ČETIRI BUGARSKE PESNIKINJE

 
Petja Dubarova

(1962-1979) je pohađala englesku školu u svom rodnom gradu u Burgasu. Sve zbirke njene poezije su objavljene posthumno: More i ja (1980. i 1981.); Poezija (1984.); Vrabac (1987.) i Najtužnija magija (1988.).


Subote

Svake subote ja sam nezahvalna-
divlja, gipka,
i živa kao ris.
A umor, pretvorivši se tek u misao,
odlazi od mene kao rana kad zaraste
i počne da bledi.

Škola mi potpuno nestane iz misli
i daleko sam od dnevnika
i tabli
Stotine hiljada reka teče
ka meni,
boje, senke i vizije duge
su mi pred očima.
ritam dobijam od ovih ciganskih
žena.
Veoma sam, veoma jaka - loza u proleće,
i
pretvaram svoju gitru u suzu; ne postavljam
pitanja, ne slušam.

Svake subote ja sam nezahvalna-
divlja, gipka i živa kao ris
A strah, tuga, umor ili ćudljivost
odlaze od mene kao rana kad zaraste
i počne da bledi.

Čak nisam ni sigurna ko sam
Ali kada u ponedeljak ponovo obučem uniformu -
tu zvaničnu školsku tuniku,
Pretvorim se u dobru devojčicu od pre.


Valentina Radinska

Valentina Radinska (1951.) je autorka tri zbirke pesama. Njena treća knjiga, naslovljena Ne! izražava njeno neslaganje sa socijalnim totalitarizmom. Radi kao urednica u "Bugarskoj kinematografiji".


Nežno

U srušenoj kući noći
jecaš tako nežno, ljubavi.
A zvezde na visokoj tavanici neba
kao zlatne paukove preslice
kao stotinu tananih paukovih mreža
su tu da uhvate tvoje suze...
Opet su, ljubavi,
ruševine iz kojih izbija dim svuda oko tebe.
Krilo skakavca,
noga leptira,
komešaju se u nepokretnom vazduhu-
za tili čas ih stiže
pero crne čaplje.
To je njihov noćni prevoz za tebe, ljubavi-
te olupine od snova i uspomena
i udar talasa koji pere
noge drveća u cvetanju.
Srušena kuća noći
možda više nikada neće biti naseljena...
Spavaj ljubavi... Nežni zrikavac
svetluca nepovredivom muzikom.
Noć još nije gotova, još uvek je
među lišćem drveća,
perjem ptica
i u crnim temljima kuće.

***

Znam
da će je opet izgraditi zrikavci,
uz pomoć svitaca koji će im osvetljavati put,
zvezdani pauci će im se pridružiti.
I još jednom
crno čapljino pero,
krilo skakavca,
noga leptira,
latica ruže sa žutim polenom
i mnogo toga drugog, nevidljivog i laganog
će biti ugrađeno u kuću.
I niko (sem tebe, ljubavi),
neće se sećati
srušene kuće noći.


Nađa Popova

Nađa Popova je diplomirala na Institutu za književnost u Moskvi. Trenutno radi kao urednica Panorame, književnog časopisa. Autor je dve zbirke poezije: Linija života i Mlad Mesec.

O vaspitanju

"Da li je moguće da ne možeš da se braniš? Ipak, nisi ti bilo ko!" (iz privatnog razgovora)

U pravu si kao i uvek, gospodaru
(Usuđujem se da te zovem "gospodar"
iako je strmen mog rukopisa suprotna od tvog).
U pravu si, nisam ja samo nasumičan niz molekula.

Da, predložena sam
za život u rezervatu
gde je priroda zaštićena
(ja sam majka, sestra, tetka, ujna... sve po redu)
Ali šta bih radila tamo
ako nisam naviknuta na usklike?

Druge stvari nisu za mene-
kao što je šetnja po konopcu
ili treniranje miševa i zveri...
To podiže suviše prašine,
a ja sam prve godine života
provela na planinskom vazduhu.

Oba moja deteta još uvek sriču "život"
i za njih je cirkus umetnost,
ne znam šta misle o hrabrosti:
mlatiti bičem ili skakati kroz obruče
vatre.
Iskustvo će ih brzo naučiti
da nikad ne hvataju nož za oštricu.

Ljudi su tu da ih nauče manirima:
Viljuška u levoj, nož u desnoj.
Ali njihova majka je levoruka
i uvek uradi suprotno.


Cveta Sofronijeva

(1963.) studirala fiziku, a doktorirala na filozofiji. Pesme su joj objavljivane u novinama i časopisama. Autor je projekta Zabranjene reči.


Veliko spasenje
(Peres Troika)

Paukove mreže su se skrivale u Crnom moru
i sada su vrsta alge.
Naočare za sunce dece na obali takmiče se sa njihovim kupaćim gaćama
čija će boja biti živopisnija.
Glasno-govornik nas grmećim glasom
poziva da posetimo Karneval na Centralnoj plaži.
More se sporo osmehuje.
Pena stiže na obalu.
Bela je. Danas je čista.
Bez primese žute od peska i paukova.
Belim rečima more će nam najzad reći tajnu.
O, kakava sreća najzad to doživeti! I biti prisutan.
Ali svi znamo. Prošle noći smo svi sanjali
dečja lica naših davno mrtvih baka:
spremni smo za razgovor.
Deca koja ne vole more danas se gegaju po njemu.
Deca koja ga vole, danas su poludela od sreće i vade iz vode školjke i male ribe.
Očevi plivaju daleko.
Male žene uče kako da ne potonu.
Majke i hrabre devojke zaboravljaju da tuguju i raduju se.
Tajna. More se smeje belo.
Talasi se dižu i dižu - grudi mlade majke.
O, nije li vreme za crvenu, moda čak crnu zastavu.
Spasioci hrle-
zaustaviće i samo more svojim pištaljkama.
Ženski glas probija zvučnike:
"Apsolutno je zabranjeno da se pliva!
Da se kupa!
Da se ulazi u more!
Apsolutno je zabranjeno!!!"
Ulazim u more duboko sa spasiocem.
Čekala sam na obali strpljivo čitajući knjige.
Spasilac mi arogantno dozvoljava da uđem u more.
Deca ne slušaju-
bacaju svoje stvari jarkih boja na obalu:
pantalone, kupaće gaće, naočare za sunce. Odrasli,
majke ponajviše, ostaju u vodi.
Pištaljke spasioca zvižde. O.K! O.K.!
Stojim zamišljena penom - o, kad bi se samo
moja kolena istopila u neki malo manje seksi oblik.
Prestanite! Dosta je! Dosta mi je razgovora o politici!
Spasilac se izvinjava - bilo je to naređenje iz Centralne plaže, zbog
dece - da se ne bi udavila.
I meni je zabranjeno.
Spasioci na plaži su odgovorni nadređenom spasiocu u
Helikopteru (koji grmi glasnije od mora).
Gde sleće? Smrdi benzin i ulje.
O, more, a ti si se žalilo na ulje za sunčanje!
Obala postaje napuštena.
Da li su turisti otišli ili su se
raselili po moru?
A, evo ih, pod solarnim tuševima.
Deca sa licima svojih baka (iz sna od prošle noći)
gledaju iznenađeno u moja kolena.
Muzika. Pop-muzika koja dolazi
sa svih stana (kakvo kreštanje).

Paukove mreže se raspadaju u moru i prepliću sa njim.

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.
Prevela Danijela Jovanović

Nazad