BOJAN BOJIĆ

Rođen 1980. u Beogradu.
Iz njegove zbirke Terra Incognita, Balkanski književni glasnik objavljuje tri priče. U pripremi su mu i zbirka "jednominutnih novela˝ Sve inkarnacije Stojana Kolčeva kao i Antologija svetske demonologije koju priređuje. Bavi se minijaturnom skulpturom, i izučava japansku umetnost sa akcentom na grafiku i kaligrafiju. Živi i radi u Beogradu.

TERRA INCOGNITA
 

ŽIVA SENKA


E.A.Pou

Noćas sam ukrao krila slepim miševima i kao i mnoge stvari pre toga, odlučio da ih uvrstim u svoju listu neophodnih stvari.
Veliki žuti džak prepun ukradenih stvari tovarim na leđa i odlećem sa vrha praške katedrale tiho u noć. Lagane vazdušne struje trljaju moja krila i žmarci mi podilaze leđa zbog novonastalog osećaja letenja - dopada mi se. Vetar u kosi, vetar na dlanu, vetar u grudima - prija mi.
Put me nosi preko poznatih i nepoznatih ulica grada, ali mi se pogled zaustavlja na staroj trošnoj kući. Slećem na nju i prepoznajem je - to je kuća nekog poznatog pisca, ali ne mogu da se setim kojeg. Kuća je iza starog trga i, iako vrlo stara još uvek ne odudara od ostatka kraja.
Radoznalo posmatram rupu na vrhu kuće. Osvetljena je. Jedna ruka se pomalja kroz nju, zatim i ostatak tela, i na posletku još jedna prilika koju ova prva očigledno, vrlo predano svom poslu, vodi nekud. Mefisto ponovo vodi slavnog pisca natrag u svoj domen, večeras, kao i svake druge noći. Prizor mi zadržava pažnju vrlo kratko, i odlazim oglušujući se na vapaje starca.
Odlazim do susedne kuće i uzimam sa stola žuti svećnjak, stavljam ga u svoju žutu torbu i nastavljam svoj žuti let. Radoznalo posmatram panoramu grada svojim kameleon - očima. Sve mi je tako poznato, a opet, tako strano. Zbunjen sam.
Slećem još jednom, ovog puta na obale Dunava. Odjednom u odrazu u reci postajem svestan svoje grotesknosti. Tri metra visok, zelene kože, plameno crvene kose, ledeno plavih očiju koje svako ide za svoj račun i tri prsta na svakoj ruci. Užasavam se sebe. Ne mogu ni da pojmim odakle svetu takva nakaza koja može biti proizvod jedino bolesnog uma. Da nisam sam sebe izmislio? Jesam li samo još jedan od onih opakih garguja koji su progonili građane Pariza vekovima svake noći, a jutrom tražili utočište u staroj Notre Dame le Grande? Ili nešto mnogo gore?
Mozak već počinje da mi se muči. Ne stiže da shvati događaje koji se večeras zbivaju. Pritiska me ta mučnina u glavi.
Zapravo, već duže vreme sedim na vrhu jedne stare kuće sa čudnim crepovima i porušenim dimnjakom, ali se u mojoj glavi vodi pravi rat između sećanja, ideja, konstatacija i spoznanja.
Otvaram široko svoje gnusne oči ne bih li mogao da ostvarim bolji uvid u samoga sebe i situaciju u kojoj sam se obreo. Zaboga, ja sam leteća kreatura na nebu Praga u kome sam se noćas, iz sebi nepoznatih razloga, našao. Moj um počinje ozbiljno da pravi greške. Misli i ideje sada uzburkano lete mojom glavom kao niz boja, duga koja se razliva-spektar koji postaje reka boja i oblika i gubi svoju prvobitnu formu postajući nešto nepoznato. Ne razaznajem više ni proste forme oblaka od svojih sumanutih fikcija sve se spaja u jedan divovski vorteks boja, oblika i zvuka.
Grabim svoju vreću i vraćam se na stari trg ne bih li našao lek za svoju uobrazilju. Kao da sam nešto zaboravio. Lovim dve laste u letu i proždirem ih sa iznenađujućim apetitom koji mi se, sam po sebi, gadi. Slećem ponovo i, lagano se približavam starom časovniku. Na njemu već godinama, decenijama, svakog trenutka se vodi bitka dobra i zla za prevlast u svetu. Nekolicina prolaznika i monaha beži vrišteći ispred mene. Jedan od njih, hrabriji, bacio se kamenom na mene. Uzvraćam mu bolesnim pogledom ovce koja čeka klanje.
Iščekivanje ishoda me ubija, Verem se uz spravu i sa neobičnom snagom i okretnošću otkidam jednu od skazaljki i stavljam je u svoj razbojnički džak. Zatvaram ga uz pomoć zuba i vraćam se na stari Karlov most.
Dve kamene nemani me presreću na ulasku. Pokazujem im zube i nastavljam dalje. Uli-čna svtiljka koju sam maločas oborio konačno pada u vodu i posmatram kako se krugovi u vodi šire i lagano nestaju. Pažnju mi privlači mali bronzani izlizani reljef na zidu i stavljam svoju odvratnu šaku na njega. Trebalo bi da poželim želju ali moj mozak neprirodno brzo prelazi iz stanja potpune praznine do trenutka prezasićenosti. Razmišljam o lokomotivi u oblacima. Sklanjam šaku sa slike nesrećnog čoveka u nemogućnosi da bilo šta smislim. Jedu mi se slatkiši na opalom jesenjem lišću. Moja poludelost potpuno preuzima kontrolu i skoro da više nisam svestan svojih postupaka, sve se odvija tako brzo. Nastaje osećanje koje povređuje moje telo.
Počinjem da se nekontrolisano trzam i uvijam od bola. Udaram o zidove dok pomahnitalo mlataram ručerdama kroz vazduh. Oni počinju da se delimično lome zajedno sa mojim kostima, boli me ali ne mogu da prestanem. Ruke mi gore od boli a krila već počinju da se lome od siline udaraca i moj dugi rep je već pun rana. Glavu mi obliva sveža krv. Ne mogu više da izdržim-bacam se u vodu poput vatrene lopte i udaram o nju uz veliki pljesak. Na kratko osećam neverovatnu lagodnost, svežinu i opuštenost, a onda gubim dah, voda mi puni pluća i lagano se prepuštam sporom propadanju na dno. Dotičem hladnu i oštru ivicu one kazaljke leđima pošto je džak pocepan i sve se iz njega razlilo po dnu. Umirem u agoniji.

* * *

Budim se obliven hladnim znojem u svojoj postelji potpuno prestravljen. Sve je ovo bila samo jedna velika noćna mora. Već mi je mnogo lakše. Polako i duboko dišem i punim pluća svežim vazduhom. Gotovo da osećam blagu glavobolju od onih napada ludila ali to ne beše ništa više do moja luda fikcija - polako me prolazi. Mislim da neću moći više noćas da zaspim, suviše sam uzbuđen. Srce mi prebrzo kuca. Umivam se hladnom vodom i prilazim prozoru. Par puta duboko udišem svež vazduh i zatim izlazim na balkon i sedam na sims zgrade. Šteta da ovako lepa noć propadne. Ustajem, širim svoja kožna krila i odlećem u noć. Sada sam potpuno budan.


OKAVANGO
(Druga reč za sinonim ili Vilijem Vilson 2)


Postoji jedno mesto u samom srcu divlje i još neistražene Afrike. Zapadno od Kilimandžara i Serengetija, u blizini Masai Mare, na granici surove Sahare. U slivu reke Okavango nalazi se istoimeni park - rezervat koji je nešto sasvim posebno, neobično, i ako hoćete, čudno i nepoznato čoveku u godinama gvožđa.
Tu se nalazi jedan poseban svet divljine, onaj stari, dobri prirodni svet u kome čovek još nije uspeo da pokori prirodu već je postao deo nje. Tu, u tom srcu Afrike leži Okavango, prkoseći nepodnošljivom duhu protivrečja okolnog sveta uporno odbijajući da se povinuje njegovim pravilima i sistemima vrednosti, jer ovde je cena života ostala ona iskonska, prastara, kojoj su mnogo bitnije neke druge vrline od onih na koje smo navikli.
Prolazeći dugim i gustim stepama, gde trava doseže do nosa i insekti zuje u ušima, izlazi se na čistinu, prostranu i dugačku. Nepregledna stada gnua ovde bezbrižno pasu u višemilionskom broju očigledno ne mareći previše na opasnosti koje se ovde kriju iza svakog kamena, lista, drveta ili žbuna. Zaista predivno i opasno mesto.

* * *

Kangani Bvana je mirno stajao iza drveta, nogom oslonjen na kamen, pridržavajući se svojom mršavom rukom za koplje, i posmatrao životinje na pojilu. Imao je jedan od onih prastarih pogleda koji bi izlazili na površinu posle mnogo godina i davali do znanja da je nešto skriveno, da neka davna tajna upravlja njime. Bio je to jedan od onih pogleda koji se upućuju samo jednom u živo-tu a onda se nepovratno brišu sa lica. Gledao je pažljivo.
Kangani je pre nekoliko dana napunio šezdeset osam godina. Iako to nije znao, u sebi je nedavno prepoznao starca na izmaku snaga. Bvana je pripadnik jednog od malobrojnih Zulu plemena, ili je makar voleo da sebe svrstava među njih. Ali istina je da nikoga od svoje porodice i prijatelja nije video već četrdeset godina. Jednog dana je otišao bez pozdrava i više se nije vratio. Bio je to njegov tajanstveni put, a razloga, zbog kojeg ga je započeo, i dalje se stidi.
Davno je to bilo. Njegovo malo selo jednog sunčanog jutra ostala je jedina slika u njegovom umu. Stariji rođaci su se skupili tog dana zbog odlaska na sezonski lov. Kanganiju kao najmlađem povereno je pedesetak goveda na čuvanje-što očevih, što rođačkih, a to nije bio ni malo bezazlen ili lak posao, koji je zahtevao veliku odgovornost. Trebalo bi napomenuti da se afrička goveda u mnogome razlikuju od evropskih i nije ih lako čuvati jer stado ima svoju volju i veoma mu je teško nametnuti drugu. Ali za mladog Zulu ratnika to nije predstavljalo preveliki problem jer je uvek sebe smatrao drugačijim, sposobnijm od drugih. Ali je i uvek imao osećaj da pripada negde drugde, iako se to po njegovom izgledu nije dalo primetiti. Sve u svemu, trebalo je da bude veliki ratnik uprkos tome što su postojale neke stvari na koje se nikada nije navikao a na koje, ako si Zulu ratnik i ako si skoro u pustinji, bi se morao navići. To su tardicionalni plesovi, gonjenje goveda (ovde bi trebalo napomenuti da Zulu ratnici zaista nisu dobri u odgajanju stoke), stalna glad i žeđ i beskonačna životna potraga za njihovim utoljavanjem. To su bili preveliki zahtevi njegove okoline koje je teško ili nije nikako prihvatao.
Tog kobnog dana Kangani je krenuo sa svojim stadom na obližnji proplanak na koji je uo-bičavao da ide. Bilo je kasno popodne i bio je već veoma umoran posle celodnevnog teranja te ogromne mase unaokolo. Izašao je na veliku čistinu na kojoj je bilo zaista obilje sveže trave sa samo jednim jedinim drvetom u okolini, i nekoliko žbunova koji su ležali nasumično razbacani po celom tom prizoru. Polako se povukao u hlad tog drveta i nastavio da gleda svoje sivo-belo krdo. Međutim, umor nije odlazio. Zurenje ni u šta se pretvorilo u dremež, a dremež u dubok san. Prolazili su sati a on bi se, sa vremena na vreme, samo povremeno okrenuo na drugu stranu ali ni u jednom momentu ne otvarajući oči. Zaista su ti sati proleteli kao trenutci.
Lepo je bilo otvoriti oči a da se oštri sunčevi zraci ne zariju u neočekivani pogled. Okolina je jedva primetno svetlela na mesečini dajući celom prizoru sasvim sablastan karakter ali iznenađujuće prijatan. Živo je ustao da osmotri svoje stado iza čestara ali se osmeh sa polumesecom njegovih belih zuba u sekundi istopio i nestao.
Celo je stado nestalo osim dve krave koju je krvi žedni čopor lavova na njegov očigled rastrzao. U tom momentu Kangani je ostao nem i nepomičan od prizora koji je savršeno blaženstvo snova pretvorio u scenu paklene noćne more. Njegovih krava nije bilo. Ovaj okrutni razbojnički tim je učinio nešto što će dugo pamtiti kao početak kraja svog života.
Razvučene lešine dobrih životinja je sve što mu je ostalo, sve sa čime se može vratiti kući. Polako je prišao unakaženom biću koje su site zveri već napuštale pritom ne predstavljajući za Kanganija nikakvu pretnju. A kao da bi napravilo ikakvu razliku da i njega na licu mesta rastrgnu, mislio je slomljeno u sebi. Bilo mu je sve jedno. Klekao je pored mrtve krave i par trenutaka posmatrao stravičan prizor, a onda, bez upozorenja suze su počele da naviru u velikom broju niz njegovo široko lice sustižući se na njegovim obrazima. Kao što je počelo, iznenadno se i zaustavilo. Obrisao je lice podlakticom a zatim se približio još malo. Bio je duboko zamišljen lako se moglo primetiti da se najmanje dve sile nepoznate prirode u njemu bore gotovo do međusobnog istrebljenja. Nežno je pomazio ostatke životinje, zaustavio ruku na mestu koje bi trebalo da bude vrat a onda snažno otkinuo parče mesa i zagrizao. Raspomamljeno je počeo da glođe i gura meso one lešine u usta. Oči su mu sijale u mraku dok je besno komadao kosti i kožu zadovoljavjući svoje, predugo glađu izmučeno, telo. Krv mu je lila niz obraze i prijalo mu je. Dopustio je svojim animalnim nagonima da preuzmu potpunu kontrolu nad njegovim umom. Tih par momenata Kangani nije bio ništa manje zver od onih koje je oterao i što je najgore, uživao je u svom strvinarenju. Prvi put je zaista uživao u životu, disao ga je punim plućima, otvorenog i slobodnog uma bez bojazni da će ga u tome neko zaustaviti i time mu predočiti strahotu u koju se upustio izneverivši sve za šta je živeo.
Ono što je zaustavilo nešto što je već postalo tovljenje, bio je čudan prizor, koji je težio da bude čitava slika a ne samo igra senki, mesečeve svetlosti, koji se pomaljao iza žbunja. Lagano je podigao pogled ne prestajući da žvaće i naborao obrve skupljajući oči da bi bolje video. Bela, poput meseca, čista kao planinski izvor, gusta kao trava savane, pomaljala se prvo dlaka igrajući na žbunju, a onda i ceo lik. Izgleda da nije ceo čopor onih razbojnika i ubica otišao. Naspram njega je ubrzo stao u svoj svojoj gorostasnoj veličini mladi mužjak lava oprezno zureći u Kanganija. Bilo je više nego očigledno da ih je on doveo do krda, i da je neosporni vođa tih ubica. Beo poput oblaka prišao je i seo nekoliko metara ispred mladića. A onda je usledilo nešto što će mu se duboko urezati u um i trajati veoma dugo i u snovima. Bio mu je upućen pogled od strane te životinje koji je nedvosmisleno mogao biti, a i jeste protumačen, kao pogled žalosti, saosećanja, a pre svega kao pogled na nekoga ispod.
Razrajen od besa Kangani je skočio na noge i dograbio svoje tanko koplje i jurnuo da prekrati život onome ko ga je ponizio i uvredio više uopšte ne misleći na svoju bezbednost niti na posledice koje će nastupiti. U celom svom besu i mahnitoj ljutnji spotakao se o neki koren i udario svom silinom o zemlju. Kada je podigao glavu da pogleda u lice te zveri još jednom, nje nije bilo.

* * *

To je bilo veče koje je Kanganiju promenilo ceo život. Odlučio je da se ne vraća kući dok ne pronađe krivca za svoju nesreću i ne zapečati njegovu sudbinu. Položio je tu zakletvu sam pred sobom i to je ostala najsnažnija pokretačka sila koja ga je sledećih godina održavala u tom bednom i gotovo jednociljnom životu.
Vremenom je naučio da prepoznaje dlaku belog lava na lišću žbunja, da prepozna njegov miris kada je blizu, da razaznaje njegov otisak šape među hiljadama drugih, ali najvažnije od svega - mogao je da ga oseti, da ga zaista u grudima oseti kada mu je bio u blizini. Ali nikada, posle svih tih godina, nikada nije uspeo da ga uhvati. Kangani je često imao utisak da i ovaj može njega osetiti ali nije previše za to mario i takve misli bi mu brzo odlazile iz glave, krenuo bi dalje.
U godinama koje će slediti Kangani Bvana, Zulu ratnik, svoj život je sveo na danonoćnu trku za osvetom, i znao je da u dubini duše to njegov gonjeni shvata.
Od tužnog i nesrećnog momenta kada se njegov život promenio i postao gorka trka sa vremenom i životom, prošlo je četrdeset godina. Često je ovaj lovac razmišljao o životnom veku lavova, i kako je ovaj odavno morao biti mrtav, ali ono snažno i čudno osećanje poricalo je takve sudove. Vreme je neumitno prolazilo čineći od njega starca i, iako se nije plašio smrti, strahovao je samo da li će biti dovoljno snažan i sposoban kada, za ono što toliko čeka, dođe vreme.

* * *

Kangani Bvana je mirno stajao iza drveta, nogom oslonjen na kamen, pridržavajući se svojom mršavom rukom za koplje, i posmatrao životinje na pojilu. Bilo je oko podneva, kada sunce najjače greje. Sve su se životinje skupile oko velikog vodenog kruga života i iz njega su stale kljunovima, jezicima, rilima i surlama izvlačiti snagu za još jedan dan.
Bvana je tiho, bez zvuka i pokreta stajao iza drveta čekajući da po vodu dođe još neko.
Zurenje ni u šta se pretvorilo u dremež, a dremež u dubok san. Zaspao je na nogama. Sati su prolazili i životinje su se već počele razilaziti. Postalo je hladno i neprijatno kada je mesec odlučio da pokaže svoje bledo lice i najavi tamnu stranu dana.
Lepo je bilo otvoriti oči a da se oštri sunčevi zraci ne zariju u neočkivan pogled. Lagano je ustao i bacio još jedan pogled na vodu. Ledeni žmarci su počeli da ga podilaze kada je primetio da su jedine životinje koje su ostale da piju, jedan veliki čopor lavova. Halapljivo su gutali svežu vodu dugačkim, crvenim jezicima. Oči su im sablasno svetlele u mraku dajući im izglede žutih utvara.
Odjednom, sve ptice zaćutaše i na celom području oko pojila zavladala je grobna tišina. Svi oni koji su do tada pili, podigli su glave i ćutke se pridružili svima ostalima koji su gledali u jednu tačku. Bela poput meseca, čista kao planinski izvor, gusta kao trava savane, pomaljala se prvo dlaka igrajući na senkama a onda ceo sablasni lik. To je bio on. Onaj koga je čekao tako dugo, koga je toliko gonio po Africi gubeći dah, Onaj koji mu je život pretvorio u moru. To je bio on.
Lagano je koračao ka vodi pojila izazivajući opšte strahopoštovanje. Bio je još veći nego što ga je Kangani pamtio. Još krupniji i još belji i sa još crvenijim očima. Njegove legije su se širile u stranu praveći mu prav i bezbedan put. Išao je zai-sta polako i oprezno, njušeći vazduh pred sobom. Kada je stigao do vode spustio je glavu do pola, a onda ju je nešto brže ponovo podigao. Njegove crvene oči su ispitivale okolinu i zaustaviše se na drvetu preko puta pojila. Kangani je bezbedno stajao iza drveta tako da ga ovaj nije mogao videti, ali je znao da je nešto osetio. Životinja onjuši vazduh još jedanput i onda nekim muklim tonom se obrati svom taboru. Istog momenta, poput velikog žutog kruga, oni se počeše udaljavati od njega sve dok se u jednom trenutku više nisu mogli ni nazreti, ostavljajući ga samog. On ponjuši i proba vodu i stade je piti. Kangani se tiho spustio niz laku padinu i sakrio iza žbunja nedaleko od belog diva.
On je nastavio da pije sada već siguran da mu je stari Zulu ratnik blizu. Na momenat zadrža dah, prestade da pije i polako zatvori svoje demonske oči.
Trenutak kasnije Afrikom je odjekivala rika stotina lavova koja se oslobodila iz samo jednog grla. Visoko iznad leđa belog lava dizalo se tanko koplje zariveno u vrat. Prvo malo, a onda znatno vidljivije svetla krv je uprljala krzno belo kao sneg.
Životinja se besno poče otimati ne bi li sa-vladala predmet koji joj je nanosio toliki bol. Na posletku ona se umiri i leže, i dalje se sa vremena na vreme, trzajući. Na posletku izađe Kangani iz svoga skrovišta i stade na svega par koraka ispred svoga arhineprijatelja da ga još jednom posle četrdeset godina pogleda u oči.
Polako priđe i još jednom pokaza svetli polumesec svojih zuba. Zatim uhvati ono koplje i zari ga još dublje. Takav plač koji se njom prolomio, Afrika nikada ranije nije čula niti hoće.
Na samome kraju Bvana čučnu ispred smrtno ranjene zveri i uzvrati davni pogled “višega”. Glasno se smejao. Podiže ponosito obe ruke ka nebu kao da se molio bogovima pridajući im žrtvu. Njegov glasni smeh se odjednom prekinu. Trebalo mu ja par trenutaka da shvati šta ga u tome prekinu. Snažan bol između vrata i ramena preseče ga i zaustavi u trenutku. Svojim poslednjim dasima ranjeni protivnik mu zada strašan udarac. Stravična belo - crvena vilica se polako sklapala u Kanganijevom mesu. On izvuče svoj mali bodež i zari ga u slabine životinje prvi i poslednji put.
Ležali su dugo jedan pored drugoga i ćutke se gledali. Kanganiju su se oči već sklapale poslednji put kada mu se učini da se usta njegovog pro-tivnika miču. Isprva je to izgledalo kao lagani pomicaj, a onda na veliko iznenađenje kao reč. “Nemoguće” - pomisli Kangani, i strah se pomaljao. Ali ta se reč nadoveza na drugu a ova na još jednu. Beli lav mu se zaista obraćao. Te su reči nastavile da odzvanjaju još par trenutaka u njegovoj glavi a onda su nestale sa poslednjom porukom:
-“Pogledaj...pogledaj sada...kako si ubio... iluziju, pogledaj kako si sasvim ubio samoga sebe...!”
Tišina je dugo vladala. Jedno telo hrabrog Zulu ratnika ležalo je potpuno samo na prostranoj obali pojila. Afrika je nemo plakala.


NIRVANA ILI RETRO

Jednog dana, kao i svih prethodnih dana svog života, Stojan Kolčev je - bio. Ako je na svetu postojala jedna stvar koju nije voleo, koju je zaista mrzeo to je je bila ta stvar. Stojan Kolčev je zapravo jedan čudan čovek, vrlo čudnih poimanja. Kada biste ga sreli na ulici ne biste ništa pomislili, ali on se u mnogome razlikovao od onoga, što bi makar potencijalno normalan čovek nazvao, običnim čovekom.
Kao što je rečeno, i kao što bi trebalo da bude - Kolčev je bio. On je postojao, obitavao, egzistirao, bivstvovao, bivao postojeći odn. kako je on to svojim rečima objašnjavao - “on je bio”. I zaista, ako je postojala jedna stvar koju nije podnosio to je bila činjenica da zauzima prostor i vreme. To nisu bili ni neki naročiti prostor niti neko naročito vreme, ali on ih je zauzimao i to je bila nepobitna činjenica - a najgore od svega bio je ubeđenja da ih zauzima nekome kome su verovatno bili potrebniji.
Naime, više od svega na svetu Stojan je voleo da razmišlja - ni o čemu posebnom, ali je hteo da razmišlja i da ne zauzima prostor i vreme zamarajući ih svojim postojanjem.
Jednog dana (onog istog dana) odlučniji nego ikad do tada, Stojan Kolčev je rešio da stane na put svojoj tiranskoj postojanosti. Pošto je bio naizgled običan čovek, primakao je svoju naizgled običnu stolicu svom naizgled običnom, praznom, belom zidu i u svoj toj naizgled običnosti, rešio je da nestane. Lagano je zatvorio oči i krenuo na put.
Kako on ipak nije u potpunosti ni sebe ni druge shvatao ozbiljno, tako ni ovo nije bio nešto naročito ozbiljan put - ali bio je njegov. Put na koji se odavno spremao i o kome je sanjao čitavog života, a tamo ga ni jedna pruga, ni jedna cesta, ni jedna voda - nije mogla odneti.
Tog čudnog, smešnog i neozbiljnog dana, Stojan Kolčev, čudni smešni i neozbiljni čovek u svojim tridesetim, krenuo je na put bez vremena i prostora na koje nikada nije ni navikao. Jer istinski postojati znači ne biti vezan tim sitnicama kao što su prostor, vreme, briga i žaljenje.
Iskričavo su mu se pojavljivale zvezde, zatim sve bliže i bliže davale senku, tek nekakav obris sa težnjom da bude silueta, a zatim njegovu celu sliku i nepriliku. Kosa koju je tokom poslednjih par godina izgubio (a što verovatno nije ni prime-tio) počela je da se vraća, marširajući u kovrdžama. Odjednom je primetio sebe, izvan sebe kako leti (primetivši da se ne nalazi u sebi uplašio se i brzo se vratio), u ništavilu, očiju uprtih u nepoznato i neočekivano. Nazad u sobi, u tihoj, tužnoj i ne-prihvaćenoj stvarnosti, na Stojanovom licu rastao je osmeh a oči, oči su počele jače da žmirkaju prateći ga.
Stojan se vratio na fakultet - potrčao je duž velikog hodnika, i na kraju protrčavši kroz vrata našao se u svojoj bivšoj kasarni gde je služio vojni rok. Poznata lica letela su oko njega kao komete pozdravljajući ga, i dugo ne napuštajući njegove vidike. Prošavši kroz menzu upao je na čas hemije u svojoj srednjoj školi. Sva ta mlada lica, prepoznaje ih raduje im se ali oni njega ne primećuju, ne čuju ga ili možda ne žele da razgovaraju s njim. Prilazi mu jedna devojka ali neka nepoznata sila ga vuče i ne može da ostane. ”Da li me je zaista videla ili se moj um opet igra sa mnom kao nebro-jeno puta do sada?” Zbunjenosti je nestalo. Pred njim su se otvarali horizonti koje ne bi mogao običan čovek da vidi u celom svom životu. Tu je Sto-jan sebi laskao da ipak nije kao svi ostali. Nije znao tačno kakav je to, on ali njegova različitost sa ostatkom sveta zadovoljavala ga je - za sada.
Povučen iz učionice, ubrzo se obreo na stepeništu neke zgrade. Nešto je tu bilo poznato, ali bilo je to tako davno. Sišao je. Na kraju stepe-ništa nalazio se izlaz za dvorište. Tu su ga čekali drugovi koje je upoznao u prvim godinama svog školovanja. Samo su se nasmešili ne govoreći ništa. Kako je nastavio da se udaljava od njih po-čeli su da mu mašu sa tugom u očima-i on je pre-poznao da je to “zbogom”, otpozdravaljajući ih dok se nisu izgubili iz vida.
Nastavio je da leti nošen onom čudnom silom. Bio je srećan.
U malom i trošnom stanu Stojan je veselo cupkao nogom o pod. njegovo putovanje se nasta-vilo. Zatekao je sebe kako ponovo uči da hoda. Začudio se tome mnogo, ali nije bilo razloga za brigu kada Vam se toliko čudnih stvari desi na je-dnom ovakvom neobičnom putu.
Još jednom osetio je tople majčine grudi, a zatim neverovatnu bliskost njenog srca i otkucaje koji su svakim tonom bivali sve tiši dok ih tišina ni-je potpuno smenila. Gubio je predstavu o tome gde se nalazi i šta se dešava, ali je dopustio da se lagano utopi u nirvanu. Ostala je samo tišina.
Tog neobičnog dana, na neobičnom mestu u neobično vreme, izvesni i neobični gdin. Stojan Kolčev je naredio svom srcu da prestane da radi a svom umu da ga povede na nezaboravni put pre poslednjeg daha.
Tog smešnog dana, izvesni gdin. Stojan Kolčev - prestao je da postoji.

 

 

Copyright © by Bojan Bojić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad