DANIJELA JOVANOVIĆ

(1975) Istoričar (Filozofski Fakultet, Beograd); živi u SAD (San Antonio, Texas)
Regionalni urednik Balkanskog književnog glasnika (Severna i Južna Amerika).






 

 

 

HELICIDAE

 

Levom, slobodnom rukom je skinula slamnati šešir širokog oboda, da bi obrisala znoj sa čela. Oslonivši se na dršku motike koja joj se nalazila u desnoj ruci, stala je da gleda u žutu, dugačku, uvezanu oko šešira traku, sa kojom se vetar euforično igrao uvijajući i bacakajući je čas levo, čas desno, gore, dole, pa opet levo, desno... “Čudna je starost. Jedino kada radim u bašti, jer se već posle pola sata umorim, shvatim da sam stara, ili kada se pogledam u ogledalo. Mada starost ima i dobrih strana.” Šišavo se nasmejala. “Recimo, više mi gotovo nikad nije vrućina, a i ne znojim se. Nekad bi se na ovoj temperaturi znoj sa mene slivao, a sad - gotovo ništa, samo par kapljica na čelu, ispod šešira... čudno, da... ujutru ustanem i mislim, i dalje mi je trideset. Onda odem u kupatilo i svaki put se uplašim pošto kada se pogledam u ogledalo pomislim da mi je neka stara, luda žena provalila u kuću i sakrila se u mom kupatilu!”

Stavivši šešir ponovo na glavu nastavila je da okopava leje oko svojih krompira. Odlučila je da danas završi sa okopavanjem krompira, a sutra sa paradajzom i paprikom. Oko šargarepe će samo da počupa travu, jer joj je vid sve lošiji. Prošle godine je svu šargarepu isekla motikom jer nije mogla da uoči razliku između korova i zelenih strukova šargarepe. Dok je ravnomernim udarcima velike grumenove zemlje pretvarala u finu prašinu, brzo je grabila napred, ne osvrćući se, jer uvek joj je bio neprijatan prizor isečenih biljaka, pa makar to bio i korov. Obično bi sačekala da se isečeni korov osuši pa bi ga tek onda, glave okrenute na drugu stranu, pokupila i bacila u rupu u zemlji koja joj je služila za pravljenje komposta. Prvi put kada je donela odluku da će napraviti baštu, pre sađenja biljaka je iskopala tu rupu koja je bila čuvar njene savesti. Jer, ubacujući mrtve biljke u nju i praveći kompost, verovala je da time ustvari biljkama omogućava večni život, pošto su one kasnije služile za prehranu drugih biljaka. Po njenom shvatanju stvari, to je značilo da su one nastavljale da žive kroz druge biljke.

Mrzela je ljudsku upornost u uništavanju biljaka. Ranije bi često, kada bi videla kako neko prska travu nekakvim otrovom, umela čak i glasno da prokomentariše: “Tako je, samo ti prskaj! Jedino ste uporni onda kada hoćete nešto živo da uništite!” I onu njihovu potrebu da etiketiraju kao korov sve ono što nisu oni posadili i proizveli “brižljivom selekcijom” kako vole da kažu. Kada je bila mlada volela je da ode u polje, kako su nekada zvali velike neobrađene površine na kojima je rastao samo korov. Obično bi samo stajala u polju i uživala u bojama i mirisu tih omraženih korovskih biljaka. Posebno je volela jednu koja se sastojala iz visoke, gotovo suve i naizgled mrtve stabljike, i cvetića plave boje kakvu nikada u prirodi nije videla. Nije uspela da sazna ime te biljke, ako je uopšte i imala ime. Verovatno ga nikada neće ni saznati, pošto je već niz godina unazad nije videla. U stvari, kad malo bolje razmisli, mnoge biljke već godinama nije videla. Čak ni bele rade i maslačak. A kako i da ih vidi kada je svuda samo beton i asfalt.

U jednom trenutku joj se učinilo da vidi nekakvo svetlucanje na listovima krompira. Spustila se prilično nisko, onoliko koliko joj je kičma dozvoljavala, da bi što bolje osmotrila to svetlucanje. Dok je žmirkanjem pokušavala da izoštri pogled, srce je počelo da joj ubrzano i jako lupa, preteći da prokrči sebi put napolje. Ne zbog starosti, mada je verovatno i to imalo uticaja, već zbog uzbuđenja. Uzbuđenja jer se u njoj rodila nada da će posle deset godina ponovo videti krompirovu zlaticu. Morala je da se nasmeje sebi:
“Da mi je neko pre desetak godina rekao da ću se radovati krompirovoj zlatici, rekla bih mu da je lud. A vidi me sada, baba sa žutom trakom na šeširu, koja skače od sreće pri samoj pomisli da će videti zlaticu, bubetinu, najgoru napast za svakog baštovana koji drži do svog zanimanja!” Lagano se uspravila, iz obzira prema starosti svoje kičme, i krenula ka kući da uzme naočare. Do tada je srce već prestalo da joj preti. Kada se vratila sa naočarima koje su joj bar dva puta uveličavale oči, videla je da to svetlucanje na listovima nije dolazilo od krompirovih zlatica, već od komadića nekakve folije koju je vetar naneo. Razočarano je skinula naočare. “Pa naravno da nije krompirova zlatica, jer krompirova zlatica više ne postoji, kao i gotovo svi drugi insekti. Sve smo ih pobili. Kako se koja bolest pojavi mi za to okrivimo pojedine životinjske vrste i potamanimo ih, dok ostale koje ubijemo proglasimo kolateralnom štetom, žrtvama, nesrećno nastradalim usled naše plemenite borbe za napredak! I zimu smo ubili! I ona je bila kolateralna šteta!” Stavila je naočare u džep svoje široke, rukom sašivene žute haljine. Traka koja je radosno poskakivala na njenom šeširu je bila napravljena od istog materijala. Pokupila je budak i motiku, odnela ih u drvenu šupu sa koje se ljuštila zelena boja, i koja bi nekom mogla da izgleda baš kao muzej alata kojim su se nekada koristili ljudi, u vreme primitivne obrade zemlje, a zatim se teškim korakom, neuobičajenim za nju, uputila ka kući. Nešto joj je odjednom život počeo da izgleda prazan i težak kao što su joj i noge sada bile teške. Znala je da je to zbog krompirovih zlatica kojih više nema. Dok je ulazila u kuću mislila je o tome kako će morati ponovo da izađe i pokupi leševe onih biljaka koje je celo pre podne sistematski i precizno poput nemačkih hirurga nekad, masakrirala.

U kuhinji, na stolu koji se žuteo kao nezreli maslačak, čekalo ju je pismo koje je jutros pokupila iz sandučeta. Nema sumnje, pismo je bilo upućeno njoj, jer je na beloj koverti stajalo krupnim, crnim slovima odštampanao njeno ime – Dunja Melas. Dok je gledala u slova koja su bila odabrana i grupisana tako da formiraju njeno ime, pomislila je na to kako je njena majka, dajući joj baš to ime, Dunja, po drvetu, usmerila ceo njen život u određenom pravcu kojeg se i danas, kako starica, pridržavala. U pravcu poštovanja i negovanja svega što je živo. A to je bilo čudno s obzirom da su ljudi danas poštovali i slavili samo nežive stvari. Ranije, dok je još uvek izlazila iz svoje kuće i dvorišta, imala je prilike da vidi ljude kako zaljubljeno timare svoje automobile u dvorištima prekrivenim tako pedantno betonom da ni najtananija travčica nije mogla da se probije kroz pukotine. Ili, one silne žene koje su sa ubilačkim sjajem u očima, mazile pogledom cipele i torbe napravljene od kože nekih životinjica, u izlozima. U prodavnicama, voće i povrće joj je izgledalo kao da čeka da naiđe neki Mediavistici naklonjeni slikar i da ih pokupi, kako bi mu ono poslužilo kao model za njegov triptih pod nazivom Natura Moriendis. Vremenom je prestala da izlazi. Kada su isekli lipu ispred njene kuće, za koju joj je majka rekla da će je uvek čuvati od gromova i bezubih, zlih duhova, poslednju od pedeset i tri koliko ih nekada bilo u njenoj ulici, odlučila je da više nikada ne izađe iz svog dvorišta i da svuda oko svog parčenceta zemlje podigne visoku, drvenu ogradu. “Da sprečim napredak da uđe u moju kuću” kako je volela da kaže. To se desilo pre tačno deset godina, na njen šezdeseti rođendan, sedamanestog dana, neobično toplog i sparnog januara. I tako je živela deset godina u miru, nesvesna postojanja sveta s druge strane ograde. Negde dole, duboku u stomaku, je osećala da će joj ovo pismo koje se danas beli na njenom stolu uništiti mir. Zaista je izgledalo preteće, onako belo i beživotno u njenoj zeleno-žuto-rubin crvenoj kuhinji.

Stavila je šerpicu sa vodom na gasnu peć i otišla u sobu. Gas je bila jedina stvar koju je koristila a koja je dolazila iz spoljnjeg sveta. Na svaka dva meseca, jedan njen prijatelj iz davnih dana, jedan od retkih koji je još uvek bio živ, je dolazio da je poseti i donosio je svaki put sa sobom bocu napunjenu butan-gasom. Kada bi došao, obično bi seli na ćebe koje bi ona prostrla u dnu bašte, iza kuće, ispod drveta jabuke. Onda bi mu iznela salatu od rendane cvekle, šargarepe i kiselih jabuka i gledala ga kako jede. Uvek bi je dirnuo taj prizor jer je izgledao kao dečačić dok bezubim ustima zadovoljno mljacka i tare jedno mršavo stopalo o drugo. Posle bi popušili po cigaretu od listova kanabisa koji je ona gajila u dvorištu ispred kuće. Biljku kanabisa je prvi put dobila pre nekih dvadesetak godina. Jedan njen prijatelj, biolog, kada mu se požalila da ima problema sa pritiskom u očima, rekao joj je da ima lek za nju. I doneo joj je tu čudotvornu biljku. Kasnije se taj njen prijatelj odselio u zemlju koja se nekad davno, dok se još uvek učila geografija u školama i dok su još uvek postojale države, zvala Holandija. Često se pitala da li on i zemlja koja se nekad zvala Holandija još uvek postoje, jer s obzirom da više nema zime, veći deo Holandije bi trebao da se nalazi pod vodom.
Ništa ona nije znala o spoljašnjem svetu. Kada se pre deset godina dogovarala sa svojim prijateljem da dolazi na svaka dva meseca sa bocama gasa, rekla mu je da će ga svaki put čekati sveža salata samo pod uslovom da joj ništa ne govori o tome kako svet izgleda. Oboje su se pridržavali tog dogovora.

Ušavši u sobu, skinula je šešir i zavalivši se u zelenu fotelju koja je još pre dvadeset godina počela da pokazuje znake oronulosti, baš kao i ona sama, stala je da gleda kroz prozor, u prednji deo dvorišta. Onako sićušna sa belom, dugom kosom koja se pružala svuda po širokom naslonu fotelje, u prevelikoj žutoj haljini, dok su joj noge, ne dotičući pod, visile sa fotelje, izgledala je kao lutkica, izanđala od upotrebe, odbačena i zaboravljena zajedno sa svim ostalim stvarima koje su se nalazile u toj sobi. Prednji deo dvorišta, u koji je tako napregnuto gledala pokušavajući da razazna obrise svake pojedine biljke što joj nije polazilo za rukom bez naočara, je ostavila korovu. I kanabisu. Tu je bila i rupa “čuvar savesti”. Na nekim mestima korov je skoro nadvisivao ogradu koja je bila visoka dva metra. S vremena na vreme bi počupala po koju stabljiku kako bi mogla da dođe do sandučeta za poštu koje je visilo na kapiji. Nekada se od kuće do kapije pružala staza koju je bila napravila od žute, pečene cigle. Sada se tuda pružao samo korov, i puževi, mnogo puževa iz familije helicidae sa divnim spiralnim kućicama. Često je pomišljala kako je dobro postupila ostavljajući korovu tih pet ari zemlje, jer su puževi živeli zadovoljno u tom delu dvorišta, ne ulazeći u njenu baštu. “Eto, kada bismo samo hteli, za svakog od nas bi bilo dovoljno mesta na zemlji” imala je običaj da kaže kada bi videla puža dok se penje uz stabljiku Konjskog repa koji je davno, još kada je ona bila devojčica, bio proglašen “opasnim” korovom, izazivačem alergije i svuda je uništavan. Taj repić, kako ga je zvala od milja, ju je hiljadu puta spasao od toga da joj se kakva posekotina ne zagnoji, a u poslednjih desetak godina je vrlo uspešno isterivao bol iz njenih kostiju.
Čuvši blobotanje vode u lončiću, iskočila je iz fotelje i potrčala u kuhinju, opet zaboravljajući svoje godine. Negde između sobe i kuhinje, u hodniku, se setila da danas puni sedamdeset godina i da bi trebala da pokaže malo uviđavnosti prema svom telu, te je usporila korak.

Nakon što je prelila kipućom vodom mirišljavu nanu, izašla je napolje, u korov, da popuši cigaru od listova one čudotvorne biljke. Jer bilo joj je potrebno da bude smirena i opuštena kada bude čitala ono pismo.
Kada se vratila u kuću, uzevši čaj i pismo, sela je za kuhinjski sto. Čaj je pripremila za kasnije, kao dodatno umirujuće sredstvo u slučaju da srce opet počne da joj lupa onako snažno. Otvorila je pismo: “Draga g. Melas, kao što Vam je poznato, Vaša kuća i dvorište se nalaze u visoko urbanizovanom sektoru E našeg divnog, naprednog Polisa koji će uskoro, kako se nadamo, postati Metropolis. Mi smo uspešna majka-kompanija koja... “ Pogled je tu počeo da joj se zamagljuje jer je prinela šolju vrelog čaja licu na kojem su stajale naočare. Obrisavši stakla naočara o haljinu, nastavila je sa čitanjem pisma. Pošto ga je pročitala, zgužvala ga je i bacila u hodnik, a zatim je iskapila čaj i tresnula šoljom o sto. Iako je nana trebala da je smiri, bes je rastao u njoj: “Majka-kompanija! Ćerka-kompanija! Majka-Polis...Pobogu! Šta im je sa tim majkama i ćerkama? I šta oni misle, da ću im prodati svoju zemlju, da bi onda mogli da je zaliju betonom kako bi izgradili parking ili kakvo drugo betonsko čudo kojim bi povezali majku i ćerku! Još se usuđuju da kažu da bi to bilo plemenito od mene, da bih time dala svoj doprinos opštem napretku! Ma, nemam nameru ni da im odgovorim!”

*

Dani su prolazili a sa njima i njen bes. Već posle deset dana, misli o onoj majci i ćerci su je gotovo potpuno napustile, isto kao i miris dima cigara od listova one čudotvorne biljke, njene haljine kada ih je sušila na vetru.

Početkom marta je opet otišla do sandučeta gde su je već mesec dana strpljivo čekala druga dva pisma, jedno belo, i drugo - krvavo crveno. Kada ih je videla, ponovo joj se vratio sav onaj bes za koji je verovala da je iščezao. Otvorila je prvo belo pismo koje se razlikovalo od prethodnog. Prvo, nije bilo upućeno od strane one majke-kompanije, već od strane Inspekcijske službe za standardizaciju. Pažljivo posmatrajući pečat ove službe koji je zauzimao polovinu papira, primetila je da je za ova dva meseca od kada je dobila ono prvo pismo, njihov polis zaista prerastao u Majku-polis. Drugo, ton ovog pisma je bio preteći za razliku od onog slatkasto-otužnog tona prvog pisma. Naime, pretili su joj da će, ukoliko ona sama ne ukloni svoju ogradu i ukoliko ne zalije dvorište betonom, oni to uraditi u skladu sa 7583. članom Zakona o standardizaciji. Bacila je i ovo pismo kao i crveno, iako ga nije ni otvorila. Videla je samo da je od Službe za borbu protiv zaraznih bolesti.
Tog dana je po kući i dvorištu hodala korakom starice, a sutradan ujutru se nije uplašila kada je videla odraz svog lica u ogledalu, jer je znala da je to njeno lice, lice starice. Kada su u podne ljudi u belim skafanderima i sa zaštitnim maskama na licu, provalili u njeno dvorište, sedela je potpuno mirno u svojoj zelenoj fotelji i posmatala ih kroz prozor kako gaze njen korov. Kada su je smestili u ambulantna kola, nastavila je da bespokretno sedi. Samo su joj se usne micale jer je tiho, pevajući, izgovarala imena svih korovskih biljaka koje su beli skafanderi izgazili. “Mentha piperita, plantago major, hedera helix, veronica officinalis, calendula officinalis, symphytum officinale, helichrysum arenarium...”
Kada su je uneli u hodnik bolnice, dve medicinske sestre su širom otvorenim, verujućim očima, gledale u veliki ekran koji je zauzimao gotovo polovinu zida. Sa ekrana je jedna žena, veoma uzbuđena i uzrujana što se dalo zaključiti po stalnom poskakivanju njene u pompadur stilu nameštene kose, poručivala drhtavim glasom da je zahvaljujući brzoj akciji Službe za borbu protiv zaraznih bolesti, sprečena masovna epidemija jedne gotovo zaboravljene bolesti – Hermafroditije, a čiji su prenosnici puževi, vrsta za koju se verovalo da je istrebljena. Na ekranu se zatim video snimak Dunjinog dvorišta, a potom se prolomio vrisak one žene sa pompadur kosom. Onda se kamera snažno zatresla i ekran u bolnici se zarneo, na šta su obe medicinske sestre istovremeno stavile mesnate šake na svoja razjapljena usta. Već posle par sekundi, slika se vratila. Na ekranu su se videli oni skafanderi kako nekakvim prskalicama zaprašuju nešto na trotoaru pored Dunjine kapije. Onda se kamera približila i tada se mogao videti puž kako prekriven belim prahom polako počinje da gubi svoj oblik, sve dok od njega nije ostala samo crna barica. Zauzeta pevanjem svoje pesmice, Dunja nije ni jednom pogledala u ekran. Sutradan ujutru, kada je valjak ispravio i poslednju neravninu na asfaltu koji se sada prostirao duž celog njenog dvorišta, povezujući najzad onu sirotu majku i ćerku, Dunjina se pesma ugasila.

 

 

Copyright © by Danijela Jovanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad