreme da ostavi ključeve od stana...

»Vreme je da se raskusuramo...«, reče Dalija.
»?»
Zatečen, odlučio je da preskoči tu rečenicu i da se posveti pitanju kolača:
»Zašto sad to? Ma žao mi sve sam da pojedem...!«
Nije imalo smisla da samo onako ponudi Daliju, jer ona, kao i većina pušača, ne voli slatkiše.
»Čega ti je žao?«
»Dobro, ja sam moralna nakaza: ljudi mi nije žao i baš me briga a plakao bih zbog ranjenog vrapca. Posle tolikih muka sad ti mene čašćavaš...«
»Daj ne seri! K'o Tito na Sutjesci jeb'o te!«
Dodala je:
»Vraćam se u Pariz. Ovde sam završila posao.«
Još ima šansi za poziv...
»Hej, odlično. Lisabon ništa? Kako si to udesila?«
»Nisi čitao?«
»-»
Čavka je shvatio da Dalija misli na novine i spiskove saradnika DB-a i dosijee; ali vezu sa njom ne vidi.
»Dakle, ti si stvarno naivčina i budala!«
»Tell me something I don't know. Daj, prosvetli me. Bar dok mi se ne digne šećer od ovih kolača...ne kapiram... Hm... torta 'Aleksandar'...! Njam...«
»Dugujem ti jedno objašnjenje i izvinjence; mislim da treba da znaš... Malo sam te zloupotrebila...«
»Da? Kako?«, punim ustima pita Čavka.
»Znaš da se stalno govorilo da mi je tata emigrant, da mene i onu moju ludu maćehu prati udba, da sam pod kontrolom...«
»Da.«, mljacka Čavka.
I princes krofna sa šlagom posuta šećerom u prahu došla je na red.
»Znaš da se za tebe pričalo da si saradnik!«
»?!?!«
Pa dalje:
»Za mene?«
»Pa da, ti nisi ni znao. Naivko. A zašto ti nisu objavili ništa dok se Stambol nije angažovao?! I zašto te nisu primili na odseku za restauraciju, kad si napustio matematiku na godinu dana?! Sećaš se, uhvatilo te da budeš 'Nebojša Mitrić naše arheologije'! Ni u Dadovu te nisu hteli...«
Smejala se slatko.
»Ti ćeš da mi objasniš zašto?!«
»Znaš, ja sam pustila glasinu da si saradnik...!«
»?!«
Rolat od marcipana mu je zastao u grlu.
»Je l' dobra kafa?«
»O'ladila se!!«
»Pa dobro, jesi li čuo šta piše kad već nisi čitao? Niko ti nije javio?«
»Ko da mi javi? Šta bre da mi javi?«

Uzela je te zabranjivane opozicione novine, taj »simbol profesionalizma i hrabrosti« i otvorila stranu na kojoj je naslov »Tasteri umetnici«, rasprostrt na duplerici poput nakaznog protivzakonito nadzidanog tamnosmeđeg krova stambene mafije bio potkrepljen spiskom u tri stupca; u jednom su bili različiti slobodni umetnici; među njima -njeno ime!

Čavka je progutao parče marcipana bez žvakanja.
»A ćale emigrant?«
»Film-freak treba da zna šta je cover. Dakle ja sam dvadesetak godina otkucavala neprijatelje još od demonstracija 'Solidarnosti' na Trgu Marksa i Engelsa.«
»Pa videli smo se tamo«, izvali on, dok mu je sadržaj rečenice usporeno dolazio do svesti.

Čavka se setio, tada je on samo prolazio pored koncerta na otvorenom u znak podrške Palestincima u Libanu čije je logore Šaron tada bombardovao. Ulazio je u zgradu na Trgu Nikole Pašića broj 9. Išao je na šahovski meč. U stanu njihovog porodičnog prijatelja, poznatog beogradskog golubara, inače i samog zagriženog šahiste, Čavka je imao svoje poslednje šahovske pripreme sa ženskim velemajstorom M.L. s kojom je kasnije za opkladu u ŠK »Slavija« igrao dva neopevana brzopotezna meča uz suđenje A.P.-a, jednog Sarajlije i majstorskog kandidata, koji ga je, uostalom kao i ona, pušenjem dovodio do ludila. U to vreme je mislio da će od njega biti šahista. Kada je na otvorenom turniru u Beloj Crkvi konačno shvatio da je samo malo bolji od Dišana, odlučio je da prestane da se muči.

»A ćale emigrant i sva ta žvaka?!«
»Uh uh ala sporo kapiramo, ha?«
»A šta kažeš, pustila si glasinu da sam ja saradnik? Pa kako? Čime sam se ja to bavio da bi to imalo smisla?! I zašto?«
»Decoy, dragi. Tebe su gledali i krstili se, a ja sam radila svoj posao. Punkeri, sindikati, Slovenci, ti si išao u Trbovlje kod ćaleta onog tipa iz Lajbaha i od tebe cvikaju, ti piješ vekiju sa koka kolom sa njima i ne znaš gde si, ja završim posao, sećaš se 1984.?; pa književna ogovaranja, strani gosti, borci za slobodu medija, tebi se smeju zbog P.B. i fudbala, a ja delam i ćutim, studenti, novi primitivizam 'crk'o Maršal', Dom omladine, demonstracije, mitinzi, šetnje...«
»Srk...!«

Čavka je dovršio prvu šolju kafe. Eh, Julius Majnl Jubileum mešavina filter kafe je majka!

Trbovlje, da sećao se godine 1984. Šest meseci boravka u Sloveniji. Kao apsolvent matematike uspeo je preko veze da uskoči u konkurs jedne beogradske firme koja je imala predstavništvo u Ljubljani. (Jedan deo njegove porodice je imao veze sa Janezom Zemljaričem, tada važnijim slovenačkim kadrom na saveznoj funkciji.) Tražili su programere bez iskustva. Stan u Zidanom Mostu, svakodnevna i tačna linija na svakih deset minuta vozom do Ljubljane, a Trbovlje je bilo blizu autobusom; tu je živela Slovenka koja ga je nekad čuvala; Alojzija, ali uvek su je zvali Lojzika; njen najstariji sin je kopao u rudniku, ona je radila kao čistačica a posle podne ga čuvala; njen unuk Roman, nekoliko godina stariji od Čavke bio je tada večiti student prava, a bavio se pisanjem SF priča i radio drama, okultnim naukama a najviše pićem i društvom. Tako reći, imao je slovenačkog brata. Tri puta nedeljno su bili na »turi« u Trbovlju. U to vreme je vekija u radničkom Trbovlju bila na ceni kao klekovača među beogradskim piscima, ili vinjak među ljubljanskim biznismenima. Godine 1984. godine rokenrol je u Beogradu zamro, a u Sloveniji je pank još živeo; Čavka je tada bio zaokupljen idejom da postane stalni bubnjar benda koji ima nešto više od demo snimaka; to mu je bio glavni motiv odlaska u Sloveniju (pošto su ga odbili na prijemnom na Likovnoj akademiji, a jedan novosadski kritičar mu, za tekstove koje mu je pokazao, umesto recenzije rekao »Zašto ne obiđeš disko klubove u Novom Sadu?! Ima tako lepih devojaka tamo!«, i pošto je odustao od svih sportova i šaha, majka je želela da se on konačno skrasi i »odraste« - zato je i nagovorila kritičara da tako kaže); takozvani obični ljudi su bili okupirani sporim padom standarda i smenjivanjem nestašica i objavljivanjem naše prezaduženosti; kao sa čitanjem starih novina, cela ta atmosfera dobijala je na značaju tek naknadno; naravno da se ništa nije moglo osetiti u smislu dolazećih ratova 90-ih; sve se može podvesti pod veliki gubitak vremena. Razlike su postojale, i tri godine kasnije, 7 i po meseci pre osme sednice a za vreme Festa-a u razgovoru sa »crnotalasnim« rediteljem D.M. (»Ja sam sivotalasni reditelj!«, govorio je on uvek kroz smeh) koji je obožavao takav vinaverovski način gledanja na stvari, izvlačenje dalekosežnih zaključaka iz, na prvi pogled, beznačajnih detalja, rekao je kako se sredinom 80-ih stanje u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji moglo osetiti po programu državnog radija! Naime, Čavka je tada uporedio: Program Radio Beograda se u ponoć završavao Internacionalom, posle »pretponoćnih (to jest pesničkih) trenutaka« i posle ozbiljnih emisija za naše iseljenike. Hrvatski radio je ponoć obeležavao Lijepom našom, a večernji program je bio raznovrstan, od emisija iz kulture do prenosa rok koncerata iz Kulušića, tako da su 1985. ili 1986. Psihomodo Pop i Davor Gobac imali priliku da neposredno prethode himni. Slovenački radio je jednom tada dnevni program završio Pankrtima a drugi put Seks Pistolsima; Čavka se sećao i omladinskih emisija.
»O tome bi možda vredelo nešto snimiti!« reče D.M. dok su sedeli u kafeu u tada još uvek ulici Borisa Kidriča i ode da kupi svežanj tabloida koje je gutao; išao je onim svojim sitnim nervoznim korakom, gotovo na prstima kao gejša na ubrzanom filmu. »Deca glavnih likova iz filma Žike Pavlovića i deca mojih junaka! Paralelne priče! To bi bilo opasno!«, dodao je kada se vratio, već zadihan, uz onaj svoj šištavi smeh.

Ako laže koza ne laže rog: na jugu Srbije gradili su psihijatrijske klinike za suicidalnu decu i omladinu; glavni, u stvari jedini razlog za alarmantno veliki broj samoubistava u vranjskom kraju je bio taj da roditelji nisu dozvoljavai deci da izlaze posle 10 uveče! U to vreme u Sloveniji 90 posto omladine starije od 18 godina bilo je ekonomski nezavisno; dok se u Srbiji i danas govorio »dok moj lebac jedeš...«, godine 1984. su pankeri u kožnim jaknama sa rajsferšlusima ravnopravno raspravljali sa nosiocima partizanske spomenice u SSRN... Hrvatska je ćutala, ali tada Čavka nije ni znao da je ćutala. Nije znao da tumači ni govor ni ćutnju, osim ako nisu bili u knjigama.

Sa sudbonosnim (za njega, i ni za koga drugog) zakašnjenjem Čavka je shvatio da je živeo u potpuno odvojenoj niši, da je slepo i gluvo hodao drugom stazom u odnosu na ljude koji su »hrlili u istoriju«. Dok se on bavio detaljima i mušicama, drugi su znali. Ako i nisu znali, potrudili su se da nauče na dopunskim časovima.

Sredinom 70-ih je sa starijim delom porodice posetio Trbovlje da obiđu Slovence koji su nekada radili u Srbiji, pre svega u rudnicima. Tada su, dok su se peli ka jednom od rudarskih naselja (tamo su uostalom sva naselja građena ili za rudare ili penzionere) jednom izdaleka videli tv-ekipu kako beleži dolazak Staneta Dolanca. Od trojice rudara dvojica su na terasama imali krevet na rasklapanje da bi noću lakše podmosili napade astme; tada je Čavka mislio da živi u najboljoj zemlji na svetu; desetak leta kasnije, godine 1984. bilo mu je zanimljivo što Trbovljani u hokeju navijaju za Jesenice i mrze Olimpiju; pored bubnjara L.D. nije imao šanse u grupi Avtomobili pa je morao da se zadovolji druženjem sa I.V.-om (ubacivao ga je u nove bendove, na po jedno veče i zamajavao pričom da će se Otroci socijalizma ponovo skupiti a on kao Zemljaričev štićenik može da doprinese autentičnosti benda!) i Alenkom (koju je zavoleo još kad je gledao skandal-bend Čao Pičke), i koju je pratio i na Akademiju i slušao njene Tožibabe... Šefu Avtomobila ga preporučio tada najkreativniji beogradski novotalasni roker, koji je sa avtomobilistom išao u školu u Sarajevu. Čavki se tada činilo da su Slovenci najveći Jugosloveni i samoupravljači, a u Beogradu kao da je postojalo jednoglasno mnenije da imamo mnogo slobode; na studentskim okruglim stolovima uvek bi se našao neko ko bi zastupao ideju da od »robova ne treba praviti gospodare«.
1991. godine u jednom zvezdarskom restoranu, kada je i on imao prilike da ugosti Romana (u međuvremenu konačno diplomiranog pravnika, oženjenog i hiperaktivnog poslovnog čoveka), malo posle prve prolivene krvi u Račku, čuo je jedan razgovor za susednim stolom; bio je to poslovni ručak, ljudi iz Saponije Osijek bili su, po običaju, ugošćeni roštiljem.
(»Pa dobro, valja li još nešto u Beogradu osim roštilja?!«, pitao je još 1984. posle povratka iz Slovenije dramaturga i budućeg romanopisca S.S. u jednom kafeu pored Studentskog trga. »Pa, dobar je i pohovani celer u Klubu književnika!«, odovorio je S. smejući se. »Moraš da probaš.«)
Uglavnom, razgovor je bio ovakav: jedan od gostiju je kaobajagi priznao da podmeću ko zna šta u njihov deterdžent. Domaćinima je odjednom postalo neugodno, oborili su pogled. Očigledno se radilo o neumesnom ulagivanju onima koji će da plate račun za dobar roštilj i mnogo piva... Razgovor je ipak nastavljen posle kraće pauze. Replika koju je zatim čuo mogla bi po Čavkinom mišljenju da obeleži sav taj period s kraja 1980-ih:
»Imao sam platu od dve hiljade maraka ali sad imam rat!«.

Tako je tek 1991. Čavka shvatio da je živeo u sasvim izdvojenoj kuli u vazduhu iz koje nije imao nikakav pogled na stvarnost oko sebe. Ostao je zatečen, kao Tišmina Vera Kroner; istina bez takvih posledica, ali izgubio je otprilike jednu deceniju života. Ovog. A i sve buduće.
O pomenutim nijansama nema smisla razgovarati s onima koji su u ovim ratovima izgubili nekog svog; a kamoli šaliti se. Čavka je bar to shvatio, i kao takav autsajder, morao je samo još više da se izoluje...

I tako je aprila godine 1984. Čavka iznenada sreo Daliju usred Slovenije; »Gledam izložbu Irwina u ŠKUC-u, a ima i umetnička radionica ovde u Ljubljani; hoću nešto da naučim. Srešćemo se na Oposition-u, okej?«, rekla je sve u jednom dahu i dodala: »Spavam kod tatinog druga. Vidimo se!«

Ipak ga je nekoliko dana kasnije pronašla telefonom u njegovom iznajmljenom stanu u Zidanom Mostu i znala je za njegove pijanke u Trbovlju, i njemu nije bilo čudno kako je znala. Raspitivala se za Mohara, koji je bio i član Irwina. Znala je da preko Romana sreće B.M.-a, oca jednog lajbahovca. Bio je srećan da ispriča sve što zna. Niko još ne zna gde su članovi benda, jesu li u Londonu kao što se priča, hoće li se vratiti, šta kaže tata, a Lupinc, zanima li ga i dalje kamera, hoće li na studije u Prag ili možda u London, i sve to, a Čavka je odgovarao i nije mu padalo na pamet da pita čemu sve to, sve čekajući da ga ona pozove da opet negde izađu.
Obradovao se, istinski. Sreli su se i u Trbovlju one večeri kad se tako napio da nije znao gde je; njegov tako reći slovenački brat Roman ga je uvodio u svako društvo, i to ne samo u kafeima (bili su zajedno i u Radio Ljubljani, on ga je pratio na razgovor sa urednicom dramskog programa). Vekije sa koka kolom su išle jedna za drugom; posle sedamnaeste nije više brojao; sa njima su sedele i neke srednjoškolke koje su bežale sa časa; previše našminkane, ali druželjubive; pokazivale su mu sveske iz matematike; dakle i tada je bio na večeri kod kako Dalija kaže »ćaleta onog iz Lajbaha«, dakle B.M.-a. Da, to je bilo to. Dogovorili su se – posle provoda, doći će na večeru, brat Slovenac i on ...

Probudio se sledećeg jutra u domu B.M.-a. Čavka je bio go, pored njega je u francuskom krevetu ležala i jedna od musavih devojaka iz kafea i držala ga za kurac; u drugoj ruci je imala opušak, srećom ugašen, pa je požar izbegnut. Ruž za usne joj je bio razmazan, a primetio je i prijatnu otečenost maljave pičke; ali da li je on bio zaslužan za to, nije mogao da se seti; na polici iznad francuskog kreveta – toga se seća jasno – nalazila se kič figura nekog istočnjačkog boga sa ogromnim kurcem; to je svemu davalo petparačku atmosferu, utisak prevare, iako je soba inače otkrivala da oni koji tu žive imaju makar malo ukusa i mnogo novca; bila je to neka kombinacija radne i spavaće sobe; nameštaj od mahagonija i tikovine, tipičan za profesorske kabinete, a budući da je bilo prostora ispod polica sa knjigama, umesto dela sa fiokama ubačen je francuski krevet, i očigledno je okvir dorađen drvetom koje se slagalo sa ostalim nameštajem – pisaćim stolom, stolicom koja je služila samo da se košulja i pantalone ne izgužvaju, garderobnim ormanom...; sećao se da su se svi Trbovljani osim Romana posle toga otuđili od njega; policija je istog jutra došla da se raspituje zbog neke tuče u kojoj su navodno učestvovali i on i njegov Slovenac; ali pitali su ih i to gde su članovi benda i planiraju li nastupe uprkos političkoj zabrani od prošle godine (tek sledeće godine Čavka je saznao da su krajem decembra održali tajni koncert u Ljubljani, a dok je on još bio u Sloveniji, Lajbah su nastupili u SKC-u Beogradu); pitali su ih i za »noje sloveniše kunst« i Čavka se seća da je pomislio da bi bilo bolje da su pitali Daliju o tome, ali je samo slegnuo ramenima; on je programer iz Beograda i nema pojma, osim toga toliko je bio pijan da se ne seća ni samog sebe te noći.
Sada, tek sada posle Dalijinih reči mogao je Čavka u naknadnoj projekciji tog filma u svojoj glavi da pretpostavi – po sistemu crne kutije - da su ti događaji i njeno prisustvo povezani, ali same veze nije mogao da nasluti i nije ni očekivao da će mu Dalija to reći.

Uostalom, posle šest meseci »rada«, beogradska firma je morala da fikari filijale u drugim republikama, nije više bilo potrebe da se lični dohoci obračunavaju u Assembleru, dolazio je Cobol, magnetne trake se odlazile, apsolventski staž je isticao i Čavka se vratio u Beograd te jeseni bez nekog osećanja gubitka; tada je još verovao da u svako doba može da skokne na sledeći Rock in Oposition (a te 1984. je bio poslednji festival!) u Ljubljanu ili u Holandiju gde je još uvek imao rodbinu. Umesto da gleda Iron Maden u Ljubljani avgusta te godine, trčao je na Pankrte 13. maja u Radnički dom u Zagorju ob Savi. Kao u pesmi Avtomobila, još uvek je mislio da može hodati po vodi...

 

noći su ovde blistave
vidiš hiljade zvezda
dok pokušavaš zaspati
slušaš kako prolaze vozovi

izađi večeras
ti si ponovo mlad

miris mora i budućnosti
bilo je sedamdeset sedme
mislio sam, ako hoću
mogao bih stajati na vodi

ti si tražio kljueč
ali ključ je oduvek bio u tvojim rukama

nešto što je putem nestalo
jer ovo je osamdeset i peta
nešto što te tera, da ponovo misliš
da si negde oduvek grešio

Avtomobili

 

»Hoćeš li još kolača?!«
»Ćale tvoj, šta je on zapravo radio?«
»On je bio isturen. Bio je mora za naše 'gastarbajtere sa političkim ambicijama!' Modiskinja kod koje sam bila je u stvari njegova žena. Pa kako bi ćale mogao ovde da ima stan da je sve to bilo istina?«
»I šta kažeš, i 'šetnje' si 'pokrivala'?«
»A šta ti misliš, zašto sam se ja vratila iz Pariza u januaru 1997.?!«.

 

Copyright © by Predrag Crnković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad