SNEŽANA RADOJIČIĆ

Rođena u Beogradu. Diplomirala na Filološkom fakultetu, na Odseku za jugoslovenske i opštu književnost. Objavila: Dok su duše lutale, pripovest (Prva knjiga, Matica srpska, 1994), LP, priče (Narodna knjiga, 2005).
Živi i radi u Beogradu.

 

ODLOMAK

1
S prozora svoje sobe Kaća ugleda par koji se ljubi dole na ulici. Stoje po naj-većoj mećavi čvrsto zagrljeni kao da su zaleđeni u zimskoj bajci.
Jednom su pre tri i po godine ona i Danijel tako stajali i ljubili se usred potopa u podnožju Kalemegdana. Iz neba se te večeri sručilo kao iz vodenih topova i na Bir- festu samo se desilo „cap!“ – nestalo je muzike i svetla a onda su poletele varnice iz kablova i usledila je serija eksplozija praćenih kakofoničnim „cvRč-kRRRr-cvRRčččč“ iz zvučnika, kao da je negde gore izbio kuršlus na svim glavnim prekidačima. Masa se panično razbežala prema zaklonima i parkingu, a ona i Danijel su se ljubili u zanosu, ništa ne primećujući.
Moraće da ga jednom pita da li se toga seća. Počinje da baje: seća se... ne seća... seća... – kao da otkida latice cvetka–zanovetka. Boji se šta će da ispadne u trenutku kad se ono dvoje budu razdvojili, ali neće da namešta. Ne trepće, ne diše, samo miče usne kao u molitvi, sad već u onoj drugoj molitvi: voli me... ne voli...
Mladić je učinio pokret i... – Jes! – ... odvojio se od devojke na Kaćino «voli me».
Polako je navukla zavese preko završne scene u kojoj su otišli zagrljeni. Di end.
Prišla je radnom stolu, ispod hrpe papira pronašla mobilni i otkucala Danijelu SMS poruku. Oklevala je da je pošalje. Ali maločas je ispalo „voli me“ a to znači da će biti sve u redu. Ohrabrena, poljubila je svoju amajliju - privezak sa svetom Petkom na lančiću - i pritisnula sent.
Znala je da će se javiti čim je pročita.
– Zašto ne možeš?!
Ni zdravo, ni kako si, ni šta radiš, a nisu se čuli od juče popodne. Sinoć je morala da ostane kod kuće da radi, a on je posle probe s bendom otišao u provod i ko zna dokle je ostao; uglavnom, nije se javio, ljut što nije mogla s njim. Ali to nije ništa kako će pobesneti kad mu bude rekla za večeras. Kad bi nekako mogla da izbegne ovaj razgovor, bila bi, čini joj se, naj-srećnija na svetu. Ali sreća je u njenom životu misaona imenica. Uzdahnula je i odgovorila:
– Jeftić nam je zakazao sastanak u devet.
– Večeras? u subotu uveče?! – viknuo je u neverici. Kao da mu je rekla da ima ljubavnika i da se nalazi s njim.
– Zvao je sve menadžere. Treba da promenimo nešto u prezentaciji i uslovima – objasnila je naj-mirnije što može.
– A to ne možete sutra?
– Jedan dan mora da nam ostane „za svaki slučaj“.
– Ko to kaže?
– ...
– Svašta pitam – Jeftić, ko bi drugi.
U načelu, Danijel nije imao ništa protiv njenog direktora. Tip mu se čak dopadao, jer nije bio ni nalik onim glavatim biznis guzicama u odelima od listera. Mogao je da ga bez problema zamisli kako pika fudbal. Ili basket. I posle ide na pivo s obe ekipe. Znači, nema ništa lično protiv njega. Samo ne može da tek tako proguta što će Kaća večeras morati da radi možda i celu noć. Baš bi voleo da pita tog lika, kad ga sretne, da li misli da je to normalno?!
No hajde on - briga dišu za nekog tamo Danijela - ali ona! Treba da bude na nekom glupom sastanku, umesto na njegovoj svirci. Hej, na njegovoj prvoj svirci s Big dilom!
Već mu je punih dvadeset sedam godina, a nema ništa iza sebe: ni diplomu, ni posao, ni pare. Pre nekoliko meseci po peti put je pao agroekonomiju. Kad mu je onaj nalickani asistent rekao: kolega, moraćete da se malo bolje spremite, oterao ga je dođavola i otišao po ispisnicu; ionako nikada nije želeo da studira - glupi ustupak neostavrenim ambicijama njegovih roditelja. Hteo je da radi. Učlanio se u nekoliko multilevel mreža i pošao od vrata do vrata da prodaje pločice protiv zračenja mobilnih telefona, kravate, parfeme, kozmetiku, proizvode Aloa vera, male kućne aparate iz Telešopa. Svi su zarađivali na tome. On se oteglio od nošenja kofera, izlizao dva para cipela, zadobio kurje oči, podbijene pete i istegnuće tetiva na rukama. A rezultat - nula. Bio je srećan što je makar povratio uloženi novac.
Brate, lagano ali sigurno toneš. Za šta si ti uopšte sposoban, a? Hajde, reci? Šta je to u čemu si dobar?, sve češće mu je govorio neki glas.
Muzika, odgovorio bi neubedljivo.
Ha!, podsmehnuo bi se glas. Koliko dugo pevaš? desetak godina, jel tako? I – šta si uradio?
Ništa, ali dobar sam. Bolji sam od devedeset posto onih što se busaju u grudi a uživo pevaju na plej bek.
Aha, ti si najbolji, samo ti ne ide. Biće da nemaš sreće.
Ma nosi se!, odvratio bi da ga ućutka.
A onda se desilo: pevač grupe Big dil, koja je već snimila svoj prvi ce-de, imala dva hita na radiju i zapažen televizijski spot, iznenada je napustio bend. Frontmen grupe je pozvao Danijela da ga zameni. Amerikan drim, kao u filmovima.
Bio je polulud od sreće; oduševljen kao da prvi put uzima mikrofon u ruke. Svaki dan je vežbao najmanje po tri sata sam i onda još dva-tri sata utvrđivao to s bendom. Bio je tri puta bolji od svog prethodnika. Kako se bližio koncert, tako se sve više oštrio: raspametiće fanove, nateraće ih da mu skandiraju i da ga mole za biseve, biće to najbolja svirka ikada na Akademiji, o njemu će se pričati, snimiće ce-de koji će izbiti na prva mesta top lista, svi će ga zvati u te-ve emisije, postaće zvezda, klinke će da luduju za njim... Ali večeras mu treba Kaća.
– Frka mi je, bre! Nisi mogla da mu kažeš: „Direktore, ja ne mogu večeras, moj dečko ima prvi nastup, to je NJEMU važno“.
– Nisam – odgovorila je umorno. Zašto viče, zašto mora da viče? I šta lupa gluposti? Da li čuje sebe? Tako mali Perica zamišlja poslovni odnos: radiš u stranoj firmi, odlično si plaćen, napreduješ profesionalno i statusno i, na sve to, ti postavljaš svoje uslove – kad nešto možeš, kad ne. Gde to ima, Danijele? Gde to ima, reci mi, odmah ću da pređem tamo!
– Zašto? Šta bi ti se desilo da si pitala? Jel bi ti dao otkaz zato što želiš da budeš uz svog dečka kad si mu najpotrebnija? što imaš privatan život i privatne obaveze u subotu uveče?
Ne odgovara. Nema snage. Neće svađu. Ne večeras.
– Halo! Pitao sam te nešto.
Pitala bi ona njega kad bi samo na kratko zamenili uloge. Da on zalepi guzicu za stolicu svaki dan po dvanaest sati. I da ga malo drndra Jeftić, ne mora ništa posebno da mu radi, dovoljno da pet puta dnevno promeni mišljenje. Da uveče ne može da zaspi od problema a ujutru da se digne od umora. I tako pola godine non-stop. A poslednja tri meseca bukvalno ne zna za sebe. Pod pritiskom je kao u pretis loncu.
Prekosutra počinje prva obuka za agente prodaje u Holdingu i ona ima tri dana predavanja i jedan dan vežbe. U panici je. Nikad nije držala obuku. Ne zna kako će da priča pred pedesetoro ljudi. Biće i direktor i predsednik kompanije i novinari. Šta ako se samo bude ukočila od treme i ne bude umela da bekne?
To je tvoja šansa, Kaća, ponavlja kao mantru svaki put kad oseti da nema snage za dalje. A mora dalje. Jednom u životu ukaže ti se prilika da uđeš u ovakvu kompaniju, da radiš posao koji te zanima, da neko ulaže u tebe, da učiš i usavršavaš se i imaš odrešene ruke da primeniš sve svoje ideje. Jednom u životu! Ako to ne iskoristiš, ti si gubitnik. Nisam gubitnik!, buni se sve u njoj.
Danijel to može da razume, samo neće. Tvrdoglavo neće. Naj-tvrdoglavije.
– Sto puta sam ti objasnila.
– Probaj još jednom, možda ovog puta skapiram.
– Nemoj to da mi radiš.
– Šta ti radim?
– Ironičan si. Neću da se večeras svađamo.
– Onda dođi na svirku.
Ja u klin, on u ploču. Identično kao njena majka i otac kad god se čuju. Dvadeset godina su razvedeni i udaljeni hiljadama kilometara, ona u Beogradu, on u Cirihu. Ali to im ne smeta da se uzajamno izluđuju. Svaki put neko nekome zalupi slušalicu. I Danijel ima isti dar da nju izbezumi.
Bila je na više od deset njegovih proba. Pozvala je sve kolege menadžere i društvo da dođu na koncert. Kako onda može da joj kaže da joj nije stalo do njegovog uspeha?
– Ok! – dreknuo je. – Ne moraš da dođeš. Ali nemoj da ti posle bude žao.
Došlo joj je da vrisne od muke. Nije fer! Kao da ne bi naj-radije bila s njim. Na koncertu. Na vejavici. Bilo gde. I kako može da joj tako preti? Njoj je već sada žao. Jede se kao mlad mesec što je tako ispalo. Sve mu to kaže dok joj glas podrhtava na ivici suza.
– Da je pola od toga tačno, ti bi došla – neumoljiv je.
Više nema svrhe da mu objašnjava. Neka ga, neka bude u pravu. Neka misli da je kriva. Neka joj zalupi slušalicu. Tako.
– Idi dođavola! – viknula je u gluvu slušalicu i briznula u plač.

2
Hoće li već jednom da prekine, pita se Ivana dok sluša Kaću kako paniči.
– Ja nemam više snage! Kako misli da sve to postignemo? Treba nam naj-manje dva dana, a imamo samo jedan!
Nije sporno da ih je Jeftić opet doveo u nemoguću situaciju. Ivana ni posle pola godine ne može da otkrije kako taj čovek zapravo razmišlja. Šta mu je u glavi? Kad bi makar mogla da pretpostavi šta će biti sledeće čime će da ih iznenadi. Ali lakše bi predvidela kretanje Braunove čestice, nego njegovih misli.
Zagovara neku ideju najtvrdoglavije na svetu, a onda jednog trenutka samo okrene ćurak naopako i odbaci je - puj pike ne važi se. Ili do sto jedan i nazad menja istu zamisao, i menja, i menja, i vrti, i obrće, i na kraju se vrati na prvobitno.
Večeras je nadmašio sebe. Posle tri meseca udarničkih priprema napokon su imali spremnu obuku, a on je došao s novim predlogom. Ideja je sjajna, ali i da poginu od rada, opet neće završiti do ponedeljka. Proverava na mobilnom i vidi da su ušli u nedelju četrnaest minuta. Nema šanse. Ali ko ih pita. Moraju da završe. Tačka.
U takvoj situaciji, samo im još nedostaje histerija. Poželela je da uhvati Kaću za ramena i prodrma je iz sve snage. Hej, devojko, saberi se! Ne drami! Tako bi joj rado zalepila šljagu, onu vaspitnu, da pukne. Posebno kad počne o svojim problemima.
– Poludeću više! Stalno sam razapeta između Jeftića i Danijela. Obojica samo nešto zahtevaju od mene! Kako nemaju nimalo milosti!? – galami. Stoji iza stola podbočena u obliku slova ?, raščupana, sa naočarima na pola nosa i, na pragu očaja, poverava se Ivani.
Zbog direktorovih ideja, ni sutra neće moći da bude s Danijelom. A mislila je da ga pozove negde na ručak, da proslave njegov uspeh. Nadala se svim srcem da to neće moci da odbije. A čim pristane da se vide, na pola puta je da joj oprosti. Ali plan joj je sada propao: moraće da radi noćas i sutra ceo dan i celu noć, a onda još pet dana zbog obuke, i tek posle toga će imati vremena za njega. Šta da radi? – ...Šta!?!
Ubij se kad si tako patetična, misli Ivana na ivici strpljenja. Zaista nema živaca za to prenemaganje.
Milan joj je jutros prišao s leđa dok je uzimala tanjire iz orIvana i prosiktao joj za vrat: Prokleta kurveštijo! Prepala se i ispustila tacne na pod. Jedna se razbila, a dve su čudom ostale neokrnjene. Jel to moj tanjir, a?! Namerno si ga razbila. Za mene nema doručka, to hoćeš da mi kažeš. Ionako ću uskoro da crknem, što bi me hranila? Urlao je toliko da je probudio Milu. Dotapkala je do vrata i upitala: Tata, zašto hoćeš da crkneš? Milanu je pokuljala sva krv u glavu. Zbog tvoje mame!, dreknuo je i odvukao se u dnevnu sobu. Nije hteo da sedne s njima za sto. Što ne damo tati doručak?, pitala je Mila. Tati ne daju da jede, razbijaju njegove tanjire, on je suvišan!, dobacio je iz sobe. Mila je ustala i otrčala sa svojim tanjirom kod njega. Uzmi, tatice, molim te, čula je kako ga nutka. A onda tup udarac, zvuk tanjira koji se razbija i ćerkin vrisak. Uletela je u sobu da je zaštiti, ali ona je već bila utekla na sigurno, kroz druga vrata.
Milan je sad mogao da se iživljava kako hoće. Gazio je po onoj hrani koja je završila na podu dok ga je ona nemo posmatrala i čekala kad će da prestane. Bio je tako jadan. U urnisanom telu i izopačenoj psihi obolelog od Parkinsove bolesti nema ničeg patetičnog – ona to najbolje zna kao doktor medicine i njegova žena. Kad je posle krenuo da se izvinjava, bez reči je izašla iz kuće.
Dosta joj je drame i zato ne može da podnese ovo Kaćino histerisanje. Dovoljno je već i to što s njom deli kacelariju i mora da je uvažava jer su ravnopravne u hijerarhiji.
– Zašto ti ne bi išla sad na koncert, pa došla ujutru? A ja da ostanem noćas? Pitaćemo i Borisa šta misli, ali sigurno bi i on radije došao sutra – iznenada joj pade na pamet.
Ta ideja spasiće je noćas od Milanovog maltretiranja. Neće morati da mu udovoljava u krevetu, da glumi kako uživa i svršava dok se on trlja o nju, nemoćan kao sedamdesetogodišnji starac. Koga si zamišljala, kurvo? Priznaj!, muči je posle dok ne zaspi. I nastavlja kako se probudi. Kinji je čim ostanu nasamo. Sreća što imaju veliki stan i što su tu njena majka i Mila. Ali i dalje ostaju noći, koje su najgore. Bogu hvala što će sad ostati da radi i imati mir do ujutru. Samo još da udalji Kaću.
Boris je bio u svojoj kancelariji kad ga je pozvala da dođe. Taj dečko je kao mrav. Ćuti i radi. Ne zna puno o svom poslu, ali Jeftiću to nije bio presudan uslov kad je tražio nekog za direktora marketinga i piar. Ivana je najpre bila konkurisala za to mesto, ali on joj je slikovito predočio da mu „treba čovek koji će da lepi bilborde po gradu“.
– ...Figurativno rečeno, naravno, ali smisao je taj: treba mi operativac a ne foteljaš – preveo joj je, za slučaj da nije shvatila. Uz slikovito izražavanje, njegov manir je i da zapitkuje svoje saradnike da li im je jasan: – Da li me pratiš? – ili: – Razumeš šta hoću da kažem? – ali tada to nije znala, nego je mislila da je provocira.
– Da li ja vama izgledam kao neko ko ne shvata stvari iz prve? – dočekala ga je kao zapeta puška.
Jeftić se nasmejao. – Imaš dobar si-vi, a po ovome što vidim, izgledaš kao pritajeni tigar. Ti bi bila idealna da obučavaš buduće prodavce. Razmisli o tome.
Nije imala šta da razmišlja – prepustila je drugome posao potrčka.
Borisu na čelu piše da je narcis. Ulazeći u kancelariju, s vrata je mahinalno pogledao u zastakljeni poster-reklamu za životno osiguranje, koji je zbog tamne pozadine odličan za ogledanje. Ima lepuškasto lice sa plavo-zelenim očima ispod ženski dugih trepavica, nežno-bledu kožu sa oštrom bradom, koja do pola dana izraste za drugo brijanje, i isto tako jaku crnu kosu koja je uvek uredno podšišana. Umišlja da je neodoljiv, što možda i jeste za neke žene, ali sigurno nije za Ivanu. Pamet i duh su minimalni preduslovi da bi joj neko skrenuo pažnju na sebe, bilo da je u pitanju muško ili žensko. Mada za Borisa ne bi mogla reći da je glup.
Prihvatio je predlog da rade u smenama: Ivana ovu i narednu noć, a Kaća i on sutra po pola dana. Kad je Kaća odjurila u euforiji, presrećna što stiže na koncert i što je na kraju sve ispalo super, on je zaseo u njenu fotelju. Odatle je imao pogled na direktorovu kancelariju, u kojoj je još uvek gorelo svetlo.
– Kaća je oduševljena – rekao je tek da nešto priča. Zapalio je cigaretu ne pokazujući nameru da ide.
Ivana se zagledala u njega netremice i tako ga gledala dok mu nije postalo neprijatno pa je oborio pogled. Nervirali su ga ti njeni štosovi sa psihološkim pauzama: upilji se u tebe i gleda te nekako čudno, kao da čeka da sam shvatiš koliko si glup. Mogla bi više da prestane da mu to radi.
– Da, dobro je što će stići na tu svirku – napokon je progovorila.
– Nije lako uskladiti karijeru i ozbiljnu vezu – rekao je neutralnim tonom, ne braneći je i ne napadajući. To je bila dobra rečenica za nastavak razgovora o emotivnim zavrzlamama koje te se nimalo ne tiču, dok prekraćuješ vreme i tempiraš susret s nekim.
Ivana ga je opet gledala duže nego što je prijatno čekati na nečiji odgovor. Nadao se da joj je sinula neka dobra ideja, kao ona maločas. Odgovaralo mu je da rade naizmenično, umesto timski kao uvek do sada. Prezentacije su njegova specijalnost i moći će da pokaže koliko je dobar jer će se sada tačno znati ko je radio koji deo. Uz to, svako će brže raditi sam, a imaće i manje posla, samo po trećinu obuke. Ivana će, doduše, imati i jedan Kaćin deo. Insistirala je na tome.
– Moraš da se do ponedeljka središ – rekla joj je. – Treba da budeš maksimalno koncentrisana na obuku. Znaš da nećeš moći da se viđaš sa Danijelom zbog predavanja. Zato je bolje da noćas i sutra budeš s njim.
Delovala je sugestivno kao majka, ili starija sestra. Obično je imala okamenjeni izraz iza kojeg nije moglo da se pročita apsolutno ništa. Zbog smeđe kože, zift crne ravne kose i visokih jagodica podsećala je na neku Azijatkinju. Nosila je fotogrej naočari što je Borisu dodatno otežavalo da odgonetne šta zapravo misli ili oseća. Ali u ubeđivanju Kaće bila je izrazito brižna, čak preterano.
Nije joj verovao od prvog dana. Zapravo, on generalno nije verovao nikome od kolega. Tako ga je savetovala njegova devojka Sanja kad se zaposlio u Holdingu. Ona je znala šta priča inače ne bi bila pi-ar u najvećoj advertajzing angenciji u zemlji. Za Ivanu je rekla da je opasna, i to pre nego što ju je lično upoznala: - Najstarija je od menadžera, a iskustvo je za posao ključna stvar; uz to, ili pre toga, izuzetno je ambiciozna, pametna i lukava.
Boris joj je nedavno ispričao kako je Ivana počela da pomaže Kaći kolegijalno preuzimajući deo njenog posla. Čudio se što to radi tako usrdno a bez ikakve lične koristi, pošto direktor ni ne zna za to. Sanja se otvoreno podsmehnula.
– Saznaće kad joj bude otela posao i postala nezamenjiva u njegovim očima.
– Misliš?
– Znam. Uostalom videćeš.
Od tada je bio na dodatnom oprezu iako Ivana ni na koji način nije mogla njega da ugrozi. Njen posao nema nikakvih dodirnih tačaka sa sektorom marketinga. Ali u ovakvoj kompaniji treba biti spreman na sve moguće i nemoguće udarce – to je znao i bez Sanjinih upozorenja.
– Trebalo bi da pričamo s Jeftićem da rastereti malo Kaću sad kad bude prošla obuka. Šta ti misliš? – neočekivano upita Ivana.
Borisu se popališe sve lampice za visoki oprez. Ovo je bilo direktno dobacivanje u igri dva na jednog – njih dvoje protiv Kaće. Nije ni trepnula a podelila ih je na dva tabora. Nije očekivao takvu loptu, pa se u trenutku zbunio. Sad je on gledao netremice u nju, kao ona maločas u njega.
– U kom smislu da je rastereti?
– U smislu da joj smanji zaduženja: da Marko, ti i ja preuzmemo od nje ono što nije najuže vezano za samu materiju osiguranja. Priznaćeš da je to jedino logično. Kaća bi se tako potpuno posvetila izučavanju literature i ne bi morala da se opterećuje realizacijom, organizacijom, prodajom...
Troje protiv jednoga, ispravio se. Smišljajo je neki neodređeni izgovor koji će zvučati prihvatljivo, a neće ga ni na šta obavezivati. Nije mu padalo na pamet da se izjašnjava po tom pitanju i staje na bilo čiju stranu. Zašto bi to radio? Nije lud da rizikuje imidž koji gradi.
U Jeftićevoj kancelariji upravo se ugasilo svetlo i on naglo ustade. Morao je da požuri ako je želeo da se „slučajno“ sretne s njim i da zajedno izađu iz zgrade. Setio se načina na koji Sanja prekida nepoželjne razgovore.
– Pričaćemo o tome – rekao je kao da iskreno obećava.
– Bežiš? – provocirala je. Bilo joj je jasno da je izbegao odgovor i da ne može da računa na njega.
– Otkud ti to?
Osmehnula se kao da je napravila malu šalu koju nije shvatio. – Rekla sam to u smislu da ti se noćas više ne ostaje u firmi, i da zato bežiš.
– Mhm – klimnuo je glavom praveći se da ju je sad razumeo.
Kakav idiotski razgovor!, pomisli Ivana.
– Pa jeste, mrtav sam umoran i krajnje je vreme da se odvučem kući – složio se gaseći cigaretu na pola. Osmehnuo se ljubazno, trepnuo onim svojim trepuškama – trep- trep, baš sam frajer – i otišao.
Ivana se naljutila na sebe. Zar nju da otpusti neko ko drhti kao zečić pred direktorom i samo striže ušima! Ne zamera sebi što ga je testirala, jer u biznisu kao i u ratu treba da na vreme znaš ko su ti saveznici, već što mu je pružila priliku da je otvoreno odbije. Pogrešila je u načinu, a ni vreme nije najsrećnije odabrala. Trebalo je da to uradi mnogo promišljenije.
Nije brinula da li će Boris da nekome ispriča, ako je uopšte i shvatio kakve su joj namere. Osim što zavetnički ćuti i radi kao da živi za Holding, njegova politika je da se ne meša u stvari koje se ne tiču direktno njegovog posla. Ćutao bi i ostao po strani sve i da mu je otvoreno poverila svoje planove: pod jedan – izbaciti Kaću iz kacelarije, pod dva – preuzeti Markov posao i pod tri – postati direktor. Boris bi se prostro po podu, ali ne bi ni zucnuo.
A za povređenu sujetu će mu se već naplatiti.
Bilo je blizu jedan. Pokrenula je računar i otvorila prezentaciju. Pustila je muziku sa em-pe-tri diska Klasik i bacila se na posao. Kako je počela da radi, tako je prestala da misli na sve ostalo.


3
I posle tri i po godine, Kaći klecnu kolena svaki put kad ugleda Danijela. U stomaku joj zaigraju opnokrilci i mogla bi da – kao sad recimo – iz predvorja Akademije skoči do bine – i hooop! – doskoči pravo njemu u naručje, kao neki radosni skakavac; (nikako nije mogla da doživi sebe kao leptirića nakon svega što je danas preživela).
Zategnute devojčice s dudama kao mlekarskim kombinatima i nogama do vrata – bez celulita, naravno – uvijaju se u prvim redovima. Pokazaće im ona! Ali treba se probiti do bine kroz naj-stisnutiju masu u naj-klaustrofobičnijem klubu na svetu. Kao u naj-gorem saobraćajnom špicu: ubaciš u prvu, voziš pola metra, pa staneš i dva minuta si u leru, a onda opet prva, pa pola metra... – da pošiziš, a ne možeš ništa, nego prisilno treniraš strpljivost.
Bila je još uvek bliže izlazu nego bini kad je Danijel skinuo majcu. Ne mogu da verujem, 'ladno izvodi striptiz! Oko nje virštanje, ovacije; ispred nje dve klinkice obaraju svetski rekord u skoku u vis iz mesta; jedna je toliko skočila da joj je dupe došlo u visinu Kaćinog lica. Samo još fali da mi nabije guzicu na nos, uspaljena glupača!, pomisli Kaća i tog trenutka ošamari je bič kose Uspaljene, koja je sad mlatarala glavom sa dredovima kao zmijama. Kaća je odgurnu, iskorači malo u stranu i kvarno joj podmetnu lakat da se sama nabije na njega. Ha-ha!
Ali sad ne može ni napred ni nazad. Stisnuli su je kao sardinu. Ovi što se guraju od bine ka izlazu stali su svi do jednog i okrenuli se da vide šou. I talasaju. Ljuuu-ljaj-se! Dobro je što nije radni dan jer bi sad 'ladno bila ovde u poslovnom kostimu i na štiklicama, misli i zahvaljuje bogu što vikendom mogu da dođu u firmu neobavezno obučeni, pa je ona sad u framerkama i ravnim čizmama.
– Danijele, jesi normalan! – vrisnula je. Otkopčava framerke! Ti nisi norma... – Danijele!!!... – Uh!, to je bila samo fora, samo je otkopčao dugmiće da se vidi crtež na njegovim boksericama. Reklamira veš koji njegov prijatelj kupuje kod Kineza na veliko, oslikava najrazličitijim crtežima i parolama i potom preprodaje. Sasvim je zaboravila na to. Ali što je skinuo majcu, da možda ne reklamira i tatu-majstora koji mu je celu levu ruku i pola grudnog koša oslikao zmajevima? E pa neće moći tako.
Izbacila je laktove u stranu i stala da se probija između uspaljenih i oznojenih tela. Zadah piva, miris kanabisa, oblaci dima i Danijelov razuzdani glas:
– Kamon bejbi, kamon...
Uvija se kukovima, u farmerkama koje mu stoje f-a-t-a-s-t-i-č-n-o, a još ovako otkopčane – mmmm! Osetila je kako joj gori među nogama. Pokušala je da se seti kad su poslednji put spavali, ali nije sigurna da li je to bilo početkom prošle nedelje ili možda čak pretprošle. Strašno! Ali noćas će da nadoknade sve – ako izdrži budna. Posle svirke sigurno će da odu negde s njegovim ortacima iz benda i njihovim devojkama i društvom i da zasednu do zore. A nju sutra čeka posao...
Neko ju je cimnuo za rukav baš kad joj je ostalo da savlada još samo prvi red.
- Hej, Željko! Ćao!
Zgrabio ju je za ramena, povukao napred i izgurao ispred sebe u prvi red. I sve to bez reči. Nije on uzalud njen naj-omiljeniji kolega.
Promakao joj je trenutak kad ju je Danijel ugledao. Nije videla kakva mu je bila prva reakcija. U njegovom glasu nije osetila nikakavu promenu od maločas kad je gledao u ko zna koju uspaljenicu i sad kad gleda u nju i peva kao da je ta pesma njoj posvećena.
– Kakvi su bili? – okrenula se i pitala Željka, zapravo se prodrala pošto se on prethodno primakao.
Željko je isturio donju usnu, klimnuo glavom i podigao palac.
– Jel se moj dečko mnogo mangupirao?
– Sa mnom nije. – Nasmešio se i slegnuo ramenima.
Zasmejala se i odgurnula ga.
Pokušaće da se opusti. Ivana je u pravu – treba da priredi sebi i Danijelu dve lepe noći, dve naj-lepše moguće noći. Ako bude napeta kao što je u poslednje vreme, opet će se posvađati. Ne bi to mogla da podnese uz sve ono što je čeka od ponedeljka. Moraće da se nekako sredi.
Zamolila je Željka da joj donese pivo. Danijel se uvijao oko stativa mikrofona. Izgledalo je kao da se pred njenim očima kreše s publikom i s njom istovremeno. Grupnjak, jebote!, mislila je dok joj se vatra pela od butina ka stomaku. Kad se Željko vratio s pivom, ispila je veliku čašu u dva cuga. Počela je da se njiše u mestu, mnogo opuštenija.
– Bio si f-e-n-o-m-e-n-a-l-a-n! – ciknula je bacajući se Danijelu oko vrata nešto kasnije iza bine. Željko je pošao s njom da mu čestita.
– Dopalo ti se, a? Kad si stigla, na kojoj stvari?
Nije imala pojma šta je pevao kad je došla.
– Možda dve-tri stvari pre Kamon, bejbi.
Danijelu se nije dopao odgovor. Mogao je da razume da njoj muzika ne znači ni upola koliko njemu, ali je makar mogla da zapamti njihove pesme. Da ih je naučila, prepoznala bi šta su svirali pre toga.
– Ja sam te video kad su izvodili In maj kar. Pošto ti je trebalo najmanje pola sata da se probiješ do bine, najverovatnije si došla na Seksi boj – izračunao je Željko s programerskom tačnošću. Hteo je da joj pomogne, ali Danijel se samo još više namrštio.
Koji mu je đavo?, pitala se Kaća kad su krenuli u neki kafić da proslave. Pošlo ih je dvadesetak, na Danijelov poziv (i njegov račun). Posle dva sata bilo ih je jedanaestoro, bez nagoveštaja da će se uskoro razići.
Kaćino raspoloženje se – puuuf – izduvalo kao balon. S nadljudskim naporom zadržavala je kez na licu, dok je tonula u sumorne misli.
Poslednja dva-tri meseca i za to malo vremena što mogu da budu zajedno Danijel je okružen ili ortacima iz benda ili ekipom iz kraja. Stalno je neko tu i nikako da ostanu nasamo. Ima utisak da i sad namerno zadržava društvo za stolom, kao da se boji šta će se desiti kad se nađu u četiri oka. S druge strane, on je taj koji joj prebacuje što se retko viđaju. Kaća ne shvata gde je tu logika: želiš da budeš s nekim mnogo češće, a i to malo kad ste zajedno, ti vučeš sa sobom svo svoje društvo. Umesto da su sad u njegovoj sobi i da su vodili ljubav i da leže zagrljeni i uspavljuju jedno drugo, ona sluša priče o nekim bendovima za koje nikad nije čula, o tome ko je kako odsvirao neki koncert, ko šta snima i sprema i ostale zanimljivosti iz sveta naj-alternativnije muzičke scene. Kad je dva puta ona povela Danijela među svoje kolege, oni su se svi trudili da ga uključe u razgovor – a prva ona. Razume da je Danijel, kao zvezda večeri, sad u neku ruku domaćin u ovom kafiću i da ne bi bilo lepo da nekoga zapostavi. Ali valjda se i ona ubraja u te „neke“?
Negde oko pola četiri ujutru do nje je seo Miki. Poznavala ga je površno kao i Danijel, preko nekih zajedničkih drugova. Narezivao je muziku na diskove i valjao lakšu drogu. Muvao se svugde gde se nešto dešavalo.
– Nešto si u daunu? – upitao je.
Zar se toliko vidi?, pomisli Kaća. – Trokirala sam od umora.
– Kakav bre umor, zaboravi na to, noćas se slavi!
Pogledala ga je belo.
– Ne gledaj me k'o zombi. Jel ti treba nešto?
– Imaš nešto da me digne? – Ne zna zašto je to pitala. Ne zna kako joj je to uopšte palo na pamet kad nikad ništa nije uzimala. Probala je jednom ili dva puta marihuanu, nekoliko puta progutala bensendin od tri miligrama, i to je sav njen narkomanski staž. I Danijel je bio strejt. Ali on nije sutra, odnosno danas, morao da radi.
Miki se nije nimalo iznenadio, ili samo to nije pokazao. Naj-prirodnije je ustao i otišao do vecea, a kad se vratio, ćušnuo joj je u šaku jednu okruglu tabletu. Kao da u klonji ima kancelariju pa je otišao po papire koje mu je tražila.
– Od ovog će odma' da ti šibne adrenalin. Jadan Deni, postradaće noćas! – rekao je stojeći iznad nje i đavolski se smejući. – Vidimo se – pozdravio ju je i otišao za drugo mesto.
Refleksno je krenula da – kao kad je bolesna – odmah proguta pilulu-lek-tabletu-ili-štagod od čega će joj biti bolje. Ali se zaustavila. Šta ako je LSD ili tako nešto pa bude imala halucinacije? Sakrila je ruku ispod stola i pokušala da po nečemu razazna šta drži u šaci. Kao da na tabletama piše šta su!, podsmehnula se sebi. Zbog mraka nije mogla da vidi ni koje je boje. Ma neće to da guta! Gurnula je pilulu u prednji džep farmerki, rešena da je kasnije baci.
Poručila je dupli espreso i zapalila cigaretu. Za stolom su počeli da naglas pričaju viceve. Danijel je bio naj-glasniji a verovatno je i znao naj-više viceva jer je stalno čitao vicoteke i pratio zabavne stranice na internetu. Njemu je život još uvek zabava, pomislila je. Odjednom se osetila starom i umornom. A za tim stolom svi su bili stariji od nje.
A da ipak proguta?
Miki je pouzdan, nikad nije čula da je imao nekih problema. Jasno mu je rekla da je izmorena i sigurno joj nije dao nešto od čega će se osećati gore.
Ponovo se setila Ivaninog saveta. Volela bi da je razumna i staložena kao ta žena. Uvek drži situaciju pod kontrolom i zna kad šta treba raditi. Njena pomoć u poslu joj je stvarno dragocena. I večerašnji savet za Danijela čini joj se kao jedini ispravan.
Ma popiće, pa šta bude!
Ništa.
I još uvek ništa.
Al’ odjednom – vrrRRROM! – kao da je do daske odvrnula neke zvučnike za dobre vibracije. Jedva sedi mirno na stolici. Đipila bi i na sred kafića đuskala s Danijelom. I još svašta-nešto bi mu radila...
Dva sata kasnije napokon su kod njega. I napokon u krevetu. Kako je divljala, to joj se nikad nije desilo. Svršila je dva puta i želi još. I ne pomišlja da noćas spava. Oseća se f-e-n-o-m-e-n-a-l-n-o!
– Nisam znao da se pališ na rok-zvezde – našalio se. Nije mogao da je prepozna. Uvek je bila sramežljiva, a sada – prava tigrica. Počela je da ga spopada još u kolima, a u liftu mu je otkopčala farmerke i izvukla njegovog ornog prijatelja. Aaa! kakav rad! Garantovano se prepala ono preko telefona, a još kad je videla kako je dooobar – ma sa ženama samo treba tvrdo, zaključio je samozadovoljno.
– Zašto ne bi ovako bilo stalno? – šapnula je Kaća kad su posle zapalili cigarete. Ležao je na leđima i ona mu je šarala prstom po grudima; naj-više je volela da mu iscrtava meandre.
Danijel se nasmejao grohotom. – Pa to ja treba tebe da pitam. Ti si ta koja...
Preklopila mu je usta rukom. Pridigla se i preko njega ugasila cigaretu. – Rekla sam ti da neću svađu – ponovila je tiho i sklonila ruku. Volela je da jezikom istražuje njegove usne.

 

Copyright © by Snežana Radojičić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad