ANDREJ ROZMAN ROZA

Andrej Rozman je rođen 1955. i u Ljubljani je studirao slovenački jezik i književnost. Bio pozorišni glumac u teatru Ane Monro, da bi onda osnovao sopstveno dečje pozorište Roza. Danas je gotovo isključivo okupiran dečijom prozom i poezijom, te režijom i glumom u svom pozorištu. Stiže i da glumi u filmovima, i piše i za odrasle.
Izbor iz dela: »S smetano nad jagode« pesme i kratka proza, 1989, »Rimanice za predgospodiče« pesme za decu 1993, »Mihec, duh in uganka« pesme za decu 1996, »Je že vredu mama« pesme za odrasle 1997, »Skrivnost špurkov« kratki roman za decu 1997, »Črvive pesmi« 1998, »Krava, ki jo je pasel Mihec« 1999, »Mali rimski cirkus« pesme za decu 2001, adaptacija »Pipi duge čarape« - »priredba Pike Nogavičke Astrid Lindren« 2002, »Razmigajmo se v križu« pesme za odrasle, 2003. Pozorišna predstava »Ana Migrena limunadna komedija«. »Žabec Žan in žolna Živa«, knjiga za decu do 8 godina.
1999. godine dobio Levstikovu nagradu za dečje pesme, a 1984. nagradu Zlatna ptica. Od Vitomila Zupana Slovenija nije imala takvog zajebanta.
Neke uloge u filmovima: recepcionar u »Babica gre na jug« 1991, Zic u »Carmen« 1995, i Čudak u filmu »Ekspres ekspres« iz 1997.


MARTIN KRPAN NULA TRI
 

UVOD

Martin bi bio običan seoski đilkoš,
da nije bio pravi pravcati ološ,
što je bilo ravno neverovatnom čudu
za tvrdu i kamenitu mu rodnu grudu
gde od svega što bi rodilo
samo bi dece u izobilju bilo.

Mada je Martinova snaga bila ravna volu
i veliki, da je umesto na stolici sedeo na stolu
mogao bi da radi ceo dan bez prestanka,
i opet se ne bi izvukao iz manjka,
ako ne bi, kad shvati o kojem se radi vicu
sa puta punog trnja sišao na stranputicu
i umesto repe i živine
latio se bescarinske trgovine.

Preko granice kroz šume i kroz planine
Nosio je neverovatne količine
svega što je moglo da se proda
od računara do čokolada.

Što ne bi stavio na svoja jaka pleća
uzela bi ogromna vreća
koju je za njim bez reči nosila
kano ljuba odana islandska kobila.

Kad bi ga ponekad slučajno zatekli
graničari su se poput pruta tresli
svi u strahu što ga moraju privest' –
čak i onda kad ih je bilo deset,
Austrijanac, Italijan ili Slovenac
bez izuzetka u urgentnom im je konac –

posle čega su svi slali depeše
da krijumčara ima mnogo više,
jer ih je bilo iz dna duše sram
priznati da ih je prebio jedan, sam.

Pojedinci su uostalom govorkali,
al' pošto su o njemu mediji ćutali,
niko nije verovao da se to uopšte dade,
da neko državu tako uspešno krade,
a da ni sa policijom veze nema
ni sa mafijom, koja sve iz senke sprema.

I zato istorija nikad ne bi istinu
saznala o velikom Martinu
i više no u njega ljudi bi verovali
u ono što vide u telenoveli –
da nije na neki pusti i prazan dan,
došao u Brisel strašan velikan
iz dalekog i divljeg krvoločnog kraja
gde ima zaostalih neljudskih običaja.
Ogromnog tela, žilav i čvornovat,
od crnih malja gotovo posvuda kosmat.

Iznajmio je čuven i lep hotel,
i pretvorio ga u svoj bordel.
Stvari koje su se tamo zbile
bile su previše i za pedofile.

Evropska javnost je bila zgrožena,
a mišljenja pravnika skroz podeljena.
Po medijima se ljudi podeliše –
a kao da od toga treba još i više,
rugajući se civilizacijskom poretku
divljak dade oglas i u njemu pozva
srčane i hrabre iz cele Evropske unije,
da se na život i smrt s njima bije –
prosto rečeno – kako zna i ume svak'
s hladnim oružjem i na junaka junak.

Zbog poziva se digla prašina svakojaka,
od gnušanja pa sve do straha.
Iz svih članica petnaestorice
na glavnom trgu skupila se tušta
i tma, sve puno boja željnih mlatilaca
i njihovih vatrenih pristalica,
koji se odmah posvađaše do krvi,
oko toga ko će sa strancem da se bori prvi.
Psovke i pesnice poleteše,
da nekoliko puta krvavo beše.

A kad su gotovo bili blizu pametnog rešenja
da zajedničko vođstvo izglasaju da ih menja,
Evropski savet je objavio svoje mišljenje,
usvojeno kao možda poslednje moguće rešenje,
da: »ako se smrtni ishod pretpostavlja,
preporučuje se: na poziv odgovorit' valja.«

Na trgu je gomila pobesnela.
Samo su retka stakla ostala cela.
Sile su morale silom i batinom da devetaju
da bi mogle opet da uspostave red na kraju
i trg je bio doveden u svoje staro stanje,
a na njemu beše opet samo golubije sranje.

Pošto je krvavi spektakl izostao
svakom je bilo uistinu žao.
Vlasnici televizije su besneli,
jer su sponzore prenosa već imali –
biti prenošen evropska je čast
a njihovim deonicama to bi značilo rast.

Zato se nisu tek tako predali
i skoro svi važniji kanali
bili su puni analiza raznih,
anketa, debata, rasprava, stolova okruglih.
o tome može li se pobediti zlo,
a da se ne spustiš na njegov nivo.

Čak su emitovali i intervju
s bludnikom strancem, koji se bez srama
dok mu je novinar postavljao pitanja,
drsko i podlo kao životinja
popeo na stočić u salonu
i urinirao po tapisonu.

Pošto su događaj svi kanali ponovili
I tom scenom najvažnije vesti filovali
međ' građanstvom je to dovelo do ekscesa
neslućenog i nekontrolisanog besa,
pa su sve javnog mnenja analize
ukazivale na opasnost od istinske krize.
Neće vala biti u demokratiju vere,
ako vlasti ni prst ne pomere.

Zato se Prodi, prvi Evropske unije komesar,
lično zauzeo za celu stvar
pa je pozvao mudrih glava zbir,
koje nađoše za teškoće pravi eliksir–
da se legalno smeju u napad dati
i svog protivnika zaklati
samo oni koji to urade profesionalno
ako su pripravni na muku i smrt stalno –
ne dakle svi u odseku regruti upisani
već samo vojnici uniformisani.

Evropske armije su za sebe trebovale
sedam dana da bi preko svega sve prespavale –
posle čega su se sastali generali,
koji su još nedelju dana tvrdo zasedali
na kraju su kandidata uspeli da izaberu
za kojeg su svi verovali da će divljaku uzeti meru.

Te-ve prenos bio je dogovoren,
i reklamni blok propisno začinjen,
Najveći stadion bio je ispunjen sav,
a zloglasni stranac beše jak i lukav.
Znao je već sve to, što je svako u boga verujuće
biće mislilo je da nije moguće.

Dueli su bili samo po deset minuta dugi -
Sledećeg je dana u ringu bio već neko drugi.
Posle mesec dana sve odreda dike
Vratiše se iz boja al' pod lepe spomenike.
Od nekad uzbudljivog te-ve programa
Postade čudno tiho i bez reklama.

Samo su kod sadista bitke imale prođu –
i kod onih koji su navijali za svoga rođu.
Počelo je junaka nedostajati,
odupreše se vojni sindikati.

I tu je sada stigao trenutak pravi,
da se u odbranu evropske časti postavi
i da u večnu slavu te u frišak grob krene
neko iz desetorice ko za prijemom u EU vene.

Pošto je to bilo kad je počelo da se sprema
ukidanje pređašnjeg regrutnog sistema,
i zato da ne bi služio vojni rok,
zaronio je u taj istorijski tok
i za krvavi boj je izabran
niko drugi nego Martin Krpan.

ZAKLJUČAK

Tek kad je u krvi ležao Brdavs, završio se boj,
i na Martina se ustremio novinarski roj,
Evropi, koja je bila ponosito već skoro pukla
Kroz kiselo je lice ponovo slatki osmeh razvukla,
Sada je natprirodni div sa dalekih planina,
kojeg je Balkan prekalio samo nakratko napredovao do njenog sina.
I kad bi tako jak branio evropski jugozapad
lako bi sprečio svih postradalih siromaha ilegalni upad.

Posle pobede Krpan je popio i poslednju kap alkohola,
koji su mu u laki kristal nalivali iz evropskog protokola,
naposletku je otišao u toalet i bez izakvog traga
napustio svet prepunih čaša i ekonomskog blaga.

Kod kuće ga je čekalo selo i ispred njega sam župan.
Tri dana i tri noći – stalno bi čekali uzaman,
ako ne bi pili noću i danju i pevali na sav glas,
da najčuveniji Zemljanin jedan je od nas.

((Slavila je Slovenija, kao da slavi ceo svet -
tri dana u Ljubljani bio je na ulicama vanredni promet.
Martina uopšte nije bilo, ali koga briga, celu familiju
Imali su sada tu, spremnu za intervju.))

Slavila je Slovenija od Prekomurja do Alpa -
kao da će vruća glava ostati bez skalpa,
četrvto jutro ju je probudio krvavohladni tuš,
kad se u prvim vestima oglasio besni Buš.

I reče kako je žalosno, što je normalno da tako bude,
da naša NATO partnerka na raspolaganju ima ljude
za čudan dvoboj za prestiž, dok iz nje u Irak
ne stiže niti Crveni krst, a kamoli vojak.

"Slovenija bi radije poslala nekoliko četa
tamo gde o novom svetskom poretku ne brinu
i koje umesto svih vrednosti slobodnog sveta
priznaju samo svet užasa i zla vladavinu.

Dok mi sile koalicije gradimo trajan mir,
da, nigde gde sunce sija, ne vlada više ratni pir,
i iz dana u dan sve više država krvari s nama,
međ' njima još na žalost Slovenije neima."

((S tom mišlju je Buš završio a pošto je magistar Rop
bio usred doručka, ispade mu kašičica iz ruke,
kojom dohvati telefon, a iz njega Grizold cvrkuće:
"Samo trenutak, nazvaću odmah posle kafe vruće."

Kad mu tada Rupel pozvoni, da mu javi
da je upravo dobio emejl, koji može biti onaj pravi.
Neko, ko zna šta misli Buš, želi sad
da Krpan ode kao vođa Nove Evrope u Bagdad.

Kad reče Rop da niti jedan naš vojak
bez odobrenja UN-a neće ići u Irak,
Dimitrije divlje povika: »Ne pravi gluposti!
Ne možemo pobeći od koalicione dužnosti!«

A u istom času kad slušalicu spusti, već Grizold zvoni
i zadovoljno poručuje da se već veseli kao slatkoj bomboni
prihvaćenom pozivu i dole poslatom naše vojske cvetu
da naša moć bude jasna i Iraku a sa njim i celom svetu.
A onda Rop odlučno ponovi, da niko neće da ide tamo
pa se odmah tiho oprosti i uključi Si En En samo.))

Slovenska vlada tog dana izjave nije davala ni za lek.
Na Bušov govor se odazvao samo Drnovšek
i rekao da u svakom slučaju treba sa svima fin biti
ipak treba celu stvar pre toga još uskladiti.

Slovenska javnost po rezultatima svih anketa
bila je u većini protiv slanja svojih četa
sa silama okupatora, koji ima problema preko glave
sve dok njima komanduju Sjedinjene Države.

A Janša brže bolje upozori na neopoziv fakt,
da je dve trećine nas glasalo za ulazak u Nato pakt:
"U Natu su, to svako zna, glavne SAD
pa smo se tako opredelili »za« već tad.
Jer sa dve ad hoc ankete ne može da se menja
regularno i obavezujuće 'da' referendumskog rešenja."

Rasplamsala se polemika protiv i za
zvanično Slovenija nije rekla niti »a«.
Majstor Rop se tajanstveno smešio ćuteći
a Rupel je samo izjavio da neće ništa reći.
A sve to vreme sve više i više oči je bolo
da u svoj gužvi Martina nema nigde okolo.

On, koji je za sve bio kriv, jer je bio sušta snaga
da je u Bušu veru probudio, nestao je bez traga.
Da sa obožavateljkama svoje pobede nije slavio?
Ili se možda samo pred dužnošću kukavički sakrio?

Odjednom su stigle samo za jedan dan strašne priče mnoge
o tome, kako je Krpan graničarima lomio glave i noge.
Nekad ih je bilo 11 a sada je sam jedan
U pola školskog časa napravio je 6 lomova i 20 rana
Kad je krijumčario klavir, upao je u lovačku klopku -
Samo ju je savio i zbacio i dva puta s njom pobedio.

Zato, iako ga u stvari nije bilo, bio je Martin Krpan
Još sa većom snagom slovenački namber uan.
Od njega glas nije stigao. Samo još SMS:

Poručujem vam da nisam vaš pas za vodanje!
Vama koji žurite da se ujedinite u globalnu svetsku gomilu
velim: pod ovim suncem dosta je granica koliko ih već ima!
Ako bi neko nešto želeo iz Švice, neka otvori moju stranu –
Od noževa, časovnika pa do čokolade na stranici o Krpanu
www.krpan!

Iz knjige »Tih bot dedi«, založba KUD France Prešeren 2005.


PLEMENITI HUMORISTA I PROMENE
(Žlahtni humorist in spremembe)

Odmah da kažem, ispočetka nisam nameravao da postanem humorista. Ali odvajkada sam ipak voleo da se zavitlavam, dva-tri puta sam čak dobio i po gubici, a zajebavao sam stvarno samo iz vica. Onda kada sam doista počeo da pišem, onda kada sam ušao u zrele godine, najpre sam stvarao ozbiljnu književnost i iz sve snage sam se trudio da saopštim osnovne istine ovog sveta. Pošto tekstove nisu nigde hteli da mi objave, pokušao sam da ih uvalim na književnim večerima, gde su moje osnovne istine ostavljale slušaoce hladnim, sve dotle dok ih nisam, razočaran svojom literarnom nemoći, počeo da izgovaram preterano ozbiljnim i svečanim glasom. Tada se sva publika odjednom oduševila i sa iznenađenjem sam otkrio da sam dobar samo onda kada se zezam sa onim u šta verujem. Tako sam postao humorista.

Obični humoristi se rugaju plavušama i Bosancima, pop zvezdama i poliitčarima, ali moje ambicije su bile umetničke, i u skladu s tim moj humor nije bio neotesan, već plemenit. Humorista je, kao što i sami znate, najplemenitiji onda kada pravi budalu od samog sebe.

Pošto sam u tom trenutku preterano pio, najvažniji deo mog plemenitog humorističkog programa bio je alkoholni ciklus, čiji su vrhunac bile apstinencijske zdravice. Kada sam pevao »Janeza kuka stara, da ostavi piće ne uspeva, vino se nama gadi a apstinecija sladi!« i gadljivo se kezio pri pogledu na čašu vina, koju bi samo časak kasnije nadušak ispio, ljudi su se razvaljivali od smeha. Tako sam briljirao sve dotle mi se nije dogodilo nekoliko neprijatnosti, kojih se uostalom i ne sećam, ili je to mačak koji je išao za mnom bio tako zao pa sam drastično smanjio količinu alkohola u krvi i tako jednog dana sasvim trezan sa svojim akoholnim ciklusom nastupio pred veselim auditorijumom. Bio sam neprijatno izneađen: sada se ljudi, dok sam pevao "Uzmi brate, uzmi brate, kupice vina i vrati ih na sto netaknute!", nisu smejali, već mi je jedan čovo iz publike prineo čašu vina i naredio: "Popij!" Kažu da sam popio a odmah zatim još jednu i odmah zapevao »I suknjicu ću d'prodam da lečenje platim, jer i sama sam jer i sama sam nekad previše pila«, i ljudi su se grohotom smejali, a ja sam otkrio da je za moju karijeru nužno da pijem već i pre nastupa. I pio sam i oduševljavao gledalište, dok me nisu posle jednog nastupa kada sam vozio auto-putem u pogrešnom smeru zaustavili policajci sa rotirajućim svetlima i urlajućom sirenom, a za njih sam mislio da su Marsovci koji hoće da me kidnapuju; sud mi je naložio obavezno lečenje od alkoholizma što sam sa olakšanjem prihvatio. Teško mi je ipak bilo odreći se najuspešnijeg dela programa, ali ulozi alkoholičara, kojom se pravi budala od sebe, jednostavno nisam bio više dorastao.

Uostalom, na sreću, alkohol nije bila jedina tema mog humorističkog programa. Njegov značajan deo činilo je i ismejavnje nekih osobina naroda kome pripadam. I ako mi je pijanstvo izmaklo, to što sam Slovenac, bio sam ubeđen, ne može mi niko oduzeti.

Bilo je to u vreme kada smo živeli u manjoj državi zajedno sa još nekim malim narodima, od kojih je svaki duvao u svoju tikvu. Naš pri tome uostalom nije bio mi najgori, ali pošto sam negovao plemenit humor, nisam se rugao puvanju drugih, već našem sopstvenom, a to je pumpanje izviralo iz našeg tadašnjeg zadovoljstva time što mi samo što nismo postali Austrija i Italija, dok su ostali mali narodi s kojima smo živeli još daleko od tih naših ideala. Tako sam ismejavao nas – sve dok nije počelo i dok nije bio došao rat sa žrtvama i junacima; mi Slovenci smo dobili svoju samostalnu državu, a meni je počelo da nestaje repertoara.

Kao što je rečeno, što se repertoara tiče, nije bilo tako loše. Prijatelj koji je imao čin u teritorijalnoj odbrani odmah po okončanju rata pozvao me je da nastupim za njegove drugove. »Ali to je program u kojem zajebavam Slovence zbog njihove megalomanije«, rekao sam. »Napravio sam ga kad je to još bilo smešno, sada je sve drugačije«.

»Za koga nas ti držiš?«, prostrelio me je pogledom moj prijatelj. »Ne misliš vajda da moji drugovi ne znaju za šalu?«

»Ali ne na račun nečega za šta su davali i život«, nisam mogao da verujem da bi parodija na slovenačke hiljadugodišnje snove mogla da zabavlja nekoga ko se u ime tih snova pre samo dve nedelje borio s puškom u ruci. Ali prijatelj je bio uporan i ubedio me je, pa sam pristao da održim zabavni prigram za njegovu jedinicu.

Imao sam malu tremu. Ne toliko od nastupa, koliko od njega. Publika je bila potpuno tiha. Mislio sam da je to zbog vojničke discipline. A bilo je zbog iznenađenja. Kada sam završio »Internacionalu« i zapevao "Naš narod spada u izabrane da njegov poslednji zastavom zama'ne u najdalji ćošak vasione«, komandir je konačno prekinuo tišinu drhttavim glasom »To bi bilo dovoljno«. Onda se okrenuo mom prijatelju i zaurlao: »Ti, Moškrič, za mnom!!«

S pomešanim osećanjima sam napustio binu i oko mesec dana posle događaja saznao da me je prijatelj pozvao samo zato da bi se rešio funkcije kulturnog referenta u svojoj jedinici. Već pre toga mi je postalo jasno da nacionalni deo mog programa uskoro neće više da bude smešan. Zato sam, da bih imao dovoljno programa prekinuo apstinenciju i štaviše počeo da spremam nešto ljudskije – ciklus koji se ruga čovečanstvu uopšte. To bi moralo da izdrži dok nas opet ne napadnu Marsovci – a tada verujem da ću biti među prvima koje će kidnapovati.

Emzin, XVI, 1-2 tematski broj o humoru od 19.VII 2006.

 

Copyright © by Andrej Rozman Roza & Balkanski književni glasnik - BKG, 2006.
Prepev i prevod sa slovenačkog Predrag Crnković

Nazad