ADRIANA KUČI

Rođena sam u Sarajevu, prije trideset godina. Po zanimanju sam novinar. Radila i na teveu i na radiju, ali pisanje je jedino u čemu istinski uživam, tako da sebe doživljavam kao novinarku koja piše. I koja je pisala, i pisaće, za brojne magazine. Širom svijeta.

 

 

 

 

 

 

 

PORCULAN

 

Vruće do umiranja. Vruće do raspamećenja. Vruće.
Naročito nakon što sat vremena voziš po gradu, a onda isto toliko čekaš na benzinskoj da ti natankaju auto bez klime, kojem narednih pola sata nisu sposobni otvoriti rezervoar… Sve dok ne izgovoriš čarobnu riječ »bakšiš«, te potom ide sve k'o po loju…
Vruće.
Od kada sam došla u njezin stan prije pola sata, u sebe sam izlila bocu od litar i po vode, i, i dalje se nisam osjećala ništa bolje.
Ne volim piti, ali pijem.
Bojim se glavobolje za koju su prošli put ustanovili da je posljedica dehidracije.
Ne volim i neke druge stvari koje radim, pa ih svejedno radim.
Mnogi kažu da to znači biti odrastao.
Ne vjerujem.
To vjerovatno znači biti bezveze…
Kapitulirati…
No, da ne razvodnjavam.
Vruće je i inače. Danas je i sparno.
Ali, dobro. Avgust je. To je još i najbolje što može da se desi ovdje. Barem ne ratuju …
Sabine mi je s nekim poluprikrivenim divljenjem pokazivala fotke sa subotnje fešte. Fotke su sa zabave plavookog i zdepastog čileanskog ambasadora koji rado pleše. Organizuje ih svakog vikenda u svojoj rezidenciji nadomak Damaska. Onda zvanice dođu, ponijevši obavezno kupaće kostime, i provode dan brćkajući se u bazenu, jedući jela, predjela i zajela, ločući u enormnim količinama, plešući, plačući, radeći šta im se već radi, poput divljenja njegovoj kolekciji porculana koju mi moja prijateljica upravo pokazuje na monitoru svoga laptopa.
- Svaki ovaj komad, - objašnjava mi s tonom kakav mislim da se upotrebljava samo za opise božanstava i to samo u slučaju da u njih vjerujemo, - vrijedi najmanje sto hiljada američkih dolara! –
Gledam.
To je fotka stola sa komadima sedefa u drvetu. Veoma tipičnog za ovo podneblje.
I na njemu su tanjirići i vaze u bojama i bez njih.
Gledam.
Ne znam puno o tako skupocijenom porculanu, ali ono što znam je da mi se čini da na ovom lijepom svijetu ne postoji tanjirić ili vaza za koju bih dala toliko američkih ili bilo čiji para.
Čak i kada bih ih imala.
Gledam Sabine.
I odlučim ne riskirati sa istinom.
Ovdje nemam puno prijateljica, a ni naročoto dobar izbor, a i ne mogu reći da mi permanentno ne trebaju, iako imam i takvih faza.
Ona je draga i obično se razumijemo i dobro zabavljamo skupa, ali još uvijek mi nije dovoljno bliska da joj otvoreno kažem šta mislim o tim tanjirićima i vazama i o njihovim cijenama, bez obzira na njenu očaranost.
Ne… Ne mogu…
Ona je jedna od mojih rijetkih prijateljica, iako imam gomilu poznanica… Prešutiću joj ovo.
Osim Makedonke Ane jedina je s kojom se mogu šaliti i razumjeti i malo ugodno pošutiti.
Nedavno se pojavila još jedna od nas iz ex Yu.
Maternji jezik gotovo isti kao moj. Pomislila sam, nije loše.
Jeste da istim jezikom obično ne uslovljavamo prijatelje, ali opet… Treba pričati sa nekim ko misli kalupi istim riječima. Da ostanem u formi. Ili, da se barem vratim u nju.
Da čovjek ne otupi.
I baš kada sam je upitala kakav je bio let, pokušavajući kučki u sebi zabraniti da upamti i bilo kada prokomentariše fakat da, valjda zbog dojenja, ima ogromne sise i očito premalen grudnjak, te sve to skupa, u pouskoj bijeloj majici izgleda kao da, umjesto dva, ima četiri komada, na niskom i širokom tijelu, ona je rekla:
- Ma, dobro. Samo, ja se plašim da letim sa avionom. –
Nisam rekla ništa, a i nisam mogla reći ništa.
Boji se žena da leti SA avionom.
Šta ćeš…
Razlog više da ne riskiram danas sa Sabine i ne kažem joj šta mislim o svom tom preseravanju o kojim mi s takvim ushićenjem priča, kotrljajući svoje simpatično austrijsko »r« u simpatično naglašenim engleskim riječima.
Moj Muž je zapravo jedini kojem gotovo uvijek tačno kažem šta mislim, ali ima dana, poput ovih sada, kada je nekako u dodiru samo sam sa sobom, kada baš i ne živi sa mnom mentalno i duhovno, pa se trudim da poštujem i da ga ne gnjavim i da mu dozvolim da istražuje sam po svojim vlastitim dubinama, iako mi ne uspijeva uvijek…
I tada mi obično kaže da razmišljam previše, šta god to značilo.
Ako se pritužim na situacije poput ove i pitam se zašto nekome trebaju takve stvari poput skupih tanjirića i vaza, i zašto nije viškom para nahranio koje gladno dijete, onda me pita šta ja radim da nahranim tu djecu.
I ja znam odgovor – ništa.
I nije da me ne boli taj odgovor.
Vjerovatno me boli i više nego što sam mu spremna pokazati.
I kada bi znao koliko, vjerovatno ga ne bi ponavljao.
Volim vjerovati da ne voli da me boli.
Ali, tako je kako je.
Ne radim ništa.
Istini za volju, u zadnje vrijeme gotovo ništa ne radim da bih barem samu sebe nahranila …
On radi.
Jebi ga…
Koliko god porazno bilo.

Otišla sam od Sabine nakon ukusnih lazanja, i nisam se suzdržala dalje od večeri da mu ne ispričam sve o toj zabavi i o skupocijenim tanjirićima i vazama.
I Sabininoj reakciji.
- Šta možeš... Ljudi rade šta hoće. Ima pravo. I da kupuje tanjiriće i da organizuje zabave… Njegova stvar. – rekao je. Ne skrenuvši pogleda sa tevea.
- Ima. – potvrdila sam.
- Uostalom, i Abir je organizovala spektakularno vjenčanje, pa si rekla da je najljepše i najromantičnije na kojem si bila. – rekao je. I dalje s pogledom na ekranu.
Znala sam da dolazim do tačke na kojoj će zaključiti da previše razmišljam. Opet je u Onoj fazi. Predugo. Dva tri dana.
Kao da me je strah da počinjem zaboravljati kakav je kada nije.
- Šta misliš koliko košta takva svadba, sa četiri stotine zvanica? – Slegnem ramenima.
- Ali, svadba je jedna… Ona se je u 44. godini prvi put udala. To je za nju značajno. Ovdje svi ljudi prave takve svadbe. Još veće. Ona kaže da je njena u kategoriji srednjih po veličini. – rekla sam.
Kao branim ih. I Abir i svadbu.
A slab sam im advokat. Malo o svadbama znam, a i malo kada su me zanimale. Ako su ikada.
- Ja, ja… - kaže on. – Znaš li zašto je na svijetu toliko siromašnih i gladnih? Zbog svih tih bogatih. Kada bi oni dali sve što im nije neophodno, možda bi imali dovoljno… - priča i dalje. Ne slušam i nije me stid. Znam ovu priču.
Da… Svadba je bila istinski lijepa… Romantična…
On ju je propustio zbog službenog puta. Ja nisam.
I zadovoljna sam što je draguljčić u mojim uspomenama.
On priča i sprema se za spavanje. Ja sam spremna.
Gledam u njega, posmatram kako mu se pomiču usne, i ruke i oči i čujem žuborenje njegovog glasa i nisam sposobna razabrati ni riječi.
Priča.
Hoće li u nekom trenutku sada pogledati u mene, onako istinski?!
Pogledati me i shvatiti da bih sada htjela… šta bih sada htjela…
Obično, kada nije u Onoj fazi, On osjeća, On zna i On razumije i bez da kažem…
Sada neće razumijeti i ako kažem…
- I eto, kaži, šta ti ili ja uradimo da nahranimo gladne? Trebaju li ti sve tvoje cipele ili ne znam šta već?! – završava krajnje predvidljivo, pa ipak me žacne. Hoću reći da nemam gomile cipela. Ne kažem. I, iako je zvučalo kao da očekuje odgovor, ja znam da nije tako. Pa svejedno odgovorim.
- Barem ne odlazimo na te kurčeve zabave. – kažem.
Moj Muž slegne ramenima.
- Možda zato što nismo ni pozvani. – kaže mirno.
Ja ne kažem ništa.
On legne i odmah mi okrene leđa.
OK, znam da bi rado bio ostavljen na miru…
Uskoro ga slušam kako spava.
Moj umorni vitez…
Pokušavam zaspati uprkos vrućini i činjenici da mi se ne spava.
Zaspati je bolje nego ustati i uhvatiti se računara.
Pokušavam…
Uspavljujem se čudesnim turističkim obilaskom Sarajeva…
Vodim sebe posvuda…
Tamo gdje bi svakom turisti bilo dosadno i nejasno zašto ga je neko baš tu doveo… Vodim se za ruku i pokazujem si klupu na kojoj se rodio jedan moj san, i šaht na kojem sam shvatila da je umro drugi… Pokazujem si ulične svjetiljke i pošarane zidove i zadimljene kafiće i lampione… Pokazujem si svjetla s Vraca, ona ista koja neću da volim…
Možda mi ipak ponekad malčice, sasvim, sasvim malo, gotovo neprimijetno malo, nedostaje Moj Grad.

 

Copyright © by Adriana Kuči & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad